* RACUNAJTE NA NAS*

http://vukajlija.com/attached_images/0006/8626/Desimir_Stanojevic_midi.jpg?1251522821

JUGOSLOVENSKA LEVICA... *Medaljoni*
* Beogradska policija sinoc je po nalogu IV opstinskog suda oko 18 sati izbacila iz zgrade hotela *Admiral klub* njegovog vlasnika Nenada Djordjevica. Prema tom nalogu, u zgradu treba da se vrati sediste JUL-a, ciji je i sam Djordjevic nekada bio funkcioner.

Zgrada je inace bila nekada u *popisu osnovnih sredstava-nekretnine* General export-a Beograd, od *Generala* postala je *Admiral*...*isto to samo malo drukcije*.

*samo Vas posmatram*

http://www.b92.net/news/pics/2008/06/1341637116484fb48946220319386795_490.jpg

Moamer el Gadafi i *svet*...i * Alah
*postoje znakovi kako ce Alah podariti pobedu islamu u Ecropi bez maceva, bez pusaka i bez osvajanja. Ne trebaju nam teroristi, ni bombasi samoubice. Populacija od 50 miliona muslimana pretvorice Evropu u muslimanski kontinent za samo nekoliko decenija*
Pre ce biti da je pohlepa gramzivih kapitalista za jevtinom radnom snagom , *rezervnom armijom rada*...koja je nastala i nastaje kao skor izmedju *feudalnog nemilosrdnog i primitivnog kapitalizma* i * zapadnog tzv. savremenog kapitalizma*,najveca garancija uspeha izreke Gadafija. Zapad je zahvaljujuci komunistickoj pretnji, iskoracio iz nacina rasporedjivanja ostvarene dobiti radi mira u kuci i *pretece* revolucije. Radnici ostvaruju bolju *nadnicu* na zapadu nego kod Gadafija i slicnih vladara, seika itd. Sa jedne strane glad i potraznja *nadnice*, sa druge strane glad za *ostvarenom razlikom u ceni rada*, stvara prinudnu ponudu jevtinije radne snage, i obaranja postojece cene rada na zapadu. I pored statistickih pokazatelja, u ovom slucaju *neprirodnog nasilnog prirastaja stanovnistva*...bogati pojedinci ne odustaju, i nevide povratno dejstvo imperijalizma. Moze se reci da su zemlje, izvoznice *besplatne radne snage-robova*, resile da nastave *fluktaciju*...i kako rece Gadafi umesto puskom osvajaju naseljavanjem evropskih prostora i naravno uvecavaju svoj posed *sirotinjskom zabavom*. Kapital, uz pomoc imama i muzeina, rasterecuje muslimanske zemlje *prirodne prenaseljenosti stanovnistvom*, i opasnosti eventualne *revolucionarne mase*..koja je tokom nesvrstanog pokreta, delovanjem Rusije i Kine pocela da nice u bivsim kolonijama. Leto u Dubaiju ce biti sve toplije, zlato na pozlacenim palatama je vec *omeksalo*....imperije polako placaju cenu pohlepe...traze izlaz u *reketu* na gas..radi debele zarade, smanjenja efekta *staklene baste*, naplate *cistog zapadnog zraka* koji ce da pakuju u limenke Coca-cole. * Drumovi ce pozelet lenjina, al ga biti nece*. 8-)

Miloševićeve greške

Naš predsednik je doneo nerazumnu odluku da skoro godinu dana pre roka raspiše prevremene predsedničke izbore, a nije morao. Hteo je da pomogne da savezni i lokalni izbori što bolje prođu. Ova pogrešna procena posledica je glupih ili nedobronamernih saveta. Druga njegova greška je što je pogrešno procenio stanje i raspoloženje vrhova policije

Iza prepunih kontejnera, havarisanih, očerupanih kamiona, hale na kojoj piše Industrija špirita i kvasca, Vrenje D.D. , iz ruina prve srpske fabrike šećera, izranjaju blistava stakla Šećerane. Iz radničke Čukarice, u pozorišni raj: cvrkuću egzotične ptice po kavezima, perivoj palmi i nekih čudesnih biljaka, stereo muzika, odsjaji oktobarskog sunca na vodi... Šećerana ima i bazen.

Bljesak staklene bašte zamenjuje tama foajea: crni mermer na kome se ogleda hiljade majušnih električnih sijalica, pozorišno nebo. Na zidovima iscrtani romantični pejzaži, ogromna freska zaljubljenih Indusa...Grupice mladih ljudi (glumci?) ćaskaju. Nekakav užurban, vrlo ljubazan mlad svet sa majicom Republika Srbija – Ministarstvo za omladinu i sport posluje oko kompjutera i nekih fascikli, čak je i starija čistačica nasmejana: na njenoj majici logo KPGT i petokraka u onom Leonardovom crtežu... U ovom nadrealnom, čudesnom prostoru Međunarodnog art centra KPGT, kolokvijalno Ljušinom pozorištu, razgovaramo sa Ljubišom Ristićem, pozorišnim rediteljem i predsednikom Jugoslovenske levice, o našoj političkoj sceni posle izbora, posle 5. oktobra.

Na pitanje kako komentariše izbornu volju građana, trijumf DOS-a i poraz koalicije SPS-JUL, Ristić kratko i odsečno odgovara:

“To je bio državni udar, puč! Apsolutno sam siguran, znam da ovo nije bila slobodno izražena volja građana, sve je bilo vešto orkestrirano... Sve je ovo dugo i ozbiljno pripreman državni udar. Ovo je treći pokušaj; počelo je 96/97, kada iste ove snage nisu imale ni dovoljno pomoći iz inostranstva, ni finansijskih sredstava, ni logistike, a ni uporišta u državnom aparatu. Onda je došla druga faza: bombardovanje, uz prethodno inicirane sukobe na Kosovu. Treća faza je došla sada: ideja je jednostavna, izbori nisu dovoljni, treba izvesti prevrat. Sve je bilo organizovano, to se više i ne krije... Mislili smo da ćemo to čitati za nekoliko godina, Velja Ilić već detaljno objašnjava čitav scenario 'narodnog gneva'. Napravljen je scenario u kojem je potpuno bilo svejedno koliko je ko osvojio glasova, scenario je predviđao pobunu. Verovatno nikada nećemo saznati koliko je ko zapravo dobio glasova, niti je bio važan stvarni ishod predsedničkih izbora. Međutim, da predsednik Milošević nije napravio nekoliko grešaka, on bi i ovaj put pobedio!"

