Milena Arezina

http://www.mail-archive.com/sim@antic.org/msg09859.html

Милошевићев.... BURZOASKI........дух у ери Ивице Дачића

Социјалисти званично неће доћи на помен Слободану Милошевићу, али ће у Пожаревцу бити потпредседник Милутин Мркоњић. – Ми смо озбиљна партија, а не верска секта, каже Дијана Вукомановић, потпредседница СПС-а
Слободан Милошевић на 14. ванредном конгресу СКЈ 1990. године Фото Танјуг

Политичка заоставштина Слободана Милошевића који је на данашњи дан, пре пет година, преминуо у ћелији Хашког трибунала, не постоји ни симболично у званичној политици Дачићевог СПС-а. Чак су и портрете оснивача социјалиста и дугогодишњег председника Србије и Југославије, који су били главни сценски елемент некадашњих конгреса СПС-а, на последњем таквом самиту у децембру, замениле заставе Србије и ЕУ. Али ако се држимо симболике, портрети су уклоњени из СПС-а – али нису из зграде Владе Србије: фотографија Милошевића и даље виси на зиду у кабинету новог-старог министра Милутина Мркоњића.

Иако Ивица Дачић на децембарском конгресу ниједном речју у свом програмском говору није поменуо Милошевићево име, иако потпредседница СПС-а Дијана Вукомановић каже да је управо тај конгрес подвукао једну дебелу црту у политици и стратегији СПС-а и показао да је „СПС Милошевићеве ере деведесетих ушао у Дачићеву еру 21. века”, поставља се питање: Колико је данас Милошевићев дух заиста присутан у партијској политици и међу бирачима социјалиста?

– СПС је неповратно ушао у нову еру модерне партије левице и социјалдемократске странке проевропске оријентације. Економске реформе и европска оријентација Србије, садашњост и будућност су и за СПС и за Србију основне стратешке оријентације – напомиње Вукомановићева.

Она тврди да СПС неће посебно обележавати данашњи дан нити присуствовати помену Слободана Милошевића у Пожаревцу:

– Ми смо озбиљна политичка партија, а не верска секта. Нити је Милошевић наша икона којој се клањамо након његове смрти. Слободана Милошевића препуштамо суду историје, а ми смо доказали да смо опстали и без њега и његовог вођства, што говори да смо озбиљна и организована партија.

Према речима Вукомановићеве, нико из СПС-а више неће градити каријеру нити на одбрани, нити на нападу на лик и дело Слободана Милошевића из два разлога: то није политички мудро, ни политички храбро.

– Ми се окрећемо једној новој генерацији бирача СПС-а који ће рејтинг наше партије мерити на основу резултата рада нашег новог лидера и његових сарадника. А уколико неко од наших кадрова има позитиван однос према Милошевићу, то је његов лични однос према бившем председнику, са којим је извесно време сарађивао – додаје Вукомановићева.

Један од тих кадрова је управо потпредседник СПС-а Милутин Мркоњић који ће данас присуствовати помену Слободану Милошевићу. Милошевић је, да подсетимо, сахрањен у дворишту породичне куће Мирјане Марковић. Из Мркоњићевог кабинета су то потврдили, уз појашњење да ће Мркоњић посетити гроб свог великог пријатеља у своје име. Додали су још нешто: да Мркоњићу не пада на памет да скида Милошевићев портрет из своје министарске канцеларије.

Међутим, бивши високи функционер СПС-а и председник Скупштине удружења „Слобода” Урош Шуваковић, организатор данашњег помена Милошевићу, каже да ће Мркоњић у Пожаревцу предводити делегацију СПС-а.

Ова неусаглашеност ставова међу социјалистима у неку руку потврђује мишљење директора агенције за истраживање јавног мњења Ипсос стратеџик маркетинг Срђана Богосављевића. Он каже да се руководство СПС-а понаша као модерна партија левице са проевропским ставовима. У незваничним наступима, међутим, Милошевић је и те како присутан.

– Политичка заоставштина Милошевића међу бирачима СПС-а постоји. Како се то преводи у бирачко тело? Они су сада странка власти, али када тестирате бирачко тело СПС-а у односу на неке потезе власти, бирачи СПС-а су веома често ближи опозицији. По неким питањима – да ли треба преговарати о Косову, да ли сте за ЕУ, или нисте – већина странака има хомоген став, а код бирачког тела социјалиста често се осећа да неки потези власти нису њихов аутентични политички израз. СПС је, међутим, очигледно добио и неке нове бираче који су за овакав СПС. Оно што је добро за СПС јесте то, што је Дачић својом популарношћу отишао изнад СПС-а и остаје прихватљив за неке неопредељене бираче – указује Богосављевић.

