Zmago Jelinci, je mozda u pravu..?

Jadransko more - dobro svih naslednica SFRJ, tvrdi i pokreće slovenački političar Zmago Jelinčič
Jadran i ostrva za Srpske žrtve
Italija nije predala deo obale Hrvatskoj već SFRJ. U osnovi su međunarodno pravo i istorijske činjenice, kaže Jelinčić. Neke srpske i slovenačke teritorije nisu nikada dekolonizovane
Piše: Slobodan Jarčević
Zmago Jelinčič - Plemeniti, predsednik Slovenske nacionalne stranke, član parlamenta Republike Slovenije i Parlamentarne skupštine EU, iznenadio je javno mnjenje energičnim zahtevom da se jadranska obala i otoci podele na sve države naslednice Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Izričit je da je u pitanju obaveza kakva je i u slučaju zajedničkog zlata, novca i nekretnina bivše savezne države. Jelinčič uverava da će domaći i strani pravni stručnjaci objasniti da u slučaju raspada (ili razbijanja) primorske zemlje, pravo na morsku obalu imaju sve novostvorene države.
U slučaju jugoslovenskog Jadrana, ovaj uporni Slovenac navodi još dve bitne činjenice protiv hrvatskog posedovanja skoro celokupne obale i svih 1.000 ostrva. Prva je da u poslednja dva stoleća, Hrvatska nikad (pravno) nije imala u posedu jadransku obalu, a druga je - za Srbiju i Crnu Goru od velike važnosti - da je Italija, posle Drugog svetskog rata, bila primorana da, na ime ratne štete, ustupi Jugoslaviji Istru, Zadar i otoke.
S obzirom da je Italija, do septembra 1943, bila okupator u Crnoj Gori, Hercegovini, delu Bosne, Dalmaciji, Lici, Kordunu i Gorskom kotaru, odgovorna je za stotine hiljada ubijenih Srba. Umoreni na Rabu, u Jadovnom, hercegovačkim i bosanskim jamama i u logoru smrti Jasenovca, činili su najveću stavku ratne štete - izračunatu (1946) od Sila pobednica.
Tako je Italija, za strahovito stradanje Srba (Italiji su tada pripisani i zločini hrvatske vojske, jer je NDH bila i njena tvorevina) potpisala s Jugoslavijom Ugovor o miru, u kojem je, doslovno, pisalo da "ustupa teritorije Jugoslaviji" - ne Hrvatskoj ("Službeni list FNRJ", br. 74/47).
Naravno, sve ovo što se navodi, biće i osporavano. Tome će se suprotstaviti, u prvom redu, Hrvatska i verovatno će na njenu stranu stati pojedine države, kao i pravnici, istoričari i drugi stručnjaci iz sveta, ali Jelinčič se rukovodi činjenicom da se suprotna mišljenja moraju sučeliti. Zahvaljuje Bogu što se pokrenuti sporovi neće rešavati na bojnom polju nego u okviru međunarodnog prava i međudržavnih odnosa.
O ovom pitanju on će organizovati: Međunarodnu konferenciju o sukcesiji Jadranskog mora i o granicama nekadašnje SFRJ - u Beogradu, 20. septembra ove godine. Iz Srbije i Crne Gore će učestvovati akademici, pravnici, istoričari, političari, profesori univerziteta i kulturni radnici.
Izrazio je želju da na njoj budu i predstavnici Vlade i Skupštine Srbije i Crne Gore. Iz Slovenije će biti desetak učesnika. Pozvao je i predstavnike Hrvatske: dr Hrvoja Kačića i dr Davorina Rudolfa. Pozivu su se odazvali naučni radnici iz Makedonije, Bosne i Hercegovine, Italije, Rusije, Francuske, Belgije i drugih zemalja.


