FORUM - Web magazin KOMUNISTI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

U Rusiji obozavaju Staljina

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty Balkan...

Počalji  Milan taj Pon Avg 31, 2009 2:59 pm

Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty Kao da su se predomislili...

Počalji  Milan taj Pon Okt 05, 2009 12:08 am

Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty CRVENI ORKESTAR

Počalji  Milan taj Uto Okt 06, 2009 10:15 pm

Veliki doprinos pobedi nad nacizmom dali su mnogobrojni obaveštajci Crvene Armije u Nemačkoj, Italiji, Švajcarskoj, Japanu, Mađarskoj, Italiji i u ostatku okupirane Evrope i Azije. Među njima se posebno izdvajaju Rihard Zorge (Richard Sorge - po
mnogima obaveštajac veka), Jugosloven u zorgeovoj grupi Branko Vukelić zatim Lav Mesevič i Nikolaj Kuznjecov kao i mnogi drugi poznati i nepoznati ilegalci koji su u ovoj nadčovečnoj borbi žrtvovali i svoje živote i onih koji su imali sreću da prežive sve to, poput Rut Verner (Ruth Werner) ili Sandora Radoa.
Od izuzetnog značaja uoči izbijanja rata i Hitlerove agresije na SSSR bila je obaveštajna delatnost "Crvenog Orkestra" (Rote Kapelle), koja je, u osnovi, postala nosilac ideje stvaranja jedinstvenog antinacističkog narodnog fronta u srcu Trećeg Rajha. Na žalost ta grupa je otkrivena u prvih 14 meseci rata, ali je poslužila za primer ostalim nemačkim domoljubima.
Vođe "Crvenog orkestra" su bili Haro Šulce-Bojzen (Harro Shulze-Boysen - oficir Obaveštejnog štaba Luftvafe) i Arvid Harnak (Arvid Harnack - savetnik u nemačkom Ministarstvu privrede). Među njihovim najistaknutijim saradnicima bili su Bojzenova supruga Libertas Šulce-Bojzen, zatim Kurt Šumaher (Kurt Schumacher), Adam Kukhof (Adam Kuckhoff), Oda Šotmiler (Oda Shotmiller), Erika fon Brokdorf (Erika von Brockdorff) i mnogi drugi.
Vođe "Crvenog Orkestra" na poštanskoj markici povodom 40-to godišnjice njihove smrti
Časopis "Sovjetski Savez" (broj 3 iz 1975. godine) ovako objašnjava sam nastanak imena "Crveni Orkestar". Među oficirima Abvera je bilo uobičajno da se radista-ilegalac naziva "pijanist" ili "muzikant". Kad bi vojna obaveštajna služba došla do zaključka da nekoliko takvih radioprijemnika pripada istoj tajnoj organizaciji, tako razgranata mreža bi se nazvala "Orkestar" ili "Kapela", a reč "Crvena" je podvlačila da se radi o političkoj, antinacističkoj ili preciznije komunističkoj organizaciji. Prema tome se tražila svaka mogućnost da bi ih se iskoristilo protiv nacizma. Šulce-Bojzenova grupa se 1939. godine, nešto pre početka drugog svetskog rata spaja sa Harnakovom grupom, a uskoro im se pridružuje i komunistička ćelija koju osniva komunista
i istaknuti književnik Adam Kukhof. Kukhof je rođen 1887. godine u Ahenu, u porodici industrijalaca, što mu nije smetalo da se još u mladosti opredeli za progresivno shvatanje društva i istorije. Po dolasku nacista na vlast formirao je ilegalnu grupu koju su sačinjavali istaknuti radnici, službenici, poznati umetnici i oficiri. Deo vatrenih proklamacija i poziva koje je nemačkom narodu uputio "Crveni Orkestar"potiče iz Kukhofova pera.
Aktivna antihitlerovska ilegalna organizacija postaje sve jača i ima svoje ljude u najrazličitijim ustanovama Trećeg Rajha i Vermahta (regularna vojska) i došlo je vrijeme za odlučnije poduhvate. Posle završetka drugog svetskog rata, kad su tajni dokumenti Gestapoa i Abvera otvoreni za javnost mnogi istoričari i publicisti su uložili puno napora da bi diskreditovali delatnost "Crvenog Orkestra" i ostalih antinacističkih ilegalnih organizacija u svetu kao "Špijunske organizacije komunističkog SSSR-a". Činili su se mnogi pokušaji da se "Nemački pokret otpora" i "Generalska zavera iz 1944. godine" svrstaju pod isti koš, ali neosporne činjenice dokazuju da su u Crvenom Orkestru i ostalim ilegalnim ćelijama došli do izražaja ciljevi nemačkog i opšteg Zapadno-evropskog pokreta otpora. Borci Crvenog orkestra su ispisali herojsko poglavlje u istoriji nemačkog naroda.
Učesnici Crvenog Orkestra su na svojim ramenima izneli deo najteže borbe portiv nacizma i to u najmračnijim godinama kad se nacizmu još nije nazirao kraj. Oni su umirali u anonimnosti. Ali im je zato kasnije Adolf Grime (Adolf Grimme), stravstveni antikomunist i bivši ministar socijaldemokratske Pruske vlade, za vrijeme Vajmara odao počast i o njima napisao:"To je bila najbolja krv Nemačke i njena prava elita, kako u pogledu svojih ličnih karakteristika, tako i u pogledu političkih talenata, dalekovidosti i istinite nacionalne svesti".
Najveću aktivnost Crveni Orkestar je razvio posle napada Nemačke na SSSR. Prema pisanju italijanskog nedeljnika "Vie nouva-Sete giorni" u 3 sata i 58 minuta u noći 26.07.1941. godine jedan nacistički radista radiostanice u Kenigzbergu za hvatanje inostranih i ilegalnih emisija uhvatio je nepoznati poziv. Posle pozivnih "KLK-PTH.2606.003.3032 wds. N 14 qvb" usledio je tekst šifrovanog telegrama iz 32. grupe, po 5 cifara u svakoj. Emisija je završila signalom "AR50385 KLK-PTH". Radista, koji je u to doba noći lovio uobičajene poruke norveških partizana upućenih Londonu, pripremio je odgovarajući izveštaj svojoj komandi o novoj, do tada nepoznatoj radio-stanici. Komanda je odmah o svemu izvjestila Berlin. Isto veče Glavna komanda Abvera je uputila svim stanicama Vermahta specijalizovanim za hvatanje šifrovanih emisija sledeću zapovest: "Utvrditi vreme emisija PHP. Frekvencija noćnih emisija 10.363. Frekvencija dnevnih emisija-nepoznata. Stepen izvršenja zapovedi IA". "IA" je značilo najbrže moguće.
Tako je otpočeo razvoj događaja koji je poremetio Hitlerov miran san i pretvorio se u strašnu moru i priviđenje za zapovednika Abvera admirala Kanarisa i zapovednika tajne policije Trećeg Rajha rajhsfirera SS Himlera. Eksperti-kriptografi nisu mogli dešifrovati uhvaćenu emisiju, ali su bili sigurni da je upućena saveznicima. Po Kanarisovom naređenju panično su počele sa radom sve radiostanice za prisluškivanje i hvatanje radio signala u celom Rajhu. U dve nedelje je otkriveno 78 tajnih radiopredajnika. Još 19 ih je otkriveno u oktobru, a krajem 1942 bilo ih je već 325. Abverova kontra-obaveštajna služba i tajna policija mogli su ih slušati, ali nisu bili u mogućnosti dešifrovati emitovane telegrame, a predajnik RTH je nastavio da radi. Njegova emitovanja su ponekad trajala i po 5 sati, a dešavalo se i to da uopšte ništa ne emituje i po nekoliko dana. Neregularnost emitovanja sprečavala je kontra-obaveštajnu službu da lokalizuje mesto gde se nalazila tajna radio-stanica uprkos tome što je Abverova kontra-obaveštajna služba bila svesna da se "pijanist" ili "pijanisti" nalaze u samom srcu Nemačke - u Berlinu. Hitler se razbesneo kad je od Himlera i Geringa saznao da u glavnom gradu Rajha, možda čak preko puta ulice deluje neka ilegalna ćelija. Naredio je da se pod hitno "otkrije i likvidira" ta, već dobro uhodana špijunska organizacija, ali to nije bilo ni malo jednostavno. Otpočeo je lov na "pijanistu" u kojem je sudelovala čitava vojska agenata, a specijalno opremljeni automobili sa radio-goniometrijskim uređajima su danonoćno krstarili ulicama Berlina.
Radiopredajnik čija je emisija registrovana 26.05. pripadao je Crvenom Orkestru. "Pijanista" je bio najbliži saradnik Šulce-Bojzena, metalac Hans Kopi (Hans Coppi). On je proveo neko vreme u nacističkom zatvoru zbog distribucije antinacističkih letaka i po izlasku iz zatvora se upoznao sa Bojzenom i bez kolebanja se pridružio Crvenom Orkestru. Osim zajedničkih političkih ideala, Hansa i Bojzena je povezivalo i čvrsto muško prijateljstvo.
Više od godinu dana trajao je lov na "pijaniste" Crvenog Orkestra, ali su svi pokušaji razbijanja šifre pali u vodu. Abver je naručio džepne radiometre od firme "Love Opta", pa su na stotine agenata bile opremljene tim novim uređajem. Istovremeno je kontra-obavještajna služba angažovala poznatog matematičara Vilhema Fauka. Njemu je uspelo da dešifruje jedan od uhvaćenih radio izveštaja u kojem su bile objavljene 3 berlinske adrese. Obruč Abvera oko Crvenog Orkestra se napokon počeo stezati. U to vreme je Paulusova 6. armija bila u prednosti, u Staljingradskoj bitki, ali su primarni izveštaji Crvenog Orkestra pomogli Vrhovnoj komandi Crvene armije da unapred sazna ne samo razne protivničke planove, već i brojnost, naoružanje, gubitke i lokacije nacističke 6.armije.
Haro Šulce-Bojzen je pao u ruke Gestapoa u avgustu 1942. godine. Skoro istovremeno je sa njim uhapšeno još oko 120 ljudi koji su direktno ili indirektno bili povezani sa Crvenim Orkestrom. Već na prvom saslušanju uhapšenika, Abverov kontra-obavještajac kapetan Pipe zabeležio je u zapisniku da se radi o organizaciji "Crveni Orkestar" i to je zapravo prvo njeno unošenje pod takvim imenom u zvanična dokumenta. Od Abvera je taj naziv preuzeo i Gestapo, a potom je onda prenet na stranice memoara i raznih istorijskih publikacija.
31 muškarac i 18 žena, od njih 120, su pogubljeni nekoliko dana pred kraj 1942. godine. Još sedmoro nije izdržalo zverska ispitivanja. Ostali, premlaćeni i obogaljeni su poslani, razdvojeno, u koncentracione logore i na robiju. Sve to se radilo u strogoj tajnosti a rođacima pogubljenih i deportiranih je bilo zabranjeno u javnosti govoriti o sudbini koja je snašla njihove srodnike. Bile su poduzete sve mere da se ne sazna za postojanje Pokreta otpora u srcu Nemačke i za pokušaj da se Treći rajh digne u vazduh iznutra. Himler je čak pokušavao ucenjivati Geringa koji je bio svat na venčanju Šulce-Bojzena i njegove supruge Libertas koja je bila potomak Nemačke aristokratske porodice. Haro Šulce-Bojzen je obešen u 12 sati 22. decembra 1942. godine u berlinskom zatvoru Plecenze (Plötzensee), a njegova supruga Libertas je giljotirana nekoliko časova pre toga.

Haro i Libertas Šulce-Bojzen

Svet je, ipak, upoznat sa podvigom nemačkih antifašista, koji su do posljednjeg trenutka ostali verni svojim slobodarskim idealima. Bojzen je u oproštajnom pismu svojim roditeljima napisao da je svo vreme bio svestan svoje sudbine, ali da njegov život nije toliko vredan kad ga gubi zajedno sa milijunima drugih, a na zid svoje ćelije je napisao da će "Istorija će izreći svoju konačnu presudu....".
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty CRVENI ORKESTAR