"VREME": Koje je to greške napravio Slobodan Milošević?

LJUBIŠA RISTIĆ: Naš predsednik je doneo nerazumnu odluku da skoro godinu dana pre roka raspiše prevremene predsedničke izbore, a nije morao. Hteo je da pomogne da savezni i lokalni izbori što bolje prođu. Ova pogrešna procena posledica je glupih ili nedobronamernih saveta. Druga njegova greška je što je pogrešno procenio stanje i raspoloženje vrhova policije. Bio je uveren da će policija braniti državu. Takve procene su se pokazale kao netačne. Naprotiv! Kao i u svim zemljama istočne i jugoistočne Evrope presudnu ulogu u prevratima je odigrao državni aparat.

U slučaju prevrata u Jugoslaviji, na svu sreću, nije bilo treće greške, koja je takođe bila projektovana i koja bi odmah dovela do neposredne okupacije zemlje. Ta greška bila bi drastična upotreba sile, vojske i delova policije, a uz krvoproliće i slobodno polje delovanja stranih trupa uz poznata opravdanja. A onda je Ustavni sud dolio benzin na vatru! Predsednik Milošević je bio ogorčen, smatrao je to izdajom. Rekao je: Koga sad mogu da ubedim da nisam ja tražio da se ide u drugi izborni krug!

Kako se desilo da Slobodan Milošević, kome čak i najljući politički protivnici ne poriču da je izuzetno inteligentan, osobito u političkim igrama, napravi nekoliko za njega i SPS-JUL tako fatalnih grešaka?

Ja za to imam objašnjenje, ali ne kao političar. To je, znate, objašnjenje umetnika: postoji trenutak kada je čoveku – dosta. Nažalost, te njegove greške su porazne po život svih nas.

Mislite li da treba da odgovara?

Kako mislite? Kome da odgovara?

Svojoj partiji...

Svako treba da odgovara. A kome će narod da odgovara kad izgubi državu? Platiće ovaj narod za ovo...Ovo je vaša demokratija, metalne štange, smenjivanja, krizni štabovi, upadanja, telefonske pretnje... To se valjda uči na onim seminarima u Budimpešti...Ovde će šetati NATO generali i neće biti ni mene, ni vas, draga moja... Meni je sve jasno... Pogledajte Makedoniju...

Tamo mladež nije ginula, nije bilo ratova, razaranja...

U Srbiji niko nije ginuo...

Izginuli su mnogi u ratovima u kojima Srbija “nije učestvovala”...

Izginulo je 3500 ljudi od NATO bombardovanja...

A u Bosni, Hrvatskoj?

To je samo kratko trajalo, JUL je dosledno bio protiv nacionalizma, mi smo poručili da mir nema alternativu...

Mnogi espeesovci optužuju JUL za izborni fijasko: Milorad Vučelić, bivši potpredsednik SPS-a izjavljuje ovih dana da je za SPS bio “poguban brak sa JUL-om”, da je to jedan od glavnih razloga što je ova partija doživela sunovrat. Drugi kažu – JUL je narušio sve principe parlamentarizma: za veoma kratko vreme su zavladali SPS-om. Predsednik SPS-a je više brinuo za JUL nego za svoju stranku...

Ne diskutujem sa Vučelićem! Sada ima pokušaja da se SPS razbija iz svih pravaca, demonizira se JUL, nasilno poništavaju rezultati prethodnih republičkih i saveznih izbora. Politika je, naravno, odnos snaga, poslednji rezultati izbora su pokazali da je naše stanovništvo podeljeno. To je demokratska činjenica koju će morati svi da uvaže. Ono što je zbilja opasno jeste da se ova faza ipak mora razumeti samo kao prva faza okupacije zemlje. Sledeća faza je otkidanje dela teritorija, sa podsticanjem međunacionalnih sukoba. Ako je u prethodnoj fazi bilo izbegnuto krvoproliće, u sledećoj može biti namerno izazvano, kao što to znamo iz naše istorije...Tako je bilo u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu...

Zar ne mislite da za tok tih događaja veliku odgovornost snosi dosadašnji režim i Slobodan Milošević?

Ne mislim... Ne bih komentarisao.

Kako danas vidite situaciju?

Oni koji su uvek inicirali sukobe ni sada ne odustaju. Mi se danas nalazimo u jednom međustanju: sada su isti metodi primenjeni na razaranje tkiva države, razara se tkivo našeg parlamentarnog sistema. Sa našeg stanovišta veoma je važna pozicija Vojske Jugoslavije i njene opredeljenosti za mir i granice zemlje, čuvanje njenog suvereniteta, integriteta i ustavnog poretka.

Šta to praktično znači?

Ovoga časa niko ne zna, uostalom i ne treba da zna. U obe suprotstavljene opcije postoje ljudi kojima je stalo do tih vrednosti, ali postoje i ljudi koji rade za tuđe interese i spremni su da izdaju.

Iz kojih motiva?

