USTANI RADNICE !!

Titoisti opet jasu

MORAVO, MI SMO UZ TITA (Yu Grupa)


Znas li Moravo, reko ljuta,
Da moja brigada tebe sanja,
Ne moras, Moravo, biti __,
Ukroticemo te ovog puta.

Oj, Moravo.

Znas li Moravo, reko ljuta,
Odavde to jos neko pita,
Dal' ima dovoljno cvrstog granita,
Ukroticemo te ovog puta.

Oj, Moravo.

Moravo, mi zivimo uz Tita.
Moravo, mi zivimo uz Tita.
Moravo, mi zivimo uz Tita.
Moravo, mi zivimo uz Tita.

Oj, Moravo.

Ljubavi za ljude imadoh i pre
Za socijalizam, svo poverenje.
Moravo, __ hteo da se penjem,
Moravo, __, uz postenje.

Moravo, mi zivimo uz Tita.
Moravo, mi zivimo uz Tita.
Moravo, mi zivimo uz Tita.
Moravo, mi zivimo uz Tita.

Rača Kragujevačka – Godinu dana su ratovali protiv države, zahtevajući da ponovo rade. Blokirali su autoput, probijali kordone žandarmerije, demonstrirali su i u Beogradu, pregovarali s ministrima, preteći da će kolektivno da se isele u Ameriku. Spavali su mesecima po holovima opštine Rača Kragujevačka, padali u nesvest, dobijali infuziju, razboljevali se, živeći na minimalcu. Kad su konačno pobedili i primorali vladu da im dovede novog vlasnika i to ozbiljnu kompaniju iz Južne Koreje, koja snabdeva pogone „Hjundaija” i „Kije” u centralnoj Evropi, radnici „Zastave elektro” sada – odbijaju da rade. Proizvodna hala južnokorejske „Jura korporacije”, do prekjuče srpske „Zastava elektro”, sablasno je prazna. Umesto da zasuču rukave i ubede Južnokorejce da su došli na pravo mesto svih 284 zaposlenih je odlučilo da napusti firmu i uzme otpremnine!

U ovom šumadijskom tranzicionom vodvilju uočljiv je još jedan paradoks: prema nezvaničnim planovima južnokorejske multinacionalne korporacije, kome je država ponosno uručila vlasnički list, uz obećanje iz kupoprodajnog ugovora o bar 1000 novih radnih mesta, proizvodnja bi trebala da počne 1. maja. Na međunarodni praznik rada, radnika u „Juri” možda neće biti.

Predsednik samostalnog sindikata fabrike Slobodan Gajić kaže da je opšti konsenzus radnika da odu iz kompanije motivisan golgotom koju su prošli tokom prethodne privatizacije. I Gajić se prijavio za otpremninu.

– Radnici se s pravom plaše da će ostati bez hleba i 300 evra po godini staža. Kada su fabriku kupili prethodni vlasnici, bili smo šikanirani i ponižavani, radeći za 11 hiljada dinara mesečno. Radnici su sada obavili razgovore s novim poslodavcem iz Južne Koreje. On nam je rekao da od nas traži da budemo požrtvovani i odani kompaniji. Ali, svi ćemo biti na probnom radu, pa ko zadovolji – ostaje. Država, međutim, treba da predloži poslodavcu – ko ne prođe probni rad, neka bar uzme otpremninu. U proizvodnji gotovo da nema zaposlenog sa manje od 22 godine staža. U proseku, to je suma od sedam, osam hiljada evra po čoveku. Dakle, zašto da rizikujemo? Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani.

Govoreći o detaljima pregovora s direktorom „Jura korporacije Srbija” Lukasom Džangvu Namom, ostali radnici koji nisu želeli da se predstave, napominju da se u Rači odvija prava igra nerava oko otpremnina. Korejac, naime, zahteve za otpremninom shvata izdajom kompanije i ne može da pređe preko toga. Radnici, već prekaljeni u borbi sa vladom, hoće da izvuku najviše što mogu, verujući da će poslodavac shvatiti da ipak nije došao u Nemačku, nego u Srbiju.

