Pomen Alksandru Rankovicu

U svoje vreme bio je otac srpske nacije. Onda je trebalo imati srce i dušu i stati uz Srbiju, ili uz one koji su bili protiv nje. Izabrao je Srbiju, navodi se između ostalog u čitulji
..............................................................................................................................................................................................................................................
http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/01/article-14.html

................................................................................................................................................................................................................................................
SPO "naucnik-ci" "danasnjice".vide stvari sa svojim ocima, a 1966. godine, pala je "sluzba na saveznom nivou," i njen sef sa njom. Padom Rankovica i sluzbe, pocela je demokratizacija drzave i drustva. Mnogi udbasi, u moze se reci svim preduzecima,ustanovama,skolama,kucnim savetima i kafanama, pa i burgijanju u JNA, su mahom ostali da rade, ali vise nisu imali obavezu da spijuniraju, nisu imali kome da cinkare, pa i "namestaju i smestaju"..prete, mesaju se u rukovodjenje preduzecima i ustanovama. Stvarno stanje je ,...svedoci smo utvrdjeno 1990-1995. godine, a, utvrdjuje se i danas. Posle "hebanja nema kajanja", a jos manje klevetanja i "retusiranja"..zivih svedoka i secanja ima i danas, sta to znaju..? sta se to kako neki tvrde krije..i sta ima da se krije..?

Пише МИЛОРАД ВУЧЕЛИЋ
Данас је потпуно јасно да је Александар Ранковић смењен у правом монтираном партијском процесу, чији је циљ био разбијање Југославије, а под фирмом „реформи“, „демократизације“ и „децентрализације“, и ломљење кичме Србији
Често се у српском политичком животу и јавности помиње да српски политичари и државници никада нису водили успешну политику на Косову и Метохији. Намерно се и из различитих разлога прећуткује изузетно успешан период од 1945. до 1968. године, раздобље везано за велики државни утицај Александра Ранковића, који је одлуком Јосипа Броза, уз срамну помоћ већине српских политичара тога времена, смењен 1966. године на познатом Четвртом Брионском пленуму 1966. године.
ЧУВАР КОСМЕТА И ВОЈВОДИНЕ По Уставу Југославије из 1946. и 1963. Космет и Војводина биле су аутономне покрајине чије су надлежности зависиле искључиво од Републике Србије. На Космету је био мир и одвијали су се снажни процеси модернизације и индустријализације. Овом покрајином заједнички су руководили и шиптарски и српски и црногорски политичари. Покрајине нису биле елеменат југословенског федерализма. А онда је, сменом Александра Ранковића, све почело:
„Битне промене у структури федерације почеле су уставним амандманима 1967. и 1968, а целовит облик досегле су амандманима из 1971. Промене су наступиле после Брионског пленума 1966. године и пораза групе у ЦК СКЈ са А. Ранковићем на челу, која се супротстављала реформи федерације и новом приступу националним односима у Југославији, на једној страни, а на другој, избијањем националистичких тенденција које су своје најјаче жариште имале на Косову. На Косову су се ове манифестовале у отвореном контрареволуционарном наступу новембра 1968. под захтевом да и Косово добије статус републике. У условима кризне ситуације, у федералним установама и органима, државно и партијско руководство приступило је реформи федерације под видом ослобађања простора за даљи развој самоуправљања и продубљавања националне равноправности. Не обазирући се на интересе целине и Југославије, полазећи чак од антијугословенских захтева, националистичке снаге тражиле су статус националне државе за социјалистичке републике.“ (Б. Петрановић-М. Зечевић „Југословенски федерализам – идеје и стварност“, „Просвета“, 1987).
Наступила је, дакле, „постпленумска национална афирмација Шиптара“ са нама данас познатим исходом.
Убедљиво сведочанство о томе са колико је одговорности и озбиљности радила Државна безбедност на Косову може се најбоље видети увидом у „Извештај о непријатељском деловању и негативним појавама на Космету“ који је за потребе ИК ЦК Србије припремио Војин Лукић, републички секретар за унутрашње послове Србије из 1962. године чије делове штампамо у прилогу овог текста у овом и следећем броју „Печата“. Све појаве које су тада уочене падом Ранковића, Ћеће Стефановића, Војкана Лукића, Србе Савића и комплетног врха српске Службе доживеле су своју праву помаму у деценијама које су следиле и данас учествујемо у њиховом финалу. Све на шта је УДБА указала одбачено је, уништено и државни непријатељи су могли да несметано наставе свој посао уз велику заслугу констатације да их је Служба прогонила и што су се представљали као невине жртве неоправданог прогона. Није било, све до појаве Слободана Милошевића, никога ко би се супротставио издаји Косова и Метохије.
Има неког објективног цинизма у чињеници да се потписник Бриселског споразума, о предаји Косова, Ивица Дачић на тридесету годишњицу сахране Александра Ранковића нађе на његовом гробу и изјави како је СПС наследник Савеза комуниста Србије, мислећи ваљда на онај Савез комуниста који су после политичких и физичких ликвидација Благоја Нешковића, Слободана Пенезића Крцуна и Александра Ранковића оличавали Петар Стамболић, Дража Марковић, Мијалко Тодоровић Плави, Јован Веселинов Жарко, Милентије Поповић, Милош Минић, Фадиљ Хоџа, Вели Дева, Латинка Перовића…Највећи дисконтинуитет у односу на ту политику учинио је Слободан Милошевић и они који су основали СПС, пре свега са циљем да новим Уставом уједине Србију и да се Косово после по Србију разорног Устава СФРЈ из 1974. врати у њено окриље. Тако се још једном показује да је данашњи СПС постао верни настављач Брионске Југославије и у њој окљаштене Србије.
........................................................................................................................................................................................................................................
Ivica Dacic sef SPS, jedan od razbijaca (Rankovicevog) Saveza Komunista Srbije,a toboze ga opet pa brani brani Vucelic, zanosac muda u krivini SPS..RTS..,..pokojni Brana Crncevic..sa pricama u parlamentu "o komunistickim mrsimudima", nemoze biti nadlezan za bilo kakvu politicku aktivnost i politicku "rehabilitaciju" Aleksandra Rankovica Leke,Marka,obzirom da nije bilo nikakvog krivicnog dela i postupka, Marko je pre svega jedan Komunista, vodja Socijalisticke revolucije i antifasisticke borbe, znamo partizanske borbe..i boraca za radnicka prava, borbe protiv eksploatacije..i KAPITALIZMA.clan Komunisticke partije a ne tamo sasvim kontra partije kao sto je lelemud=SPS... Aleksandar Rankovic, zasluzan sindikalni,radnicki borac i Komunista, borac protiv kapitalizma,partizan i rukovodilac, je ispostovao odluku svoje partije, saboraca i drzavnog vrha kome je pripadao. A, Vucelic, sa neuspelom partijom koju je osnivao, Dacic koji je SKS i vidimo SPS, rasprcao ko svinja "masnu suferivu"...neka rehabilituje tamo nekog Ivana Stambolica,Bucu Pavlovica...ili, slusa Betovena, Cecu ,Arkana i slicne "clanove i simpatizere".