Motivi su manje važni. Da li neko misli da je bolje živeti u civilizovanom ropstvu nego u lošoj beskonačnosti slobodnog siromaštva i izolacije, ili prosto, izdaje zbog prastarih motiva, ili ideološke mržnje, straha, slabosti, danas više uopšte nije važno. Važan je krajni ishod, hoćemo li uspeti da održimo demokratski proces u zemlji, da li ćemo odlučivati sami ili će naše unutrašnje odnose dirigovati spolja. Pokazaće vreme. Ja se uzdam u poštene i razumne ljude, kakvih je većina i na jednoj i na drugoj strani.

JUL je najavio da će na republičke izbore 23. decembra izaći samostalno. Kako idu pripreme?

Ja sam optimista. Nadam se da će rezultati izbora biti poštovani. Jugoslovenska levica će sada moći samostalno da se obrati svom biračkom telu, bićemo front levih i patriotskih snaga koji je danas zemlji potrebniji nego ikad. Nema više nikakvih razloga da se neuspešni u obe partije pravdaju neuspehom koalicije sa onom drugom partijom. Mi nećemo učestvovati ni u kakvim pregovorima ovih prelaznih, ekspertskih i ne znam kakvih vlada. Spremamo se za izbore. Jugoslovenska levica će sada moći samostalno da se obrati svom biračkom telu, bićemo front levih i patriotskih snaga koji je danas zemlji potrebniji nego ikad. Nama su najnoviji događaji olakšali poziciju: Jugoslovenska levica će biti snažna, uporna i kreativna, prava opozicija u našem političkom životu. Čitav naš politički dijapazon je drastično pomeren desno.

SPS poručuje da će biti partija centra.

Nas ne zanima dalji razvoj Socijalističke partije Srbije, to je njihova stvar... Ubuduće, bićemo sami na levici. Iz naših redova će otići i oni koji su JUL-u pristupili iz karijerističkih ili nekih drugih interesa, da bi rešili neke svoje probleme. Upisivali smo sve koji su to želeli. Imamo oko 150.000-200.000 članova. Među njima je i mnogo onih koji nisu levičari. Imamo mnogo mladih i to je naša snaga. Informacije sa terena kažu da ima i nasilja, obračuna sa našim članovima, neki se pod pritiskom ispisuju iz članstva, jedan broj lekara, prosvetnih radnika... JUL optužuju za sve i svašta i dojučerašnji prijatelji i dojučerašnji neprijatelji. Pravim levičarima ovi događaji u neku ruku dobro su došli: više ne moramo da sklapamo trule koalicije, ulazimo u dvosmislene relacije, upuštamo se u mutne političke perspektive. Sa stanovišta našeg programa i cilja Jugoslovenska levica je spremna da taj program realizuje strpljivo i uporno. I sa 500.000 članova, ali i sa 50.000 članova važno je da su to pravi, bićemo poštena opozicija, bez ideološke zaslepljenosti, ali i bez hipoteke lakomih profitera. Borićemo se za siromašne i obespravljene. Profiteri će se vratiti tamo gde su uostalom uvek i bili, uz vlast.

Vi ste još davno, novembra 97, govorili o fašizaciji političkog života, kritikovali ste radikalnu stranku, a onda ste vi među prvima prepoznali “profašističke elemente” i teroriste među pobunjenim studentima, među otporašima... Zbog pesnice na majici mladići i devojke su premlaćivani i proganjani, pa i hapšeni...

Vas zaista zanima šta mislim o Otporu? E, onda ugasite kasetofon pa ću vam reći...

Vlada uverenje da je Ljubiša Ristić zbog drugova izgubio prijatelje (Rade Šerbedžija, Milena Zupančič, Lazar Stojanović, Filip David). "Ristić koji nikada nije pao nisko sada je sa ljudima kojima je niskost zanimanje", mislim da je to rekao vaš prijatelj Dušan Jovanović.

Ti prijatelji o kojima govorite većinu stvari ne razumeju. S njima ceo zivot imam problema. Svi moji prijatelji, nekadašnji levičari, na američkim su platama. Nisu napisali knjige, nisu uradili ono što je trebalo...

A zar vi niste napravili ovu Šećeranu uz malu pomoć drugova iz JUL-a? Konkretno, "Keramika Mladenovac" poklonila je pločice za ove ogromne holove...

Ma hajte molim vas! To su španske pločice, sve sam napravio sam, nisam pravio vile i bazene kao političari u svim partijama. Pomogli su mi prijatelji i kolege iz inostranstva... Nisam dobio ni donaciju od Ministarstva kulture... Najbogatiji ljudi su u drugim partijama. Ostavite te priče da je JUL partija bogataša. Da ste vi ozbiljne novine, vi biste napravili spisak najbogatijih ljudi, spisak biznismena, pa bi se videlo da tu ima malo naših članova. Prebrojte SPS, SPO, Novu demokratiju... Sramno je da je godinama Zoran Todorović optuživan da je mafijaš, bogataš, kriminalni profiter, da je zato ubijen... Ništa od toga nije tačno: njegova udovica i deca žive veoma skromno, ni traga nekakvom bogatstvu. Ali, novine pišu neodgovorno, bez ikakvih dokaza o bogatstvu julovaca. Ostavimo takve neosnovane priče; Jugoslovenska levica ima istorijsku odgovornost da bude snažna, ozbiljna partija koja treba da popuni iznenada upražnjeni prostor na levici zbog demokratske budućnosti naše zemlje. Jugoslovenska levica je za to spremna: organizacija je čvrsta, zatrašivanja je nisu pokolebala. Nama pristupaju mnogi mladi ljudi, oni su razumeli šta se događa.

Odlazimo iz Šećerane, “Ljušinog pozorišta od kulisa”. Mladi glumci se spremaju za novu sezonu koja počinje u novembru; predstave U logoru (Krleža), Cankarjeve Sluge i Njegošev Gorski vijenac spremaju reditelji Gajić, Anđić i Gabrić. Ristić će režirati Šekspirove drame Julije Cezar i Romeo i Julija.

