Dragisa Cvetkovic,Milan Stojadinovic,Slobodan Milosevic

i Ante Pavelic...su "demokratski dogovorili, da RSK mora da padne...
.................................................................................................................
Milošević je na samom početku dao podršku RSK, stvorenoj u skladu sa
međunarodnim pravnim poretkom. Ubrzo, a pod ogromnim pritiscima Zapada,
Milošević od čoveka koji pruža bezrezervnu podršku Krajišnicima, postaje
čovek koji im zabija nož u leđa. Iako je međunarodni položaj Srbije bio
izuzetno težak, bez podrške Rusije (kojom od 1917, zaslugom Zapada, ne
vladaju Rusi), Milošević je morao odlučnom politikom da zaštiti narod
RSK i njegovu državu. 1995. godine, deo jedinica pod kontrolom DB-a
Srbije, je počeo da odnosi teško naoružanje iz RSK u SRJ. Grahovo i
Glamoč (što je uvod u pad RSK) padaju nakon obmane komandira ovog dela
fronta, praktično bez borbe. Neposredno pred predaju Krajine, visoki
oficir Srpske Vojske Krajine na Petrovoj gori (gde se nalazila komanda
raketnih jedinica), je ubijen hicem u potiljak. On nije želeo da izvrši
naređenje iz Beograda i napusti svoje komandno mesto. Njegove jedinice
su bile sposobne da desetkuju hrvatske ofanzivne trupe. Dogovor o
predaji Krajine su postigle vlasti Srbije i Hrvatske u Karađorđevu.

Protiv partizanskih plemena,

Srbija je naša država, a ne crnogorsko-hercegovačka kolonija.
Mi smo Srbiju stvorili i izgradili, mi smo vlasnici njenih teritorija.
Hoćemo svoju vlast, armiju i policiju - nezavisnu državu Srbiju.
Ovako počinje letak Udruženja starosedelaca Srbije koji je proteklih
meseci podeljen u ravno - milion i trista hiljada primeraka.
Na letku se nalazila i blanko pristupnica ovom Udruženju, poznatom
po tome što njegove akcije i propagandne kampanje najčešće izazivaju
lavinu reakcija i negodovanja u javnosti. Jednom su čak, tvrde,
dobili punih 17 minuta "reagovanja" na njihove akcije
na državnoj televiziji.
Lider Udruženja, Vlajko Popović, kaže za "Glas" da
je to bio samo početak akcije ove organizacije koja od narednog
petka "zadržava ime, ali deluje kao front za slobodnu i nezavisnu
državu Srbiju".
Sledeće poteze za sada ne otkrivaju, mada Popović kaže da će
oni najverovatnije učestvovati na predstojećim izborima.
Mi se nećemo boriti pištaljkama - objašnjava. Za početak će
ta borba biti demokratska i parlamentarna, uz tajnoviti smešak
kaže Popović ne želeći da nagovesti ostale "detalje".
Glavna teza Udruženja je da Srbijom upravljaju "partizanska
plemena s Durmitora i Dinare, koja su zajedno s Rusima, 1945.
godine, okupirala našu državu, pobila preko 400.000 državljana
Srbije, prisvojila njihovu imovinu i uspostavila komunističko-
diktatorsku vlast, koje se ni do danas Srbija nije oslobodila".
Ova populacija je proterana iz svih republika bivše SFRJ, doselila
se u Srbiju i od Srbije stvara svoju nacionalnu državu. Glasajući
za njih ili stranke na čijem su čelu, starosedeoci Srbije samo
legalizuju okupatorsku vlast. Glasajući za Jugoslaviju, legalizuju
gašenje Srbije - smatra Popović.
Navodi da zbog svojih stavova Udruženje ima i neprijatnosti,
posebno od strane "krajiške policije", ali su do sada
sve pretnje rešavali na sebi svojstven način.
Ukoliko Jugosloveni iz drugih republika budu i dalje u našoj
državi raspisivali izbore, upravljali medijima i utvrđivali izborne
rezultate, nametnuće starosedeocima Srbije prelazak na oslobodilačku
borbu. Jer, ako Srbijom ne vladaju ljudi iz Srbije koji su je
stvorili i izgradili, a na njenim teritorijama je stvorena tuđinska
legionarska plicija koja vrši represije nad domaćim stanovništvom,
Srbija ima sve karakteristike okupirane države - objašnjava Popović
dodajući da u svim strukturama, posebno među lekarima i u "srbijanskim
delovima vojske i policije, oni imaju puno simpatizera".