Polemike počele
Sredstva javnog informisanja u Sloveniji i Hrvatskoj su, pre nego u Srbiji i Crnoj Gori, objavile inicijativu Zmage Jelinčiča. Zagrebački Vjesnik je to učinio 2. maja 2003. Na pitanje novinara Milana Jelovca da li bi Slovenija bila zadovoljna kad bi joj Hrvatska ustupila izlaz na međunarodno more u Piranskom zalivu, Jelinčič je odgovorio da ga ne zanima razgraničenje u jednom zalivu, nego pokreće pitanje sukcesije Jadranskog mora.
To je obrazložio i ovako: "Granica na moru nije međunarodno određena... i između Hrvatske i Italije nikad nije bilo granice... I BiH treba dobiti izlaz na more, a ne da kod Neuma ima mali bazenčić, u kojem jedva mogu brčkati noge. I Srbija treba imati izlaz na otvoreno more, što je, uostalom, bilo i predviđeno Dejtonskim sporazumom." Z. Jelinčič je optužio Hrvatsku za učešće u Drugom svetskom ratu na strani Nemačke i Italije i izjavio je da ona još nije platila ratnu odštetu članicama antihitlerovske koalicije.
Izgleda da je u Hrvatskoj ova izjava izazvala vrlo mučan utisak. Hrvatska je bila jedina država koja je u Drugom svetskom ratu, pored Nemačke, imala logore smrti, a zakonom je predvidela istrebljenje Srba, Jevreja i Cigana. To je užasno nasleđe. U prvom redu, zato što Hrvatska nije, poput Nemačke (koju su, doduše, na to obavezale Sile pobednice) to priznala.
U ovom svetlu možemo razumeti nedavnu izjavu hrvatskog predsednika Stipe Mesića, povodom komemoracije ubijenim u Jasenovcu od 1941. do 1945. Izložio je da Nezavisna Država Hrvatska nije bila država hrvatskog naroda, nego da je, uz njeno stvaranje, samo iskorišćeno (zloupotrebljeno) hrvatsko ime. No, ako vrednujemo javnu izjava današnjeg hrvatskog predsednika, mora da to učinimo i u odnosu na izjavu prethodnog, Franje Tuđmana.
Više od izjave, Tuđman je s Miloševićem, prilikom normalizacije odnosa sa SR Jugoslavijom, potpisao zajedničku izjavu da Hrvatska i Jugoslavija priznaju jedna drugoj sve državne tvorevine u istoriji. Mora da konstatujemo da je Milošević to učinio pod pritiskom međunarodne zajednice (bila mu je zemlja pod sankcijama), pa je popustio Tuđmanu da, ovakvom formulacijom, "legalizuje" Nezavisnu Državu Hrvatsku. Tuđman tu "legalizaciju" nikad nije krio. Više puta je rekao da je NDH bila plod hrvatskog političkog delovanja, a nagoveštavao je, javno, da će joj granice biti (gde i 1941) - iza Zemuna i Herceg Novog.

Potpisnici
Da su Velike sile bile te koje su stavile na teret Italiji obavezu ustupanja teritorija Jugoslaviji, potvrdili su, potpisom na Ugovoru: u ime ŠSR-a - Vječeslav Molotov, Velike Britanije i Irske - Ernest Bevin, SAD - Džems F. Berns, Kine - Cien Taj, Francuske - Žorž Bido, Australije - Džon A. Bizli, Belgije - Spak Gijom, Belorusije - K. Kiseljev, Brazilije - Kastelo Branko Klark i Kanade - Žorž P. Vanije.


Naravno, Tuđmanova Hrvatska je pretpostavljala i teritoriju Bosne i Hercegovine; on ni to nije krio. Ali, ako se ostvari Jelinčičeva ideja da Hrvatska plati ratnu štetu, onda će deo te obaveze otpasti i na muslimane, čije su ih vođe u Drugom svetskom ratu proglasile čistim Hrvatima. Što se tiče plaćanja ratne štete, ona je, ako postane predmet međudržavnih rasprava, veoma komplikovana.