Са Богосављевићем се слаже Урош Шуваковић, иако то на први поглед може представљати изненађење, јер је Шуваковић припадао такозваној тврдој Милошевићевој струји.

– Мислим да политичка заоставштина Милошевића постоји – то су 90 одсто садашњих чланова СПС-а. Да будем прецизнији, то су 90 одсто бирача СПС-а. Ја такође гласам за СПС. И њихов сам члан – каже он.

Шуваковић подржава стратешко партнерство СПС-а и ДС-а, као и проевропску оријентацију Дачића.

Што се тиче сарадње са ДС-ом Шуваковић тиме није изненађен и подсећа да је то наставак сарадње коју је Милошевић покушао да започне 1993. године са Зораном Ђинђићем.

– Тада је преговарач у име ДС-а био Милан Беко и један број чланова ДС-а је ушао у владу Мирка Марјановића. Ми се као партије нисмо коначно договорили, јер је Ђинђић тражио место премијера али смо били спремни да разговарамо са њима. Када је прављена ова влада, ја нисам био присталица сарадње са ДС-ом. Из садашње перспективе, да социјалисти нису ушли у ту владу, било би горе по Србију него што је сада случај – каже Шуваковић.

Александар Апостоловски

-----------------------------------------

Путинов функционер долази на помен Милошевићу

Данашњем помену у Пожаревцу, поред делегације „Слободе”, присуствоваће и Константин Затулин, председник посланичког клуба Јединствена Русија у државној Думи, који је, иначе, представник партије премијера Путина – најављује Шуваковић. Доћи ће и пензионисани руски генерал Леонид Ивашов, који је присуствовао сахрани Слободана Милошевића.

У Дому културе у Пожаревцу одржаће се промоција књиге „Таквог га знам” у којој је 60 Милошевићевих сарадника, страних државника и људи који су учествовали у хашкој одбрани написало ауторски текст о бившем председнику Србије и СРЈ. Међу ауторима су и Јевгеније Примаков, Ремзи Кларк, Петер Хандке, Борислав Јовић, Момир Булатовић, Милутин Мркоњић, академик Милорад Екмечић... Међу ауторима је и Марко Милошевић, син Слободана Милошевића.
објављено: 11.03.2011.

Текст о Зорану Ђинђићу је изашао у Гардијану 14. марту 2003.

Са свих страна стижу почасти убијеном српском председнику, председник Буш предводи у похвалама за његов „снажан руководећи пример“, док га канадска влада уздиже као „гласника демократије“, а Тони Блер се диви његовој енергији коју је посветио „реформисању Србије“.

Посмртнице у западним новинама га готово једногласно називају бившим студентским лидером који је храбро водио побуну против тиранина-диктатора, да би коначно успео да преусмери своју земљу ка новој демократској ери.

Али иза ове „СNN“ верзије светске историје, стварна каријера Зорана Ђинђића изгледа доста другачије. За све оне који се данас уједињују против Западне „доктрине смене режима“ важно је да запамте да Ирак није прва земља где су Америка и остале Западне земље спровеле промену режима који се није уклапао у њихове стратешке циљеве. Пре три године је „дошао ред“ на југословенског председника Слободана Милошевића.

У својој недавно објављеној биографији Милошевића, Адам ЛеБор открива како је Америка напунила цегере српске опозиције са 70 милиона долара, приликом организовања пуча против Милошевића 2000-те. По личном наређењу Мадлен Олбрајт, посебно је формирано, у оквиру америчке владе „Субверзивно одељење за Југославију“, да би се бавило организовањем „спонтаног дешавања народа“, које ће евентуално резултирати у рушење Милошевићевог режима.

У исто време, постоје докази да су организоване криминалне групе, под контролом Зорана Ђинђића и надзором америчких обавештајних служби, извршиле серију атентата против кључних сарадника председника Милошевића, попут министра одбране Павла Булатовића и Жике Петровића, директора ЈАТ-а.