http://www.pecatmagazin.com/2008/05/sps-na-ivici-provalije/

        

Kampanja „pomirenja“ Aleksandra Rankovica i Acif efendije je deo iz „kompleta“ teranja sprdnje sa kako NOB tako i sa revolucijom…koji organizuje „udruzeni drzavni vrh Srbije“..i „kontrarevolucionarna soc internacionala“.

UPRKOS NAJAVI RUŠENJA: Spomen-ploča Aćif efendiji i dalje na istom mestu (VIDEO)
Prošlo je godinu dana od kako je Ministarstvo pravde podnelo zahtev i krivične prijave da se ukloni spomen-ploča Ahifu Hadžiahmetoviću, a ona se i dalje nalazi na istom mestu

    

Ражнатовић је пред распад СФРЈ изашао у јавност као вођа „делија“, навијача Црвене звезде.
Ражнатовићев гроб на Новом гробљу у Београду

Када је Хрватска прогласила независност, Ражнатовића су у октобру 1990. ухапсиле хрватске власти у Двору на Уни. Након шест месеци затвора (иако је осуђен на пет година), под до данас неразјашњеним околностима је пуштен из загребачког затвора, након чега се вратио у Београд.

Међутим, врло брзо се вратио у Хрватску након што је 1990. године основао паравојну формацију „Српска добровољачка гарда“ (СДГ), познату и по имену „Арканови тигрови“. По Ражнатовићевој тврдњи, гарду је основао 11. октобра у манастиру Покајница са групом пријатеља, вођа „делија“. Језгро формације чинили су радници српског ДБ-а. Део СДГ се први пут појавио на ратишту у Тењи поред Осијека у јуну 1991. Након што су хрватске војне јединице истеране из Вуковара, суровост Српске добовољачке гарде се врло брзо прочула, а командант је многе акције лично предводио.[4] Јединица је потом ратовала по Лици, Банији, Кордуну и Далмацији.

Тек што су сукоби у Хрватској били привремено окончани, букнуо је, у пролеће 1992, рат у Босни и Херцеговини. Ражнатовићева „Српска добровољачка гарда“ одмах се, с локалним српским снагама, укључила у заузимање источне Босне. У том периоду, Гарди се прикључио и Милорад Улемек. Јединица је у Босни и Херцеговини деловала све до краја рата.

Против Ражнатовићеве „Српске добровољачке гарде“ је након рата Међународни суд у Хагу подигао оптужнице за ратне злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Купио је нижеразредни клуб „ФК Обилић“ (1996) који је 1998. године постао првак Прве лиге.

Кратко се бавио политиком као посланик у Народној скупштини Републике Србије (1992—1993) и председник Странке српског јединства, коју је основао у јесен 1993. године.