Ljubiša Ristić, režiser Bube u uhu i Oslobođenja Skoplja, između ostalog, ovaj put će pokušati da režira i samostalni izlazak na izbore Jugoslovenske levice. Da li će se i ovaj spektakl u Ljušinoj režiji, da parafraziramo Tirketa, kao i svi prethodni – igrati samo jednom? Mnogi misle – reprize nema.

Ili će Ljuša do kraja nastaviti da režira julsku farsu i igra ulogu “Raspućina srpskog dvora”?

Slobodanka Ast

Gde je Mira Marković

Ljuša Ristić se izvinjava što nekoliko dana nije imao vremena za razgovor:
"Znate kako je, svi opštinski odbori, sve je to palo na mene..."
Gde je Mirjana Marković?
Pa, ne može ona da izađe, doveli bi odmah pet hiljada ljudi da je linčuju. Valjda je to ta vaša demokratija.
Da li to znači da se Mirjana Marković povlači iz političkog života?
Zašto da se povlači?! Pa, ona je osnivač JUL-a! Ona drži sastanke, radi punom parom...
Kako je doživela poraz?
...Pitajte nju
...Pokušala sam, ali danima nema nikoga u Direkciji JUL-a.
To je zato što su dorćolski lopovi pokidali veze, odneli kompjutere, umetničke slike... Popravili smo telefone, javite se.

Šešelj je prevrtač

Pobunjene studente i otporaše optuživali ste da su profašistički elementi, teroristi, ali ste ćućorili i paktirali sa Šešeljem koji je pretio da će Hrvate klati zarđalom tupom kašikom i koji je vitlao pištoljem na te iste studente, profesore, taksiste... Šešelj je prvi zagadio politički prostor, a onda kao da kraja nije bilo... S njim ste bili u koaliciji!

Rekao sam vam šta mislim o Otporu, o studentskoj pobuni... Koga je Šešelj zaklao? Mi s njim nismo bili u koaliciji, on je bio u Vladi narodnog jedinstva.

I te kako je raspirivao međunacionalnu mržnju...

Ja ne znam ko je Šešelj. On je prevrtač, okretaće se i na ovu i na onu stranu. On je možda svojim ispadima stvarao prostor za ovo što nas je sad snašlo. Smatram da je Đinđić veći zagađivač. Mene zanima ko deset godina zove strance u ovu zemlju, ko ih dovodi. Ovde će se šetati NATO generali, ponavljam... Sve se vraća i sve se plaća, meni je sve jasno...

Aleksandar Dugin: Predsednik Medvedev je zločinac zbog skidanja Gadafija
U nastavnku Vam donosimo intervju s ruskim profesorom Aleksandrom Duginim, poznatom javnom osobom koja se dugo bavi pročavanjem zemalja Zapada i njihovog odnosa prema društvima svijeta.

Dugin je u ovom intervjuu izjavio kako smatra predsjednika Medvedeva zločincem zbog skidanja Gaddafija s vlasti. O čemu se točno radi, pročitajte u nastavku, gdje Vam donosimo cijeli intervju.

Na Zapadu vlada shvaćanje da ste ruski nacionalist. Možete li se prepoznati u tom opisu?

Koncept nacije je kapitalistički, zapadnjački. S duge strane, euroazijanizam se poziva na kulturne i etničke razlike, a ne na ujedinjenje na osnovi individuuma, što je pretpostavka nacionalizma. Naše gledište razlikuje se od nacionalizma u tome što branimo pluralizam vrijednosti. Branimo ideje, a ne vlastitu zajednicu: ideje, a ne vlastito društvo. Suprotstavljamo se postmoderni, ali ne činimo to samo u ime ruske nacije. Postmoderna je rupa bez dna. Rusija je samo dio te globalne borbe. Ona je zasigurno važan dio, no nije krajnji cilj. Jer mi koji smo ovdje u Rusiji, ne možemo je spašavati a da istodobno ne spašavamo svijet. I obratno, ne možemo spašavati svijet a da ne spašavamo Rusiju.

To nije samo borba protiv zapadnjačkog univerzalizma. To je borba protiv svih univerzalizama, pa i onih islamskih. Ne možemo prihvatiti ničiju želju da se jedan univerzalizam nametne drugima – ni zapadnjački, ni islamski, ni socijalistički, ni liberalni, niti ruski. Ne branimo ruski imperijalizam ni revanšizam već globalnu viziju i multipolarnost zasnovanu na civilizacijskoj dijalektici. Protivimo se onima koji kažu da množina civilizacija neminovno vodi do sukoba. To je pogrešna postavka. Globalizacija i američka hegemonija donose krvavo zadiranje u druge i podjaruju nasilje između civilizacija tamo gdje bi mogao biti mir, dijalog ili sukob, ovisno o povijesnim okolnostima. No, nametanje prikrivene hegemonije rađa sukob i neizbježno pogoršanje u budućnosti. Tako oni govore ‘mir’, a zapravo potiču na rat. Mi branimo pravdu – ne ni mir niti rat, već pravdu i dijalog i prirodno pravo svake kulture da održi svoj identitet i ide za onim što želi biti. Ne samo povijesno, kako je to u multikulturalizmu, već također i u budućnosti. Moramo se osloboditi tih lažnih univerzalizama.

Koja bi, prema Vašem mišljenju, bila uloga Rusije u organiziranju antimodernih snaga?

Postoji više različitih razina koje su uključene u stvaranje antiglobalističkih, odnosno antizapadnih pokreta i struja po svijetu. Osnovna ideja je ujediniti ljude koji se bore protiv održavanja status quo. Što je, naime, taj status quo? To je niz povezanih fenomena koji uzrokuju bitan pomak od modernizma na postmodernizam. On je oblikovan kao pomak od unipolarnoga svijeta, koji se pokazuje u prvom redu kao utjecaj Sjedinjenih Država i Zapadne Europe, prema takozvanoj nepolarnosti, kakvu se danas vidi na primjeru implicitne hegemonije te onih revolucija koje je ta hegemonija orkestrirala kroz svoje izaslanike, primjerice razne “narandžaste“, orange revolucije. Glavna namjera u pozadini te strategije jest da Zapad na kraju kontrolira planet, ne samo putem izravne intervencije nego i putem univerzalizacije svog sustava vrijednosti, normi i etike.