Na primer, ako Italija deo ratne štete prebaci na Hrvatsku, onda će, normalno je, zahtevati da ona, za ubijene Srbe, plati ustupanjem svoje teritorije jednoj od srpskih država. U tom slučaju bi Italija vratila deo jadranske obale. Na ovakvu mogućnost uputio je Zmago Jeličič u ovom intervjuu Vjesniku. Rekao je: "Niste ratificirali Osimski sporazum, a Slovenija jeste. Talijani će vam pokrenuti i pitanje Zadra."
Osvrt na ovu polemiku u Sloveniji i Hrvatskoj je koristan, jer se tiče i interesa Srba, pa i državnih interesa Srbije i Crne Gore. Ne samo zato što je NDH bila proširena do iza Zemuna i Herceg Novog, nego i zato što tada u sastavu Hrvatske nije bila Baranja. A narod Baranje je, plebiscitom 1918, odlučio da se pripoji Srbiji - ne Jugoslaviji. Da li će ovo naša država koristiti u regulisanju svojih odnosa s Hrvatskom, ili ne (ima i drugih nasleđenih problema), videćemo. Izvesno je da će učesnici iz Srbije i Crne Gore, na Konferenciji koju organizuje Jelinčič, iscrpno pretresti sve vidove i posledice prethodnih hrvatsko-srpskih odnosa.
Suvozemne granice
Koraci Zmage Jelinčiča i njegove SNS ne treba uzimati neozbiljno, kako su to učinili pojedinci u Beogradu. U prvom redu, Jelinčič je ozbiljan političar. Bio je kandidat za mesto predsednika Slovenije i sigurno je da ovu njegovu delatnost podržava ogromna većina Slovenaca. Pored toga, današnje slovenačko rukovodstvo već se godinama muči s Hrvatskom; oko morske obale u Piranskom zalivu, nuklearke "Krško" i suvozemne granice na više mesta. Nije daleko od pameti da iza njega stoji i slovenačko državno rukovodstvo.
Jelinčič nije pošao grlom u jagode, kako to naš narod kaže. Obezbedio je podršku i u političkim krugovima na Zapadu, posebno u Italiji. Sigurno je da će prisustvo značajnih ljudi na Konferenciji mnoge iznenaditi. Referati i polemike biće štampani u zborniku, na više jezika, i dostavljeni međunarodnim organizacijama i vladama, bibliotekama, naučnim institutima i univerzitetima.
Jelinčič će postaviti pitanje mora, kad je u pitanju slovenački interes, na sledeći način: obala do Umaga. U ovome se oslanja na činjenicu da je to bila južna granica Slobodne tršćanske zone posle Drugog svetskog rata. Predložiće Hrvatskoj podelu Istre, a ako to ova ne prihvati, pokrenuće zahtev da cela pripadne Sloveniji. Jelinčič je uveravao dopisnika Vjesnika da će se međunarodna zajednica umešati u ovo pitanje i da će presuditi u sporu oko Istre - u korist Slovenije.
Jelinčič napada avnojske granice i ističe, iako su nepravedne, ni one nisu poštovane. Menjane su u korist Hrvatske, na štetu Slovenije. Kaže da su se partizanski komandanti dogovorili na AVNOJ-u da se republikama odrede granice banovina iz Kraljevine Jugoslavije, a onda je hrvatskoj pripojena opština Radatovići kod Trdinovog vrha, iako je pripadala Sloveniji - Savskoj Banovini. Navodi da je Vida Tomšič poklonila Hrvatskoj Štrigovo, a Edvard Kardelj Dragonju. Pokrenuće i pitanje granice s Hrvatskom kod Žumberka, za koju kaže da je pomerana u slovenačku teritoriju.