Počalji  Milan taj Uto Okt 06, 2009 10:15 pm

Veliki doprinos pobedi nad nacizmom dali su mnogobrojni obaveštajci Crvene Armije u Nemačkoj, Italiji, Švajcarskoj, Japanu, Mađarskoj, Italiji i u ostatku okupirane Evrope i Azije. Među njima se posebno izdvajaju Rihard Zorge (Richard Sorge - po
mnogima obaveštajac veka), Jugosloven u zorgeovoj grupi Branko Vukelić zatim Lav Mesevič i Nikolaj Kuznjecov kao i mnogi drugi poznati i nepoznati ilegalci koji su u ovoj nadčovečnoj borbi žrtvovali i svoje živote i onih koji su imali sreću da prežive sve to, poput Rut Verner (Ruth Werner) ili Sandora Radoa.
Od izuzetnog značaja uoči izbijanja rata i Hitlerove agresije na SSSR bila je obaveštajna delatnost "Crvenog Orkestra" (Rote Kapelle), koja je, u osnovi, postala nosilac ideje stvaranja jedinstvenog antinacističkog narodnog fronta u srcu Trećeg Rajha. Na žalost ta grupa je otkrivena u prvih 14 meseci rata, ali je poslužila za primer ostalim nemačkim domoljubima.
Vođe "Crvenog orkestra" su bili Haro Šulce-Bojzen (Harro Shulze-Boysen - oficir Obaveštejnog štaba Luftvafe) i Arvid Harnak (Arvid Harnack - savetnik u nemačkom Ministarstvu privrede). Među njihovim najistaknutijim saradnicima bili su Bojzenova supruga Libertas Šulce-Bojzen, zatim Kurt Šumaher (Kurt Schumacher), Adam Kukhof (Adam Kuckhoff), Oda Šotmiler (Oda Shotmiller), Erika fon Brokdorf (Erika von Brockdorff) i mnogi drugi.
Vođe "Crvenog Orkestra" na poštanskoj markici povodom 40-to godišnjice njihove smrti
Časopis "Sovjetski Savez" (broj 3 iz 1975. godine) ovako objašnjava sam nastanak imena "Crveni Orkestar". Među oficirima Abvera je bilo uobičajno da se radista-ilegalac naziva "pijanist" ili "muzikant". Kad bi vojna obaveštajna služba došla do zaključka da nekoliko takvih radioprijemnika pripada istoj tajnoj organizaciji, tako razgranata mreža bi se nazvala "Orkestar" ili "Kapela", a reč "Crvena" je podvlačila da se radi o političkoj, antinacističkoj ili preciznije komunističkoj organizaciji. Prema tome se tražila svaka mogućnost da bi ih se iskoristilo protiv nacizma. Šulce-Bojzenova grupa se 1939. godine, nešto pre početka drugog svetskog rata spaja sa Harnakovom grupom, a uskoro im se pridružuje i komunistička ćelija koju osniva komunista
i istaknuti književnik Adam Kukhof. Kukhof je rođen 1887. godine u Ahenu, u porodici industrijalaca, što mu nije smetalo da se još u mladosti opredeli za progresivno shvatanje društva i istorije. Po dolasku nacista na vlast formirao je ilegalnu grupu koju su sačinjavali istaknuti radnici, službenici, poznati umetnici i oficiri. Deo vatrenih proklamacija i poziva koje je nemačkom narodu uputio "Crveni Orkestar"potiče iz Kukhofova pera.
Aktivna antihitlerovska ilegalna organizacija postaje sve jača i ima svoje ljude u najrazličitijim ustanovama Trećeg Rajha i Vermahta (regularna vojska) i došlo je vrijeme za odlučnije poduhvate. Posle završetka drugog svetskog rata, kad su tajni dokumenti Gestapoa i Abvera otvoreni za javnost mnogi istoričari i publicisti su uložili puno napora da bi diskreditovali delatnost "Crvenog Orkestra" i ostalih antinacističkih ilegalnih organizacija u svetu kao "Špijunske organizacije komunističkog SSSR-a". Činili su se mnogi pokušaji da se "Nemački pokret otpora" i "Generalska zavera iz 1944. godine" svrstaju pod isti koš, ali neosporne činjenice dokazuju da su u Crvenom Orkestru i ostalim ilegalnim ćelijama došli do izražaja ciljevi nemačkog i opšteg Zapadno-evropskog pokreta otpora. Borci Crvenog orkestra su ispisali herojsko poglavlje u istoriji nemačkog naroda.
Učesnici Crvenog Orkestra su na svojim ramenima izneli deo najteže borbe portiv nacizma i to u najmračnijim godinama kad se nacizmu još nije nazirao kraj. Oni su umirali u anonimnosti. Ali im je zato kasnije Adolf Grime (Adolf Grimme), stravstveni antikomunist i bivši ministar socijaldemokratske Pruske vlade, za vrijeme Vajmara odao počast i o njima napisao:"To je bila najbolja krv Nemačke i njena prava elita, kako u pogledu svojih ličnih karakteristika, tako i u pogledu političkih talenata, dalekovidosti i istinite nacionalne svesti".
Najveću aktivnost Crveni Orkestar je razvio posle napada Nemačke na SSSR. Prema pisanju italijanskog nedeljnika "Vie nouva-Sete giorni" u 3 sata i 58 minuta u noći 26.07.1941. godine jedan nacistički radista radiostanice u Kenigzbergu za hvatanje inostranih i ilegalnih emisija uhvatio je nepoznati poziv. Posle pozivnih "KLK-PTH.2606.003.3032 wds. N 14 qvb" usledio je tekst šifrovanog telegrama iz 32. grupe, po 5 cifara u svakoj. Emisija je završila signalom "AR50385 KLK-PTH". Radista, koji je u to doba noći lovio uobičajene poruke norveških partizana upućenih Londonu, pripremio je odgovarajući izveštaj svojoj komandi o novoj, do tada nepoznatoj radio-stanici. Komanda je odmah o svemu izvjestila Berlin. Isto veče Glavna komanda Abvera je uputila svim stanicama Vermahta specijalizovanim za hvatanje šifrovanih emisija sledeću zapovest: "Utvrditi vreme emisija PHP. Frekvencija noćnih emisija 10.363. Frekvencija dnevnih emisija-nepoznata. Stepen izvršenja zapovedi IA". "IA" je značilo najbrže moguće.
Tako je otpočeo razvoj događaja koji je poremetio Hitlerov miran san i pretvorio se u strašnu moru i priviđenje za zapovednika Abvera admirala Kanarisa i zapovednika tajne policije Trećeg Rajha rajhsfirera SS Himlera. Eksperti-kriptografi nisu mogli dešifrovati uhvaćenu emisiju, ali su bili sigurni da je upućena saveznicima. Po Kanarisovom naređenju panično su počele sa radom sve radiostanice za prisluškivanje i hvatanje radio signala u celom Rajhu. U dve nedelje je otkriveno 78 tajnih radiopredajnika. Još 19 ih je otkriveno u oktobru, a krajem 1942 bilo ih je već 325. Abverova kontra-obaveštajna služba i tajna policija mogli su ih slušati, ali nisu bili u mogućnosti dešifrovati emitovane telegrame, a predajnik RTH je nastavio da radi. Njegova emitovanja su ponekad trajala i po 5 sati, a dešavalo se i to da uopšte ništa ne emituje i po nekoliko dana. Neregularnost emitovanja sprečavala je kontra-obaveštajnu službu da lokalizuje mesto gde se nalazila tajna radio-stanica uprkos tome što je Abverova kontra-obaveštajna služba bila svesna da se "pijanist" ili "pijanisti" nalaze u samom srcu Nemačke - u Berlinu. Hitler se razbesneo kad je od Himlera i Geringa saznao da u glavnom gradu Rajha, možda čak preko puta ulice deluje neka ilegalna ćelija. Naredio je da se pod hitno "otkrije i likvidira" ta, već dobro uhodana špijunska organizacija, ali to nije bilo ni malo jednostavno. Otpočeo je lov na "pijanistu" u kojem je sudelovala čitava vojska agenata, a specijalno opremljeni automobili sa radio-goniometrijskim uređajima su danonoćno krstarili ulicama Berlina.
Radiopredajnik čija je emisija registrovana 26.05. pripadao je Crvenom Orkestru. "Pijanista" je bio najbliži saradnik Šulce-Bojzena, metalac Hans Kopi (Hans Coppi). On je proveo neko vreme u nacističkom zatvoru zbog distribucije antinacističkih letaka i po izlasku iz zatvora se upoznao sa Bojzenom i bez kolebanja se pridružio Crvenom Orkestru. Osim zajedničkih političkih ideala, Hansa i Bojzena je povezivalo i čvrsto muško prijateljstvo.
Više od godinu dana trajao je lov na "pijaniste" Crvenog Orkestra, ali su svi pokušaji razbijanja šifre pali u vodu. Abver je naručio džepne radiometre od firme "Love Opta", pa su na stotine agenata bile opremljene tim novim uređajem. Istovremeno je kontra-obavještajna služba angažovala poznatog matematičara Vilhema Fauka. Njemu je uspelo da dešifruje jedan od uhvaćenih radio izveštaja u kojem su bile objavljene 3 berlinske adrese. Obruč Abvera oko Crvenog Orkestra se napokon počeo stezati. U to vreme je Paulusova 6. armija bila u prednosti, u Staljingradskoj bitki, ali su primarni izveštaji Crvenog Orkestra pomogli Vrhovnoj komandi Crvene armije da unapred sazna ne samo razne protivničke planove, već i brojnost, naoružanje, gubitke i lokacije nacističke 6.armije.
Haro Šulce-Bojzen je pao u ruke Gestapoa u avgustu 1942. godine. Skoro istovremeno je sa njim uhapšeno još oko 120 ljudi koji su direktno ili indirektno bili povezani sa Crvenim Orkestrom. Već na prvom saslušanju uhapšenika, Abverov kontra-obavještajac kapetan Pipe zabeležio je u zapisniku da se radi o organizaciji "Crveni Orkestar" i to je zapravo prvo njeno unošenje pod takvim imenom u zvanična dokumenta. Od Abvera je taj naziv preuzeo i Gestapo, a potom je onda prenet na stranice memoara i raznih istorijskih publikacija.
31 muškarac i 18 žena, od njih 120, su pogubljeni nekoliko dana pred kraj 1942. godine. Još sedmoro nije izdržalo zverska ispitivanja. Ostali, premlaćeni i obogaljeni su poslani, razdvojeno, u koncentracione logore i na robiju. Sve to se radilo u strogoj tajnosti a rođacima pogubljenih i deportiranih je bilo zabranjeno u javnosti govoriti o sudbini koja je snašla njihove srodnike. Bile su poduzete sve mere da se ne sazna za postojanje Pokreta otpora u srcu Nemačke i za pokušaj da se Treći rajh digne u vazduh iznutra. Himler je čak pokušavao ucenjivati Geringa koji je bio svat na venčanju Šulce-Bojzena i njegove supruge Libertas koja je bila potomak Nemačke aristokratske porodice. Haro Šulce-Bojzen je obešen u 12 sati 22. decembra 1942. godine u berlinskom zatvoru Plecenze (Plötzensee), a njegova supruga Libertas je giljotirana nekoliko časova pre toga.

Haro i Libertas Šulce-Bojzen

Svet je, ipak, upoznat sa podvigom nemačkih antifašista, koji su do posljednjeg trenutka ostali verni svojim slobodarskim idealima. Bojzen je u oproštajnom pismu svojim roditeljima napisao da je svo vreme bio svestan svoje sudbine, ali da njegov život nije toliko vredan kad ga gubi zajedno sa milijunima drugih, a na zid svoje ćelije je napisao da će "Istorija će izreći svoju konačnu presudu....".
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty kraj................

Počalji  Milan taj Uto Okt 06, 2009 10:42 pm

U samrtnom ropcu
Sajmon Sibag Montefijore, 22.03.2008 Ocena:
4.26 (Glasova: 80)
[Oceni] Komentara: 23 [Postojeći komentari]
IDEM na spavanje”, rekao je Staljin veselo. “I odmarajte. Neću vas zvati.” Straža u Kuncevu se obradovala - Staljin telohraniteljima nikad ranije nije dao slobodnu noć. Zatvorili su vrata na maloj trpezariji obloženoj svetlim drvetom. Staljin je legao na ružičasti divan oko četiri sata ujutro. Bio je prilično pijan.
Osvanula je nedelja 1. mart 1953. Straža od pre podneva čekala je da Gazda ustane. Ali, čitavog dana “nije bilo kretanja”. Telohranitelji su se uznemirili. Tek u šest po podne Staljin je upalio svetlo u maloj trpezariji. Očigledno je najzad ustao. “Hvala Bogu, sve je u redu”, rekli su.
Prošla su četiri sata, a Staljin se nije pojavio. Nešto ipak nije bilo u redu. Oko deset uveče stigla je pošta iz Centrlanog komiteta. Pukovnik Lozgačov je stežući papire, nervozno otvorio vrata na maloj trpezariji i ugledao “stravičan prizor”. Staljin je ležao na tepihu, u donjem delu pižame i potkošulji, naslonjen na jednu ruku “vrlo neprirodno”. Bio je svestan, ali bespomoćan. Kad je čuo pukovnikove korake pozvao ga je k sebi, “slabašno podigavši ruku”. Stražar mu je pritrčao: “Šta je bilo, druže Staljine?”
Staljin je nešto promrljao, ali nije mogao da govori. Bio je hladan. Na podu pored njega ležali su ručni sat i Pravda, a na stočiću je stajala boca mineralne vode. Staljin se umokrio. “Da pozovem lekara?”, pitao je Lozgačov.
Staljin je samo šištao i mumlao. Lozgačov je podigao sat; stao je u pola sedam ujutro, kad je Staljina pogodila kap. Staljin je zakrkljao i učinilo se da je zaspao. Lozgačov je pojurio do telefona. Najpre je obavešten Maljenkov, a onda Berija, koji je naredio da “ne govore nikom o bolesti druga Staljina”.
Sutradan, u ponedeljak 2. marta u tri ujutro, četiri sata posle poziva Maljenkovu, u Kuncevo su došli Berija i Maljenkov. Dok je Berija energično zakoračio u predvorje, Maljenkov se, čuvši da mu cipele škripe, brzo izuo, i u čarapama, na vrhovima prstiju, kao pregojena, graciozna balerina, krenuo napred. Cipele je nosio pod miškom.
“Šta je sa Gazdom?” Pogledali su usnulog generalisimusa kako hrče pod ćebetom, a onda se Berija obrecnuo na telohranitelje: “Šta to znači?... Zašto dižete paniku? Gazda očigledno mirno spava. Ko je ovakve budale dodelio Staljinu? Idemo, Maljenkove!”
O Staljinovom stanju upoznati su zatim Hruškov i Bulganjin. Otimačina o vlast sigurno je počela već te noći. Ova četvorka odložila je pozivanje lekara sve do jutra, kada se oko Staljinove postelje okupio Politbiro. Staljin je otvorio oči, pogledao svoje saradnike jednog po jednog, a onda ponovo zažmurio. Vorošilov se s poštovanjem obratio bolesniku: “Druže Staljine, ovde smo, tvoji odani prijatelji i drugovi. Kako ti je, prijatelju dragi?”
Staljinovo lice bilo je izobličeno. Meškoljio se, ali nije sasvim dolazio svesti. Lekari su, predvođeni profesorom Lukomskim, najzad stigli, ali bili su nova ekipa i nikada pre nisu radili sa Staljinom.
“Svi su drhtali kao i mi”, primetio je Lozgačov. Najpre je prišao zubar da izvadi Staljinovu protezu, ali “toliko se uplašio da mu je iskliznula iz ruke i pala na pod”. Onda je Lukomski pokušao da skine Staljinu potkošulju kako bi mu izmerili pritisak. “Ruke su im se toliko tresle” kaže Lozgačov, “da nisu uspeli
ni da svuku Staljina.” Lukomski se “plašio da ga dodirne”, nije mogao ni da mu čvrsto obuhvati zglob.
Kad je utvrđeno da je Staljin onesposobljen, Berija je “počeo s mržnjom da sikće”, ali kad god bi Staljinu zatreperili kapci, ili kad bi otvorio oči “padao je na kolena i ljubio mu ruku”. Kad je Staljin ponovo utonuo u san, Berija ga je doslovno pljuvao.
Četvrtog marta kasno uveče Staljinovo stanje se pogoršalo, disao je kratkim, plitkim uzdisajima. U pola dvanaest Staljin se zagrcnuo. Između iskidanih uzdisaja sledile su pauze. Stanje je bilo kritično. Petog marta Staljin je iznenada prebledeo i počeo da diše još pliće, sa sve dužim pauzama. Puls mu je bio slab i ubrzan. Počeo je da vrti glavom. Imao je grčeve u levoj ruci i nozi. U podne je povratio krv. Berija je prišao postelji, i kao prestolonaslednik u firmi, melodramatično objavio: “Druže Staljine, svi članovi Politbiroa su ovde, obrati nam se!” Reakcije nije bilo.
Staljin nije otvorio oči. Vođe su stali u red da se oproste, dvojica po dvojica kao đaci prema redosledu važnosti - prvo Berija i Maljenkov, zatim Vorošilov, Molotov, Kaganovič, Mikojan... Obredno su se rukovali sa samrtnikom. Maljenkov tvrdi da mu je Staljin stegnuo prste i tako ga imenovao za naslednika.
Oko devet uveče Staljin je počeo da se znoji. Puls mu je oslabio, a usne poplavele. U pola deset broj udisaja iznosio je 48 u minuti. Puls je i dalje slabio. U dvadeset do deset lekari su Staljinu dali kiseonik. Puls mu je gotovo iščezao... “Lice mu je izgubilo boju”, zapisala je Svetlana; “Crte su mu postale neprepoznatljive... doslovno se gušio pred našim očima. Samrtni ropac bio je užasan. Pred sam kraj otvorio je oči. Pogled mu je bio strašan, lud i gnevan, pun straha od smrti. Iznenada mu se ritam disanja promenio, podigao je levu ruku. „Činilo se da pokazuje nešto u visini, ili da nam preti. Sledećeg trenutka, uz poslednji napor, duša mu se otkinula od tela.
Staljinovo lice je pobledelo, bilo je spokojno, lepo, nedodirljivo”, kaže Svetlana. „Svi smo stajali nemi i skamenjeni.”
Berija je poleteo napred i prvi obredno poljubio još toplo telo; kao da je time mrtvom kralju skinuo prsten. Berija nije plakao; zapravo je „sijao” i delovao “preporođeno”. Probio se zatim između uplakanih velikaša i odjurio u Kremlj. “Otišao je da zgrabi vlast”, rekao je Mikojan Hruščovu. Svetlana je primetila da se svi plaše Berije Gledali su za njim, a onda su grozničavo “članovi vlade pohitali na vrata”. Div je otišao, ostavivši za sobom samo ljušturu starca na divanu u ružnoj kući u predgrađu.
U kući su ostali samo porodica i posluga. Mnogi su plakali. Onda se između rasplakanih sobarica progurala Valječka, Staljinova najbliža družbenica, koja je od svojih 38 godina gotovo polovinu provela uz njega.
“Teško je pala na kolena” i bacila se na mrtvo telo bez ikakvog ustručavanja, kao običan čovek u žalosti.
Ova vedra, ali krajnje uzdržana žena, koja je toliko videla, do smrti je verovala da “nikad bolji čovek nije hodao zemljom”.
Položivši mu glavu na grudi Valječka je, sa suzama na “okruglom licu, ridala iz sveg glasa kao što čine seljanke. Dugo je jadikovala, a niko nije ni pokuš
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty Straza u Kuncevu se obradovala....

Počalji  Milan taj Čet Okt 08, 2009 4:34 pm

*
VESTI DANA

*
Comment pošalji komentar

GORNJI MILANOVAC, 11.05.2008.

PRESS
KOZACI KRENULI NA KOSOVO I METOHIJU

Ataman Andrej Barimov Romanovič juče sa Ravne gore na Kosmet poveo 25 Kozaka iz Novosibirske kozačke vojske

[s]
s

Omiljeni u Rusiji... Kozaci često priređuju demonstracije svojih ratničkih veština

Grupa od 25 Kozaka iz Rusije, koju predvodi ataman Andrej Barimov Romanovič iz Novoisbirske kozačke vojske, juče je sa Ravne gore krenula na Kosovo! Vojvoda Ravnogorskog pokreta Rade Čubrilo rekao je Beti da su Kozaci došli u Srbiju kako bi uspostavili saradnju sa tim pokretom, a poseta će biti uzvraćena krajem godine.

- Kozaci će posetiti Kosovo da bi videli kako se živi u srpskim enklavama. Oni su spremni da nam pomognu u svakom trenutku - rekao je Čubrilo.

Kozački ataman Romanovič rekao je novinarima da su „ruski Kozaci spremni da ako zatreba i vojno pomognu braći Srbima".

- Oni koji misle da su Kozaci zaboravili braću Srbe grdno se varaju. Cela Rusija pažljivo gleda sve što se dešava u Srbiji i spremni smo da vam na svaki način pomognemo. Ako zatreba i vojno! Ničega se ne plašimo i potpuno razumemo činjenicu da su neprijatelji Srba istovremeno i neprijatelji Rusa i neprijatelji Kozaka. Svi koji napadaju Srbe i hoće da im otimaju zemlju moraju da znaju da tako ulaze u sukob sa svima nama - poručio je Romanovič, i naglasio da kozaci neće ćutke i mirno gledati eventualne nove napade na Srbiju.

- Znam i da ruska vojska ima razrađene planove za hitan povratak na Kosovo ako se za to ukaže potreba. Rusija danas nije više Putinova Rusija, već nova, jaka, pravoslavna Rusija koja se neće ustručavati da interveniše da bi zaštitila svoju braću i saveznike - istakao je Romanovič.

Najava ruskih Kozaka da će stići na Kosovo izazvala je, kako saznajemo, uzbunu među stranim vojnicima i policajcima na Kosovu. UNMIK je juče saopštio da je sloboda kretanja na Kosovu zagarantovana svima i da „ruski državljani" neće biti zaustavljeni na administrativnoj liniji sa centralnom Srbijom. Ipak, poručeno je da oni nisu dobrodošli na Kosovo ako pokušaju da „izazivaju nemire i podbunjuju Srbe".
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty I Staljin je obozavao...naravno prvo sebe pa....