Када су коначно „Слобо“ и његови социјалисти свргнути са власти, Америка је почела са „реформом“ владе у Београду онако како је то најбоље служило америчким интересима. Новог председника Коштуницу, „сви“ су дочекали са букетима цвећа, али Зоран Ђинђић- „човек америчке владе“, је био тај који је контролисао полуге власти- и у томе сигурно није разочарао своје Вашингтонске спонзоре.

Први приоритет му је био да почне програм „економске реформе“- у ствари спровођења „новог економског светског поретка“ распродајом „будзашто“ државних ресурса Југославије западним корпорацијама. Тада је још увек, преко 70,000 Југословенских предузећа било у друштвеном власништву, и већина је била под управом радника и руководећих комитета, са свега 5% приватног капитала. По закону нико није могао да прода више од 40% имовине предузећа, 60% је остајало увек под контролом радника.

Ђинђић је кренуо убрзаном акцијом да измени те законе, тако да је велика распродаја државних ресурса ускоро могла да почне. Након две године, у току којих су хиљаде друштвених предузећа распродате у бесцење, углавном корпорацијама из Западних земаља које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999, (у форми извештаја Светске Банке) почели су да стижу хвалоспеви Ђиђићу и његовом „укључивању међународних банки у српски приватизациони процес“.

Али овде нису били у питању само национални ресурси за које је Ђинђић добио наређења да их распрода. Дошло је време да се и Милошевић лично уклони, и то за награду од 100 милиона долара; без обзира што је уклањање Милошевића представљало легално киднаповање и директно кршење важећих југословенских закона- чак су у ту сврху послали у Београд авион Британског ратног ваздухопловства да пребаци Милошевића у амерички финансиран суд у Хагу, где му је суђено у монтираном процесу.

Када такав „човек“ (Ђинђић) распрода националне ресурсе своје државе, свог бившег председника и своје најјаче политичке противнике, шта му је друго преостало да прода? Своју земљу? У јануару ове године, Ђинђић је управо то и урадио. Упркос противљењу већине грађана своје земље, западни „весник демократије“ је поступио по налогу „међународне заједнице“, и након 74 година постојања, је избрисао државу Југославију са политичке мапе света. Стратешки гол такве акције је било успостављање шаке слабих и завађених западних протектората, што је под Зораном Ђинђићем успешно остварено.

Понекад, и најбоље извршени планови могу да подбаце. Упркос Западним изливима жалости- за Ђинђићем ће у Србији туговати само мањина. За велику већину Срба он ће остати упамћен као велеиздајник који се „обогатио“ распродајом властите земље, и то онима који су против те земље водили тако дивљачки рат, пре свега неколико година. Ђинђићеве „хваљене“ реформе су једино успеле да доведу до повећања цена свих комуналија, незапослености преко 30%, паду зарада преко 20% и резултирале су у то да данас две трећине Срба живе испод границе сиромаштва.

Још увек је нејасно ко је испалио хитац који је усмртио Ђинђића. Највероватније да је и то била подземна мафијашка операција; његове везе са подземљем су му коначно дошле главе. Али, ма колико то звучи сурово, данас је пуно оних у Србији који би драге воље повукли „тај обарач“. Приликом моје задње посете Београду, био сам запрепашћен, не само са поражавајућом економском кризом, него и са нивоом мржње према Ђинђићу, коју је скоро свако отворено показивао у контакту са мном. Ђинђићева је популарност у то време, према статистичким истраживањима, пала испод 10%.

Лекција коју можемо да научимо на примеру Србије, а која важи за Западне „организаторе“ промена режима широм света, је веома проста. Ви можете да ломите народну вољу нехуманим санкцијама, да их засипате бомбама. Можете чак, ако желите, да силом рушите њихове владе које вам не одговарају, и да им након тога наметнете вашу вољу доводећи на власт једног Хамида Карзаиа, генерала Томи Франкса, или да поставите Зорана Ђинђића да имитира „царског конзула“. Али немојте да се заносите, да можете да натерате те понижене народе, да свим тим „царским конзулима“, на крају за „све то“ још и одају пошту.