Taj status quo liberalne hegemonije Zapada postao je globalnim. Riječ je o vesternizaciji cijelog čovječanstva. To znači da su zapadne norme, poput slobodnog tržišta, slobodne trgovine, liberalizma, parlamentarne demokracije, ljudskih prava i apsolutnog individualizma, postale univerzalnima. Taj set normi tumači se različito u raznim područjima svijeta, no Zapad svoju specifičnu interpretaciju smatra očiglednom samu po sebi, i univerzalizaciju svog tumačenja smatra neizbježnom. To nije ništa drugo do kolonizacija duha i uma. To je nova vrst kolonijalizma, nova vrst moći i nova vrst kontrole koja djeluje putem umrežavanja. Svatko tko je spojen na tu globalnu mrežu biva podvrgnut njezinom kodu. To je dio postmodernoga Zapada, koji ubrzano se globalizira. Cijena koju neka nacija ili narod mora platiti da bi se priključila na globalizacijsku mrežu Zapada jest prihvaćanje tih normi. To je nova hegemonija Zapada. To je pomicanje od otvorene hegemonije Zapada, u prošlosti predstavljene kolonijalizmom i izravnim imperijalizmom, prema jednoj implicitnoj, suptilnijoj verziji.

Za borbu protiv te globalne prijetnje čovječanstvu potrebno je ujediniti sve različite snage koje se u prijašnja vremena znalo nazivati antiimperijalističkim. U današnje vrijeme, trebali bismo bolje upoznati našeg neprijatelja. Današnji neprijatelj je sakriven. On djeluje tako što iskorištava norme i vrijednosti zapadnjačkog razvojnog puta i ignorira pluralitet koji predstavljaju druge kulture i civilizacije. Danas pozivamo sve koji ustrajavaju na tome da su specifične vrijednosti nezapadnih civilizacija dragocjene i da u njima postoje i drugi oblici vrijednosti, da se odupru tom pokušaju globalne univerzalizacije i skrivene hegemonije.

To je kulturalna, filozofska, ontološka i eshatološko borba jer u tom status quo mi prepoznajemo srž Mračnoga doba, odnosno veliku paradigmu. No, također potrebno je prijeći s čisto teorijskih postavki na praktičnu, geopolitičku razinu. A na toj geopolitičkoj razini Rusija je očuvala potencijal, resurse i namjeru da se suprotstavi tom izazovu, jer je ruska povijest odvajkada bila intuitivno orijentirana protiv tog istog obzora. Rusija je velesila u kojoj se budno pazi što se događa u svijetu, povijesno gledano, i u kojoj postoji duboka svijest o njezinoj eshatološkoj misiji. Stoga je posve prirodno da bi Rusija trebala imati središnju ulogu u koaliciji protiv tog status quo. Rusija je obranila svoj identitet protiv katolicizma, protestantizma i modernoga Zapada za vrijeme carizma, a zatim protiv liberalnog kapitalizma tijekom sovjetskog vremena. Sada ide treći val te bitke – bitka protiv postmodernizma, ultraliberalizma i globalizacije. No, ovoga puta Rusija se ne može oslanjati samo na vlastite resurse. Ona se ne može boriti sama samcata pod barjakom pravoslavnoga kršćanstva. A također, ni ponovno uvođenje ili oslanjanje na marksističku doktrinu nije održiva opcija, budući da je sam marksizam jedan od glavnijih korijena destruktivnih ideja koje čine postmodernizam.

Rusija je danas jedna među mnogim sudionicima u toj globalnoj bitci, i tu borbu ne može voditi sama. Trebamo ujediniti sve snage koje se protive zapadnim normama i zapadnom ekonomskom sustavu. Trebamo, dakle, sklopiti savezništva sa svim lijevim socijalnim i političkim pokretima koji se suprotstavljaju tom status quo liberalnog kapitalizma. Slično tome trebali bismo ući u savez sa svim identitetskim snagama u svakoj kulturi, koje odbijaju globalizam iz kulturalnih razloga. U tom smislu valjalo bi islamske pokrete, hindu pokrete i nacionalne pokrete po cijelom svijetu promatrati kao saveznike. Hinduisti, budisti, kršćani i poganski identitarijanci u Europi, Americi i Latinskoj Americi, te drugi tipovi kultura, trebali bi stvoriti jedan zajednički front. Ideja je ujediniti sve njih, boreći se protiv jednoga neprijatelja i jednoga zla a za višestrukost koncepata o tome što je dobro.

Ujedinjava nas ono čemu se protivimo, a dijeli nas ono za što se zauzimamo. Stoga trebamo naglašavati ono čemu se protivimo. Ujedinjuje nas zajednički neprijatelj, dok nas pozitivne vrijednosti koje svatko od nas brani u ovom trenuteku dijele. Stoga moramo stvoriti strateške alijanse kako bi se zbacio okrenuo overthrow postojeći poredak stvari, a njegova jezgra može se opisati kao ljudska prava, protivnost hijerahiji i politička korektnost – što sve je lice Zvijeri, anrikrista, ili drugim terminima, Kali Yuga.

Kako se tradicionalna duhovnost uklapa u euroazijsku agendu?