Počalji  Milan taj Sre Okt 14, 2009 12:06 pm

RUKA IZ GROBA

O izbezumljenim starcima u invalidskim kolicima na svim nasim aerodromima



Pise: Ivan Lovrenovic



Ociju ne mogu ovih dana skinuti s Reutersove slike u novinama: na budimpestanskom aerodromu rodbina docekuje Andraszyja Tamasza, koji je izronio iz sibirskoga beskraja nakon vise od pola stoljeca! Covjek ima sedamdeset sedam godina, sjedi u invalidskim kolicima, na glavi mu stofana kapa koja se u mom djetinjstvu zvala mica, odjeven u ocevidno novu, presiroku kosulju, nevican kravati, ciji je razvezani cvor spao i jedva viri ispod izreza demodiranoga pulovera, kakav smo “duzili” u JNA na kolasinskim studenima... Dok svi na slici, refleksom Tome apostola “nevjernoga”, pruzaju ruku da ga dodirnu, on odozdo upravlja na njih pogled za koji je nemoguce reci sto izrazava, tek vidi se da samo sto nije trgnuo u plac.

Po onomu sto novine pisu, Andraszy Tamasz mogao je pocetkom Drugoga svjetskog rata biti klinac od osamnaest-devetnaest godina, kada je kao vojnik prohitlerovske Hortyjeve Madjarske bio poslan na istocni front. Rusi su ga zarobili, prosao je logor, a kasnije prebacen u psihusku (psihijatrijska ustanova, kakvih je u sovjetskoj Rusiji bilo bezbroj, i koje su bile strasnije od zatvora). Tamo ga je nedavno pronasao i “oslobodio” jedan britanski novinar.

Puno je mladih i ludih nevoljnih nasijenaca bilo medju Andraszyjevim ratnim kameradima. Ugrabivsi vlast u Hrvatskoj i Bosni na njemackim tenkovima i talijanskim istocnojadranskim apetitima, Pavelic je morao vracati mnoge dugove. Jedan od njih bilo je i slanje zivoga topovskog mesa na istocni front. Vec 16. srpnja 1941. tamo je otisao legendarni 369. ojacani puk – specijalno formirana jedinica, u kojoj se pomno pazilo na etnicki sastav. Osim Hrvata, tu su mogli biti jos samo eventualno Ukrajinci i ruske izbjeglice, a trecina sastava bili su bosanski Muslimani. Posto su i Hrvati u ogromnoj vecini dizani iz Bosne, u postrojbi bilo je prakticno najvise Bosanaca. Puk je stalno ojacavan, pa je u kolovozu 1942. vec imao 6.300 ljudi.

Borili su se, kaze predaja, u svim najtezim bitkama i na svim najtezim mjestima. (Bas kao i njihovi prethodnici pod K.u.K. fesovima u Prvomu svjetskom ratu, koje danas Izetbegovicev vojni protokol redovito svake godine slavi kao “pobjednike Monte Melette”.) U sastavu Seste armije feldmarsala Von Paulusa drzali su i one posljednje linije u bitki za Staljingrad, bitki za koju se kaze da je preokrenula tok Drugoga svjetskog rata u Evropi.

Nitko nikada o njima nece znati nista: sto su sve prosli, i kako su nestali. Cak – ni kako su se zvali i gdje su im bili kucni pragovi, svi ti bezbrojni priprosti seoski joze, ante, stipani, ti omeri, ibre, halili... Njih licno nitko ionako nije pitao nista, a historijski – oni su sramota roda, ratnici na krivoj strani, sluge djavolove. O njima se nije govorilo, za njih se nije pitalo, njihovi grobovi nikomu nisu bili vazni.

Ipak, prica sasvim ne skoncava pod Staljingradom. Onaj njezin dio, koji se nastavlja, cudniji je od svakoga filma. Izgubivsi nepojamno veliki broj ljudi u staljingradskoj i drugim bitkama, Rusi su poveli ogromnu akciju sabiranja i regionalne klasifikacije upotrebljivih ratnih zarobljenika. Tako su se rijetki prezivjeli ispod Staljingrada nasli u siremu drustvu, od kojega je 1944. formirana tzv. Jugoslavenska legija. Kada se postrojila 16. travnja 1944, brojala je 1543 vojnika: 775 Hrvata (zapravo, Hrvata i Muslimana tretiranih zajedno), 440 Slovenaca, 293 Srbina, 14 Zidova, 10 Slovaka, tri Rusina, dva Madzara i jednog Crnogorca. Tu se pojavljuje i neobicni oficirski lik: za glavnoga vojnog organizatora i prvog komandanta Legije Rusi su postavili potpukovnika Marka Mesica – covjeka, koji je bio jedan od zapovjednika 369. puka i prezivio Staljingrad, a Rusi ga zapazili i sacuvali kao izuzetno sposobnog vojnika. Da ne bi bilo ideoloskih zastranjenja, za komesara Legije postavili su nekoga provjerenog sovjetskog partijca.

U sporazumu s Titom jedinice Crvene armije u jesen 1944. unisle su u Srbiju sa istoka i krenule prema sjeveru, na Beograd. U bitkama protiv Nijemaca i cetnika za oslobadjanje nekih gradova u unutrasnjosti Srbije (naprimjer, Cacka), te i samoga Beograda, sudjeluje veoma uspjesno Jugoslavenska legija, koja sad broji skoro tri tisuce ljudi, a njezina zapovjednika potpukovnika Mesica, i njegova pomocnika kapetana Milutina Perisica (Srbina) u svojim sluzbenim izvijescima mnogo hvali sovjetski general Birjuzov, jedan od komandanata u tim operacijama.

Sto je bilo s Mesicevim “jugoslavenskim legionarima” nakon oslobodjenja Beograda, i kasnije, nakon zavrsetka rata? Nikada nitko u cijeloj poslijeratnoj sluzbenoj jugoslavenskoj javnosti nije te ljude ni spomenuo. Jesu li se uopce vracali svojim kucama, svojim obiteljima? Ili su se rasijali po svijetu, moguce vodjeni stecenim desperadoskim mentalitetom? Ili ih je, sto jest uzasno, ali nije nemoguce, okrenulo natrag – u Sibir. Aleksandar Solzenjicin, kada sistematizira najvece valove priljeva novih robijasa u Arhipelagu Gulag, pise: “Od kraja 1944, kada je nasa armija prodrla na Balkan, a narocito 1945, kada je ona stizala u Srednju Evropu, duz kanala Gulaga poce da kulja nova bujica...” Solzenjicin, doduse, govori uglavnom samo o Rusima, koje Staljinova masina nemilice kupi i vraca u “rodinu” – o nekadasnjim “bijelim” emigrantima i o Vlasovljevcima, koje su Englezi perfidno izrucili Crvenoj armiji u Austriji (i na istjerivanju cije pravde je sav imetak izgubio britanski grof Nikolay Tolstoy). Ono sto Solzenjicin u svojoj ruskoj nacionalistickoj megaoptici ne vidi – to su gomile nasih bijednika raznih “identiteta”, od kojih su se mnogi po logici stvari morali naci u toj “novoj bujici” u proljece 1945...

Jedino sto sam, raspitujuci se s vremena na vrijeme o ovoj fascinantnoj temi, uspio saznati, bio je podatak (tko zna koliko vjerodostojan) o sudbini zapovjednika Mesica. Ispricao ga je partizan i nenadmasni usmeni pripovjedac pokojni Mladen Oljaca, kada smo uoci ovoga rata sjedili u hotelu “Tomislav” u Duvnu zbog neke knjizevne veceri. (Cuj! Dvaput sam morao procitati ovu recenicu, jedva povjerovavsi u mogucnost da je istinita!) Dakle, Mesic je nakon rata odlikovan visokim vojnim odlikovanjem SSSR-a, imao je odlicnu ponudu da nastavi karijeru u Sovjetskom savezu, nije ju prihvatio vec je trazio da bude penzioniran i da zivi u Jugoslaviji, slozivsi se da to onda mora biti u anonimnosti. “Eno ti ga, mislim da je i sad ziv, mogu ti naci njegovu adresu u Zagrebu” – zavrsio je Oljaca.

Svojevremeno, kada se, nakon dvadeset godina provedenih u Gulagu, 1956. u Zagrebu pojavio stari austrijsko-hrvatski komunist Karlo Stajner, Miroslav Krleza je cudesnost i tragicnost toga dogadjaja i te sudbine sazeo u sliku: “Ruka iz groba!”

Izbezumljeni starac u invalidskim kolicima na pestanskom aerodromu – jos jedna ruka iz groba – izbavio se iz jednoga svijeta, koji ni po cemu nije bio njegov, a u kojemu je proveo cijeli ljudski vijek, da bi ga zamijenio za drugi, kojemu vise ne pripada ni po cemu: apsurdna sudbina. Je li taj prizor u koji gledam na novinskoj fotografiji – sukus, kvintesencija Stoljeca? Stoljeca koje se ponadalo da zavrsava brisanjem Berlinskoga zida, a zapravo je zavrsilo ljudskom hekatombom u Srebrenici.

Objavljeno u broju 168 DANA, 18. august / kolovoz 200
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty * Moz da bidne al ne mora da znaci*....

Počalji  Milan taj Uto Okt 27, 2009 3:20 pm

Pola veka posle Staljina



Slova otkucana pisaćom mašinom na požutelom papiru neverovatnom kratkoćom su oglasila kraj jedne ere. Posle datuma, 5. mart 1953, 9:50 uveče, sledi kratak uvod: "Drug J.V. Staljin je umro." Tako se završava medicinski nalaz u kome se razmatraju četiri poslednja dana najmoćnijeg čoveka na svetu u to vreme
Posetioci razgledaju posmrtnu masku Josifa Visarionovića Staljina, koja je jedan od eksponata na izložbi u Moskvi povodom 50. godišnjice smrti bivšeg sovjetskog lidera
Kada je nalaz, koji je sada deo nove izložbe u ruskom Federalnom arhivu u Moskvi, objavljen sledećeg dana, 6. marta 1953, polovina čovečanstva je oplakivala Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina, ili "čeličnog čoveka". U Moskvi je svaki cvet bio prodat tako da ni jedan nije preostao za sahranu slavnog kompozitora Sergeja Prokofjeva, koji je umro 50 minuta preStaljina. Vijetnamski laureat, pesnik To Hu (koji je umro pre nekoliko nedelja) potresen je pisao: "O Staljinu! O Staljinu!/Šta ostaje na Zemlji/A šta na nebu/Sada pošto si Ti mrtav?" No, teško da je neka posmrtna reputacija tako brzo pretvorena u pepeo. U roku od tri godine naslednici su zvanično raščinili Staljina, a danas su njegovi obožavaoci u svetu svedeni na grupice na obodima krajnje levice. "Staljin je personifikovao crnu stranu svega i diskreditovao je socijalizam u tolikoj meri da još uvek moramo da ga obnavljamo,"smatra Sten Nivins, bivši britanski laburistički poslanik i član Trockističke grupe za reviziju socijalizma.
U Rusiji, međutim, pola veka posle, misterije o Staljinovoj smrti u moskovskoj dači opstajavaju, poput poslednje da su ga otrovali najbliži saradnici kako bi sprečili da izazove Treći svetski rat. I dalje su sukobljena gledišta i emocije prema Staljinu i njegovoj ulozi u jednom od težih perioda u nikad lagodnoj istoriji Rusije i među najnemirnijim u svetu. "Verovatno da nema druge ličnosti u ruskoj istoriji prošlog veka koja izaziva tako različita vrednovanja, od žestoke mržnje do obožavanja," izjavio je ovih dana istoričar Juri Poljakov, član ugledne Ruske akademije nauka.
Danas je za većinu ljudi na planeti Staljin pojam jednog od najsurovijih vladara savremene istorije, zajedno sa nacističkim firerom Adolfom Hitlerom i komunističkim vođama Kine i Kampučije Mao Cetungom i Pol Potom. Još nije definitivan broj ljudi koje su tajna policija i ostali vladini organi pogubili ili umorili glađu izazvanom tokom Staljinove 29-togodišnje vladavine sa samo jednom titulom - Generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Po ruskim podacima, radi se o preko 10 miliona mrtvih i još 10 miliona žrtava u drugim formama. Ruski istoričar Dmitrij Volkogonov procenjuje je u bilo koje vreme pre i posle Drugog svetskog rata u sovjetski zatvorima bilo između četiri i pet miliona ljudi. Među manjim zločinima su razaranje crkava buldožerima i slanje manjinskih etničkih grupa u progon.
Ruska organizacija za prava čoveka "Sećanje" je sastavila listu od 12 miliona žrtava Staljinovih logora - gulaga - i još milion ljudi koje je likvidirala tajna policija. Dokumenti pokazuju da je Staljinov potpis na najmanje 40.000 naloga za pogubljenje.
Staljin je najviše terorisao intelektualce, koje je kao i drugi savremeni diktatori smatrao potencijalnom opasnošću za svoju vladavinu. Tako je ironija da su, na primer, mnogi najbolji lekari čamili po logorima, pa su obični građani često tražili da budu lečeni u logorskim bolnicama.
No, u današnjoj Rusiji, osećanja prema Staljinu su pomešana. Prema anketi koju je krajem prošlog meseca obavila Fondacija za javno mnenje, 37 anketiranih među 1.500 osoba kontaktiranih širom Rusije, izjavilo je da je Staljin učinio više dobrog nego lošeg za zemlju, nasuprot 29 odsto koji veruju suprotno. Za neke Ruse, Staljin je bio gigant koji je predvodio Sovjetski Savez u pobedi u Drugom svetskom ratu, stavio je zemlju u prvu liniju industrijske revolucije i održavao gvozdeni red kod kuće pretvarajući najprostraniju državu na svetu u superislu od koje su tokom hladnog rata drhtali protivnici. Mnogi nostalgičari veruju kako su priče o Staljinovim zločinima preterivanja njegovih protivnika. No, oni koji se ne slažu, kažu da je Staljin ostavio "kobnu oznaku" na Sovjetskom Savezu i sputao njegov rast time što je desetkovao stanovništvo. "Kada milioni ljudi umru bez ikakvog vidljivog rezona - najbolji ljudi - o kakvom se napretku govori", rezonuju Staljinovi protivnici.


Više od 3.000 simpatizera Komunističke partije Rusije obelezilo je 5. marta u Moskvi godišnjicu Staljinove smrti
Kada je novi sovjetski čelnik Nikita Hruščov 1956. godine osudio Staljinov kult ličnosti, njegovo telo je uklonjeno iz mauzoleja na Crvenom trgu gde je ležalo uz telo vođe Boljševičke revolucije iz novembra 1917, Vladimira Iljiča Lenjina. Staljin je sahranjen u blizini, na Stazi sovjetskih heroja uz zidine Kremlja i na tom mestu je svakog dana sveža ruža. Većina Staljinovih zlodela je ostala pod velom tajne do "glasnosti" Mihaila Gorbačova u drugoj polovini 1980-tih. kada je bilo moguće da se o vođinim zločinima otvoreno govori
No, žestoke kritike Staljinove vladavine u vreme raspada Sovjetskog Saveza, izbledele su zajedno sa euforijom o mogućem zaokretu Rusije ka brzom, bezbolnom prelazu na demokratiju. Većina Rusa je izabrala da ne sluša istinu, a za one koji su bili razljućeni bezakonjem, ekonomskom neizvesnošću i opadanjem moći i ugleda Rusije na svetskoj sceni Staljinova zvezda je nastavila da sija. To je, po mnogima, pomoglo usponu bivšeg pukovnika tajne službe KGB, Vladimira Putina na mesto predsednika Ruske federacije, koji obnavlja neke od simbola sovjetske ere i bira reči u kritikovanju Staljina. "Putin je došao na tom talasu - na obećanjima stabilnosti i ponosa zemlje kao supersile, i obnavljanju reda - a uglavnom je to bila i idelogija u prošlosti," smatra Oleg Orlov, rukovodilac "Sećanja".
Najviše se o Staljinu govori Gruziji, u čijem je gradiću Goriju rođen 1879. godine i u kojoj danas žive njegov unuk Jevgenij Džugašvili, pensionisani pukovnik sovjetske armije i neuspeli kandidat levičarskih partija za predsednika te bivše sovjetske republike i praunuk Josif. Mada je Staljin, dok je bio na vlasti, prezirao zemljake pa se veruje da je samo jednom posetio rodno mesto koje je morao da napusti 1899. godine pošto je iz teološke škole u Tbilisiju proteran zbog širenja marksisitičkih ideja, Gori je svojevrsno svetilište slavnom sinu i jedino mesto u bivšem Sovjetskom Savezu u kome još postoji diktatorova statua. U mermernoj neorenesansnoj zgradi poznatog Staljinovog muzeja u Goriju, nalazi se poezija koju je pisao u mladosti, nameštaj iz njegove kancelarije u Kremlju i maska kojom mu je lice bilo prekriveno na samrtnom odru, kraj koga su milioni prošli. Ono što se ne pominje su progoni, milioni paćenika u onome što je nobelovac Aleksandar Solženjicin nazvao Arhipelag Gulag koji se prostirao na pustoj zemlji od Sibira do današnjeg Kazakstana.
Zvaničnici iz "Sećanja" smatraju da je uverenje kako je Staljin činio sve radi dobra zemlje, pitanje šireg fenomena - verovanja mnogih Rusa da radi ideje "Velike Rusije" ponekad treba žrtvovati lično dobro. Za razliku od Nemačke posle nacizma ili Južne Afrike posle režima aparthejda, u Rusiji nikada nije bilo istinskog napora da budu kažnjeni oni koji su počinili zlo protiv čovečnosti, tvrde u toj organizaciji.
Dnevnik ruskih poslovnih krugova, moskovski "Komersant" je ovih dana pisao kako Staljin nije bio samo simbol. "On nastavlja da postoji u svesti masa, ne kao istorijska figura, već kao narodni lik, nešto poput Drakule. Mase vole takve osobe."
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty *Podmoskovske vjeceri*

Počalji  Milan taj Sub Nov 07, 2009 10:05 pm

A ondak, dok je nemacki jeroplan letijo iznad Mosve, dok su nemacki vojnici pevali podmoskovskije veceri..Koba je pozvao Beriju i preostale vojskovodje na sastanak...doneta je *vazna* odluka da se iz gulaga puste *preziveli* oficiri Crvene armije i ukljuce u organizaciju odbrane...srecom bilo je i zivih, odredili su da svaki od *narodnih neprijatelja* (zrtve sporazuma Molotov Ribentrop)...dobije po komesara pratioca radi dalje kontrole...kod nas nesto slicno, u odbrani tekovina *petooktobarske (kontra) revolucije*..komesara je dobio i Chicha Draza... Homena.
affraid Shocked affraid
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty Rusi obozavaju Staljina...mada vise glasaju za Putina

Počalji  Milan taj Čet Dec 10, 2009 11:11 pm

..coveka izrazito desne orijentacije, ista stvar je i sa *drugom* Medvedevim, sta su to gradjani videli u njima, sta to gradjani vide kod nas u Srbiji...i u jednom i u drugom *vidjenju*, gravitira nezaposlenost i otkazi...kao i snazan otpor medija da obavestavaju o besposlenim, gladnim, najurenim..masi ljudi kojima je namenjen zaborav, grubim sabiranjem i oduzimanjem dobija se kolicina profita, jednaka je kolicini bede vecine...hoce li se posegnuti za *naucnom metodom* Londonskog popa Maltusa...* da su oni prirodno prenaseljeni stanovnici*..* da kapitalista nemoze i nemora da im obezbedi posao*..treba li ih sa tim *novim nacinom razmisljanja* pustiti da odumru, ili cak ubrzati nekim ratom, sidom, pticijim i svinjskim gripom, imamo li pravo da se svinjski odnosimo prema ljudima i to uz *blagoslove* najvecih NVO-crkve i ostalih koje njicu kao pecurke i cesu se o donacije namenjene za spas ojadjenih. Shocked
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty *obozavali su ga*...ali ohladili su se....