Sporazum Pavelić-Stojadinović je bio dogovor između bivšeg poglavnika Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelića, i sveučilišnog profesora i političara iz Kraljevine Jugoslavije, doktora Milana Stojadinovića.

Potpisan je krajem 1954. godine u Buenos Airesu, Argentina.
1. Odredbe sporazuma

Sporazum je predviđao razbijanje Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) i njen raspad na tri neovisne države: Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju.

Pavelić i Stojadinović su u hrvatskom i srpskom emigrantskom tisku branili ovaj antikomunistički savez (obje emigracije nisu priznavale legalnost Titovog režima u Jugoslaviji kao novi srpskohrvatski sporazum koji bi zamijenio zastarjeli iz 1939., koji su potpisali Vladko Maček i Dragiša Cvetković
1. 1. Granice

Kao granica između Slovenije i Hrvatske uzeta je već postojeća u FNRJ, jer se sporazum ticao srpskohrvatskih odnosa i nije se bavio slovenskim pitanjem.

Sporazumna granica Srbije i Hrvatske od sjevera prema jugu između Hrvatske i Srbije bila bi sljedeća:

Granica je trebala pratiti već postojeću između SR Hrvatske i SR Srbije (SAP Vojvodine) do rijeke Save i granice sa SR Bosnom i Hercegovinom. Zatim je granica trebala pratiti rijeku Savu od njezinoga ušća i rijeke Bosne. Potom je granica trebala ići rijekom Bosnom, a zatim u produžetku linije njenog donjeg toka planinskim vrhovima do početka donjeg toka rijeke Neretve, i potom tim tokom do Jadranskog mora. Na ovaj bi način Bosanska Krajina pripala Hrvatskoj, dok bi najveći dio središnje sa istočnom Bosnom, istočna Hercegovina i južna Dalmacija pripala Srbiji (uključujući Sarajevo i Dubrovnik).

Sporazum je predviđao mirno preseljenje (uz razmjenu imovine) svih Srba koji bi se zatekli u okvirima Hrvatske, te svih Hrvata (u današnjem smislu) Bošnjaka koji bi se zatekli u okvirima Srbije (svi govornici tada službenog srpskohrvatskog jezika islamske vjeroispovijesti uzeti su kao Hrvati; ovo znači da bi i slavenski muslimani današnje Srbije i Crne Gore bili razmjenjeni za Srbe na osnovu sporazuma).

Makedonija nije spominjana, ali se može pretpostaviti da ju je Stojadinović zamišljao u okvirima Srbije.
2. Reakcije na sporazum

Sporazum Pavelić-Stojadinović proizveo je žestoke negativne reakcije od strane hrvatskih i srpskih emigracija, te Titovog komunističkog režima u Jugoslaviji.

Ustaška je emigracija kritizirala svoga bivšeg poglavnika jer je odustao od Drine, po njima povijesne hrvatske granice, o čemu svjedoči izreka:

"Sve do Drine!"

Pavelićevo je prepuštanje dijelova Srijema, Bosne, Hercegovine i Dalmacije Srbiji u ustaškom emigrantskom tisku uspoređivano sa prepuštanjem dijelova Dalmacije Italiji, godine 1941. I taj je potez značio nacionalnu izdaju za tvrde ustaše.