Превод: Миодраг Новаковић

Milena Arecina

Posle ostavke na funkciju clana Savezne izborne komisije, predsednica Privrednog suda u Beogradu Milena Arezina smenjena je sa te funkcije u ponedeljak. Resenje o smenjivanju potpisao je predsednik Viseg privrednog suda Cedomir Prostran, a na njeno mesto je postavljen sudija Goran Kljajevic.
U izjavi za NIN Milena Arezina kaze da je sve stihijski islo.
"Onaj ko je provalio u moj kabinet, on je sad vrsilac duznosti. Izgleda da sam se zamerila mocnicima ciji su predmeti bili u ovom sudu. To su ljudi koji ostvaruju jake finansijske interese, a oni se nalaze u svim strankama. Za njih su potpuno nebitna ideoloska ubedenja", rekla je Arezina.
Kako kaze, savest joj je mirna jer je uvek postupala po zakonu. Ona je posebno naglasila da razloge smene ne treba traziti u njenom clanstvu u Saveznoj izbornoj komisiji.

Prve "pionirske korake"..je ucinila direkcija JUL,zbog koje je "doneta bolna odluka" da se Mirjana Markovic,Dr Bojic, i jos neki proglase za "crvene vestice" , ,da se zastiti "Milan Panic en company"..hm,hmm Mira Markovic progna iz zemlje, dr Bojic progoni ...i "nastavi politika crvene vestice bez crvene vestice", kojoj je, Crvena Kina, pomagala u NATO agresiji i platila visoku cenu.Kojekakvi SNS kriminalci, njih par hiljada, su dobili abolicije.. .a..dobra procena sa kim i kako graditi odnose .su deca eca prof Dace Markovica,prof Mire Markovic u "klasi" rezisera Ljubise Ristica...a ne "studenti u klasi Olivera Antica..hm,hmm"..i tako to.."svakoga dana u svakome trenu sve vise napreduju sprovodeci politiku JUL".

Stranka leve orijentacije..Radoman Bozovic,dr Milovan Bojic...itd
.....................................................................................................................................................................................................................................
Kineska cetvrt u srcu Beograda! Da su normalna vremena, normalan covek bi se toj ideji tek nasmejao i laku salu zaboravio. Medjutim, nije sala.
U petak, 16. februara, preko cele strane, plus cetvrtina naslovne, beogradski dnevnik "Politika" predstavio je inicijativu za izgradnju Kineske cetvrti u samom jezgru grada. Celu stvar je smislila i o njoj nadahnuto govorila ekipa ljudi, koja nesumnjivo poseduje drustvenu i politicku moc: supruga srpskog predsednika, sefica Direkcije Jugoslovenske udruzene levice (JUL), dr Mira Markovic, direktor "Politike" Hadzi Dragan Antic i nekolicina njegovih urednika, udarna pesnica Osme sednice Zoran Todorovic - Kundak, clan Direkcije JUL-a Dojcilo Maslovaric, ambasador SRJ u Kini dr Slobodan Unkovic i kineski ambasador u Beogradu Cu Ankang.
U izvestaju sa ceremonije moglo se procitati i ovo: "Visemilenijunska kultura i tradicija Kine, ugled koji uziva u svetu i nesporna cinjenica da su odnosi izmedju nasih zemalja decenijama u usponu, realizaciju jednog ovakvog projekta namecu kao nesto prirodno i logicno" (direktor "Politike"); "Beograd je uvek bio kosmopolitski grad... a ovo je skroman doprinos naporima da postane jedna od svetskih prestonica... ne samo formalno, nego i stvarno" (dr Mira Markovic); "Ovu ideju treba podrzati i vec danas krenuti u njenu realizaciji...Bicu srecan ako i 'Zenmin Zibao' za nekoliko nedelja, ili meseci, krene u neku slicnu akciju koja ce Jugoslaviju reprezentovati Kini" (Slobodan Unkovic). Na zemlji je bio jedino Kinez Ankang koji je opomenuo da pravila razvoja jednog grada, pa i jedne ulice, polaze od prodavnica. "Ima puno Kineza koji su zainteresovani da otvore prodavnice i restorane u Jugoslaviji, ali do sada nisu pronasli odgovarajuce partnere, jer ne znaju kome da se obrate", rekao je kineski ambasador, dovijajuci se kako da neke cinjenice protokolarno zaodene.
Misleci - "bilo pa proslo" - Beogradjani su stvar okrenuli na segu: "Imamo Kinesku cetvrt, pa cemo severnokorejsku, pa kubansku, plus nasa cetvrt - cetiri cetvrtine". Neki su predlagali da se centralni beogradski Trg Republike preimenuje u Trg nebeskog mira; Miljenku Dereti iz Gradjanskog saveza Srbije (GSS) ucinilo se da je precuo, te da se govorilo o Kninskoj cetvrti za izbegle Kninjane...