Kolonizacija
Jelinčič je prikupio mnogo istorijskih dokumenata o slovenačko-hrvatskim odnosima, ali i o srpsko-hrvatskim - koji su, na kraju, bili najpresudniji za budućnost Jugoslavije i najkobniji za zlu sudbinu srpskog naroda. Jedan momenat, zabeležen u dokumentima vezanim za stanovništvo Istre, iz 1946, jeste od velikog značaja za razumevanje asimilacije Srba u Hrvate. Reč je o nasilnoj asimilaciji Slovenaca u Hrvate. Kad je vršen popis stanovništva Istre 1946, niko nije upisan da je Slovenac. Mada je jedan od četvorice popisivača bio iz Ljubljane, njemu je zaprećeno (još tada) i Slovenci su, potezom olovke, bili izbrisani u Istri.
Svakako, Hrvatima nije bilo teško da ovo urade, jer su imali istorijsko iskustvo u asimilaciji Srba. Sve one koje je Vatikan katoličko (pod državnim pritiskom Mađarske, Venecije, Austrije i Nemačke), Hrvati su upisivali u Hrvate. Pomirenje s tim išlo je preko nekoliko generacija, stalnom propagandom u crkvama i državnim inžinjeringom. Tako je srpski Dubrovnik, posle Prvog svetskog rata, osvanuo kao hrvatski. Posle toga i drugi dalmatinski gradovi i sela, pa oni u Lici, Kordunu, Baniji, Slavoniji, Sremu, Baranji.
Ovo je svojevrsna kolonizacija srpskih zemalja - glavna poluga, kako se vidi, bila je prethodna asimilacija. Između ostalih mera, srpski jezik je nazvan hrvatskim, a onaj hrvatski (u Zagorju) osuđen je na umiranje. Njega nisu hteli da uče Srbi katolici, pa su ga se i Hrvati odrekli. Samo da podsetim - OUN ima telo koje se bavilo dekolonizacijom na svim kontinentima, sem u Evropi. Svugde je dekolonizovalo kolonije, ali srpske zemlje niko nije ni predložio za tu humanu meru. Kako vidimo, ni deo slovenačke zemlje. Ovaj problem će, takođe, biti iznet na Konferenciji u Beogradu.
RSK je pitala
Slično akciji Jelinčiča, Vlada Republike Srpske Krajine je (1993) s italijanskim političarima pokrenula pitanje istočne obale Jadranskog mora i otoka. S italijanske strane, ovom poslu se posvetio predsednik Socijalističke partije za Severnu Italiju, poslanik u Parlamentu Italije i Evropske unije Aurdino Anjeli.
Njemu su se pridružile vođe još nekoliko manjih partija i kolege u Parlamentu. Anjeli je prikupio obimnu građu o prošlosti srpskih krajina i primorskih gradova. Imao je podatke o nacionalnom sastavu stanovništva za poslednjih 300-400 godina i uveravao je da su se u prošlosti i katolici Dalmacije izjašnjavali za Srbe. (Vlada RSK je bila spremila projekat po kojem bi neko od visokodostojnika u Vatikanu o tome pribavio izvorna dokumenta).
Dubrovnika posebno. Anjeli je skupio je i vlasničke knjige nad zemljom i nekretninama u Dalmaciji do Drugog svetskog rata. Najviše zemlje i zgrada imali su Srbi, pa Italijani. Hrvati su bili na trećem mestu. Obavestio nas je da su članovi Parlamenta EU iz nekoliko zemalja bili pridobijeni da se založe za nezavisnu Republiku Srpsku Krajinu i razgraničenje na Jadranu između Italije, Hrvatske i RSK. Šteta što ovu akciju nije, ni malo, pomogla jugoslovenska diplomatija.