   

BEOGRAD - Leka je bio komunista, a ne nacionalista.
Jovo Kapičić, nekadašnji šef Udbe, narodni heroj i desna ruka Aleksandra Leke Rankovića, nekadašnjeg šefa Udbe i ministra unutrašnjih poslova, tvrdi da nije tačna ocena premijera Ivice Dačića, koji je pre nekoliko dana rekao da suština Rankovićeve smene na Brionskom plenumu 1966. „nisu bile lažne optužbe o prisluškivanju Tita, nego politika usmerena protiv Srbije i srpskog naroda“.
Rehabilitacija suvišna
- Ranković nije bio nacionalista, nego se borio protiv njih. To su kafanske priče! On je gledao na sve narode kao na ljude i, uostalom, on je zajedno s Titom stvorio Jugoslaviju. Njemu su namestili tu smenu, a ko je to učinio, ne može niko da odgonetne. Neki kažu da su Rusi hteli da sruše Tita preko Rankovića, drugi da su Hrvati i Slovenci hteli da smanje uticaj Srbije - tvrdi Kapičić.
Ali, kako ističe, o tome da Ranković nije bio nacionalista, između ostalog, svedoči i činjenica da je kao glavni čovek Udbe na Goli otok poslao najveći broj Srba i Crnogoraca.
Kapičić smatra da je Rankovićeva navodna rehabilitacija nepotrebna jer, kako kaže, on nije bio zločinac, niti je bio osuđen na robiju poput Milovana Đilasa Đide, nego razrešen dužnosti ministra policije i šefa Udbe.
Konsultacije s Titom
- Odakle sad njima da treba praviti rehabilitaciju protiv Rankovića? Nije istina da je Ranković žrtva Titove mržnje prema Srbima. Tito nije mrzeo Srbe. Ne bi živeo u Beogradu da ih je mrzeo, niti bi bio ovde sahranjen - kaže Kapičić.
Kapičić je ispričao i kako je tekao razgovor između njega i Tita neposredno pre nego što je 1966. godine Ranković razrešen svih funkcija.
- Tito je zvao mene na razgovor zato što sam bio čovek od poverenja, čovek koji je bio u Udbi i Rankovićeva desna ruka i lični prijatelj. Sreo sam se s njim u njegovom kabinetu u Užičkoj 15 i video sam jednog čoveka koji je bio van sebe. Šetao je gore-dole kao lav u kavezu. Kad se malo smirio, rekao mi je: „Znaš, Jova, meni Ranković sprema državni udar, hoće da me skine s vlasti!“ Pitao me je šta treba da uradi. Rekao sam Titu da ja u to ne mogu da poverujem jer mu Ranković nikad nije želeo bilo kakvo zlo. Rekao sam mu i da ću poginuti za njega, ali da ne mogu ništa drugo da kažem, osim da je Ranković njegovo ime uvek pominjao s poštovanjem i želeo mu da što duže živi, radi i vodi Jugoslaviju - priča Kapičić.

Negde sam citao izjavu, moze biti i njegovg unuka Joske, da je bio star, bolesljiv i da se zelelo da bude stalno pod nadzorom, kako bi mu se pruzila eventualna lekarska i slicna pomoc ako zatreba.

Nije cunami, nisu poplave, to su se samo Vucelic i Dacic rasplakali za tvojom sudbinom..nisi ih nikada zvao "za tvoj sto" u Metropolu, da budes na miru sa unukama.
A,oni, razbijaci SKS, morala i budzeta, oni se sada "slepuju uz tvoj kofceg", jednog brane, drugog kude.."razbijaju" "ostatke"....tranzitiraju u neka "bolja vremena", a sve zlo ce,kao i do sada ce pripisati tebi i Titu..neces dugo da cekas na to.
..........................................................................................................................................................................................................................................
evo mali podsetnik:

Zašto se i kako dogodilo da Danilo Kis svoj kraj dočeka u Parizu, Pekić u Londonu, a Mirko Kovač u Rovinju? Ostaje otvoreno pitanje koliko je u tome krivice sredine u kojoj su ponikli, pisali i proveli plodni deo svoga stvaralaštva. Sigurno da je itekako ima. „Slučaj“ Mirka Kovača je svakako najdrastičniji. Žestok kritičar populizma i nacionalizma, napadnut je i povređen početkom devedesetih na jednom skupu u Domu omladine, dobija niz otvorenih pretnji, provaljuju mu u stan.
Iz jednog diplomatskog izvora obaveštavaju ga da se nalazi na nekakvoj crnoj policijskoj listi, a pored njegovog imena piše: „Ubiti i uzeti stan“.
Upozorenje je: da se negde skloni. Kako bi sačuvao živu glavu Mirko sa suprugom gotovo u tajnosti napušta Beograd. Bio sam jedini na ispraćaju. U
tmurnom jesenjem danu promicale su pahuljice snega, vreme tmurno kao i naše raspoloženje. Mirko Kovač i njegova supruga Boba, samo sa nekoliko kofera zauvek su napustili Beograd.
Niko nikada nije pozvao Mirka da se vrati. Veliki pisac Mirko Kovač umro je u Zagrebu, a biće sahranjen u Rovinju. A ni posle toliko vremena, nije otkrivena niti saopštena puna istina o tajnom spisku za likvidacije.
F.D.21.08.2013.