Postoje sekularizirane kulture, no u jezgri svih njih ostao je duh tradicionalizma, religijski ili neki drugi. Braneći višestrukost, pluralnost i policentričnost kultura, mi apeliramo na njihova najbitnija načela, a njih možemo pronaći samo u duhovnoj tradiciji. Nastojimo, međutim, povezati to stanovište s nužnošću socijalne pravednosti i slobode različitih društvenih zajednica, u nadi za boljim političkim režimima. Ideja je spojiti duh Tradicije sa željom za socijalnom pravednošču. I ne želimo im se suprotstavljati, zato što je to glavna strategija hegemonijskih sila: podijeliti jevicu i desnicu, podijeliti kulture, podijeliti etničke skupine, Istok i Zapad, muslimane i kršćane. Mi pozivamo ljevicu i desnicu da se ujedine, i da ne budu protiv tradicionalizma i duhovnosti, socijalne pravde i društvene dinamike. – Dakle, nismo ni desnica ni ljevica. Mi smo protiv liberalnog postmodernizma. Zamisao nam je spojiti sve frontove i ne dopustiti im da nas podijele. Budemo li podijeljeni, oni mogu mirno vladati. Ako se ujedinimo, njihovoj vladavini brzo će doći kraj. To je naša globalna strategija. A kada pokušavamo spojiti duhovne tradicije sa socijalnom pravdom, to odmah izaziva paniku među liberalima. Toga se oni strašno plaše.

Koju bi duhovnu tradiciju trebao usvojiti netko tko želi sudjelovati u euroazijskoj borbi, i je li to nužna komponenta?

Ljudi bi trebali težiti tome da budu konkretan dio društva u kojemu žive, i slijediti tradicije koje prevladavaju tamo gdje žive. Primjerice, ja sam ruski pravoslavac. To je moja tradicija. U drugačijim okolnostima, međutim, pojedinci mogu izabrati neki drugi duhovni put. Ono što je važno je imati korijene. Nema univerzalnog odgovora. Ako netko negira tu duhovnu osnovu, ali želi sudjelovati u našoj borbi, tijekom te borbe možda će pronaći i dublje duhovno značenje. Mislimo da je naš neprijatelj dublji od samo ljudskog. Zlo je dublje od čovjeka, pohlepe ili iskorištavanja. Na strani zla bore se oni koji nemaju duhovnu vjeru. Oni koji se suprotstavljaju mogu je susresti. A možda i ne. To je otvoreno pitanje – nije obavezno. Preporučljivo je ali ne nužno.

Što mislite o europskoj Novoj desnici i Juliusu Evoli? I posebice, o njihovom suprotstavljanju kršćanstvu?

Na Europljanima je da odluče koju vrst duhovnosti žele oživjeti. Za nas Ruse, to je pravoslavno kršćantsvo. Mi našu tradiciju smatramo autentičnom. Vidimo je kao nastavak prijašnjih, predkršćanskih tradicija Rusije, kako se to odražava u našem štovanju svetaca i ikona, između ostaloga. Stoga ne postoji proturječnost između naših ranijih i kasnijih tradicija. Evola se suprotstavlja kršćanskoj tradiciji Zapada. Zanimljiva je njegova kritika desakralizacije zapadnoga kršćanstva. Ona se poklapa i s pravoslavnom kritikom zapadnoga kršćanstva. Lako je vidjeti da nam je sekularizacija zapadnoga kršćanstva dala liberalizam. Sekularizacija pravoslavne vjere dala nam je komunizam. To je individualizam nasuprot kolektivizma. Za nas, problem nije sa samim kršćanstvom, kako je to na Zapadu. Evola je pokušao restaurirati Tradiciju. Nova desnica također nastoji restaurirati zapadnjačku tradiciju, što je također vrlo dobro. No, kao ruski pravoslavac, ja ne mogu odlučiti kojim je putem dobro Europi poći, budući da imamo različite setove vrijednosti. Ne želimo Europljanima govoriti što trebaju činiti, niti želimo da Europljani nama govore što nam je činiti. Kao Euroazijci, prihvatit ćemo svako rješenje. Budući da je Evola bio Europejac, on je mogao raspravljati i predlagati odgovarajuće rješenje za Europu. Svatko od nas može samo iznijeti svoje osobno mišljenje. No, pronašao sam da mi imamo više toga zajedničkog s Novom desnicom nego s katolicima. Mnoga moja gledišta ista su kao i ona Alaina de Benoista. Njega smatram danas najistaknutijim intelektualcem u Europi. To nije slučaj s modernim katolicima. Oni žele preobratiti Rusiju, a to nije kompatibilno s našim planovima. Nova desnica ne želi nametnuti europsko poganstvo drugima. Evolu također smatram učiteljem i simboličkim likom konačnog revolta i velikog probuđenja, baš kao i Guénona. Za mene, njih dvojica su esencija zapadne tradicije u ovo mračno doba.

U našim prijašnjim razgovorima spomenuli ste da bi Euroazijci trebali surađivati s nekim džihadističkim skupinama. Međutim, oni teže biti univerzalisti, a njihov iskazani cilj je uspostava vladavine islama nad cijelim svijetom. Koji su izgledi da takva neka koalicija profunkcionira?

Džihadisti su univerzalisti, isto kao i sekularni Zapadnjaci koji žele globalizam.No, oni nisu jednaki, zato što zapadnjački projekt želi dominirati svima drugima i nametnuti svoju hegemoniju posvuda. On nas napada izravno, svaki dan, putem globalnih medija, mode, postavljajući uzore mladima, i tako dalje. Uronjeni smo u tu globalnu kulturalnu hegemoniju. Salafijski univerzalizam je neka vrst marginalne alternative. O njima ne treba misliti na isti način kao o onima koji žele globalizaciju. Salafije se isto tako bore protiv našeg neprijatelja. Ne sviđaju nam se nikoji univerzalisti, no postoje univerzalisti koji nas danas napadaju i pobjeđuju, a postoje i nekonformistični univerzalisti koji se bore protiv hegemonije zapadnih, liberalnih univerzalista i stoga su na neko vrijeme taktički prijatelji. Prije nego što se njihov projekt globalne islamske države bude mogao* ostvariti, imat ćemo još mnoge bitke i sukobe. A globalna liberalna dominacija je činjenica. Stoga pozivamo svakoga da se bori skupa s nama protiv te hegemonije, protiv toga status quo. Radije razgovaram o onome što je sada, nego o onome što bi moglo biti u budućnosti. Svi oni koji su protiv liberalne hegemonije su naši prijatelji u ovome tenutku. To nije moralnost, to je strategija. Karl Schmitt rekao je da politika počinje razlikovanjem prijatelja od neprijatelja. Ne postoje vječni prijatelji ni vječni neprijatelji. Mi se borimo protiv postojeće univerzalne hegemonije. Svatko se protiv nje tuče radi vlastitog seta vrijednosti.