Oba dva su sudionika sporazuma proglašena nacionalnim izdajnicima, a Tito je sporazum smatrao nevažnim jer ni Pavelić ni Stojadinović nisu više imali nikakve vlasti. Nazivao ga je račun bez krčmara i izbačen je iz svih informativnih medija u Jugoslaviji.

(Preuzeto sa jednog hrvatskog sajta)

Na jučerašnji dan, 8. decembra 1941. godine, hiljade žena, dece i staraca je u urednim kolonama, sa svežnjevima u rukama, otišlo u specijalnu policiju, odatle na Staro sajmište, a odatle tamo odakle se niko nikada nije vratio. Ti ljudi su bili beogradski Jevreji. Juče se niko nije setio da sa svojim jevrejskim sugrađanima pređe još jednom taj strašni put i tako oda počast ubijenima pre 70 godina. Beograd je bio mesto holokausta. Po svedočenjima retkih preživelih, oni su sa prozora svojih ćelija na Starom sajmištu mogli da vide svoje sugrađane, kako se po lepom prolećnom danu šetaju Kalemegdanom. Naravno da ne možemo da obeležavamo 8. decembar i da u zgradi Vlade držimo sliku Milana Nedića, a da sveštenstvo drži opelo Dimitriju Ljotiću. Neke stvari nikako ne mogu zajedno. Dok to ne budemo naučili, ni za 100 godina nećemo postati Evropljani. Makar se Evropska unija sto puta raspala, mi ćemo ostati varvari.

Ovaj 8. i ovaj 9. decembar su nekako posebno teški, mučni dani. Zbog takvih dana, kada jednom ova zemlja nepovratno prestane da daje znake života, pristajao bi joj jako lepo onaj grčki epitaf: ovaj što ovde počiva, hiljadu puta je umirao pre nego što je život izgubio.

Prvi sagovornik Peščanika je Vladimir Pavićević sa Fakulteta političkih nauka.

"Kralj Aleksandar je još 1933. počeo da se okreće ka Nemačkoj. On je izmislio Milana Stojadinovića koji je kasnije kao predsednik Vlade izveo do kraja zaokret ka Berlinu. Zato ne čudi što je lično Herman Gering došao na kraljevu sahranu", objašnjava Simić.
...........................................................................................................................................................................................................................................
"blazeno pocivsi kralj", sa istetoviranim germanskim orlom, jos 1918. godine ucestvovao u pravljenju "novog svetskog poretka", pa je kao dokaz"svoje ideje i lojalnosti" iskazao tako sto, nakon prvog sv rata, nije kazni Rvacke oficire i vojnike, za teske zlocine nad Srbima, mahom u Macvi, nego je sve unapredio u cin vise, a licno je urucio Kvaterniku orden Belog orla...kasnije, sa Antom Pavelicem, Milan Stojadinovic nastavlja "lik i delo" karadjordjevica, i otvara "plesnu skolu smrti".."argentinski tango"..sporazum, primenjen u praksi 1990-1995 direktno i konkretno, sa drugom fazom koja je u toku.."dalje ostvarenje ciljeva nemackog imperijalizma na Balkanu.         

http://www.paundurlic.com/s20vek2.htm         

doroslovac
Četvrtak, 01. 05. 2014. 16:06h
neregistrovan korisnik
Tile je isao puno dalje. Hteo je stvoriti "Balkanski pakt" posto je Tile sve, samo ne glup. Znao je da male drzave nemaju nikakve sanse protiv velikih sila, sem da se ujedine. Tadasnju SFRJ je hteo u savezu sa Rumunijom, Bugarskom, Grckom i Albanijom. Ne bi bilo to nimalo za podcenjivanje. Ali su Rusi napravili "cistke" u Rumuniji i Bugarskoj a Grcku je brzo preuzela tadasnji EVG (danasnji EU) da ne bi i Grcka pala u ruke Rusima posto su Grci imali jaku komunisticku partiju u to vreme. Bilo kako bilo, pogotovo Balkan, su samo pijuni u partiji saha.