     

Последица Велике сеобе је пустошење српских насеља у централној Србији и на Косову и Метохији и трајно пресељавање становништва у Аустрију, на подручје данашње Мађарске и Војводине. Одлив становништва је био толики да је већина села зарасла у шуму, тако да је део централне Србије добио назив Шумадија.
Услед ових сеоба број српских становништва на Косову и Метохији се драстично смањио. [5] [6] Након српских сеоба, Албанци из планинских подручја Малесије се спуштају у плодне и опустеле долине Метохије. [7] [8] Након миграција, српски етнички центар се сели из старих подручја Рашке, Старе Србије, Косова и Метохије у Војводину, а касније и у Шумадију. Непосредно после сеобе међу исељеницима је завладала глад и епидемија тако да је велики број исељеника убрзо преминуо.
О овим догађајима највише је сачувано текстова које су написали монаси који су учествовали у Сеоби, будући да су они били једни од ретких писмених Срба тога времена.
Ево како о овим догађајима пише монах Атанасије Србин:
О опустелој земљи
И тако кроз десет година, од тог љутог рата, многоплодна и многонародна земља српска запусте сва, и градови сви и села сва запустеше, и манастири царски велики и цркве красне писане златом запустеше, и жртветици и олтари свети, где се приносаше бескрвна жртва, тамо сада дивље звери и нечисте плоде се.
О Епидемији
И лежаху лешеви помрлих људи српских по свима улицама великог Београда, и по свима земљиштима његовим, по свима путевима његовим лежаху мртви. И не беше оних који погребавају. А који живи ходаху, не беше у њих изгледа ни красоте људске, но беху поцрнели од глади, и лица њихова беху поцрнела као лице Етиопа. И тако скончаше и не оста десети део људи. Они који су остали избегоше од своје земље и оставише је сву пусту.
................................................................
Za kaznu, sto napustaju Kosovo, Turci su pobili oko 80.000 Srba (poreskih obveznika) na Kosovu...ta odluka,tvrdim sa 100% sigurnosti,, i ako statisticka nauka dozvoljava 97%,nije doneta na "Brijunskom plenumu 1966.godine".

Ivan Gošnjak u pismu Titu otkriva prave motive za smenu Aleksandra Rankovića. Listu masona predvodili Kardelj,
Bakarić, Krleža, Đilas…
Vjenceslav Cenčić je doneo nekoliko izvoda (bez faksimila) iz pisma nekadašnjeg ministra odbrane i načelnika Generalštaba, generala armije Ivana Gošnjaka, upućenog Josipu Brozu, u knjizi „Poslednja Titova ispovjest“ (2001. objavljena u Beogradu). Autor navodi da je pismo imalo 60 stranica, da ga Josip Broz nikada nije dobio, a u njemu je, prema istom autoru, dopisano Kardeljevom rukom: „Ne treba ga dati Titu jer je bolestan i u godinama. O tome treba da razgovara posebna komisija sa Gošnjakom.“
Navodi se da je u pismu Gošnjak tražio odgovore na dvadesetak pitanja. Prema ovim navodima, pismo je datirano 27. juna 1975. godine: „Druže Tito, pišem ti ovo pismo, prvi put ovakvog sadržaja i sa ovakvim naslovom“, počinje Gošnjak. „Od mog prisilnog odlaska u mirovinu, osjećam potrebu da bih želio razgovarati s Tobom u četiri oka. Jer, nakon sastanka Vojnog savjeta, na kojem sam dobio podršku od Džemila Šarca, Radojice Nenezića i Đoke Jovanovića, a mislio sam da ću je dobiti i od Tebe, a nisam, osjećam se ljudski povrijeđen, jer je uz Tvoju ‘dobronaklonost’ pobijedila Kardeljeva linija, a ja sam umirovljen, pa se sve okrenulo, zahvaljujući Tebi, u korist konzervativaca, onih koji su i do sada oponiranjem vladali zemljom, i onih koji me godinama ogovaraju.“
PROTIV LOŽA U EGZILU Slobodno zidarstvo anglosaksonske tradicije, pre svega velike lože saveznih država SAD, sve do pada sa vlasti iranskog šaha Reze Pahlavija, nije prihvatalo postojanje velikih loža u egzilu, jer je to protivno principu teritorijalne rasprostranjenosti i masonske suverene vlasti nad ložama na toj državnoj teritoriji. UVL Engleske još ima stav da je, uz ostale kriterijume koje neka velika loža treba da ispunjava, i teritorijalna jurisdikcija neophodan uslov da bi ih oni priznali.
Isti autor u nastavku navodi: „Tito, ja znam da ćeš mi zameriti što Ti s mojim smenjivanjem povezuješ i Marka, koji je prije devet godina prošao još gore od mene. Samo nas nekoliko, Ti, Lazar Koliševski, Josip Kopinič, Koča Popović, Jovanka Broz i ja znali smo zašto si naprosto oterao Marka. I sam znaš da je prisluškivanje laž… Razlog smenjivanja Marka, Ti to druže Tito dobro znaš, jeste njegov izveštaj o masonima u Jugoslaviji, odnosno konstatacija i tvrdnja autora izveštaja da masoni vladaju Jugoslavijom.
„Druže Tito, znaš i to da sam imao prilike pročitati taj izveštaj, ali poslije Plenuma, a pisali su ga naši najbolji obaveštajci i imao je dva dijela. U prvom dijelu izveštaja piše se o masonima koji su djelovali u Jugoslaviji do 1941. godine, a u drugom, strogo poverljive naravi, – masoni i njihova aktivnost u SFRJ. Taj izveštaj Markove policije kaznio je njega samog, posebno deo izveštaja gde se spominje i Tvoje ime. Naime, Tebe se spominje sa 1961. godinom, kada si bio na putu mira po afričkim zemljama, a kada je došlo do sukoba između Jovanke i Koliševskog, koji je sprečio da ideš na skupštinu masona koju je organizirao marokanski suveren – kralj, šef Velike masonske lože. Taj, i drugi podaci ‘ubili’ su Marka, mislim, politički ga ubili. Mislim da to i druge ‘bisere’ tog izveštaja Ti dobro znaš.