Poradi koherencije trebali bismo također produžiti, proširiti i stvoriti jednu širu alijansu. Salafisti mi se ne sviđaju, bilo bi mnogo bolje stajati na liniji s tradicionalističkim sufijama, na primjer. No, više volim surađivati sa salafijama protiv zajedničkog neprijatelja nego trošiti energiju na borbu s njima, ignorirajući veću prijetnju.
Ako ste blagonakloni prema globalnoj liberalnoj hegemoniji, vi ste neprijatelj. Ako ste protiv nje, onda ste prijatelj. Prvi su skloni prihvatiti tu hegemoniju: drugi se bune.

U svjetlu nedavnih događaja u Libiji, koji je vaš osobni stav prema Gadafiju?

Predsjednik Medvedev počinio je pravi zločin protiv Gadafija i pomogao je pokrenuti lanac intervencija u arapskome svijetu. Naš predsjednik počinio je pravi zločin. Okrvavio je ruke. On je kolaboracionist sa Zapadom. Za zločinačko ubojstvo Gadafija i on je djelomice odgovoran. Mi Euroazijci branili smo Gadafija, ne zato što smo njegovi obožavatelji ili što podržavamo njega i njegovu Zelenu knjigu, već zato što je to stvar principa. Iza ustanka u Libiji stoji zapadnjačka hegemonija, i ona je nametnula taj krvavi kaos. S padom Gadafija, zapadna hegemonija je ojačala. Bio je to naš poraz. Ali ne konačni. Taj rat ima mnogo epizoda. Izgubili smo bitku ali ne i rat. I možda će se nešto drugo pojaviti u Libiji, jer je situacija vrlo nestabilna. Primjerice, rat u Iraku zapravo je ojačao utjecaj Irana u regiji, suprotno planovima zapadnih hegemonista.

Danas u Siriji, ponavlja se taj isti scenario. Međutim, s Putinovim povratkom na vlast, situacija je mnogo bolja. On je barem čvrst u svojoj podršci predsjedniku Al Asadu. Možda to neće biti dostatno da zaustavi zapadnjačku intervenciju u Siriji. Moj prijedlog je da Rusija djelotvornije opskrbljuje našeg saveznika, dobavom oružja, financiranjem i tako dalje. Pad Libije bio je porazan za Rusiju. Pad Sirije bio bi još jedan neuspjeh.

Što mislite o Vladimiru Putinu i u kakvim ste s njime odnosima?

Putin je bio mnogo bolji od Jeljcina. Spasio je Rusiju od potpunoga sloma u devedesetima. Rusija je bila na rubu katastrofe. Prije Putina, liberali zapadnjačkoga stila bili su u poziciji da diktiraju politiku u Rusiji. Putin je obnovio suverenitet ruske države. Iz tog sam razloga postao njegov podržavatelj. Međutim, nakon 2003. godine, Putin je zaustavio svoje domoljubne, euroazijske reforme, odložio je razvoj istinske nacionalne strategije i počeo se prilagođavati liberalnim ekonomistima koji žele da Rusija postane dijelom projekta globalizacije. Posljedica toga bila je da je počeo gubiti legitimitet, pa sam i ja bio prema njemu sve kritičniji. U nekim prigodama surađujem s ljudima koji su oko njega i podržavam ga u nekim njegovim političkim potezima, a u nekima sam protiv. Kada je Medvedev bio izabran za njegova nasljednika, bila je to katastrofa, budući da su ljudi na pozicijama oko njega bili sve sami liberali. Bio sam protiv Medvedeva. Suprotstavio sam mu se, u dijelu, s euroazijskog stanovišta. Sada se Putin vratio. Svi liberali su protiv njega, i sve prozapadne snage su protiv njega. No, on sam još se nije jasno opredijelio prema tome. Međutim, on obavezno mora ponovno zadobiti podršku ruskog naroda. Inače ne može ići dalje. On je u kritičnoj situaciji, iako ne izgleda da to razumije.

Oklijeva izabrati domoljubnu stranu. Misli da će moći dobiti podršku među nekim liberalima, što je potpuno pogrešno. Danas nisam tako kritičan prema njemu kako sam bio prije, no mislim da je on u kritičnoj situaciji. Ako nastavi oklijevati, past će. Nedavno sam objavio knjigu, Putin protiv Putina, jer je sam sebi najveći neprijatelj. Zato što oklijeva, gubi sve više podršku naroda. Ruski narod osjeća se prevaren od njega. On bi mogao biti neka vrst autoritarnoga lidera bez autoritarne karizme. Surađivao sam s njime u nekim slučajevima, suprotstavio mu se u drugima. U kontaktu sam s njime. No, oko njega je vrlo mnogo snaga. Liberali i ruski domoljubi koji ga okružuju nisu posebno brilijantni, intelektualno govoreći. Stoga je primoran oslanjati se samo na sebe i svoju intuiciju. Ali, intuicija ne može biti jedini izvor političkog odlučivanja i strategije. Povratkom na vlast, bit će gurnut da se vrati na svoju raniju protuzapadnjačku politiku, zato što je naše društvo protuzapadno po naravi. Rusija ima dugačku tradiciju pobune protiv stranih osvajača, te pomaganja drugima koji se odupiru nepravdi, i ruski ljudi vide svijet kroz te naočale. Neće biti zadovoljni s vladarom koji ne upravlja u skladu s tom Tradicijom.