Počalji  Milan taj Sre Dec 23, 2009 8:27 pm

Komunisti su jedina realna snaga u svetu...krtak pregled
Ključni politički potezi

* U svom Tajnom govoru, je optužio Staljina zbog njegovog kulta ličnosti i njegov režim za "kršenje lenjinističkih normi legaliteta", označivši početak svojih reformi.
* Raspustio je Kominform, i pomirio se sa Titom, što je okončalo period Informbiroa u istoriji Jugoslavije.
* Uspostavio je Varšavski pakt.
* Naredio je gušenje Mađarske revolucije 1956.
* Izdvojio Krim iz Rusije i dodelio ga Ukrajini, 1955.
* Podržao je Egipat 1956, tokom Suecke krize.
* Promovisao je doktrinu "mirne koegzistencije" u spoljnoj politici, praćenu sloganom "stići i prestići zapad" u unutrašnjoj politici i ekonomiji.
* Sino-sovjetski rascep započet hruščovljevim razgovorima sa SAD, i odbijanjem da podrži kineski nuklearni program.
* Započeo svemirski program SSSR-a, u kome je lansiran Sputnjik I, i Jurij Gagarin otišao u svemir, što je dovelo SSSR u prednost u svemirskoj trci. Učestvovao u pregovorima o zajedničkom programu za slanje čoveka na mesec sa američkim predsednikom Džonom Kenedijem. Ovi pregovori su završeni sa atentatom na Kenedija, 1963 godine.
* Otkazao sastanak samita zbog Gerija Pauersa, i incidenta sa U-2.
* Susret sa Ričardom Niksonom u Ajovi.
* Inicirao je postavljanje nuklearnih raketa na Kubi, što je dovelo do Kubanske raketne krize.
* Ojačao je Gvozdenu zavesu odobrivši zatvaranje granice oko Zapadnog Berlina. Ovo je dovelo do izgradnje Berlinskog zida, 1961.

Prilikom posete Englskoj, pokusan j atntat na njega, mdjutim nije s nista desilo osim sto je kasniije more izbacilo les Lajonela Kraba, navono j samo snimao kobilicu rusog razaraca...*ljudi zabe*, ruski gnjurci na strazi ispod broda nisu *govorili engleski**nisu razumeli engleski*...buc,, buc buc...malo baloncica i kraj pric MI-6, xe, xe
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty Vreme sadasnj i proslo

Počalji  Milan taj Čet Dec 24, 2009 1:48 pm

..* bice upucena humanitarna pomoc....stanovnicima Nepala preti glad zbog suse...*. To je vec vidjena prica...*humanitarna pomoc*...problemi gladi u Nepalu, Tibetu... i okruzenju su primeceni tek sa pojavom demonstranata Maoista, sve ucestalijim...problemi gladi pod dosadasnjim i sadasnjim vlastima nijee pimecivan, problem nastaje onda kada su u pitanju KOMUNISTI...UN inace kancelarija veelikog brata, kao sediste gospodara prstenova...deluje u skladu sa *sporazumom o dobrim namerama sa NATO marincima*...verovatno to u *sirem okruznju* ima veze sa *tezom* generala Patona, krajem Drugog svtskog rata..da je istorijska greska sto Amerika (njegovi tenkovi) nisu produzili za Berlin i nastavili dalje da uniste komuniste. Tako tvrde *filmadzije*..a istina je drugacija *jedan probao pa se usrao*...oko Berlina, pokusaj je primecen i..*greskom*...prebacen je vatreni val kacusa..*za opomenu*, srecom po Patona i njegove vojnike,predsednik SAD je shvatio sa kim ima posla...Paton je otisao u pnziju da seta psa.
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty U Americi obozavaju Staljina gulag Luizijana !!!

Počalji  Milan taj Ned Jan 31, 2010 7:05 pm

Nakon odbijanja amerie 2005.godine da primi pomoc od Venecuele i Kube vise miliona dolara, hiljade ljdi zivi u Luizjani duz Misispija bedi...svojevrsan gulag u XXI veku koji brizni CNN i B92...izbegavaju sa svojim emisijama *insajder*...
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty A u Jgoslaviji...?

Počalji  Milan taj Ned Feb 07, 2010 8:58 pm

*a dosao je Mirko Markovic, koji je iz Moskve preko Spanije dosao u Ameriku, iz jedne stare crnogorske porodice zelenasa. Njegov stric Vukasin Markovic ima sliku snimljenu na Crvenom trgu sa Lenjinom. I Mirko Markovic je od 15 godina u NKVD–u i Crvenoj armiji i on dolazi kao takav i komanduje. A ja u sukob s njim. Ja sam rekao, ne valja ta linija. Uglavnom, ja sam Mirka Markovica poslao na Goli otok. Kako? Kad sam se vratio u Jugoslaviju '45. svadjaju se Djilas i Kardelj gdje ce mene. I ja zavrsim u Borbi; Djilas pobijedio. Dodje Mirko Markovic, a ja se svadjao s njim u Americi zbog te pogresne linije, a on se ponasao kao oficircina. Ja tada kazem: radim u listu, a on kaze: necu ja ove budale pitati sta cu raditi. Kazem, koga? Tita. Kako neces? Jok, ja cu pitati sovjetskog ambasadora sta cu raditi. Kad je dosla '48, ja sam ga otkucao, pitali sta zna, a on je pobjegao bio '48. kad je izbilo ono sve i otisao na Lovcen u Crnu Goru u gerilu. Onda su ga uhvatili i – Goli otok. Poslije sam ga sreo i izljubili smo se. To je siroce s Golog otoka. *
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty nije restoran Stenjka...nego...

Počalji  Milan taj Sre Mar 03, 2010 7:41 pm

Stenjka Razin
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Stenjka Razin

Stepan Timfejevič Razin ili Stenjka Razin (rus. Степа́н Тимофе́евич Ра́зин, Стенька Разин; * 1630; † 16. juna 1671. u Moskvi) bio je ataman donskih kozaka. Bio je vođa ustanka protiv Ruskog carstva.

Stenjka Razin je sa svojim ljudima od 1667. do 1669. bio pirat na Kaspijskom moru, boreći se proiv Persijanaca i pljačkajući njihove gradove. Godie 1670. krenuo je uz tok reke Volga. Jezgro njegove vojske činili su kozaci, a njima su se brzo pridružili seljaci, staroverci i etniičke i religijske manjine. Razinove jedinice su zauzele i brutalno opljačkale više gradova, među njima Astrahanj i Samaru, tako da su ustanici nakratko kontrolisali velika područja južne Rusije. U svojim proklamacijama Razin je tvrdio da mu je cilj da iskoreni bojare i druge moćnike, i da uspostavi kozačku republiku oko Volge zasnovanu na apsolutnoj jednakosti. Veliki poraz je doživeo pri opsadi tvrđave Simbirsk. Kada su mobilisani plemići cara Alekseja, oni su brzo suzbili ustanak, a Razinova vojska se raspala. Dana 14. aprila/24. aprila zarobili su ga kozaci iz njegove pratnje. Kasnije je pogubljen u Moskvi odsecanjem udova i glave.

Razinov ustanak bio je jedan od mnogobrojnih ustanaka druge polovine 17. veka koji su izbili kao posledica pojačane eksploatacije kmetova pod carem Aleksejem, što je uzrokovalo masovnu pojavu odbeglih seljaka. Njegovi početni vojni uspesi su bili vezani za okupljanje religijskih frakcija koje nisu pripadale zvaničnoj Pravoslavnoj crkvi.

Stenjka Razin je opevan u brojnim ruskim narodnim pesmama. Kompozitor Aleksandar Glazunov je kao dvadesetogodišnjak napisao simfonijsku poemu Stenjka Razin, opus 13. Dmitri Šostakovič je 1964. napisao kantatu „Pogubljenje Stenjke Razina“ za solo bariton, orkestar i mešoviti hor.
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty Moras uvuci glavu Berija,...

Počalji  Milan taj Čet Mar 04, 2010 4:21 pm

Berija je kao rak pocrveneo. Pognute glave stajao je pred Staljinom. Kao da je time tražio izvinjenje.

- Ne opraštam ti što uhodiš Vjačeslava! - reče Staljin. Ko te ovlastio da to činiš

Hazjajin je punio lulu. Ispuštao je zadovoljno dimove. Pratio krugove koji su se u vazduhu lelujali. Oči su mu od radosti svetlele. Prelazio rukom preko brkova, svestan da je to njegov neizbežan ukras.

- Znam je koga imam! - reče veselo Staljin.

- Imate Vjačeslava koga ometa Berija u obavljanju državnih poslova!

Ispričao je Staljinu što se sve dešavalo i na polasku i na povratku s puta. U to su, kaže Molotov, umešani Berijini prsti. Tu nema dilema. Morate, dragi Josife Visarionoviću, tu stvar da isterate na čistac.

- Hoću, dragi Vjačeslave. Uteraću ja njemu strah u kosti!

Staljin je s vremena na vreme menjao personal u pojedinim službama pa i u voznom parku. To je Beriju zbunjivalo. Želeo je da u Hazjajinovom okruženju isključivo budu osobe koje on odabira. Slučaj sa šoferom, a i neki drugi slučajevi, govorili su o postojanju nekog drugog faktora koji brine o tome. Predosetio je da se to radi na inicijativu Staljina, što znači da se i Berijini postupci testiraju.

U to se uverio prilikom "racije" njegovih ljudi kad su pratili Molotovljeva kola od aerodroma do Moskve. Zbunjivalo ga je i to što je šofer preuzet iz Timošenkovog voznog parka.

Poziv Hazjajina

Hazjajin je nazvao telefonom Beriju i rekao mu da odmah dođe do njega, ali da predhodno navrati u "redakciju" (odeljenje za izradu dokumenata) i otuda donese deset nepopunjenih "C" legitimacija ( legitimacije najvećeg stepena poverenja).

Narodni komesar brzo se našao pred Staljinovim vratima. Hazjajina je o njegovom dolasku izvestila njegova sekretarica Nataša. Rečeno mu je da uđe.

- Šta sve ovo znači, Lavrentije? - povišenim tonom Staljin se obratio svome ministru. Zabadaš nos i u moje nadležnosti. Interesuješ se za "Helegu", hoćeš da znaš ko je ona. Ne razbijaj glavu o tome - to nećeš saznati. I nije tvoje da znaš, razumeš li...

Berija je kao rak pocrveneo. Pognute glave stajao je pred Staljinom. Kao da je time tražio izvinjenje.

- Ne opraštam ti što uhodiš Vjačeslava! - reče Staljin. Ko te ovlastio da to činiš. Moraš uvući rogove, Lavrentije, inače... Ovaj je držao tašnu pod miškom.

- Da vam dam tražene legitimacije! - reče Berija.

- Da mi daš! - odsečno će Hazjajin. One koje su sa mojim potpisom, biće neprikosnovene, je li ti jasno!

- Jasno!- pogruženo će Berija.

- Sad može ići! - grmio je Staljin.

Oboriti džina

Dok je Staljin raščišćavao spor sa Berijom oko reči "Helga" i oko uvođenja Molotova, Hitler je provodio vreme u vili "Bergof", u bavarskim Alpima. Za letnjih meseci nezaboravne časove provodio je na terasi, posmatrajući na omiljenoj planini zaostale snežne kape, a oko vile gustu borovu šumu. Sada je to sve sneg prekrio. Pa i sada su utisci lepi. I zima ima posebne čari. Bilo mu je žao što sa njim nije Eva Brun, da podele prisnost zimske idile. Državni poslovi potisnuli su u stranu lična osećanja. Tu je i njegov vučjak"Blondi", koga bi često dlanom pomazio. Drago mu je njegovo poskakivanje i umiljati lavež.

Posluga se brinula samo o najnužnijim Hitlerovim potrebama, koje su bile skromne. Međutim, kad mu dođu gosti, a oni često dođu, oseti se povećana užurbanost. Za goste valja pripremiti odabrana jela i pića. Njemu je sve to delovalo kao teret. Gering je bio neumeren u jelu i piću. Hitler ga je ostavljao sa brdom đakonija, čudeći se tako alavom apetitu. Njemu je bio dovoljan sendvič i čaša kiselog mleka.

I toga dana, 7. januara 1940. imao je goste. Neki su došli sa suprugama. One su pošle u salon za dame, a muški gosti - Ginter Kluge, Kajtel i drugi sedeli su u trpezariji. Iako je prirodno da u takvom ambijentu vode razgovore lične prirode, razgovaralo se i o vojnim pitanjima. Uostalom, kako generali da o tome ne govore.

Hitler je bio dosta ćutljiv. Tek bi se "probudio" kad bi Kajtel rekao neku pošalicu. On je društvo na momente napuštao, odlazeći do ovećeg prozora, zagledan u snežni pejzaž. Razmišljao je o susretu sa Molotovim, o tome da li će sa ruske strane nafta "poteći" u većim količinama od dosadašnjih. Ono što od Sovjeta dobijaju je premalo za nemačke planove. Tu bi brigu sa naftom rešio kad bi veliki ruski prostor i brojne bušotine prisvojio. A to može postići samo ratom. I to će doći na red, mislio je. Džina na istoku treba baciti na kolena.

Sa jedne široke jele pade ogromna masa snega. Hitler se zadovoljno osmehnu.

- Tako će i SSSR pasti pred snagom Nemačke! - reče nešto glasnije da su ga i gosti čuli.
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty Hm, hmmm.... ?

Počalji  Milan taj Sub Mar 13, 2010 1:00 pm

Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty * Kad je frka tu je brka*...ne obozavaju ga u Gruziji..

Počalji  Milan taj Ned Mar 14, 2010 3:21 pm

Ovih par dana, na neslanu salu, slucajnu ili namernu u Gruziji, nastala prava panika....*Rusija napala Gruziju*...zort, vuna kico,...*NATO-bato*..?. Mali prilog iz 2007.god affraid





IZVANREDNA SJEDNICA

10. KOLOVOZA 2007. 16:16h
Gruzija traži reakciju Europe na raketni incident
Vezani članci Grčka poražena od Senegala, Izrael slavioFOTO: Pokopan tragično preminuli sanjkašNesretni sanjkaš: Ili ću pobijediti ili poginuti
Najnovije iz rubrike John F. Kennedy poginuo zbog ovisnosti o seksu Škola otkazala maturalnu zbog lezbijskih učenica Moguće jednostrane sankcije EU-a prema Iranu
Teme
Gruzija traži reakciju Europe raketni incident

Tekst

Očekujemo odgovarajuću reakciju Europe na te činjenice, rekao je Gela Bezuašvili, gruzijski ministar vanjskih poslova.
Zahtjev Gruzije za izvanrednom sjednicom Vijeća sigurnosti UN-a o ruskoj raketi ispuštenoj na gruzijski teritorij u ponedjeljak odražava sve veću frustraciju zbog nevoljkosti Zapada da se suprotstavi Moskvi zbog uznemiravanja bivših sovjetskih republika, javljaju svjetski mediji.