Staljin: Ne postoji, niti bi trebalo da postoji, nepomirljiva razlika između pojedinca i kolektiva, između interesa pojedinca i interesa kolektiva. Ne bi trebalo da postoji takva razlika, jer kolektivizam, socijalizam, ne negira već kombinuje pojedinačne interese sa interesima kolektiva. Socijalizam ne može da se izdvoji od pojedinačnih interesa.

Jedino socijalističko društvo može najpotpunije zadovoljiti ove lične interese. Štaviše, samo socijalističko društvo može čvrsto zaštititi interese pojedinca. U tom smislu ne postoji nepomirljiv kontrast između individualizma i socijalizma. Ali, možemo li da negiramo razliku između klasa, između vlasničke klase, kapitalističke klase, i trudbeničke klase, proleterske klase? S jedne strane imamo vlasničku klasu koja poseduje banke, fabrike, rudnike, transport, plantaže u kolonijama. Ovi ljudi ne vide ništa izvan sopstvenog interesa, svoje težnje za profitom. Oni ne podležu volji kolektiva već nastoje da potčine kolektiv svojoj volji. Sa druge strane imamo klasu siromašnih, eksploatisanu klasu, koja ne poseduje ni fabrike ni radnje, ni banke, koja je primorana da živi od prodaje svoje radne snage kapitalistima i koja nema priliku da zadovolji svoje najelementarnije potrebe.

Kako se takvi suprotni interesi i težnje mogu pomiriti? Koliko je meni poznato, Ruzvelt nije uspeo da pronađe način da pomiri ove interese. A to je i nemoguće, kao što je pokazalo iskustvo. Uzgred, vi poznajete situaciju u SAD bolje nego ja, jer ja nikada nisam bio tamo i pratim američke odnose uglavnom iz literature. Ali imam nekog iskustva u borbi za socijalizam, i to iskustvo mi govori da ako Ruzvelt zaista pokuša da zadovolji interese proleterske klase na račun kapitalističke klase, ovi će postaviti drugog predsednika umesto njega. Kapitalisti će reći: predsednici dolaze i prolaze, ali mi ostajemo; ako ovaj predsednik ne štiti naše interese, naći ćemo drugog. Čime predsednik može da se suprotstavi volji kapitalističke klase?

Vels: Ne slažem se sa ovom pojednostavljenom klasifikacijom čovečanstva na siromašne i bogate. Naravno da postoji kategorija ljudi koji samo idu za profitom. Ali zar se ti ljudi ne doživljavaju kao smetnja na zapadu isto koliko i ovde? Zar na zapadu nema mnogih kojima profit nije konačni cilj, koji imaju izvesno bogatstvo, koji žele da ulože i steknu profit od tog ulaganja, ali koji to ne gledaju kao glavni cilj? Po mom mišljenju postoji velika klasa ljudi koji priznaju da je današnji sistem neodrživ i kojima je namenjena velika uloga u budućem kapitalističkom društvu.

U poslednjih nekoliko godina dosta sam se bavio i razmišljao o potrebi vođenja propagande u korist socijalizma i kosmopolitizma među širokim krugovima inženjera, pilota, vojnih stručnjaka, itd. Besmisleno je prilaziti ovim krugovima dvostranom propagandom klasnog rata. Ovi ljudi razumeju stanje u svetu. Oni razumeju da se radi o potpunoj pometnji, ali vaš jednostavni antagonizam klasnog rata smatraju besmislenim.

Staljin: Ne slažete se pojednostavljenom klasifikacijom na bogate i siromašne. Naravno da postoji srednji sloj, postoji tehnička inteligencija koju ste pomenuli, među kojom ima veoma dobrih i čestitih ljudi. Među njima ima i nepošteni i pokvarenih ljudi, među njima ima svakakvih ljudi. Ali iznad svega, čovečanstvo se deli na bogate i siromašne, na posednike i eksploatisane – a izuzeti sebe iz ove osnovne podele antagonizma između siromašnih i bogatih znači izuzeti se iz jedne fundamentalne činjenice.