„Nisam znao, druže Tito, dok nisam pročitao izveštaj (a dao mi ga je Marko), da su i Kardelj, Bakarić (pod imenom Kupferstein, zbog tajnosti), braća Dizdarević, Krleža, Vidmar, dr Novak, dr Savić, Koča, Velebit, Augustinčić, Z. Kunc, dr Kocbek, Ivan Ribar st., Ivo Andrić, A. Belić, Ivan Krajačić Stevo, Srđan Budisavljević, Crnjanski, Vasa Čubrilović, O. Davičo, Dž. Bijedić, M. Đilas, P. Gregorić, Hristić, Isaković, Mladen Iveković, Ribnikar, braća Levi, M. Pijade, H. Macanović, Ivo Mihovilović, B. Krajger, Ivo Politeo, Srđan Prica, Smodlaka, V. Terzić, A. Bebler, Mika Tripalo, Milan Bartoš, Gustav Krklec, K. Baranović, da ne nabrajamo i druge, masoni, kojom je ložom ‘Nova Jugoslavija’ do smrti rukovodio I. Ribar st., a po njegovoj smrti Krleža. Druže Tito, sada mi je jasno zašto je Marko morao otići, zašto sam ja morao biti smenjen!“

Veliki broj slobodnih zidara iz podružnih loža „samouspavane“ VL „Jugoslavija“, najvećim delom iz beogradskih, i pre kapitulacija Kraljevine Jugoslavije 1941, a i tokom rata, izbegao je iz okupirane zemlje. Bili su antikomunisti i nisu se pomirili sa revolucionarnom promenom političkog sistema u Jugoslaviji. Zbog toga su neki dobrovoljno, a neki zbog izrečenih presuda za ratne zločine, ostali u političkoj emigraciji, rasuti širom zapadne Evrope i SAD.

Kolonija srpskih masona u emigraciji i posle 1945. godine, nije se bitnije umanjila prema onoj iz 1941. godine. Ostali su u emigraciji radikali Momčilo Ninčić, Krsta Miletić, Miloš Bobić, „jenesovci“ Jovo Banjanin, Bogoljub Jeftić, Petar Živković (primljen u emigraciji zajedno sa Božidarom Purićem), „zemljoradnik“ Milan Gavrilović, „republikanac“ Jovan Đonović, kao i Većeslav Vilder, Radoje Knežević, Ilija Šumenković, Prvislav Grizogono, Božidar Vlajić, Vladimir Ribarž, Časlav Nikitović, Aleksandar Avakumović, Miloje Dinić, Slavko Bjelajac, Ranko Brašić, Vladeta Bogdanović, Dragutin Savić, Danilo Zobenica, Ivan Subotić, Dušan Nikolić, Jovan Crvenčanin, Kosta Pavlović, Branko Denić, Jakov Davičo, Živojin Balugdžić…

http://sistemlom.wordpress.com/2013/05/24/bolje-rob-nego-nob/

            

Namerno širenje konfuzije o Aleksandru Rankoviću, njegovoj istorijskoj ulozi i političkim i ideološkim koncepcijama, nije samo proizvod neznanja. Govori se o zagonetnoj ulozi Rankovića, a kada se neka pojava proglasi zagonetnim, homerskim pitanjem tobož nesaznatljive jugoslovenske istorije, svaka interpretacija postaje moguća.

Nema nikakve enigme u istorijskoj ulozi Aleksandra Rankovića, niti u uzrocima njegovog pada. Istorijska nauka nije polje slobodnih interpretacija, uprkos nacionalističko-revizionističkim i postmodernističkim izazovima. Istoričar je ograničen najmanje dvema determinantama – metodološkim postavkama vlastitog zanata i – istorijskim činjenicama.

Aleksandar Ranković je rođen 1909. u selu Draževcu kod Obrenovca. Posle osnovne škole završio je abadžijski zanat i pred Šestojanuarsku diktaturu stupio u redove ilegalne i progonjene KPJ. Prošao je svirepu represiju u zatvorima monarhističke Jugoslavije. U najuži partijski vrh dolazi 1937, iste godine kada Tito preuzima vođstvo nad ovom revolucionarnom organizacijom. U toku antifašističkog i oslobodilačkog rata jugoslovenskih partizana, obavljao je najodgovornije funkcije. Prvu ženu Anđu i rođenog brata Dragomira su mu ubili četnici.