U raketnom incidentu nitko nije ozlijeđen, a gruzijski dužnosnici sada vjeruju da raketa nije eksplodirala jer je ispuštena nedaleko od gruzijskog radarskog centra za tu regiju tijekom izviđačkog leta. Gruzijski dužnosnici navode da činjenica da je Rusija izviđala 75 kilometara unutar gruzijskog teritorija izaziva veliku zabrinutost glede budućih namjera Moskve, piše The Wall Street Journal.

"Očekujemo odgovarajuću reakciju Europe na te činjenice", rekao je Gela Bezuašvili, gruzijski ministar vanjskih poslova. Dodao je da su SAD, Litva, Švedska, Britanija i Hrvatska izrazile interes za slanje stručnjaka za međunarodnu istragu kako bi se utvrdile činjenice tog slučaja.

Hrvatsko Ministarstvo vanjskih poslova nije moglo potvrditi navode koji se tiču nje.

I dok se Gruzija i Moskva međusobno optužuju zbog tog incidenta, načelnik glavnog stožera ruskih oružanih snaga general Jurij Balujevski izjavljuje da su tvrdnje Tbilisija da su ruski borbeni zrakoplovi narušili gruzijski zračni prostor čiste provokacije protiv Rusije.

"Uvjeren sam da je to provokacija Gruzije uoči održavanja sjednice Mješovitog kontrolnog povjerenstva u Tbilisiju. To je provokacija usmjerena protiv ruskih mirovnih snaga i protiv Rusije u cijelosti", istaknuo je u četvrtak Balujevski tijekom posjeta Kini, a zamjenik gruzijskog ministra obrane Levan Nikoleišvili u Tbilisiju je izjavu Balujevskog nazvao "čistom glupošću".

Prema riječima Balujevskog, Gruzija je trenutačno u panici jer bi, ako Kosovo dobije neovisnost, ona mogla izgubiti Abhaziju i Južnu Osetiju.

Mješovito kontrolno povjerenstvo rješava pitanje statusa nepriznate Južne Osetije i u njoj su, kao i u Združenim mirovnim snagama, predstavnici Rusije, Gruzije, te Sjeverne i Južne Osetije.

Tbilisi optužuje Moskvu da pokušava destabilizirati zemlju te da podupire separatiste u Abhaziji i Južnoj Osetiji, dvjema regijama koje su se odcijepile od Gruzije tijekom rata u 1990-ima, i stoga se zauzima za povlačenje ruskih mirovnjaka i značajnije uključivanje Europe i SAD u rješavanje ta dva sukoba.

Prema izvješću Organizacije za europsku sigurnost i suradnju (OESS), gruzijski radar pokazao je da je zrakoplov doletio sa sjeveroistoka iz pravca Rusije i da se vratio istom rutom. No, u preliminarnom izvješću ne navodi se izrijekom da je raketu ispustila ruska letjelica, jer promatrači nisu mogli identificirati ni projektil niti zrakoplov.

Dok Rusija niječe bilo kakvu umiješanost u taj incident, Sjedinjene Države i Europska unija apelirale su na dvije strane da ublaže retoriku i ostanu mirne.

Gruzijski predsjednik Mihail Saakašvili osudio je u utorak navodno rusko ispaljivanje projektila na gruzijski teritorij i ocijenio ga provokativnim činom.

"To je bila provokacija s ciljem da se uzrokuje panika, prekine mir u zemlji i promijeni njezin politički smjer".

Gruzija je najavila da će zatražiti izvanrednu sjednicu Vijeća sigurnosti koje bi raspravilo o, kako smatra službeni Tbilisi, ruskom "činu agresije", ali izgleda da sjednice neće biti dok se ne utvrde sve činjenice.
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty Obozavala ga je i Margaret Tacer...

Počalji  Milan taj Uto Mar 16, 2010 2:04 pm

SENZACIONALNO OTKRIĆE: TAČEROVA MOLILA GORBAČOVA DA NE RUŠI BERLINSKI ZID
nedelja, 13 septembar 2009 00:36 Izvor: The Times

gorbacov_tacerDokumenti o pregovorima koji su prethodili padu Berlinskog zida pokazuju da je premijerka Velike britanije uveravala Gorbačova da njena zemlja ne želi ujedinjenje Nemačke


Dva meseca pre pada Berlinskog zida Margaret Tačer (Margaret Thatcher) saopštila je Mihailu Gorbačovu da ni Velika Britanija ni zemlje Zapadne Evrope ne žele ujedinjenje Nemačke, stavivši do znanja sovjetskom lideru da bi on trebalo da svim snagama spreči da se to dogodi.

Godine 1989. Tačerova i Gorbačov vodili su otvoren razgovor (o tome ranije ništa nije saopštavano) i ona je tada rekla da destabilizacija Istočne Evrope i raspad Varšavskog pakta takođe nisu u interesu Zapada.Ona je naglasila izvanredan uspeh koji beleži Istočna Evropa, ali je bila kategorična da Zapad neće insitirati na „dekomunizaciji“ pođednako kao što neće preduzimati bilo kakve korake koji mogu dovesti u opasnost bezbednost Sovjetskog Saveza.

Čak i danas, dvadeset godina kasnije, reči Margaret Tačer mogu izazvati senzaciju. A dodatnu eksploziovnost daje im to što su one u raskoraku sa javnim stavovima koje se čuju na Zapadu, kao i sa zvaničnim saopštenjem NATO-pakta. Gorbačovu je Tačerova savetovala da na sve to ne obraća pažnju.

„Nama nije potrebna ujedinjena Nemačka“, rekla je ona, „to će dovesti do prekrajanja poratnih granica, a mi to ne smemo da dozvolimo jer bi tako nešto miniralo stabilnost međunarodne situacije i našu bezbednost dovelo u opasnost“.

Njena oštra pozicija izašla je na videlo zahvaljujući tome što je iz Moskve svojevremeno izvezeno brdo zvaničnih dokumenata Kremlja. Godine 1991, kada je Gorbačov otišao sa funkcije predsednika, kopije dokumenata iz državinih arhiva dospele su u njegov lični fond, koji se nalazio u Moskvi. Pre nekoliko godina mladi pisac Pavel Stroilov, koji je sređivalo dokumenta fonda, shvatio je njihov izuzetni značaj za istorijsku nauku. Stroilov je tada kopirao više od hiljadu zapisnika sa zasedanja Politbiroa, a potom, kada se preselio u London, poneo ih sa sobom i nastavio sa istraživanjima.

Ta istraživanja mladog pisca rezultirala su uspehom baš u potrebno vreme. Naime, svi zapsinici sa zasedanja Politbiroa i pregovora sa šefovima stranih država proglašeni su potom državnom tajnom. U zapisnicima su registrovani reakcija Rusa na burne događaje 1989. godine i očajnički pokušaji Velike Britanije i Francuske da zaustave ujedinjenje Nemačke preko Sovjetskog Saveza, koga su nagovarale da se založi protiv tog ujedinjenja.

Gorbačov je Honekera zvao usranko
Iz zapisnika se takođe vidi, da je Kremlj bio prosto zapanjen pobunom u Istočnoj Evropi i bekstvom hiljada stanovnika Istočne Nemačke u Mađarsku i Čehoslovačku. Iz tih zapisnika jasno se vidi i koliko je snažno Gorbačov mrzeo stare komuniste. Na primer, lidera Istočne Nemačke Eriha Honekera nazivao je „usrankom“, ali je istovremeno naivno verovao da će stanovnici Istočne Evrope sa blagonaklonošću prihvatiti perestrojku iz ruku Rusa. Da bi se to dogodilo, prema tadašnjem mišljenju Gorbačova, trebalo je samo svrgnuti te stare vladare.

Tačerova je bila svesna da bi objavljivanje njenog stava izazvalo burnu reakciju. Ona na kritiku nije bila naviknuta, naročito ne na kritiku koja bi došla od poljske „Solidarnosti“ i njenih saveznika na Zapadu. Šta bi onda vredelo njeno obraćanje Gorbačovu, komerje rekla kako je „duboko impresionirana“ smelošću i patriotizmom lidera komunističke Poljske generala Vojceha Jaruzelskog. Ona je sa odobravanjem naglašavala „spokojnu“ reakciju Gorbačova na rezultate izbora u Poljskoj – komunisti su tada izgubili na prvim slobodnim iozborima u Istočnoj Evropi. SLično je reagovala i na druge promene koje su se desile u Istočnoj Evropi.

„Moje poimanje vaše pozicije je ovakvo: vi odobravate razvoj svake zemlje sopstvenim putem pod uslovom da Varšavski ugovor ostane na snazi. Ja odlično shvatam tu poziciju“, rekla je Gorbačovu.

Rusi su razmišljali da sami sruše Berlinski zid
A onda je eksplodirala bomba. Tačerova je zamolila da se njene reči ne beleže. Gorbačov se složio, ali su te replike u zapisnik ipak dospele. Zapisničar je lakonskli zabeležio: „Dalji tok razgovora beleži se po sećanju“.Tačerova je govorila o dubokoj „zabrinutosti“ u vezi sa događajima u Istočnoj Nemačkoj i o tome da slede „velike promene“.

I sve je to, ispostavilo se, Tačerovoj nametalo bojazan da se Nemačka može ujediniti. Podsetimo da je ujedinjenje Nemačke bilo označeno kao cilj Zapada pre više od jedne generacije.

Tačer je uveravala Gorbačova da predsednik SAD Džordž Buš stariji takođe ne želi da preduzima bilo kakve korake koje bi Rusi mogli da protumače kao opasnost po sopstvenu bezbednost. Analogna garancija Gorbačovu je data i lično na sovjetsko-američkom samitu na Malti.

Kremaljski zapisnici su sačuvali unikatni snimak na kome je zabeležena zbunjenost koja je pratila rušenje komunizma u Istočnoj Evropi. Rusi su znali da Istočna Nemačka ima životno važan značaj za njihove interese, ali nisu mogli vše da podržavaju njeno postojanje. Gorbačov apsolutno nije želeo da priređuje novu klanicu šaljući svoju vojsku.

Ma koliko to izgledalo čudno, sami Rusi su razmatrali mogućnost da sruše Berlinsaki zid. To se vidi iz zapisnika zasedanja Politbioroa, održanog 3. novembra 1989. godine, šest dana pre pada Zida. Evo kako je izgledao dijalog na tom sastanku:

Vladimir Krjučkov, šef KGB: „Sutra će pola miliona ljudi izaći na ulice Berlina i drugih gradova“.

Gorbačov: „Ti miliš da će Krenc (koji je zamenio Honekera na funkciji partijskog lidera) ostati? Mi ne možemo objasniti narodu ako izgubimo Istočnu Nemačku. Mi je ne možemo održati bez Zapadne Nemačke“.

Eduard Ševardnadze, ministar inostranih poslova: „Bolje je da sami mi srušimo zid“.

Krjučkov: „Njima će biti teško ako mi srušimo taj zid“.

Gorbačov: „Njih će (Istočnu Nemačku) kupiti u celosti... A kada se cene podignu do svetskih, životni standard će odmah pasti. Zapad ne želi ujedinjenje Nemačke, on želi da nas iskoristi da to spreči, da nas sukobi sa Zapadnom Nemačkom kako bi isključio mogućnost budućeg dogovora između SSSR i Nemačke“.

Moskva odbija mešanje
Jedino se Tačerova sekirala zbog događaja koji su se odvijali u Nemačkoj. Mesec dana posle pada Berlinskog zida, lični savetnik francuskog predsednika Miterana Žak Atali sastao se u Kijevu sa jednim od najstarijih Gorbačovljevih pomoćnika Vadimom Zagladinom.

Kako je izjavio Atali, odbijanje Moskve da se umeša u tok događaja u Istočnojh Nemačkoj „nametnuo je posao Francuskoj“. Atali je upitao, da li se SSSR zbilja pomirio sa perspektivom ujedinjenja Nemačke i hoće li preduzimati nekakve korake kako bi to sprečio. To je izazvalo strah, koji samo što nije prerastao u paniku.

Potom je, kao da govori iz usta Margaret Tačer, Atali izjavio:

„Francuska ni na koji način ne želi ujedinjenje Nemačke iako shvata da je to u krajnjoj liniji neizbežno“.

U aprilu 1990. godine, pet meseci posle pada Berlinskog zida, Atali je izjavio da je mogućnost ujedinjenja Nemačke predstavljala košmar za francuske političare. Kako sledi iz zapisnika, Atali je rekao Miteranu da će „otići da živi na Marsu“ ako se to dogodi.

Slamanje Honekera
Najteži za Gorbačova bili su susreti sa liderima „stare garde“ Varšavskog ugovora. Svi oni su se krajnje sumnjičavo odnosili prema pokušajima reformisanja komunističkog sistema. Najžešći otpor pružao je upravo Istočni Brelin.

Honeker je stario, bolovao, ali je bio nesalomiv. Rukovodstvo Istočne Nemačke pribojavalo se, da će on izgubiti kontrolu nad situacijom i želelo je da ga se oslobodi. Zamenik Honekera Egon Krenc smatrao je da je potrebna dozvola Kremlja i predložio je Gorbačovu da izvrši prevrat.

Gorbačov se i lično uverio u to kakav se haos odvija u istočnom Berlinu kada je doputovao u ovaj grad na 40-godišnjicu osnivanja DR Nemačke. U zabelešci od 9. oktobra u dnevniku Anatolija Černjajeva, kremaljskog funkcionera odgovornog za veze sa komunističkim partijama zemalja saveznika, govori se o burnim događajima:

„Kada su MS (Mihail Sergejevič Gorbačov) i Honeker išli zajedno, hiljade ljudi izvikivalo je: 'Gorbi! Gorbi!' Niko nije obraćao pažnju na Eriha... Prisustvovalo je oko dvadeset lidera (Živkov, Čaušeku, Ortega iz Nikaragve itd.), ali niko ih nije slušao. Svi su se koncentrisali na pojavljivanje Gorbačova u Berlinu. Već 10. oktobra istočnonenačka partija SJPN održaće plenum...Ona može svrgnuti Eriha. U protivnom će uskoro uslediti juriš na zid“.

Černjajev naglašava da je „čitava Evropa“ u ludilu povodom dolaska Gorbačova u Berlin. „I svi nam šapuću na uvo: 'Dobro je što je SSSR delikatno izrazio svoj stav protiv ujerdinjenja Nemačke'“

Političari, koji su se u Evropi sastajali sa pomoćnicima Gorbačova „nedvosmisleno su isticali da niko ne želi ujedinjenje Nemačke“. Zar nije zaprepašćujuće što je Miteran u Francuskoj razmišljao čak o tome da se ono zaustavi tako što će stupiti u vojni savez sa Rusijom, „zamaskiran projektom zajedničke borbe armijskim snagama protiv katastrofalnih nesreća“.

Černjajev je istakao i mržnju koju je Gorbačov osećao prema Honekeru:

„Mihail Sergejevič Gorbačov ga je nazvao usrankom. On je kazao: „On je mogao saopštiti narodu da je imao četiri operacije, da ima 78 godina i da nema snage da više bude na funkciji, i zamoliti da ga oslobode, jer je izvršio svoju dužnost. Tada bi on, verovatno, ostao u isatoriji kao poštovana figura“.

Da je Honeker otišao dve-tri godine ranije, on bi zaslužio mesto u istoriji, kazao je Gorbačov. Umesto toga Honekera je „narod prokleo“.

Posle pada Berelinskog zida slabi stav Gorbačova prema ujedinjenju Nemačke još više se rasplinjavao. Na susretu sa Bušem Gorbačov je insistirao da bi sve trebalo da teče u okvirima isključivo opšteg evropskog smirivanja. Gorbačov je optuživao Zapad za politiku „nametanja“ zapadnih vrednosti Istočnoj Evropi.

On se takođe žestoko okomio na nemačkog kancelara Helmuta Kola, koji je previše žurio prilikom razmatranja uslova ujedinjenja. Već sutradan je Gorbačov u Moskvi optužio Kola da postavlja ultimatume, propagirajući ujedinjenje iz populističkih razloga, čime je kršio sporazume koji su ranije postignuti sa Moskvom.

A 1990. godine Margaret Tačer je još uvek pokušavala da uspori tok događaja.

„Verujem da je pre ujedinjenja potreban dugotrajni prelazni period“, rekla je ona u razgovoru sa Gorbačovom. „Cela Evropa gleda na to ne bez straha, odlično shvatajući ko je počeo dva svetska rata“.

Za zaključivanje konačnog sporazuma trebalo je još godinu dana napornih diskusija, uz učešće obe Nemačke i četiri države pobednice u Drugom svetskom ratu“.

Prevod Rajko DOSKOVIĆ
Izvor The Times
www.timesonline.co.uk
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty A danas, gaje simpatije prema otcepljenju Kosmeta !!

Počalji  Milan taj Ned Avg 08, 2010 12:06 am

SSSR je poslije političke svade Staljina i Tita ostala ibeovska kolonija s pet hiljada članova. U njoj su se nalazili i zavrbovani oficiri, podoficiri i pitomci Jugoslovenske armije, njih pet stotina. Iz te kolonije KGB i GRU regratovali su agente za djelovanje protiv Jugoslavije i ljude koji su pripremali oživljavanje ilegalne KPJ. Toj vrsti političkih protivnika Tita i države FNRJ, odnosno SFRJ pripadao je i Milivoje Stefanović, nekadašnji direktor Tanjuga, koji je čak dva puta osudivan kao ok...
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty hm, hmm...ima i toga, ali treba ici dalje od Staljina...??