Ja ne poričem postojanje srednjih slojeva, koji se svrstavaju uz jednu ili drugu suprotstavljenu klasu, ili zauzimaju neutralan ili poluneutralan stav u ovoj borbi. Ali, ponavljam, izuzeti sebe iz ove osnovne podele društva i fundamentalne borbe dveju glavnih klasa znači ignorisati činjenice. Borba traje i trajaće. A ishod će odrediti proleterska klasa – radnička klasa.

Vels: Ali zar nema mnogo ljudi koji nisu siromašni ali koji rade, i to produktivno?

Staljin: Naravno, postoje mali zemljoposednici, zanatlije, mali trgovci, ali o sudbini zemlje ne odlučuju ovi ljudi, već radničke mase, koje proizvode sve ono što je društvu neophodno.

Vels: Ali ima raznih kapitalista. Postoje kapitalisti koji misle samo na profit, na bogaćenje; ali ima i onih koji su spremni da se žrtvuju. Uzmimo, na primer, starog [Džej Pi] Morgana. On je mislio samo na profit, bio je društveni parazit, jednostavno rečeno, samo je akumulirao bogatstvo. Ali pogledajmo [Džona D] Rokfelera. On je sjajan organizator, dao je primer kako organizovati isporuku nafte koji treba slediti.

Ili uzmimo [Henrija] Forda. Naravno, Ford je sebičan. Ali nije li on strastveni organizator racionalisane proizvodnje od koga vredi učiti? Želim da istaknem činjenicu da se u zemljama engleskog govornog područja u poslednje vreme stav prema SSSR-u menja. Razlozi su pre svega položaj Japana i događaji u Nemačkoj. Ali postoje i drugi razlozi osim onih koji proizlaze iz međunarodne politike. Postoji i dublji razlog, a to je da mnogi ljudi prepoznaju činjenicu da se sistem zasnovan na privatnom profitu ruši. U takvim okolnostima, čini mi se da ne smemo isticati antagonizam između dva sveta, već treba da težimo kombinovanju svih konstruktivnih pokreta, svih konstruktivnih snaga u jednu liniju, koliko god je moguće. Čini mi se da je moja linija više leva nego vaša, g. Staljin. Mislim da je stari sistem bliži kraju nego što vi mislite.

Staljin: Kada govorim o kapitalistima koji teže isključivo profitu, isključivo bogaćenju, ne želim da kažem da su to najbezvredniji ljudi koji nisu sposobni ni za šta drugo. Mnogi od njih nesumnjivo imaju veliki organizacioni talenat, koji ni slučajno ne dovodim u pitanje. Mi Sovjeti mnogo učimo od kapitalista. I Morgan, koga vi tako nepovoljno ocenjujete, bio je nesumnjivo dobar, sposoban organizator. Ali ako mislite na ljude spremne da rekonstruišu svet, naravno, nećete ih pronaći u redovima onih koji verno služe profitnom cilju. Mi i oni stojimo na suprotnim stranama.

Pomenuli ste Forda. Naravno, on je sposoban proizvodni organizator. Ali zar vam nije poznat njegov stav prema radničkoj klasi? Zar ne znate koliko je radnika izbacio na ulicu? Kapitalista je vezan za profit i nikakva ga sila od njega ne može otrgnuti. Kapitalizam će biti ukinut, ali ga neće ukinuti „organizatori“ proizvodnje ili tehnička inteligencija, nego radnička klasa, jer pomenuti slojevi ne igraju nezavisnu ulogu. Inženjer, organizator proizvodnje ne radi onako kako bi hteo, nego kako mu se kaže, tako da služi interesima svojih poslodavaca. Naravno, ima izuzetaka, ima ljudi iz tog sloja koji su se otreznili od pijanstva kapitalizma. Tehnička inteligencija može, pod određenim uslovima, da napravi čuda i pruži veliki doprinos čovečanstvu. Ali može i da napravi veliku štetu.