TRIPOLI - Omran bin Šaban, čovek kog smatraju odgovornim za hvatanje i ubistvo Moamera al Gadafija, ubijen u Bani Validu. Oko 10.000 ljudi na sahrani. Šaban je, prethodno, bio otet i mučen.

Oko 10.000 ljudi okupilo se u Misurati na sahrani Omrana bin Šabana, čoveka koji je uhvatio i najverovatnije, ubio Moamera al Gadafija. Šaban je umro od posledica rana koje je zadobio tokom otmice u Bani Validu, gde su ga ugvatile Gadafijeve pristalice.

Pobunjenici iz Misurate pozvali su vlasti u Tripoliju da osvete Šabana, koji je žestoko mučen tokom zatočeništva u Bani Validu. Kako navode libijski izvori, on je uhvaćen sredinom jula, a njegovo puštanje su tek nedavno izdejstvovale centralne vlasti.

Šaban je u francusku bolnicu dopremljen u veoma teškom stanju, pa je posle nekoliko dana izdahnuo.
Lekari navode da je Šaban ranjen još prilikom zarobljavanja od kada su mu noge paralizovane, grudi su mu bile isečene žiletima, a na celom telu bili su vidljivi ragovi batinanja.

Ipak, Šaban nikada nije dobio 800.000 dolara, koje su pobunjenici obećali za hvatanje Gadafija, podseća RTS.

25. januara 2013., na dan kada je pre tačno 21. godinu kao podmladak Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ) reosnovan SKOJ, održano je još jedno u nizu ročište u procesu rehabilitacije narodnog izdajnika, kvislinga i po zlu čuvenog lidera tzv. Ravnogorskog pokreta - Dragoljuba Mihailovića. Aktivisti NKPJ-a i SKOJ-a su i ovaj put protestvovali ispred Trećeg opštinskog suda u Beogradu u kom se ovaj postupak vodi. To je bio najbolji način da se borbeno i dosledno obeleži značajan jubilej naše organizacije koja se diči time što postoji duže od svih zajedno klero-fašističkih plaćeničkih grupica koje su pružale podršku režimskom buržoasko-imperijalističkom pokušaju falsifikovanja istorije.

Sa zastavama Partije i SKOJ-a, socijalističke Jugoslavije i Srbije, transparentima na kojima je pisalo „narod mu je već presudio – za zlikovca nema milosti“, uz borbena skandiranja i partizanske pesme naši aktivisti su jasno poručili da ćemo se uporno boriti protiv sramnih pokušaja režima i njihovih gazda iz Brisla, Vašingtona i Berlina da rehabilituju najveću sramotu i simbol svega nazadnog i mračnog što je naš narod imao u skorijoj prošlosti – Mihailovića i time čitav kvislinško-koljački četnički pokret. Deluje iluzorno da u 2013. godini u Srbiji neko uopšte pokušava na tako podmukao način da uzdiže ljagu naše istorije, ali taj čin, kao što smo već do sada pisali, predstavlja samo jednu od epizoda restauracije kapitalizma u Srbiji, o čijim smo katastrofalnim posledicama takođe do sada redovno pisali, a razume se da ćemo nastaviti i dalje. Zato ko god ne govori o kapitalizmu, nek ćuti o četnicima.

Ročište zakazano za današnji dan se, da li sasvim slučajno, idealno uklopilo u neke od krupnijih aktuelnosti. Jedna od njih je događaj od pre svega nekoliko dana, kada su iz SAD, o trošku poreskih obveznika Srbije, stigli posmrtni ostaci kralja Petra Karađorđevića koji je zemlju kukavički napustio s tovarom blaga i otputovao u London prepustivši svoj narod na nemilost fašističkom okupatoru. Ovaj bednik, kukavica i notorni alkoholičar je sahranjen po vlastitoj želji u Čikagu, među raznim drugim izadajnicima i neprijateljima naroda Jugoslavije kojima su Sjedinjene države pružile sigurno utočište. Uz pompu i počasti, doček patrijarha, vrha crkve i buržoaske države, koji zajedno podrazumevaju nove megalomanske troškove koje je napravila vlada Ivice Dačića usred nekoliko najava masovnih otpuštanja radnika, stigao je kralj, jedan od najvećih simbola naše bede. Podsećamo da su prošle godine kao njegova prethodnica stigli i posmrtni ostaci kvislinga koji se bio potpisom zakleo na vernost Hitleru, Kneza Pavla, a najnoviji događaji na Kosovu i Jugu Srbije u kojima je u centralnom planu agresija na istorijsko sećanje, tj veličanje terorista i balističkih kvislinga i skrnavljenje spomenika NOB-a, u celosti upotpunjuju slike nasilne agresije na svest radnog naroda. To je istinski cilj buržoazije, to je razlog zbog kog rehabilituju zlikovca.

Neće proći!

Sekretarijat SKOJ-a,

Beograd,

25.01.2013.

Српска радикална странка у суботу, 16. фебруара, организује протестни скуп и шетњу централним новосадским улицама због десетогодишњице утамничења председника СРС, др Војислава Шешеља. Окупљање чланова и симпатизера СРС, као и свих поштоваоца десетогодишње борбе др Шешеља против антисрпског Хашког трибунала као експонента ЕУ, НАТО-а и Новог светског поретка, је испред страначких просторија у Булевару Михајла Пупина 18б, у 10:30 часова. Позивамо све правдољубиве грађане да својим присуством подрже овај скуп и дигну свој глас против безумног квазисуда који ослобађа највеће крволоке, а осуђује само Србе.
Србија чека Шешеља!