Počalji  Milan taj Sre Nov 03, 2010 12:51 am

Ono sto se dogodilo u Sovjetskom Savezu moze se objasniti jedino koristeci marksisticke metode analize. Jos na stranama Manifesta komunisticke partije, Karl marks i Fridrih Engels su objasnili da je razvoj proizvodnih snaga pokretacka sila ljudske istorije. Sa ove tacke gledista, planska ekonomija u SSSR-u je pokazala neobicnu vitalnost tokom decenija. Zaista, takva transformacija je bez presedana u analima ljudske istorije.

Jedino su marksisti bili sposobni da objasne procese koji su se odvijali u Rusiji, ne ex post facto, vec decenijama unapred. Nasuprot tome, spisi i burzoaskih kriticara SSSR-a i njihovih staljinistickih prijatelja su se odlikovali potpunim odsustvom razumevanja. Sa dijametralno suprotnih tacki gledista, oni su stigli do pogresnog zakljucka - da je staljinisticki rezim virtuelno neunistivi monlit, koji bi mogao da nastavi sa postojanjem u nedogled.

Cak i pre Drugog svetskog rata, kada ni najveci kapitalisticki mudraci, kao ni Staljinove apologete, nisu videli pukotine u oklopu "monolitnog" rezima u Rusiji, Leon Trocki, boljsevicki voda koga je Staljin oterao u egzil, tvrdio je da ce staljinizam biti zbacen ili politickom revolucijom radnicke klase, ili se moze, pod odredenim uslovima, vratiti na kapitalizam. Dok su marksisti predvideli i objasnili krizu staljinizma, cak ni najveci geniji nisu mogli da predvide kako ce se kriza odvijati. To ne treba da nas iznenadi. Nemacki pesnik Gete je napisao: "Teorija je siva, prijatelju moj, ali je drvo zivota uvek zeleno". Stvarno odvijanje istorijskog procesa je enormno komplikovano, ne samo zato sto ukljucuje ono sto marksisti nazivaju subjektivnim faktorom, svesnu intervenciju ljudi. Predvideti do detalja kako ce se istorijski proces odvijati bi zahtevalo ne samo naucna polazista, vec kristalnu kuglu, koja nam, uprkos svim dostignucima moderne tehnike, jos nije dostupna.

Usled zastrasujucih ekonomskih uslova, socijalne i kulturne zaostalosti, rezim radnicke demokratije koji su uspostavili Lenjin i Trocki je zamenjen Staljinovom monstruozno deformisanom radnickom drzavom. Ovo je bio uzasan iskorak u nazad, koji je oznacio likvidaciju politicke moci radnicke klase, ali ne i fundamentalnih socio-ekonomskih dostignuca Oktobarske Revolucije, novih svojinskih odnosa, koji su svoj najcistiji izraz imali u planskoj ekonomiji. Sposobnost novog proizvodnog sistema je bila surovo testirana 1941-45, kada je Sovjetski Savez napadnut od strane nacisticke Nemacke, sa svim kombinovanim resursima Evrope koji su joj stajali na raspolaganju.

Uprkos gubitku od 27 miliona zivota, SSSR je uspeo da porazi Hitlera, i da, nakon 1945, rekonstruise svoju slomljenu privredu u izuzetno kratkom vremenskom periodu, transformisuci se u drugu svetsku velesilu. Od zaostale, polu-feudalne, uglavnom nepismene zemlje u 1917, SSSR je postao savremena, razvijena ekonomija, sa cetvrtinom svetskih naucnika, zdravstvom i skolstvom ravnim ili boljim od bilo cega na Zapadu, sposobna da lansira prvi svemirski satelit i posalje prvog coveka u svemir.

Takva zadivljujuca dostignuca u zemlji koja je startovala sa nizeg nivoa od danasnje Indije gone na razmisljanje. Covek moze osecati simpatije za ideale boljsevicke revolucije, ili im se protiviti, ali takva izuzetna transformacija u tako kratkom vremenskom periodu zahteva paznju mislecih ljudi sirom sveta. Naravno, kolaps staljinizma sada trijumfalno uzdizu neprijatelji socijalizma kao konacni "dokaz" da nacionalizacija i planiranje ne funkcionisu, i da se stoga ljudska rasa mora pomiriti sa vecnom vladavinom zakona "trzista", za uvek, amen. Ovo je, zaista, sustina proslavljenog "Kraja istorije" Frensisa Fukujame. Ipak istorija, u marksistickom smislu reci, se ni u kom slucaju nije zavrsila, i buducnost svetskog kapitalizma nije nista sigurnija nego sto je bila pre pada Berlinskog zida. U stvari, jos manje je.

U periodu od 50 godina, SSSR je povecao nacionalni bruto dohodak preko devet puta. Uprkos strasnim razaranjima u Drugom svetskom ratu, uvecao je svoj BDP preko pet puta od 1945 da1979. U 1950, BDP SSSR-a je bio samo 33% SAD-a. Do 1979, dostigao je vec 58%. Do kraja '70-tih, Sovjetski Savez je bio velika industrijska sila, koji je u posmatrano apsolutnim odnosima prevazisao ostatak sveta u celom nizu kljucnih sektora. SSSR je bio drugi svetski proizvodac iza SAD i najveci proizvodac nafte, celika, cementa, azbesta, traktora, i mnogih alata za masine. Svet je zavideo sovjetskom svemirskom programu.

Niti je potpuni obim ovih dostignuca izrazen u ovim ciframa. Sve ovo je postignuto takoreci bez nezaposlenosti ili inflacije. Nezaposlenost kao na Zapadu je bila nepoznanica u Sovjetskom Savezu. U stvari, po zakonu, bila je krivicno delo. (Ironicno, ovaj zakon jos postoji u statutarnim knjigama, iako nista ne znaci). Moze biti primera slucajeva zabusavanja ili pojedinaca koji su izgubili posao zbog sukoba sa vlastima. Ali takve pojave nisu proizilazile iz prirode planske ekonomije, i nisu morali postojati. Nisu imali nista zajednicko sa ciklicnom nezaposlenoscu kapitalizma ili organskim rakom koji sada pogada ceo zapadni svet i koji trenutno osuduje 35 miliona ljudi zemalja OECD-a na prisilnu pasivnost.

Stavise, u vecem delu posleratnog perioda, inflacija je bila mala ili nikakva. Birokratija je shvatila istinitost upozorenja Trockog da je "inflacija sifilis planske ekonomije". Nakon Drugog svetskog rata skoro uvek su se trudili da budu sigurni da je inflacija pod kontrolom. Ovo je posebno bio slucaj sa cenama osnovnih sredstava. Pre perestrojke (rekonstrukcije), poslednji put kada su cene mesa i mlecnih proiszoda povecane 1962. Hleb, secer, i vecina cena prehrambenih proizvoda su poslednji put uvecani 1955. Stanarine su bile ekstremno niske, posebno u odnosu na Zapad, gde je vecina radnika morala d daje trecinu ili vise od svoje plate na te troskove. Samo u poslednjem periodu, sa haosom perestrojke, ovo je pocelo da se rusi. Sada, sa zurbom u pravcu trzisne privrede, i nezaposlenost i inflacija su se vinuli do nebeskih visina.

SSSR je imao izbalansiran budzet i cak mali visak svake godine. Interesantno je primetiti da ni jedna zapadna vlada nije uspela da postigne ovaj rezultat (kao sto dokazuju Mastrihtski uslovi), kao sto nisu uspeli da postignu nultu inflaciju i potpunu zaposlenost, stvari koje su takode postojale u Sovjetskom Savezu. Zapadni kriticari Sovjetskog Saveza su o ovome cutali, jer je to pokazivalo sposobnosti cak i tranzicionalne privrede, a kamoli socijalizma. Sada kada Rusi uzivaju u blagodetima kapitalizma, shvataju sta znaci imati veliki i nekontrolisani budzetski deficit, sto znaci da plate nisu mesecima placene.

Glavno pitanje, naravno, je zaso je SSSR propao. Autor objasnjava ceo proces veoma detaljno, i pokazuje kako je u periodu posle 1965, rast sovjetske ekonomije poceo da usporava. Izmedu 1965. 1979., rast je bio 5,4%. Nakon sledeceg sedmogodisnjeg perioda, izmedu 1971. i 1978, prosecna stopa rasta Sovjetskog Saveza je bila samo 3,7%. U odnosu na prosecnih 3,5% razvijenih kapitalistickih zemalja OECD-a. Drugim recima, rast Sovjetskog Saveza nije vise bio znacajno veci nego sto je dostignut u kapitalizmu, kao katastrofalnom stanju. Kao rezultat, udeo SSSR-a u svetskoj proizvodnji je zapravo malo opao, sa 12,5% u 1960. na 12,3% u 1979. U istom periodu, Japan je povecao svoje ucesce sa 4,7% na 9,2%. Svo Hurscovljevo naklapanje o sustizanju Amerike je bilo u prazno. Rast Sovjetskog Saveza je nastavio da pada i na kraju Breznjevljevog perioda ("perioda stagnacije" kako ga je krstio Gorbacov) je smanjen na nulu.

U trenutku kada je ovo stanje dostignuto, birokratija je prestala da igra relativno progresivnu ulogu koju je imala u proslosti. To je razlog zasto je Sovjetski rezim usao u krizu. Ovo je sada opste poznato. Ali, biti general posle bitke je relativno lako. Tesko je predvideti istorijski proces unapred. Ali ovo je svakako bio slucaj sa Ted Grentovim izuzetnim pisanjem o Rusiji, koje je tacno prikazao grafik sunovrata staljinizma i predvideo njegov ishod cetvrt veka pre pada Berlinskog zida. Samo ovde nalazimo razumljivu analizu razloga za krizu birokratskog rezima, koji cak i danas ostaje knjiga sa sedam pecata za sve druge komentatore dogadaja u bivsem SSSR-u.

Stav kapitalistickih "eksperata" smo vec komentarisali. Tu nema iznenadenja. Socijalizam (ili komunizam) je propao. Kraj price. Ali komentari voda radnickih pokreta, i levih i desnih, su jos bolji. Desni reformisti kao i uvek samo odrazavaju poglede vladajuce klase. Od levih reformista nam stize posramljena tisina. Lideri komunistickih partija na Zapadu koji su juce nekriticki podrzavali sve zlocine staljinizma sada pokusavaju da se distanciraju od diskreditovanog rezima, ali nemaju odgovora na pitanja komunistickih radnika i mladih koji zahtevaju ozbiljna objasnjenja. I ovo je apsolutno neophodno, jer ako ne razumemo proslost i ako ne izvucemo sve neophodne zakljucke, nikada necemo biti u mogucnosti da se suocimo sa velikim zadacima koje nam donosi buducnost. Ovo delo ne samo da postavlja pitanja vec i odgovara na njih.

Pad Berlinskog zida je oznacen na zapadu kao pocetak nove zore. Tretiran je od strane kapitalistickih komentatora i apologeta kao "konacna pobeda" kapitalizma nad socijalizmom. "Nema vise Sovjetskog Saveza", napisao je Martin Mekkoli. "Veliki eksperiment je propao... Marksizam je u praksi svuda doziveo neuspeh. Ne postoji marksisticki model koji je sposoban da se poredi sa kapitalizmom". "Pobedili smo!" pisalo je u uvodniku The Wall Street Journall-a (24/5/89). Po Frensisu Fukujami: "Period post-istorije je stigao... Liberalna demokratija je trijumfovala, i covecanstvo je dostiglo najvisu mudrost. Istorija je dosla do kraja."

Americki predsednik Dzordz Bus je trijumfalno najavio uspostavljanje "Novog Svetskog Poretka" pod dominacijom SAD imperijalizma. Ali vrlo brzo je inicijelna euforija splasla. Sve sto je bilo cvrsto i stabilno u hladnoratovskim odnosima se raspalo. Na njegovo mesto je dosla nestabilnost, nesigurnost i konflikt. U februaru 1990, The Wall Street Journall u seriji clanaka o "'90-tim i posle" zakljucuje da "ce svet 90-tih biti manje predvidiv i na mnogo nacina nestabilniji nego svet poslednjih nekoliko dekada."

"Kraj hladnog rata ne znaci svet mira", izjavio je The Economist (9/2/92), "naprotiv, jedno vreme moze izgledati kao daleko grublje mesto". Zapadni lideri su prestraseni cinjenicom balkanizacije bivseg Sovjetskog Saveza, situacije koju je SAD sekretar ministarstva inostranih poslova, Dzejms Bejker, opisao kao "Jugoslaviju, ali sa nuklearnim oruzijem". Ko sto je jedan ruski komentator, Tatjana Korjagina, objasnila: "Sa socioloske i ekonomske tacke gledista, nema sta da nam bude drago. Politicka dezintegracija Saveza, koja je izgleda konacna, ce pogorsati krizu i uvecati socijalne tenzije. Uskoro cemo se suociti sa katastrofom." Ona zakljucuje: "...na cijem uscu imamo nastanak socijalne revolucije".

Uoci dvadesetprvog veka, stratezi kapitala gledaju u buducnost sa dubokom slutnjom. Nove ekonomske, socijalne i politicke protivrecnosti se gomilaju preko starih protivrecnosti. Sada mozemo sa potpunim pouzdanjem ustvrditi da je kolaps staljinizma samo bio uvod u nov period kriza kapitalizma, koje ce uciniti konvulzije na Istoku, i ono sto je kapitalizam iskusio u proslosti, da izgledaju kao nedeljne cajanke. "Kapitalizam je pobedio, komunizam je izgubio", izjavio je americki magazin The Newsweek (17/06/96). "Ili smo tako bar mislili."

Uprkos svim izdasnim obecanjima meda i mleka koja su pratila kolaps staljinizma od strane zapadnih voda, pokusaj uspostavljanja kapitalizma u Sovjetski Savez doneo je sa sobom nocnu moru za populaciju. Dostignuca Oktobarske Revolucije se sistematski rasturaju, vodeci u kolaps proizvodnih snaga bez presedana. Nije cudno sto zapadni posmatraci koji su preuvelicavali svaki defekt sovjetske ekonomije, i namerno potiskivali sve dokaze o uspehu, ostaju tvrdoglavo nemi o ovim slavnim dostignucima trzisne ekonomije.

Jos od Srednjeg Veka nakon pada Rimske imperije nije Evropa videla takvu katastrofu u miru. Posebno, kolaps proizvodnje u Rusiji podseca na efekat masovnog poraza u ratu, ili preciznije, u dva rata. Nema se sa cime porediti u modernoj istoriji. U poslednjih sest godina, proizvodnja se stropostala za 60%. To se moze opisati jedino kao istorijsko anuliranje tehnike i industrije. Ostar pad u americkoj proizvodnji od 30% u vreme Velike Depresije 1929-33 je relativno beznacajan u poredenju sa ovim. Svaka godina zivota u Rusiji je ravna najvecoj depresiji koja se ikada osetila na Zapadu. U 1996, BDP je pao za jos ^%. Inustrijski autput je pao za 5% a poljoprivredni za 7%. Autput u lakoj industriji je srnuo u propast sa 28%, a industrija gradevinskog materijala za 25%. hemijska i petro-hemijska industija je snizena za 11% a izgradnja novih stambenih objekata za 10%. Ruska zetva 1996. je bila jedna od tri najmanje u poslednjih 30 godina. U pet godina do 1994, privrede eks-republika Sovjetskog Saveza su se stropostale do, u slucaju Gruzije, zapanjujucih 83%. Od onda, bilo je samo jos padova.

Rezim sunovrata

1936 Leon Trocki je predvideo da "ce pad sadasnje birokratske diktature, ako je ne zamene nove socijalisticke snage, znaciti povratak kapitalistickim odnosima sa katastrofalnim padom u industriji i kulturi." Poslednjih sest godina su obezbedile dovoljan dokaz za ovo.

Jedna od odlika sadasnje situacije je moda izmisljanja citavog novog jezika da bi se prikrila realnost socijalno katastrofalne politike. Tako imamo "snizavanje" i "istrosenost resursa" na Zapadu. A sada imamo i "big beng" u pripremi u Rusiji. Ovi samozadovoljni eufemizmi podsecaju na "Novogovor" 1984 Dzordza Orvela, gde Ministarstvo Blagostanja upravlja nestasicama, Ministarstvo Mira vodi permanentni rat, a Ministarstvo Ljubavi predstavlja tajnu policiju! Ono sto ovaj "big beng" zahteva je zatvaranje svih "neprofitablnih" fabrika i industrije, kraj svim drzavnim subvencijama, i rapidnu transformaciju u kapitalizam. To bi rezultiralo u zatvaranju 40% ruske industrije i oko 25 miliona nezaposlenih. Beda danasnjice ne bi bila nista u odnosu na ovaj scenario.

Dzonatan Hofman, internacionalni ekonomista u Credit Suisse First Boston, je izrekao ovaj biser mudrosti: "Niko ne obecava lak prelazak. Rusija, kao ni jedna zemlja u ovom veku, suocila se sa padom imperije, ideologije, politickih institucija, i kolapsom ekonomije. Ali i pored svega toga, privreda ce joj se menjati, i to ce se nastaviti."