Iako za sada to niko zvanično ne potvrđuje, strategija radnika je sledeća: s obzirom na to da novi vlasnik što pre želi da obnovi proizvodnju, za sada s dve proizvodne trake u delu magacinskog prostora, a da pri tom nema ugovornu obavezu prema zaposlenima, iskusni šumadijski pregovarači žele da najpre uzmu otpremnine, odu na biro, a zatim se – ponovo vrate u fabriku.

To je prećutni dogovor između svih učesnika u ovom poslovnom dilu, s tim da, kaže nam jedan od učesnika, Južnokorejac još ne može da poveruje u to. Čovek smatra da je to nemoralno, da se kosi s njegovom poslovnom praksom i životnom filozofijom, dok radnici navode svoju školu mišljenja: „Šta je tu problem, ako se može?”

U ovom tranzicionom blefu karta je u rukama radnika. Otpremnine će ionako platiti država, uz već postignuti dogovor da vlada takođe finansira nove vlasnike sa po 4.500 evra za svakog radnika. Prema prvim najavama, „Jura” će zadržati 200 radnika, a do kraja godine uposliti još 800. Na birou rada u Rači, varoši sa oko 4.000 stanovnika, trenutno je više od 1000 nezaposlenih, mada se poslednjih dana u ovu opštinu prijavilo još oko 450 novih stanovnika iz okolnih gradova, kako bi eventualno ušli u „Juru”. Međutim, stari „šljakeri” igraju na još jednu kartu, njihovu višegodišnju praksa u auto-industriji.

Tomislav Veljković, sindikalni tribun iz Rače, sa imidžom lokalnog Leh Valense, koji je vodio jednogodišnji bunt radnika, podseća da je šef konzorcijuma prethodnih vlasnika bio Ranko Dejanović, suprug predsednice srpskog parlamenta Slavice Đukić-Dejanović, i da je upravo to razlog zbog kojeg vlasti u Beogradu, zarad očuvanja koalicionog mira, pristaju na kompromis. Naime, upravo je vođenje „Zastave elektro” u tom periodu bilo u najmanju ruku sporno i izazvalo je ogromno nezadovoljstvo radnika, što je i primoralo Dejanovića da septembra prošle godine vrati svoje akcije državi.

Tada je na mesto v. d. tehničkog direktora, po odluci radnika i ministarstva za ekonomiju, došao Dejan Stojanović, bivši generalni direktor iz doba društvene svojine. Dejanovića su otpustili jer se nije slagao sa poslovnom politikom novog vlasnika.

– Ova fabrika je pravila kablove i instalaciju za sve što se kotrljalo u SFRJ, od zastave do FAP-a. Pred prvu privatizaciju, krajem 2005. godine, bili smo najbolji isporučilac elektro-opreme u grupaciji „Kandi”, za programe bele tehnike. Kada smo radili sa američku kompaniju „Delfi”, proizvodili smo kablove za „Porše”. Zato, što se tiče znanja i sposobnosti radnika, oni nemaju čega da se plaše. Za razliku od konzorcijuma koji je kupio firmu za 27,7 miliona dinara, što znači za džabe, vlasnici iz Južne Koreje su platili tri miliona evra i misle da ulože još osam. Kada je gospodin Nam gledao fabriku, lično je otvorio svaku kutiju za osigurače. Zato mislim da je ovde reč o razlici u mentalitetu. I poslovnom i životnom – kaže Stojanović, koji je prisustvovao većini razgovora sa radnicima.

Stvarno je stvar u mentalitetu. Mašinski inženjer Branko Avramović u pustoj hali ne može da veruje u jeretičku rečenicu koju je izgovorio menadžer iz Južne Koreje: „Radićeš i subotom”.