Bio je jedan od osnivača i prvi načelnik OZNE za Jugoslaviju, mesta sa koga je provodio akciju oslobađanja zemlje od ostataka brojnih odmetnutih kvislinških snaga, koje se nisu predale posle proglašene opšte amnestije. Odigrao je ključnu ulogu u izolaciji prosovjetskih snaga na Golom otoku, u vreme Staljinovih pritisaka na Jugoslaviju (1948-1953). Posle usvajanja prvog ustava FNRJ (1946) biran je za ministra unutrašnjih poslova, a posle usvajanja ustava iz 1963. izabran je za potpredsednika SFRJ. Na toj dužnosti ostaće do smene 1966. Do Brionskog plenuma, sem funkcije potpredsednika Jugoslavije, bio je faktički šef tajnih službi, kontrolisao je savezni MUP, a kao organizacioni sekretar partije odlučujuće je uticao na kadrovsku politiku SKJ.

Posle smene, Aleksandar Ranković nije javno govorio. O njemu i njegovim stavovima govorili su oni koji su ga napadali i branili. Uz dosta učitavanja, i jedni i drugi su njegove političke stavove interpretirali najverovatnije mimo njegove volje i uglavnom bez njegove saglasnosti. Možda je zbog toga bio jedan od najviše (zlo)upotrebljavanih političkih protagonista u Jugoslaviji. S one strane civilizacijskih standarda i podrazumevajućeg pijeteta, njegova sahrana je bila vrhunac te političke upotrebe, jer je pretvorena u svojevrsnu političku demonstraciju.

Političko-ideološka upotreba Aleksandra Rankovića ne prestaje do danas. U svemu tome, istorijski izvori, kao kada je reč o gotovo svim temama iz istorije druge Jugoslavije, nikoga posebno ne obavezuju. Činjenice i logika još manje. Sve se bazira na masovnom reprodukovanju stereotipa, političkoj pragmi i upotrebi prošlosti, a ponajviše na sećanjima – a nijedno sećanje nije i nikada ne može postati istorija.

Brionski plenum 1966, kao završnica političke karijere Aleksandra Rankovića, označavao je trenutnu premoć reformske orijentacije među jugoslovenskim komunistima. U traganju za regulatornom formulom, monopolistička partija je radi što uspešnije socijalne integracije pokazivala težnje ka stalnim promenama i reformama, zadržavajući i onu svoju drugu – dogmatsku i konzervativnu prirodu.

U jugoslovenskoj paradigmi, važilo je i više nego drugde ono što je Moše Levin napisao za istočnoevropski socijalizam: „Ne samo u celom društvu, već i unutar Partije i rukovodstva, koegzistira više od jedne ideologije, mešavina mišljenja i referentnih okvira.“

Tako je, svodeći stvari na suštinu, Koča Popović obraćajući se Titu posle Brionske sednice 1966. rekao: „Ne podržavamo te zato što si Tito i zato što smenjuješ Aleksandra Rankovića; podržavamo te zbog toga što mislimo da ćeš prokrčiti put reformama, promenama.“

Sam Tito je dugo odlagao konačni razlaz sa Rankovićem da bi, kada je prelomio, najbližim saradnicima doslovce rekao: „Bojao sam se dve godine da preduzmem ovo što sada preduzimamo, da to slučajno ne bi dobilo antisrpsko tumačenje“.

I drugi predstavnici tadašnjeg jugoslovenskog vrha su strahovali da se „ne stvori atmosfera obračuna sa Srbima“. Upravo zbog toga je bila važna činjenica da su idejno i personalno ključni protagonisti reformske politike u Srbiji snažno podržali orijentaciju Četvrte sednice CK SKJ (Brionski plenum), kao i njenu suštinsku interpretaciju. Titu je bila neophodna podrška Srbije u obračunu sa Rankovićem, ali i oslanjanje na one snage u najvećoj republici, koje će sprovoditi politiku koja je sledila kao prirodna konsekvenca Brionskog plenuma, dakle reformu, orijentaciju na tržišnu privredu, demokratizaciju i decentralizaciju zemlje, kao i smanjivanje uloge partije u društvenom životu.

Posle toga se Srbija, prihvatajući nova ustavna rešenja i suštinsku ravnopravnost, oslobađala dotadašnje identifikacije sa Jugoslavijom, nаpuštаjući idејu da je zajednička država potrebnija njoj nego drugima. Srpsko rukovodstvo je u tom periodu načinilo diskontinuitet sa centralističkom politikom i tezom o posebnoj misiji Srbije kao glavnog čuvara Jugoslavije.

Sa Rankovićem nije otišla nijedna politička ličnost od formata, a na ključne pozicije narednih godina dolaze najistaknutiji protagonisti reformske orijentacije – iako promovisani kao „novi ljudi“, njihov dugogodišnji partijski staž je svedočio o kontinuitetu reformističkih tendencija untar SKJ.