U izuzetno potcenjivackom maniru, Entoni Robinson pisuci za Financial Times kaze: "Teze je nego sto je bilo zamisljeno." I pored toga, to nije sprecilo ovaj organ finansijskog kapitala da zahteva daleko veci bol u svom uvodniku samo mesec dana ranije (7/10/94): "Ne postoji srednji put - samo izbor izmedu 'big beng' stabilizacije i socio-ekonomskog kolapsa. Pre ili kasnije, morace od naroda zahtevati zrtve kakve do sada nisu morali da naprave." Kejns je jednom primetio, da kada se govori o dugorocnim resenjima, "svi smo mrtvi, gledano na dugi rok." Vodeci burzoaski predstavnik, Sergej Aleksasenko, koji je bio zamenik ministra finansija, sumirao je njihovu perspektivu: "Kad me ljudi pitaju sta ce biti, ja im uvek kazem da ce sve biti u redu za 20 godina."

Sadasnja burzoaska vlast nece imati 20 godina da zavrsi svoju kontra-revoluciju i konsoliduje pozicije. Uprkos bogacenju male elite na vrhu, mase populacije nisu dobile nista od "reformi". Istrazivanja javnog mnenja su pokazala da ce velika vecina protiv trzisne ekonomije. Istrazivanje iz 1994, kaze da je podrska reformama pala sa 40% pre pet godina, na samo 25% onda. Isto istrazivanje je pokazalo da vecina smatra da ce privatizacija biti "legalizovana krada preduzeta u korist nomenklature i kriminalaca." Skorije istrazivanje sprovedeno od strane SAD internacionalne fondacije izbornih sistema u novembru 1995. je otkrilo da su tri cetvrtine veoma nezadovoljne trenutnom situacijom. Samo 20% smatra da ce se ekonomija popraviti u naredne dve-tri godine. I znacajno je da, preko polovine zeli ponovno uspostavljanje drzavne kontrole nad ekonomijom.

Tri meseca ranije, istrazivanje Sve-ruskog centra za istrazivanje javnog mnenja i Univerzitet Stratklajd objavljeno u Financial Times-u (17/8/95), otkriva da dve trecine ocenjuje period perestrojke pozitivno, u odnosu na samo 50% u 1992. Trecina je zelela povratak staljinistickog rezima, dok je 10% reklo da bi povratak Cara bio bolji. u sve-ruskom istrazivanju objavljenom u Segodnya (24/1/97), 48% ispitanika se slozilo ili je naginjalo ka tome da se slozi sa idejom da je "socijalizam bolji od kapitalizma kao sistem za Rusiju". Oni koji se nisu slozili, ili su naginjali u tom pravcu, cinili su 27%, dok su ostali bili neodlucni. 43% onih koji slazu ili naginju ka tome da se sloze da bi ruska privreda trebalo pretezno da se razvija na osnovu drzavnog pre nego privatnog vlasnistva, dok je 19% smatralo suprotno. Uzimajuci u obzir slicna iskustva iz Litvanije, Ukrajine, Poljske, Madarske, Rumunije i Istocne Nemacke, u novembru 1995. na izborima za rusku Dumu, one partije koje su bile za reformu su bile ponizene. To je bila velika pobeda Komunisticke partije i njenih saveznika, koja je gurnula nacionaliste na drugo mesto. Rezultati su ukljucili alarme sirom kapitalistickog sveta.

Magazin Newsweek (17/6/96) je priznao: "Surovost tranzicije je izazvala bes. U rudarskim krajevima severne Rusije, ljudi u jamama su bili neplaceni mesecima ranije u toku prosle godine. Mnoga licna primanja su takode kasnila. Ako kapitalizam ne moze da obezbedi pristojnu dnevnicu za posten dnevni rad - ili posvecenost postovanju obaveza prema penzionerima - 'cemu onda sluzi?' zajedljivo pita Ljudmila Saharova". Ekonomska kriza je pracena zastrasujucim kolapsom zivotnog standarda. Veliki deo populacije zivi u uslovima siromastva kakvi nusi videni od rata. Plate se ne isplacuju mesecima, kao rezultat ogromnih dugova akumuliranih od strane drzavnih preduzeca i kolapsa centralizovanog planiranja.

Samo u 1995. realne plate su pale za skoro 20%. "Vec zivim na helbu i caju. Meso nisam videla godinama," kaze Fainija Moligina, 67-godisnja penzionerka koja kaze da prima samo 160,000 rubalja mesecno. "Ako cene skoce, bice gladovanje". Vekna crnog hleba kosta 2,200 rubalja u Moskvi, ali sa najgorom zetvom u poslednjih 30 godina, eksperti Ministarstva za poljoprivredu upozoravaju da bi cena ubrzo mogla da poraste do 4,750 rubalja. Kolaps zivotnog standarda je daleko od svog zavrsetka. Inflacija nastavlja da guta plate i penzije. Ali milioni ih primaju posle mesec dana zakasnjenja. "Totalna isplata zaostalih plata i penzija je apsolutno nerealna.", otkriva ministar ekonomije, Jevgenij Jasin.

Rapidno siromasenje je donelo nevidenu bedu i patnju masama drustva. Tokom perioda reformi, realne plate u Rusiji su se prepolovile. Danas, milioni Rusa se suocavaju sa neuhranjenoscu, ako ne i gladu. Po godisnjem izvestaju drzavnog Statistickog komiteta, skoro 32 miliona ljudi su primali manje nego sto je drzavno-definisani "minimalac" od oko 75 dolara na kraju 1996. Vecina trosi svaki sat budnog stanja pokusavajuci da obezbedi sredstva za zivot, samo da bi preziveli. Ali, ovo je samo jedna strana slike. Kretanje ka trzisnoj ekonomiji je stvorilo bogatu elitu kapitalista, regrutovanih iz stare komunisticke nomenklature, koji su upleteni u korupciju, iznudivanje, i pljackanje drzavne industrije.

Oni predstavljaju rusku burzoaziju - novu klasu varalica, crnoberzijanaca, eks- birokrata i Mafije, zeljnih da konsoliduju svoju moc, privilegije i dohotke. Umesto "stare dobre" kapitalisticke konkurencije, oni su se okrenuli pretnjama smrcu i ubistvima da eliminisu poslovne rivale. Njihov moto je: Obogati se preko noci! "Na samom vrhu trzista", komentarise Financial Times, "blistavi supermarketi prodaju zive jastoge i skupe sampanjce za nove bogatase. Ima spremnih kupaca za haljinu od 2.000$ u ruskim sjajnim novim buticima, i najnoviji Mercedesi i limuzine krstare moskovskim ulicama". Ocajna pozicija masa u odnosu na blistavo bogatstvo burzoazije i njenih privezaka. Flote krem Mercedesa, blistave moderne kuce stoje u uvredljivom kontrastu u odnosu na vecinu koja se bori za opstanak. Posledice ovoga nisu promakle inteligentnijim zapadnim posmatracima:

"Rastuca distanca izmedu bogatih i siromasnih", pise Financial Times (10/4/95), "je takode sokantnija ruskim ocima nego zapadnim jer je zamenila komunisticki poredak u kome je moneta socijalnog stausa pre bila politicka moc nego novac i elite su pazile da prikriju svoje privilegije hvalospevima vrlinama radnicke klase".

"Zbog ovih razloga, rastuca podela izmedu dobitnika i gubitnika koja je nastala u protekle tri godine ruskom traumaticnom ekonomskom i politickom transformacijom se javlja kao najvazniji faktor u borbi zemlje za odluku kojim putem napred." Procene ruske vlade su da pored racuna u bankama i vlasnistva u inostranstvu, oko 20 milijardi dolara lezi sakriveno u slamaricama. Odrazavajuci ovu novu burzoasku kulturu, Moskva sada ima najvecu koncentraciju kockarskih kazina u Evropi.

Ali, postoji i nalicje medalje. Siromastvo je postalo epidemija. U St. Petersburgu vise od 50.000 dusa zivi na ulicama. U glavnom gradu, Moskvi, izmedu 50.000 i 100.000 ljudi tesko spava svake noci. Prosjacenje je dostiglo razmere kuge. Pod sadasnjim uslovima, beskucnicima se negira pravo na propisku, stabmenu dozvolu, bez koje nemaju pravo na posao, zdravstvenu zastitu ili drzavne beneficije. Ovi ljudi jos mogu biti pritvoreni do dve godine zbog skitnje, prosjacenja ili "parazitskog zivota". Stari, od kojih su mnogi branili grad tokom nacisticke opsade, su tako ocajni da mnogi zive na gradskim otpadima. Sve veci broj je prevarom isteran iz njihovih kuca od strane Mafije. Lisavanje je znacilo nezamislive scene zalosti. Skoro je je jedna beskucnica osudena na dve godine teskog rada zbog krade naocara.

Kapitalisticko trziste je donelo sa sobom sve najgore osobine burzoaskog drustva: siromastvo, beskucnistvo, nezaposlenost, nasilni kriminal i porast alkoholizma, dok unistava socijalnu zastitu. Divljacki rezovi u finansiranju su ostavili zdravstvenu zastitu da se tetura od jedne do druge krize. Zajedno sa porastom siromastva su dosle bolesti i zaraze. Alkoholizam, koji je pod staljinizmom dostigao alarmirajuce razmere, postao je epidemija. Potrosnja votke je porasla ostro od kada su ogranicenja u picu smanjena 1991. i od posledicne liberalizacije prodaje. Procenjuje se da 150 miliona ruske populacije sada konzumira znacajno vise votke svake godine nego 280 miliona ljudi u SSSR-u krajem 80-tih.

Vise od 25% beskucnika St. Petersburga priznaje da pije Belaya Shapka (sredstvo za ciscenje). Zimi, hiljade ovih izgnanika se cesto napije jeftinom votkom i legne u hladnocu, iz koje se mnogi vise nikad ne probude. U isto vreme, korejski restoran na Alma-ati naplacuje 100$ po stolu, dok nocenje u hotelu sa cetiri zvezdice u Moskvi moze kostati vise od 600$ za noc. To su cuda koja je donela trzisna ekonomija.

Mucenicka slika ruskog zivota je zivopisno naslikana u clanku novinara Nila Mekkeja: "U zimu 1993, vise od 1.000 beskucnika je imalo srece. Vlada je ustvari priznala njihovo postojanje - kada je uklonila njihova smrznuta mrtva tela sa trotoara... Raspad sovjetske imperije je zatresao Rusiju do temelja, socijalna zastita je kolabirala i haos koji je nastao je stvorio 'nove siromahe'... Hiljade bivsih zatvorenika je skliznulo u beskucnistvo po pustanju iz 'zona' - ruskih kaznenih kolonija3 - i naslo se u sumracnom svetu degradacije. Bivsi osudenici se mogu videti kako drhte na coskovima ulica, piju vodku sa izbeglicama avganistanskog rata, odbeglom decom i poremecenima."

Po skorasnjim izvestajima Svetske Banke, jedna trecina populacije zivi ispog granice siromastva. Po njima, distribucija dohotka je sada neravnomerna kao u Argentini i na Filipinima. 43% pada u realnim platama izmedu 1991. i 1993, kombinovano sa liberalizacijom cena, je znacilo da sve veci broj ljudi nije mogao priustiti sebi minimalnu potrosacku korpu, koja je u novembru 1994. procenjena na 30$ mesecno. Nochlezhka (nocno skloniste), organizacija za beskucnike, procenjuje da je stvarna cifra Rusa koji zive ispod minimuma egzistencije zapanjujucih 80% - daleko iznad cifre Svetske Banke. Ona kaze da samo 3% slobodnih kuca ide onima na listama cekanja, sa prosecnih 15 godina cekanja. Ostatak su prigrabili birokrate. Mafija kontrolise kamatu. Niko ne moze izbeci iznudivanje i reket. Cak i individue koje se bore da zarade koju rublju prodajuci bednu imovinu na ulici su primorani da im placaju 20%.

Kao suprotan pol obsceno bogatih, sve veci broj se gura u apsolutnu bedu. "Tinejdzerke teze prostituciji, a muskarci nose pistolje. Svi pate", pise Mekkej. Siromasna mladez je primorana u lopovske bande od strane mafije, sa malim nadama za bekstvo. Pored posasti alkoholizma, lako mogu postati plen bolesti kojoj ce samo neki izbeci: tuberkulozi. "Hiljade su pogodene ovom bolesti-ubicom, ali tretman im ne moze mnogo pomoci. Sta vrede lekovi, pitaju radnici Nochlezhkaya kada se spava u kontejneru?"

Kapitalizam vam moze ozbiljno narusiti zdravlje

Kao direktna posledica kolapsa zivotnog standarda, svedoci smo ostrog pada zdravlja masa populacije. Newsweek je opisao prosecan zivotni vek kao "pouzdan indikator opsteg nacionalnog ekonomskog zdravlja". Trenutni nivo Rusije je cak nizi nego indijski, pakistanski i drugih zemalja u razvoju, i, i dalje nastavlja da pada. U poredenju sa vrhuncem krize staljinizma, zivotni vek je u SSSR-u u 1987. jos uvek bio 65,1 godinu za muskarce i 73,8 za zene. U Britaniji, sadasnji zivotni vek muskarca je 74 godine. Nije iznenadujuce sto Financial Times (14/2/94) nad clankom na naslovnoj strani stavlja naslov "Rusija se suocava sa populacionom krizom dok stopa smrtnosti raste". U clanku se kaze da je "samo u prosloj godini, stopa smrtnosti skocila 20%, tj. ima 360.000 smrti vise nego u 1992. Istrazivaci sada veruju da je prosecan zivotni vek pao na 59 godina - daleko ispod proseka u industrijalizovanom svetu, i najnizi je u Rusiji od ranih 60-tih".

U clanku u americkom magazinu Time (27/6/94) se komentarise: "za mnoge stanovnike istocne Evrope doba slobode se pretvara u najgore vreme od Drugog svetskog rata. Istocna Evropa prolazi kroz zdravstvenu krizu sudbonosnih razmera: demografi i zdravstveni zvanicnici prijavljuju stope smrtnosti i bele kuge u razmerama kakve se mogu videti jedino u ratu. Oboljenja i tela i duha su blizu epidemijskih velicina. U nekoliko zemalja, ukljucujuci Rusiju, populacija se u stvari smanjuje. 'Pad je katastrofalan', kaze Regina Hilderbrant, ministar u drzavnoj vladi Brandenburga, "to je kao rat'.

"U Rusiji, Bugarskoj, Estoniji i istocnoj Nemackoj, ima vise smrtnih slucajeva nego rodenja, u nekim oblastima u odnosu 2:1. Zivotni vek u skoro svim delovima Istoka pada, posebno medu muskarcima, u doba kada cak i najsiromasnije zemlje treceg sveta beleze stabilna uvecanja. U Madarskoj prosek je 65 godina za muskarca i 74 za zenu, u odnosu na 67,3 i 75 u 1975 i 73,4 i 81,8 za Francuze danas. Stope smrtnosti u Rusiji su skocile 30% od 1989, i to najvecim delom muskaraca, kaze demograf Marej Fesbah sa Univerziteta u Dzordztaunu. Po njegovo proceni, zivotni vek ruskog muskarca je pao na 59 godina, skoro kao i u Pakistanu". I nadovezuje se na citat Nikolasa Eberstata, istrazivaca na Americkom Enterprajz Univerzitetu u Vasingtonu: "U proslosti, takvi iznenadni sokovi su se mogli videti u industrijalizovanim drustvima samo za vreme rata".

Ove cifre su jos vise zaprepascujuce kada se setimo da je Sovjetski Savez dostigao nivoe socijalne zastite i zivotnog veka jednake onim u naprednim kapitalistickim zemljama. Da bi smo dokazali ove tvrdnje ne moramo se cak ni pozivati na SSSR. Da bi smo videli kontrast u odnosu na plansku ekonomiju, cak i sa zaostalom privredom, dovoljno je da uporedimo situaciju na Kubi koju spominje Time. Uprkos kriminalnoj blokadi kojom Vasington zeli da ugusi Kubu, Pan-Americka Zdravstvena Organizacija (PAHO), ogranak Svetske Zdravstvene Organizacije, opisuje kubansku zdravstvenu zastitu kao "bolju nego u ostatku Amerike". Zaista, ljudi dolaze na Kubu cak i iz takvih zemalja kao sto je Svedska da bi dobili tretman u odredenim oblastima medicine.

Iako pati od kriticnog nedostatka medikamenata i zaliha kao rezultata blokade, Kuba se i dalje moze pohvaliti sa 51.000 doktora - 1 na 231 stanovnika. "Uprkos poteskocama, kako bilo", priznaje Time, "kubanska stopa smrtnosti novorodencadi i dece ispod pet godina nastavlja da se popravlja. Sa 9,4 smrtna slucaja od 1.000 novorodencadi prosle godine, kubanska stopa je prestignuta samo u Kanadi (7 od 1.000, u 1992) i SAD (9 od 1.000) na zapadnoj hemisferi, po PAHO-u."

Sadasnja situacija u Rusiji je vrlo drugacija. Bolesti, samoubistva, ubistva, inadekvatna hrana, ocaj, kombinovani sa rasturanjem zdravstvenog sistema sluze da reduciraju Rusiju na nivo Treceg sveta po zdravlju. Po Rabochaya Tribuna: "Vecina Rusa je hronicno neuhranjena. Deficit visokokvalitetnih proteina je 25% a vitamina do 50%. Energijski deficit je oko 20%." Stopa smrtnosti ruskih muskaraca je u vezi sa samoubistvima, ubistvima, losom hranom i losim uslovima i opstim nedostatkom perspektive i gubitkom nade u buducnost.