Sprovode zavrsni udarac na ekonomsku i svaku drugu nezavisnost , zbog "srednje vekovne vostale Serbije"
................................................................................................................................................................
Veliki broj proizvoda od danas će moći da se uvozi iz EU bez carine, a među njima su putnički automobili, bela tehnika, kućni aparati, automobilske gume, kućna hemija i druga roba široke potrošnje, kaže Vladimir Filipović, načelnik Odeljenja Uprave carina za poreklo robe.
.....................................................................................................................................................................
Svesnim anti drzavnim radnjama, laznim izborima uz pomoc laznih ponuda promena, vlade u nizu, sa istom pozadinom, unistavanjem industrije i proizvodnje, napravili su od Srbije "potrosacko drustvo stranih proizvoda i naravno bankarskih usluga". Srbija je pala najnize sto je moguce i nije sposobna da se bavi "prostom reprodukcijom"..
..........................................................................................................................................................................
Zaključak nije teško izvesti. U poređenju sa današnjom jadnom srpskom privredom, efikasnost ondašnje ekonomije bila je kolosalna! Sve još više dobija na težini ako se zna da je ostvareno u komunističkom režimu, koji svojim građanima nije garantovao neke osnovne slobode, pa se s pravom postavlja pitanje - kako je moguće da su ljudi u ovoj zemlji pre tridesetak godina bili toliko organizovaniji i pametniji od nas danas?
A stvar je relativno prosta - ondašnja država napravila je bar po jednu fabriku za sve proizvode koji su građanima bili potrebni i strogo kontrolisala uvoz. I to je sve. Rezultat su bili ogromna proizvodnja i izbalansiran spoljnotrgovinski bilans. Nije, doduše, u prodavnicama bilo popularne zapadne uvozne robe, ali je standard građana bio neuporediv.
Danas bi naravno bilo potpuno deplasirano zabranjivati uvoz bilo čega, ali bi skoro isti posao napravile pametna carinska i poreska politika, uz bilateralne sporazume o uvozno-izvoznim kvotama. Jer, insistiranje Zapada, koje mi bespogovorno potpisujemo, da Srbija potpuno otvori svoje granice za svu njihovu robu, a sve u uslovima njihove apsolutne tehnološke superiornosti, ima svoje pravo ime - ekonomsko porobljavanje.

http://www.mc.kcbor.net/2010/08/06/tito-medu-borskim-rudarima/

http://www.vestinet.rs/tema-dana/kunu-se-u-poljoprivredu-i-srpskog-seljaka-a-sve-rade-da-ih-uniste

Kako se desilo da Belorusija kojoj su pre samo 15 godina prognozirali sigurnu ekonomsku smrt doživi nezampaćeni privredni preokret, te kako to da je danas, u jeku svetske ekonomske krize, na mapi svetskog biznisa ucrtana kao siguran i jedinstven poslovni partner, objašnjava Nikola Pejaković, savetnik beloruske ambasade.

Belorusija nekadašnja sovjetska republika, danas predstavlja jednu od retkih zemalja čijom ekonomijom dominira državni sektor ekonomski najstabilniji u regiji, a njeni građani imaju životni standard bolji od zemalja kojima su okruženi. Jedna neobična karika veze srpske i beloruske poljoprivrede je legendarni traktor BELARUS koji je sinonim za prestiž kod velikog broja srpskih poljoprivrednika. Ovu činjenicu odlično znaju i organizatori poljoprivrednih sajmova, pa nijedan ne prođe bez promocije poljoprivrednih mašina sa ovim imenom.

IZJALOVLJENE PROGNOZE Pre nego što će Aleksandar Lukašenko doći na vlast, Belorusija je beležila frapantne i pesimističke podatke koji su svedočili da je ekonomski sunovrat ove države više od pretpostavke. Sa prosečnim platama koje su se kretale od 30 do 40 evra i padom bruto društvenog proizvoda za 40 odsto, analitičari su smatrali da će poslednja stanica ove zemlje početi tranzicijom. Za čudo, desilo se nešto što je retko ko od mudrih glava sa Zapada mogao da pretpostavi. Belorusija je danas, uprkos činjenici da nije u velikoj porodici EU, te da se nalazi u procesu tranzicije, jedna od retkih zemalja koja beleži rast bruto nacionalnog dohotka, smanjenje spoljnog duga i broj nezaposlenih koji ne prelazi cifru od 1,5 odsto ukupnog stanovništva. Danas je Belorusija jedan od lidera među zemljama Zajednice nezavisnih država prema visini BDP-a po stanovniku, kupovnoj moći i indeksu ljudskog razvoja, potvrđenog od strane UN. Prosečne plate su preko 400 evra, privatizacija ne poznaje lične obligacije, domaći proizvođači sufinansirani od strane države zauzimaju vodeća mesta na svetskim tržištima, a kategorija organizovanog kriminala ne postoji. Zanimljivo da su podatke koji govore u prilog eldoradovskoj sredini u bivšoj sovjetskoj republici prezentovale kako Svetska banka i MMF, tako i Interpol.