Na sastanku Izvršnog komiteta CK SKJ, Tito je UDB-u, a time i Rankovića lično, optužio da su se vremenom sve više pretvarali u „instrument borbe protiv progresivnog kretanja“, čime je dat dublji smisao političkim promenama, koje su očito bile koncepcijske prirode. I dok je jugoslovensko društvo napredovalo, razvijalo se i demokratizovalo, Služba bezbednosti je stagnirala, ostajući uporište konzervativizma, prestajući da bude „sila iznad društva“ ili, kako je rekao Tito, „politička policija, branilac revolucije, čak i od ideja partije.“

Sličan smisao smeni Aleksandra Rankovića davao je i jedan od ključnih reformista, Mijalko Todorović, nekadašnji komesar Prve proleterske, koji je posle smene Rankovića postao drugi čovek SKJ. Tumačeći Brionski plenum kao stvaranje pretpostavki za reformu, a ostavljajući istrazi konkretne stvari u vezi sa prisluškivanjem, Todorović se koncentrisao na političke odluke, konstatujući da je UDB-a ostala zatvorena i izolovana, mimo kontrole društva, čime je izrasla u „činioca nad društvom“. Dok je u čitavom jugoslovenskom društvu bio na delu proces „deetatizacije i oslobođenja ljudske ličnosti“, u policijskim strukturama je „jačao sistem vladavine nad ljudima… U sukob sa UDB-om mi smo morali doći. Da li smo do njega došli preko mikrofona ili drugih stvari, to je sporedno. To je jedan čir koji je stajao na organizmu našeg društva i na neki način je morao da pukne… Mi smo sada u tu tvrđavu ušli i to moramo da raščistimo.“

Rečju, razlozi za smenu Rankovića bili su pre svega političke prirode. Jugoslovenski vrh je nedeljama raspravljajući o konsekvencama tog preloma, bio jedinstven da je prisluškivanje i zloupotreba organa bezbednosti pitanje krivične odgovornosti i da će se time baviti nadležne institucije (ta istraga je faktički prekinuta abolicijom Rankovića krajem 1966). Samo se slabosti ili nedovoljnoj snazi reformskih struja u SKJ može pripisati činjenica da se u obračun sa njim nije krenulo sa suštinskim razlozima, debatom unutar partije i društva, nego je iskorišćen brzometni partijski puč i šokantna afera sa prisluškivanjem, da bi se smena bezbolno i brzo okončala.

Rankovićeva smena izazvala je velika očekivanja reformističke struje u jugoslovenskom društvu i hegemonoj, ali ne i monolitnoj partiji. Utoliko je atmosfera u čitavoj Jugoslaviji i bila veoma povoljna za suštinske i temeljne promene u društvu, a dolazak Marka Nikezića na čelo srpske partije 1968. trebalo bi u tom kontekstu tumačiti kao izraz težnji u tom trenutku dominantne struje u partiji. Promene su se najviše manifestovale na Kosovu, gde se do tada najjače osećala duga senka i čvrsta ruka Aleksandra Rankovića. Rečju, istorijski proces i vreme su pronašli ljude, otvarajući najdinamičniji period razvoja jugoslovenskog društva od 1966. do 1972.

Dominantna snaga tadašnjeg socijalističkog bloka – Sovjetski Savez, nepovoljno je ocenio smenu Aleksandra Rankovića. U Moskvi se očekivalo da će Ranković neminovno naslediti Tita, čime će biti ojačane prosovjetske karakteristike u jugoslovenskom modelu socijalizma. Svoje veliko nezadovoljstvo Brionskim plenumom, sovjetska vrhuška nije krila ni pred jugoslovenskim sagovornicima. Prema njihovim ocenama, Brionski plenum spadao je među „teške greške SKJ“, zbog čega je „dalji unutrašnji razvitak Jugoslavije pun neizvesnosti i nejasnoća“. Takođe, smetala im je i dalja decentralizacija Jugoslavije, jer su smatrali da to vodi u „stalna lokalistička trvenja“.

Sovjetima je, sudeći po reakcijama njihovih diplomata, bila od interesa i buduća sudbina Rankovića, jer je on predstavljao „revolucionarniju“ orijentaciju u Jugoslaviji, sa „kojom treba računati“. Izražavajući „rezerve, nespokojstvo i sumnje“, Sovjeti su čak poslali i neku vrstu upozorenja Titu da „neće biti težih posledica za Rankovića, pa ni za Stefanovića.“

Prema mišljenju uticajnih sovjetskih diplomata, Ranković je bio „bolji i pošteniji komunista od onih koji su ga smenili“ i upravo zbog toga je smenjen, jer ga je osudila pobednička koncepcija, koja vodi u liberalizam i Moskvi liči na evropsku socijaldemokratiju. Konstatujući da „ono što se sprovodi u Jugoslaviji nema ničeg zajedničkog sa sovjetskom praksom“, SSSR je imao ozbiljnih rezervi prema političkim tendencijama koje su došle do izražaja na Plenumu i personalno prema ličnostima koje su ponele ključnu odgovornost za dalji jugoslovenski razvoj.