Tačno je da je Jugoslaviji bilo oduzeto mesto u UN i da je teško dolazila do praga Evropske unije (zajednice), KEBS-a i NATO-a, ali je mogla da se angažuje kod svake pojedinačne zemlje - bilateralno. Tako je diplomatija RSK sama sarađivala sa ovim Italijanima. Uspeli smo da intervenišemo kod Vlade u Rimu - u vezi sa stavljanjem na hrvatsku novčanicu Ruđera Boškovića. Hrvati su ga prisvojili, mada mu je otac bio Srbin, a majka Italijanka. Italijanska diplomatija je intervenisala u Zagrebu i Hrvati su prestali da štampaju novčanicu s likom Ruđera Boškovića.
Što se tiče nastavka saradnje između RSK i Italije, ona je prekinuta na najneobičniji način. A. Anjeli je pozvao krajinsku delegaciju u Italiju. Čak je obećao mobilizaciju italijanskih mladića u krajinsku vojsku. Pripremio je upisivanje na svečanosti pred Krajišnicima. A onda je, njega i saradnike, Vlada, hitno, pozvala u Rim - dan uoči dolaska Krajišnika u Trst. Nevoljno su nam domaćini dali do znanja da su SAD i evropski saveznici strahovito kritikovali Italijane i ovi su odustali od dalje saradnje s Vladom RSK. Pošto je delegacija iz Knina već bila u Trstu, domaćini su je gostili dva dana, ali nisu dozvolili da vođa delegacije govori na skupu Italijana poreklom iz Dalmacije, Istre i Kvarnera.
To vreme je prošlo i Zmago Jelinčič tvrdi da će se granični sporovi između naslednica SFRJ otvoriti, postati evropski problem i rešavaće se otvoreno - bez upotrebe sile i u skladu s međunarodnim pravom. Zbog toga, neće biti onih koji će se bilo koga i bilo čega plašiti. Početak tome će biti, kaže on, Međunarodna konferencija o sukcesiji Jadranskog mora i o granicam

Светлана Васовић-Мекина

Словеначки политичари постигли су национални консензус око изградње „Јужног тока“ у својој земљи

Словенији је прикључење државе гасоводу „Јужни ток“ у старту добило атрибут пројекта највишег приоритета. Скраћено – пројекта „од највише државне важности“. Упркос почетним дисонантним тоновима неких политичара с деснице и америчких лобиста (којима никако није пријала „сарадња са Русима“), интерес је превладао негативне емоције па је прикључење „Јужном току“ убрзо схваћено као нужда за коју се вреди борити. Те је чак испослована и незнатна корекција првобитно зацртане трасе, која је заобилазила словеначку територију. Иако на домаћем политичком паркету трају непрестане чарке опозиције и власти око сваког животног питања, „Јужни ток“ је брзо скинут с дневног реда као тачка спорења.

СТРАТЕШКИ ПРОЈЕКАТ
Тако је чак и у време када је на челу словеначке владе био Русима вазда ненаклоњени Јанез Јанша (2004-2008), његов Кабинет истицао да је учешће у пројекту „Јужни ток“ за Словенију „стратешки важно“ јер представља „солидан темељ за јачање веза између словеначких и руских предузећа“. У том моменту није било јасно хоће ли траса гасовода „скренути“ и преко словеначке територије или ће до Италије стићи преко аустријске, па се Јаншина администрација упињала да убеди колеге у Москви да је „у интересу руског „Газпрома“ да нови гасовод између Русије и Италије иде и преко Словеније“. У тренутку када споразум још није био ни на видику, службена Љубљана је пожурила да директору „Газпрома“ да усмену сагласност за трасу гасовода дугу 266 километара – кроз Словенију.
Крајем 2008. године долази до смене Јаншине владе, а власт преузима „лева“ коалиција на челу са Борутом Пахором (2008 – 2011). Иако и нова влада сматра да је „Јужни ток“ насушан, тада долази до првих проблема у реализацији, пошто је (са словеначке стране) отворено питање ко ће бити већински власник будућег словеначко-руског предузећа које би управљало делом гасовода изграђеном на словеначком тлу. Руска страна је желела да има већинско власништво, што је словеначка одбила. Русија је предлагала да будуће заједничко предузеће буде затворени систем, док се Словенија није противила могућем уласку других партнера, и ту се позивала на „правила ЕУ“ која не предвиђају предузећа у виду затворених система.