AKCIJA UMESTO KABINETA Ekonomska politika, kako u razgovoru za „Pečat“, napominje Nikola Pejaković, savetnik ambasade Belorusije za pitanja ekonomske saradnje sa zemljama regiona u Beogradu, temelji se na Lukašenkovom manifestu ozbiljne borbe protiv korupcije, poštene privatizacije i otvorenosti tržišta za saradnju sa svim zemljama Istoka i Zapada.

„Suština Lukašenkove politike svodi se na ključnu rečenicu da svaki političar, direktor društvenog ili vlasnik stranog preduzeća svakodnevno mora da se suočava sa zadatkom kako da zaposli, umesto kako da otpusti jednog radnika. Na ovoj zdravoj formuli temelji se čitav privredni i ekonomski život zemlje. Politika nije deklarativne prirode, korupcije nema među građanima, kao termin nepoznata je predsedniku, njegovom okruženju i svakom građaninu, a svaki problem se rešava na terenu. Nije redak slučaj da ukoliko se pojavi nepravilnost u radu u nekom gradu ili preduzeću, Lukašenko sedne u helikopter i praćen kamerama, na licu mesta reši problem. Otuda podatak da je stopa kriminala u Belorusiji čak deset puta manja nego u Danskoj, koja se tretira kao zemlja sa najmanjom stopom kriminala u Evropi. U takvom društvenom i ekonomskom ambijentu dugoročan stabilan razvoj postaje izvestan, a otvorenost tržišta garant za privredne uspehe koji se nižu“.

Ekonomski preporod Belorusija je doživela u prethodnih pet, šest godina vođena činjenicom da može iskoristiti svoj geostrateški položaj spone između Evrope i Rusije, ali i realizacijom politike koja će ići u korist naroda.

ZDRAVA PRIVATIZACIJA Jedna od bitnih referenci dobrog vođenja ekonomske politike, smatra Pejaković, je oprezna i taktična vlasnička reforma u prestruktuiranju privrede.
„Postepena privatizacija podrazumevala je prodaju najpre onih preduzeća koja su u dužem vremenskom periodu beležila loše rezultate, pa je otuda od ukupnog broja preduzeća, privatizovano tek dve trećine i to uglavnom malih i srednjih. U procesu restruktuiranja važila su jasna i stroga pravila koja nisu dopuštala privilegije i preporuke, a svaki pokušaj zloupotreba nametao je policijsku istragu i zatvor. Kompanije sa negativnim rezultatima otvorene su za svakog investitora kako iz Belorusije, tako i iz celog sveta, bez obzira da li je reč o Vašingtonu ili Moskvi, jer rezon države je prihvatiti sve pragmatično i korisno i sa Zapada i iz postsovjetskog vremena. Zdrava simbioza, u ovom slučaju, znači veći broj zaposlenih. S druge strane, veliki sistemi izuzeti su iz procesa privatizacije, tako da su veliki giganti i javna preduzeća ostali u vlasništvu države“, kaže Pejaković.

Ono što malo ko zna jeste da Belorusija u proizvodnji traktora MTZ raznih modela drži oko osam odsto svetske proizvodnje, 30 odsto svetskog tržišta rudarskih kamiona, da je po proizvodnji laserske i optičke opreme i elektronike druga u Evropi, kao i da prednjači u izvozu kamiona, autobusa i trolejbusa. Obim izvoza po stanovniku prevazilazi odgovarajuće pokazatelje mnogih zemalja ZND. U Mazu, koji se bavi proizvodnjom autobusa i trolejbusa koji se voze i našim ulicama, prosečne plate iznose oko 700, 800 evra.
„To su sistemi koje država subvencioniše. Jednom prilikom u razgovoru sa Lukašenkom kada je bilo reči o krizi u kojoj se nalazi MTZ on je rekao fantastičnu stvar i za zapadno tržište nešto što više kao oblik ljudskosti ne egzistira:´Ta firma zapošljava 35.000 ljudi. Šta bi bilo sa njihovim porodicama ako bi se privatizacija pokazala neuspešnom.´Tada je doneo odluku da država stane iza kompanije i ona je danas jedna od najboljih na svetu“.