Mi Sovjeti imamo dosta iskustva sa tehničkom inteligencijom. Posle Oktobarske revolucije, jedan deo tehničke inteligencije odbio je da učestvuje u izgradnji novog društva; oni su se usprotivili ovoj izgradnji i sabotirali je. Uradili smo sve što smo mogli da uvedemo tehničku inteligenciju u ovaj posao izgradnje, pokušali smo na sve moguće načine. Dosta je vremena trebalo da naša tehnička inteligencija odluči da aktivno pomogne novom sistemu. Danas je najbolji deo ove tehničke inteligencije u prvim redovima graditelja socijalističkog društva. Sa ovakvim iskustvom, ni slučajno ne potcenjujemo ni dobre ni loše strane tehničke inteligencije, jer znamo da s jedne strane ona može da napravi štetu, dok s druge strane može da napravi „čuda“.

Naravno, sve bi bilo drugačije kad bi se čitava tehnička inteligencija mogla jednim potezom duhovno odvojiti od kapitalističkog sveta. Ali to je utopija. Da li bi se mnogi iz redova tehničke inteligencije usudili da se odvoje od buržoaskog sveta i prionu na posao rekonstrukcije društva? Da li mislite da ima mnogo takvih ljudi, recimo, u Engleskoj ili Francuskoj? Nema. Malo je onih koji bi bili spremni da se odvoje od svojih poslodavaca i počnu da rekonstruišu svet.

Pored toga, možemo li zanemariti činjenicu da je za promenu sveta neophodno imati političku vlast? Čini mi se, gospodine Vels, da mnogo potcenjujete pitanje političke vlasti, da vam ona uopšte nije u vidokrugu.

Šta mogu da učine ljudi, čak i oni sa najboljim mogućim namerama, ako nisu u stanju da pokrenu pitanje preuzimanja vlasti? U najboljem slučaju mogu da pomognu klasi koja preuzima vlast, ali ne mogu sami da promene svet. To može da učini samo velika klasa koja će zauzeti mesto kapitalističke klase i postati suvereni gospodar poput ove pre nje. Ta klasa je radnička klasa. Naravno, pomoć tehničke inteligencije se mora prihvatiti, a njoj se zauzvrat mora pomoći. Ali ne sme se misliti da tehnička inteligencija može da odigra nezavisnu istorijsku ulogu.

Transformacija sveta je veliki, komplikovan i bolan proces. Za takav zadatak je potrebna velika klasa. Na duga putovanja idu veliki brodovi.

Од 1991. до 1992. године је радио као саветник Владе Пољске у области приватизације и макроекономске реформе. Био је саветник министра финансија Лешека Балцеровича и директора варшавске берзе. Учествовао је у оснивању Варшавске берзе.

Од 1992. до 1993. године био је саветник вршиоца дужности председника Владе Руске Федерације Јегора Гајдара у области макроекономске реформе и потпредседника Владе и министра приватизације Анатолија Чубајса у оквиру програма приватизације. Основао је и водио Јединицу за макроекономију и финансије у оквиру кабинета пок. потредседника и министра финансија Бориса Фјодорова

Од 1993. до 2000. изабран, за рекордних пет година, за партнера сувласника у консултантској фирми Мекензи & Цо, у Паризу и Силицијумској долини, где се специјализовао као саветник за области финансијских институција, медија и технологија. Преговарао више десетина пројеката и руководио тимовима од више стотина консултаната и клијената. Изабран за лидера Европске праксе у домену управљања фондовима и за једног од седам чланова глобалног Дигиталног савета компаније. Водио тим који је 1997. године саветовао румунског премијера Виктора Чорбеу на програму стабилизације и реформи економије.

Октобра 2000. је именован за шефа експертског тима потпредседника Савезне владе СРЈ, Мирољуба Лабуса, задуженог за израду економског програма. На том месту је остао до децембра 2000.