Када је споразум на крају ипак утаначен, водећи словеначки дневник „Дело“ је на насловној страни лансирао вест да се „Словенија и Русија опет енергетски повезују“. Путинова посета Словенији искоришћена је да у једном дану буде потписано чак шест споразума – више него свих претходних година заједно. На тој основи је убрзо основано и заједничко предузеће у коме свака страна (словеначки „Плиноводи“ и „Газпром“) има половину власништва.
Интерес за што широм подршком и сарадњом на пројекту је постојао и на страни Русије. Амерички „Њузвик“ је јануара 2011. објавио тајни документ руског министарства спољних послова, у коме су побројани руски стратешки интереси у 65 земаља света – међу њима је била и Словенија, за коју је писало да је потребно „активирати билатералну сарадњу у енергетском сектору, пре свега приликом реализације ‚Јужног тока’“… Откриће је, јасно, развеселило словеначке привреднике, којима од почетка кризе 2008. године послови иду силазном линијом, па је свака шанса за зараду прихваћена као кап воде у Сахари.
Оптимизам су, међутим, помутили дисонантни тонови не само у страној него и проамерички настројеној домаћој штампи. „Њујорк тајмс“ је, на пример, тврдио да ће „‘Јужни ток’ још више нарушити намере ЕУ да диверзификује своје енергетске изворе“.
„Оно што недостаје ЕУ, јесте политичка воља да се бави енергетским проблемима и гура ‚Набуко’ напред“, тако је за „Њујорк тајмс“ догађаје на Балкану тада тумачио „независни аналитичар“ Борут Гргич, представљен као „директор Института за стратешке студије, независног центра за политику из Љубљане, Словенија“. Тај исти „институт“ не само да је био створен само да би промовисао спољнополитичке потезе Јаншине владе, него је и његов шеф – поменути „независни аналитичар“ Борут Гргич – истовремено био ангажован и као „лични саветник Агима Чекуа“. „Проамерички саветник и његов ‘бедни’ хонорар“, коментарисала је љубљанска „Младина“ Гргичев лик и дело, сецирајући успон „саветника који повремено на путовањима прати министра Димитрија Рупела током посета средњоазијским државама“, а чијем институту је Рупелово министарство тада као од шале плаћало по 42 хиљаде евра (и то без расписивања јавног конкурса!) за „припреме анализа, писаних прилога, чланака и сличног“. „Младина“ је тада чак приметила да Гргич, иначе амерички ђак (дипломирао на Станфорду), у својим чланцима – који су блиски погледима америчке владе – „Русију тера с Балкана“.
На крају су пропали Гргичеви и сви остали покушаји посредног и непосредног притиска америчке дипломатије на одлуке словеначких власти поводом прикључења гасоводу „Јужни ток“, јер је државни интерес – интерес Словеније да добије важан и дугорочан извор енергената – однео превагу како међу десничарским, тако и међу „левим“ политичарима и владама. Убрзо је са словеначке јавне сцене нестао и горепоменути Гргичев институт, као и министар спољни Рупел. Колико је Словенија привржена „Јужном току“, сведочи недавна изјава министра за простор и инфраструктуру Игора Омерзела: „У нашем интересу је да се изведе инвестиција пројекта гасовода ‘Јужни ток’, који је за Словенију веома важан.“
И док се чека на почетак градње дугоочекиваног гасовода, испод жита, далеко од очију јавности и знатижеље медија, теку разговори око „поштовања европских правила“ између инвеститора „Јужног тока“ и – Европске комисије. Редослед је јасан: прво градња гасовода, а тек потом тражење „креативних правних решења“ како би Словенија формално испоштовала „ЕУ правила“ и тако задовољила бриселску бирократију.