PRIORITET PROIZVODNJA Belorusija je iskoristila staru i očito najtežu ekonomsku maksimu da je proizvodnja osnov zdrave privrede, a da njen rast zavisi od produktivnih investicija. Zato u ovoj zemlji trgovina, bankarski sektor i transport predstavljaju manje fokusirana težišta ekonomije.

U krupnim industrijskim preduzećima danas radi nešto manje od polovine radno sposobnog stanovništva.

„Uloga vodećih grana, mašinske, hemijske, naftnohemiske industrija, te elektroenergetika i drvnoprerađivačke grane u srpskoj i svetskoj proizvodnji, prema statistikama privrednih komora, predstavljaju dokaz konkurentne sposobnosti industrijskog potencijala privrede Be Belorusija je iskoristila staru i očito najtežu ekonomsku maksimu da je proizvodnja osnov zdrave privrede, a da njen rast zavisi od produktivnih investicija lorusije. S druge strane prihvatanje zapadnih investicija učinilo je da velike korporacije poput Forda, Mana i Simensa nađu svoje ekonomski stabilno utočište na ovom tržištu. Opet, sve je jednostavno uređeno po principu da kako zakon mora da se poštuje, tako i svaki ekonomski zahvat mora biti u službi pojedinca. Mera zadovoljstva građana ravna je, iz tog razloga, pokazateljima uspeha Belorusije“.

Pomoć privredi stiže iz beloruskih banaka koje su granski usmerene na domaće sektore. Iz tog razloga investicije ne počivaju na stranim pozajmicama, već na štednji domaćeg stanovništva.

„Već nekoliko godina uzastopno Belorusija ostvaruje fenomenalan rast bruto društvenog proizvoda koji se godišnje kreće od osam do 10 odsto. Rast u prvoj polovini 2008. koji je iznosio 10,4 odsto, Svetska banka ocenila je kao stvaran, a ne naduvan od zarada. Kupovna moć stanovništva je velika, socijalne razlike nisu velike, građani uživaju zdravstvenu i socijalnu zaštitu, školstvo je besplatno, lični dohotci i penzije isplaćuju se tačno u dan, a režimski troškovi kreću se od pet do sedam odsto prosečne zarade. Pri tome, u Minsku se, recimo, na prste jedne ruke mogu izbrojati ljudi u radnom odnosu, a bez nerešenog stambenog pitanja. Sama činjenica da u zemljama EU nezaposlenost iznosi 10 i 15 odsto, dakle 15 puta više nego u Belorusiji, govori o dovoljno o ekonomski stabilnom ambijentu“, navodi Pejaković.

Fenomen infrastrukture grada Minska je takođe zanimljiv, jer on ne samo da je najčistiji grad u Evropi, već su putevi takvi da po njima mogu da se voze i formule. Svaki metar izgrađen novog puta prati metar izgrađenog metroa.

KOMORSKA SARADNJA Srbija i Belorusija su preko zajedničkih kulturnih i ekonomskih veza decenijama u najboljim mogućim odnosima, ali, ne treba zaobići istinu: ni izdaleka nisu iskorišćene sve mogućnosti saradnje na zajedničku dobrobit, niti mogućnosti zajedničkih nastupa na takozvanim trećim tržištima.
Najupečatljiviji poziv za saradnju došao je upravo od predsednika Lukašenka koji je boraveći prošle zime na Kopaoniku poručio našim ministrima i biznismenima: „Dođite da radimo zajedno. Politika je u drugom planu.“

Kako Pejaković objašnjava pragmatična strana Lukašenkove poslovne politike ključna je za bilateralne odnose. Prvi korak u tom pravcu načinjen je u martu potpisivanjem Sporazuma o slobodnoj trgovini, a krajem ovog meseca očekuje nas i održavanje Komiteta saradnje dveju zemalja u Beogradu.