S druge strane, Zapad je unisono pozdravio brionske odluke jugoslovenskog vrha, smatrajući to povoljnim smerom liberalizacije jugoslovenskog društva. Ministarstvo inostranih poslova SR Nemačke je konstatovalo da je „ugled predsednika Tita u porastu i da će ojačati mlađe liberalne snage koje nisu opterećene ratom i drugačije shvataju značaj i probleme Evrope.“

U Stejt departmentu u Vašingtonu su bili uvereni u „kontinuitet i stabilnost evolucije u Jugoslaviji“. U Vladi SAD su bili sigurni da će Brionski plenum „ubrzati ekonomske i društvene reforme u Jugoslaviji i ojačati njen međunarodni prestiž“. Poseban značaj za Sjedinjene države je imao modus operandi koji je bio lišen „ekstremnih mera“ i bio dokaz napretka „procesa demokratizacije jugoslovenskog društva.“

Nasuprot sovjetskom nezadovoljstvu i zabrinutosti da sledi slabljenje rukovodeće uloge partije u jugoslovenskom društvu, zapadne diplomate su jednodušno pozitivno ocenjivale rezultate Brionskog plenuma, pretpostavljajući da one neće sa odobravanjem biti dočekane u Moskvi, jer „znače poraz Istoka i šansu za Zapad.“

Tito je, smatrala je italijanska diplomatija, „osigurao pobedu, ako ne liberala, onda bar progresivnih snaga“. Italijanska diplomatija je posebno isticala iznenađenje sovjetskog rukovodstva brionskim odlukama, koje ih nisu obradovale, jer su „očekivali da će dolaskom Rankovića na vlast ojačati svoje pozicije u Jugoslaviji i na Balkanu. Poraz Rankovića je poraz sovjetske diplomatije, ne samo u Jugoslaviji nego i u lageru, jer su nastale promene nov podsticaj idejama demokratizacije, nezavisnosti i društvenih reformi.“ I zapadna štampa je Rankovića najdirektnije povezivala sa Sovjetima, tumačeći Brionski plenum kao veliku koncesiju reformama, demokratizaciji i uopšte „zapadnim vrednostima“ u nezavisnoj Jugoslaviji.

Ovako o navedenim istorijskim procesima svedoče izvori, nastali u vremenu neposredno nakon smene Rankovića. Istorijski arhivi i biblioteke puni su dokumenata i štampe o tome. Ali u Srbiji je danas mnogo lakše reprodukovati istorijske neistine, falsifikate, uprošćene stereotipe koji su u sedimentnim slojevima nagomilani na realna istorijska zbivanja, koja se više ne vide i ne raspoznaju.

Današnji medijski diskurs o Rankoviću nema nikakve veze sa realnom istorijom. A na pitanje šta je slika koja se Srbiji servira o Brionskom plenumu, odgovor je vrlo jednostavan. To je interpretacija koja je kreirana odmah posle samog Plenuma – ona je pseudoistorijska, puna teorija zavera, simplifikovanih nacionalističkih stereotipa i samim tim istorijski neutemeljena. Arhivski fondovi puni su dojava koje su predstavnici Službe, nakon Rankovićeve smene, slali svojim nadležnima, a diskurzivni sadržaj stavova ljudi u interpretaciji Četvrtog plenuma CK SKJ iz jula 1966, zapanjujuće je sličan današnjem javnom diskursu.

Kako razumeti da se u današnjoj Srbiji istovremeno heroizuju i viktimizuju četnici sa svojim antikomunizmom kao esencijalnom karakteristikom i najdogmatičniji komunisti, staljinisti-ibeovci; da je herojskom narativu izložen i Ranković kome su četnici ubili najbliže, a policijski aparat pod njegovom komandom i njih i ibeovce – hapsio. U svemu ovome, uz svu podrazumevajuću konfuziju i neznanje, ipak ima izvesnog sistema i pravilnosti. U Sloveniji se, na primer desnica bavi antitotalitarnim narativima, proglašavajući Jugoslaviju, sa svim njenim protivrečnostima, totalitarnim društvom.

U Hrvatskoj je to uglavnom suženo na antikomunizam i antijugoslovenstvo; dok je u Srbiji ta margina još uža – svedena isključivo na antititoizam. Svi koji su se u određenom istorijskom trenutku našli s druge strane Tita, bili su stavljeni u viktimizujući ili glorifikujući status. Zbog toga je sve njih – i četnike i udbaše i Dražu Mihailovića i Rankovića i Blagoja Neškovića i Milana Nedića i Krcuna i kneza Pavla – moguće smestiti u isti panteon, što pokazuje da je današnje srpsko društvo izgubljeno u vremenu, bez elementarne sposobnosti komunikacije sa samim sobom, ali i sa drugima, hendikepirano neznanjem i neukošću – luta u potrazi za vlastitim identitetom.

Delegitimizacijom socijalističke paradigme i kolapsom sistema krajem osamdesetih godina prošlog veka, Srbija je afirmisala imaginativnu interpretaciju Brionskog plenuma, a aktuelnim povratkom Rankoviću srpsko društvo ponovo pokušava da pronađe vlastiti identitet i orijentaciju. Borba za interpretaciju prošlosti ponovo će biti ključni faktor u anticipaciji budućnosti. U budućim bitkama za politiku sećanja neće biti reči o istoriji, jer kako je rekao Džordž Orvel: „Ko kontroliše prošlost kontroliše sadašnjost, ko kontroliše sadašnjost kontroliše budućnost.“