„Prednosti i mogućnosti saradnje Srbije sa Belorusijom su tolike da je taj nivo ekonomske razmene i saradnje moguće podići na zavidan, u odnosu na sadašnji koji beleži 60 miliona dolara razmene. Poljoprivreda je polje koje nudi značajnu saradnju, kao i područja razvijene mašinske, hemijske, metalurške, drvne i naftne industrije. Prema zvaničnim podacima dok u Srbiji građevinarstvo beleži pad od 70 odsto, Belorusija poziva radnu snagu i stručnjake tog profila. Konstrukcija poslovne politike, najvažnije, zasnovana je na činjenici da je reč jača od ugovora i papira. Zakonska regulativa je vrlo jasna i svako može da uđe na ovo tržište uz sve garancije države. Kod njih ne postoje improvizacije, već temeljan i odgovoran pristup poslu, što upućuje na lokalni nasleđeni kulturni obrazac u mnogo većoj meri nego o recidivima preostalim iz Sovjetskog Saveza“, zaključuje Pejaković.

Sledeće nedelje obeležava se otvaranje predstavništva beloruske trgovinsko-industrijske komore u Republici Srbiji. Ekonomski izazov za privrednu saradnju dveju zemalja na ovaj način postaje realna mogućnost.

w.advance.hr/vijesti/uspjeh-radnicke-kooperative-new-era-u-sad-u-i-nuznost-povezivanja-radnistva-na-globalnoj-razini/

Evo najnovija vijest iz Svedske je da se sindikat metalskih radnika dogovorio sa gazdama da se plate smanje za 20 % kako bi gazde zadrzale radnike na poslu. Pored tog smanjenja plata treba jos dodati i pad vrijednosti krune od nekih 20 % sto ce dovesti za isti procenat skok cijena robe koja je uvozno zavisna a time i do inflacije.
Znaci vrijednost plata ce opasti za skoro 40% u roku od par mjeseci.
A dok su firme ostvarivale mijonske viskove nisu davali povecanje plata vise od par procenata.
E to pokazuje koliko je nas sistem radnickog samoupravljanja bio pravedniji.
Naime plate u SFRJ su odredivane po broju bodova koji su se odredivali po tezini posla i po strucnoj spremi radnika. Naravno odnos je bio 1:5 tako da direktor nije mogao da ima mnogo vecu platu od radnika koji radi u teskim uslovima rada.
E sad dolazimo na pravdu.
Kad se odreduje vrijednost boda za platu uzima se u obzir ostvarena dobit firme.
Ako je ta dobit u visini predvidene onda je vrijednost boda 1. Ako je premasena dobit i bod je prema procentu viska zarade povecavan. Isto tako ako je firmi opala dobit bod je padao ispod 1 (npr 0.6).

E tako se uvijek radnik placao prema ostvarenoj zaradi i niko nije bio ostecen kao ovdje gdje se stalno sindikat i gazde firmi svadaju i cicijase oko plata.

Pozdrav Vuk.

ODAKLE IDEOLOŠKI POTIČE UGO ČAVES. KAKO JE IZ GERILSKIH POKRETA IZRASLA IZBORNA LEVICA. ZAŠTO SE U VAŠINGTONU MRŠTE ZBOG USPEHA I SVE VEĆEG UTICAJA DEMOKRATSKOG SOCIJALIZMA. SKRETANJE ULEVO KATOLIČKE CRKVE. KAKO SU SAD PODSTICALE PUČEVE I PODRŽAVALE DIKTATURE I KAKO GUBE BITKU SA LEVIČARIMA U JUŽNOJ AMERICI.
U Karakasu je 5. marta u 58. godini preminuo predsednik Venecuele Ugo Čaves, jedna od vodećih figura današnje levice ne samo u Latinskoj Americi već i u globalnim razmerama. Na vlast je došao 1998, uvek pobeđujući na izborima uz velike otpore desnice, koja je nastojala da ga na svaki način onemogući, pa i vojnim udarom 2002. godine.
Opstao je zahvaljujući svojim radikalnim reformskim programima, gradeći specifičan model socijalizma za svoju zemlju, prihvatajući mnoga iskustva današnje Kube i ideološke poglede svoga prijatelja Fidela Kastra. Taj model se obično naziva bolivarska revolucija (po Simonu Bolivaru, vođi borbe za nezavisnost Latinske Amerike od španske kolonijalne imperije s početka 19. veka), ili, kako ga je sam Čaves zvao, „socijalizam 21. veka“.
To je višestranački sistem, sa razvijenim oblicima neposredne participativne demokratije, sa nacionalizacijom više ključnih industrija, naglašenim državnim finansiranjem obrazovanja i zdravstvenog sistema, uz stalnu i upornu borbu za smanjenje siromaštva i jačanje društvene solidarnosti.
U vreme Čavesa kvalitet života u Venecueli je prema indikatorima UN-a bio treći po brzini rasta u svetu, a socijalne nejednakosti znatno smanjene (najmanji jaz između bogatih i siromašnih u Latinskoj Americi). Venecuela je među najbogatijim zemljama u svetu po naftnim rezervama, a profiti od nacionalizovane naftne industrije bili su glavni podsticaj ovog razvoja.

POVRAĆAJ LJUDSKOG DOSTOJANSTVA:
Na Čavesovu ekonomsku politiku ima mnogo primedaba, ali niko još nije porekao da je on najsiromašnijima podigao standard života, povratio ljudsko dostojanstvo, obezbedivši im hleb, stanove, penzije, zdravlje, obrazovanje. U tom radu bilo je mnogo improvizacije, nezrelosti i voluntarizma koji se često povodio za dnevnim, kratkoročnim raspoloženjima osiromašene većine stanovništva i njenih populističkih prvaka, ali je ta većina na legalnim izborima pobeđivala i sledila Čavesa kao svog predsednika.
U Čavesovom primeru socijalizam za 21. vek prihvata se kao radikalan projekt društvene promene do koga se može doći i pobedom na parlamentarnim izborima, legalnim putem, uz korišćenje instrumenata višestranačkog sistema i pravne države, mobilizacijom marginalizovanih, socijalno ugroženih ili potlačenih slojeva društva.
Naravno, pod uslovom da je demokratska kultura prihvaćena u nacionalnim okvirima i da nema mešanja spolja, tj. pritisaka ili političkih i vojnih intervencija velikih sila, odnosno globalnih igrača koji žele da nature ili ostvare svoje partikularne interese ili su osetljivi na promene u svetu koje dovode u pitanje njihov sistem vrednosti, njihove političke, ekonomske ili vojne pozicije.
Kako smo još uvek daleko od tog demokratskog konsenzusa u međunarodnim odnosima i od multipolarnog sveta koji bi se gradio na njemu, i sama latinoamerička levica još ne može da se liši nekih loših iskustava koja služe kao opomena i socijalizmu 21. veka i koja su prisutna i u Čavesovoj slici sveta i njegovoj političkoj akciji.

Ponositi Crnogorac dao je ocenu i o aktuelnoj političkoj situaciji u Srbiji ali i novim vlastima i politici Aleksandra Vučića.

- Šta da kažem? Mislim da on sam teško to može da očisti. U to što je krenuo, 100 odsto je u pravu. Srbija je osiromašila, pojavilo se petnaestak do tridesetak tajkuna koji ne znaju šta će od para. Ugasi jednu firmu, drugu otvori, pa uništi, pa proda, pa otvori... Ljudi su izgubili radna mesta, dovedeni su na ivicu egzistencije, a pojedinci imaju avione, šlepere, kamione... Tako da će Vučiću biti teško. Ukoliko ne bude imao podršku ostalih, on sam, kao Robin Hud, teško može da uradi neke velike stvari. Ali, ja podržavam to što radi. Mislim da je vreme da neko stane na put tim lošim privatizacijama i lopovluku. Kako drugačije da ih nazovete? Evo šta je jedan moj prijatelj nedavno rekao: sva preduzeća osiromašiše, a direktori nikad bogatiji. Prema tome, to je problem koji je zahvatio Srbiju, Crnu Goru, Hrvatsku, vidite i Sloveniju.
Pogledajte Slovence, svaka im čast. Ne dele se na Srbe, Crnogorce, Slovence, Šiptare, nego svi na ulice! A tamo je neko radikal, demokrata, ovde je Srbin, Crnogorac... Stalno podele, a u Sloveniji svi zajedno. Vučić ima težak zadatak, a da li će stići da sve pozatvara? Ne verujem, ali pozatvaraće ih dosta. Svaka mu čast na hrabrosti. Ušao je u jedan brlog u koji nije morao da ulazi, zbog toga veliko poštovanje za njega - rekao je Dejan Savićević.