Zaraze koje su davno iskorenjene pocinju da se ponovo javljaju: kolera, difterija, dizenterija, antraks i sibirski maligni antraks. "Ove infektivne zaraze, koje su se rasirile svuda, od lenjingradskog regiona na severozapadnom obodu Rusije do gradova na pacifickoj obali, su toliko postale preovladujuce da su jedne moskovske novine otvorile "epidemiolosku" rubriku, koja obavestava citaoce o najnovijim bolestima", otkriva Financial Times (14/9/94).

Svetska Zdravstvena Organizacija (WHO) je objavila da u bivsem SSSR-u vlada alarmirajuca epidemija difterije. "Difterija, koja se tretira kao decija bolest, izgledala je porazenom u Evropi nakon opste imunizacije krajem 40-tih. U 1980. je prijavljeno samo 623 slucaja. Poslednje izbijanje je pocelo u Moskvi i St. Petersburgu 1991, ali je do 1994. epidemija, koja ubija od 5-10% svojih zrtava, obuhvatala skoro 48.000 inficiranih u skoro svim regionima Rusije, Ukrajine, Belorusije, Moldavije, Azerbejdzana, Jermenije, Gruzije, Kazahstana, Tadzikistana i Uzbekistana", javlja Financial Times (20/6/95). Doktor Jo Osval, evropski regionalni WHO direktor upozorio je da "je ovo najveca javna zdravstvena opasnost u Evropi jos od Drugog svetskog rata".

Zalihe lekova su male, dok su dostupni lekovi veoma skupi. U starom sistemu, sovjetski lekovi su prodavani skoro u bescenje. 1992. cene lekova su pocele da prestizu rast cena drugih dobara. Vec u februaru 1992, jeftini lekovi su nestali sa polica. Sindikalne novine Trud na kraju 1992. javljaju: "Apoteke su otkrile da je poslovanje sa komercijalnim strukturama narocito profitabilno. Oni kupuju lekove u inostranstvu za dolare, i prodaju po crnom kursu".

Po doktoru Borisu Storozilovu, glavnom doktoru u moskovskoj gradskoj bolnici br. 32, privatizacija medicine se nevidljivo odvija. On kaze da: "zbog divljeg kapitalizma koji se razvija svuda oko nas i nesposobnosti doktora da se snadu u novoj situaciji, neki doktori uzimaju novac sa strane za ono sta bi trebalo da rade besplatno." Kada se njihove cesto odlagane plate isplate, doktori zarade mizernih 85.000 rublji mesecno, dok sestre zarade 65.000 rublji. "Nemoguce je naci nove radnike po tim stopama," kaze dr. Storozilov, "svi se bacaju u komercijalu".

Clanak E.M. Andrejeva iz drzavnog Statistickog Komiteta pokusava da minimizira ozbiljnost zdravstvene krize, ali je primoran da prizna da zivotni vek ruskog muskarca, po sadasnjim trendovima, ce biti samo 50 g. do kraja veka, a 63 za zene. I takode je primoran da prizna da je srz problema ekonomske prirode:

"U 1993, kolicina sredstava alociranih za zdravstvo je nastavila da se smanjuje. Fakticka korisnost bolnickog tretmana je jos vise pala zbog nedostatks savremenih lekova i istrosenosti zastarele medicinske opreme. Nivoi plata u ruskom zdravstvu u 1992. ( podaci za 1993. jos nisu dostupni) su bili nizi za koeficijent od 1,7 nego u privredi kao celini. U uslovima trzisnih reformi, tesko se mogu ocekivati efikasne usluge slabo placenog medicinskog osoblja." Pored siromastva i [budzetskih] rezova, sveopste osecanje nesigurnosti i straha izaziva razne vrste psiholoskih problema. Isti autor priznaje da nagle promene i konflikti izazvani reformama stvaraju "povecanu socijalnu nestabilnost i i visi opsti nivo neuroza".

Uvodenje principa trzista u medicinu je imalo razarajuce rezultate. Recima moskovske zurnalistkinje, Irine Gluscenko: "Pre oko godinu dana ozbiljni, iskreni ljudi su objasnjavali na ruskoj televiziji da drzavni sistem apoteka gusi inicijativu radnika. Za intenzivnu centralizaciju se govorilo da izaziva nedostatke lekova i cini efikasan rad sa pacijentima nemogucim. Onda, kako su ekonomske reforme ubrzane, apoteke su pretvorene u komercijalne radnje ciji je cilj bio da zaraduju novac. Ako zarade vise, to znaci da uspesno posluju, cak i ako to znaci smrt veceg broja ljudi...

Napad na apoteke je poceo pre komercijalizacije drugih sfera privrede, uglavnom zbog mrznje novih vlasti prema besplatnoj medicinskoj zastiti kao jednom od ostataka socijalizma. Veliki broj apoteka nije privatizovan, ostajuci u opstinskom vlasnistvu. Kako bilo, njihove funkcije su potpuno izmenjene; apoteke su morale i da opstanu i da donose profit gradskoj blagajni." U 1993, kolapsom besplatnog zdravstva, uvedeni su privatni medicinski programi, ali van domasaja velikog dela populacije. Procenjuje se da je samo 10% Rusa pokriveno privatnim osiguranjem, koje im daje pravo tretmana na elitnim bolnicama Kremlja koje je ranije koristila vrhuska partijske birokratije.

S obzirom na nebeske cene, potrosnja lekova se smanjila za 30% samo u 1992. Po Gluscenkovoj, "ono sto se dogodilo sa apotekama je tipican primer onoga sto se sada dogada sa zdravstvom u celini. U 1991. 3,4% Ruskog DBP-a je islo na zdravstvo. U 1992. ova cifra je prepolovljena. Nema novca ne samo za dogradnju opreme, renoviranje bolnica i istrazivanja, vec ni za doktorske plate".

U zemlji u kojoj su drzava i inustrija bile vrlo povezane, prelazak na trzisnu ekonomiju je doneo nepredvidive posledice. Sa druge strane, federalna vlada finansira troskove funkcionisanja drzavnih bolnica, ali lokalne fabrike su u proslosti kupile veci deo opreme. Sada kada su fabrike pred kolapsom, veza je pukla. "Sada su fabrike siromasnije nego mi", kaze dr. Storzilov. "Rade sa pola kapaciteta i otpustaju radnike, tako da nasa oprema pocinje da zastareva." Drugi efekat koji je primetio je strah radnika da priznaju da su bolesni jer u tom slucaju bivaju otpusteni. "Rade dok ne padnu i tek onda dolaze u bolnicu".

U straom sistemu radnici su imali bar besplatno zdravstvo i relativno stabilne uslove. Po Julki Lukac, madarskoj penzionerki: "Drustvo nije bilo podeljeno za vreme komunista. Nije bilo kriminala ili siromastva i ziveli smo srecno". To moze biti pristrasno secanje, ali je prisutno kod mnogih. Rudar iz Vorkutke kaze da je "glasao za Zjuganova, jer se osecao sigurno pod komunistima". Jos jedna ruska osoba koja je intervjuisana o demokratiji, otkrivajuci trenutnu psihologiju miliona, je dala sledeci odgovor: "Sloboda? Da, imamo je. Ali slobodu za sta? Da umremo od zapaljenja slepog creva? Da kupimo zapadnu jaknu od anoraka za 200 DM, dok je prosecna plata 5 DM nedeljno. Slobodu da podmicujemo profesore sa 1000 dolara godisnje da bi nam ucili decu ili da platimo 50 dolara da bi smo dobili normalnog doktora?"

Polozaj zena

Veliki francuski socijalista utopista Furije je video polozaj zena kao najslikovitiji indikator progresa socijalnog rezima. Pokusaj da se uvede kapitalizam u Rusiju je imao najbednije posledice po ovom pitanju. Svi uspesi u borbi za prava zena izboreni u Ruskoj Revoluciji, koji su zapoceti strajkom tekstilnih radnika na Dan zena, su sistematski eliminisana. Reakcionarno lice pro-burzoaskog rezima slikovito otkriva polozaj zena.

Boljsevicka Revolucija je polozila temelje socijalnoj emancipaciji zena, i iako je staljinisticka politicka kontra-revolucija predstavljala delimicni korak unazad, neporecivo je da su zene u Sovjetskom Savezu napravile kolosalne korake napred u borbi za ravnopravnost. "Oktobarska Revolucija je posteno ispunila svoje obaveze u odnosu prema zeni", pise Trocki. "Mlada vlada ne samo da joj je dala njena sva politicka i zakonska prava u odnosu na muskarca, vec, sto je jos vaznije, ucinila je sve sto je mogla, i u svakom slucaju neuporedivo vise nego sto je bilo koja druga ikada, da bi joj zaista obezbedila pristup svim formama ekonomskog i kulturnog rada". Oktobarska Revolucija je bila prekretnica u borbi za emancipaciju zena. Pre toga, u carizmu, zene su tretirane kao obican dodatak domacinstvu. Caristicki zakoni su eksplicitno dozvoljavali muskarcu da koristi nasilje protiv zene. U nekim ruralnim krajevima zene su bile primoravane da nose velove i bilo im je zabranjeno da uce da citaju i pisu. Izmedu 1917 i 1927 ceo niz zakona je donet dajuci zenama jednakost sa muskarcima. Program Komunisticke Partije iz 1919 jasno proglasava: "Ne ogranicavajuci se na formalnu jednakost sa muskarcima, Partija tezi da ih oslobodi od materijalnog tereta zastarelog kucnog rada zamenjujuci ga komunalnim kucama, javnim restoranima, zajednickim praonicama, vrticima, itd..."

Zene vise nisu bile obavezne da zive sa muzevima ili da ih prate ako je promena posla znacila promenu stana. Data su im jednaka prava da budu glava domacinstva i da primaju jednake plate. Paznja je posvecena podizanju dece i spoecijalni zakoni o materinstvu su uvedeni zabranjujuci dug i nocni rad i uspostavljajuci placeno odsustvo za vreme porodaja, porodicne naknade i decije centre. Abortus je legalizovan 1920, razvod pojednostavljen i uvedena gradanska registracija braka. Koncept nezakonite dece je takode napusten. Po Lenjinu: "U doslovnom smislu, nismo ostavili ni jedan deo besprizornih zakona koji stavljaju zenu u stanje inferiornosti u odnosu na muskarca..."

Materijalni napreci su ucinjeni da odrze potpuno ucesce zena u svim sferama socijalnog, ekonomskog i politickog zivota - obezbedivanje besplatnih skolskih obroka, mleka za decu, specijane hrane i dodataka za odecu siromasnoj deci, konsultacione centre o trudnoci, materinstva i druge objekte. Zaista, pojavu staljinizma je pratila serija kontra-reformi u socijalnoj sferi, sto je drasticno ugrozilo polozaj zena. Ali sa smrcu Staljina, posleratni privredni rast je omogucio stabilno opste poboljsanje: penzija sa 55 godina, ukidanje diskriminacije u placanju i uslovima zaposljavanja, i pravo trudnica da predu na laksi posao sa punim trudnickim odsustvom 56 dana pre i posle porodaja. Novi zakoni u 1970 su ukinuli nocni rad i podzemni rad za zene. Broj zena sa visokim obrazovanjem je porastao sa 28% u 1927, na 43% u 1960, i na 49% u 1970. Jedine zemlje na svetu u kojima su zene cinile preko 40% visokoobrazovanih su bile Finska, Francuska i Sjedinjene Drzave.

Bilo je poboljsanja u staranju o deci predskolskog uzrasta: u 1960. je bilo 500.000 mesta, ali do 1971 ta cifra je porasla na nekoliko miliona. Fanstaticna dostignuca planske ekonomije, sa konsekventnim poboljsavanjem zdravstvene zastite, su se odrazili u udvostrucenom zivotnom veku zena sa 30 na 74 godine i redukciji decije smrtnosti za 90%. U 1975 broj zena koje su radile u obrazovanju je porastao na 73%. U 1959 jedna trecina zena je bila na poslovima gde je 70% radne snage bilo zensko, ali do 1970 ova cifra se popela na 55%. Do ovog vremena, 98% medicinskih sestara su bile zene, kao i 75% nastavnika, 95% bibliotekara i 75% doktora. u 1950 bilo je 600 zena doktora nauka, ali do 1984 cifra se popela na 5.600!

Kretanje ka kapitalizmu je rapidno unazadilo dostignuca proslosti, gurajuci zene nazad u polozaj bednog ropstva pod licemernim imenom "porodice". Najveci deo tereta krize je stavljen na leda zena. Zene su bile prve otpustane, da bi se izbeglo placanje socijalnih beneficija, kao sto su deciji i materinski dodatak. S obzirom da su zene cinile 51% ruske radne snage pre nekoliko godina, i da je 90% zena radilo, rast nezaposlenosti je znacio da vise od 70% ruskih nezaposlenih radnika sada cine zene. U nekim oblastima i do 90%.

Kolaps socijalnih institucija i narasla nezaposlenost znace da su sve beneficije planske ekonomije za zene sistematski unistavane. Rast nezaposlenosti ce osuditi mnogo vise ljudi na siromastvo u Rusiji nego na zapadu jer su mnoge beneficije obezbedivane direktno radnim mestom: "Nezaposlenost jos nosi veliku mrlju u Rusiji. Tek je u 1991. prestala da bude protivzakonita. Onima koji su bez posla preti apsolutno siromastvo. Beneficije za nezaposlene su vezane za minimalnu platu od 14.620 rubalja mesecno, trecinu egzistencijalnog minimuma i sedminu prosecne plate. Besposleni su u jos gorem polozaju nego sto ove cifre pokazuju jer vecina osnovnih socijalnih usluga - kao sto su zdravstvo, skole i transport cesce vrse privatne kompanije nego lokalna vlast, i stoga su dostupni samo ljudima koji rade," javlja The Economist (11/12/93).

Pod prethodnim rezimom, zene su primale 70% plate muskarca. Cifra je sada 40%. Izdrzavanje porodice od jedne plate je bilo tesko u starom SSSR-u. Sada, sa dramaticnim rastom siromastva, to je virtuelno nemoguce. Stoga su zene glavne zrtve ovog reakcionarnog rezima. Prostitucija je enormno porasla, jer zene pokusavaju da prezive prodajuci svoja tela onima sa novcem - uglavnom "novim bogatasima" vrednim prezira i strancima. Cak i ovde bivaju plen Mafije koja zahteva bar 20% svih poslova. U zapadnim magazinima, Ruskinje se reklamiraju zajedno sa zenama treceg sveta kao perspektivne zene za muskarce koji su, iz razloga o kojima neko moze samo da nagada, nesposobni da nadu partnera u svojoj zemlji. U ponizavajucem ropstvu zena, redukovanih na nivo robe, je enkapsulirano ponizenje zemlje koja je prisiljena da podlegne jarmu eksploatacije u najogoljenijem i najbestidnijem obliku.

10-og februara 1993. ministar rada, J. Melikjan je objavio vladino resenje problema nezaposlenosti. Recima koje bi imale produ kod bilo kog desnog burzoaskog politicara na zapadu, rekao je da ne vidi potrebu za specijanim programima za povratak zena na posao. "Zasto bi smo se trudili da nademo posao zenama kada su muskarci nezaposleni i na pomoci za nezaposlene?" upitao je. "Pustimo muskarce da rade a zene da vode racuna o domacinstvima i deci". Takav recnik, koji je bio nezamisliv u proslosti, sada se evidentno tretuira kao nesto normalno i prihvatljivo. Ovde, jasnije nego bilo gde drugde, vidimo pravo lice kapitalisticke kontra-revolucije - okrutne, brutalne i primitivne - monstruoznog povratka u dane caristickog robovanja u kome je svakom robu bilo dozvoljeno da gospodari nad zenom i decom, kao kompenzacija za njegov spostveni degradirajuci polozaj.

Vladin pokusaj da sprovede politiku "povratka domu" je reflektovan u nekoliko predloga novog zakona koji je bio u razmatranju. Prvi predlog bi potencialno anulirao pravo zene na abortus, i zabranio zenama sa decom ispod 14 godina da rade vise od 35 sati nedeljno. Protesti koji su usledili, su izazvali da najkontroverznije klauzule budu napustene. Zakon sada zaobilazi pravo zene da obezbedi dnevni boravak za decu zaposlenih zena. Kao kompenzaciju, zenama sa troje ili vise dece se nude beneficije da ostanu kuci i paze ih. Ovo ce unazaditi polozaj zena bar za 70 godina. Gurnute nazad u srednjevekovnu porodicu, primorane su da placaju uzasne cene. 1993, 14.000 Ruskinja je ubijeno od strane njihovih muzeva ili mladica - cifra 20 puta veca nego u SAD.

Radjanje mafijskog kapitalizma

"Moskva je danas metropola u saci gangstera,prodavaca droge i makroa. Drustvo u kome je nekada drzava vladala strahom i gde je trgovina bila zlocin je zamenjeno dzunglom u kojoj se trgovinom upravlja strahom i svako ko prijavi zlocin biva raznet na svom pragu od strane placenika sa sacmarom. U isto vreme, plate greha su dovoljno dobre za nove bogatase u Rusiji; kasno uvece u sred radne nedelje u Teatro Grill-u... namrsteni mladici u markiranim sportskim jaknama masu mobilnim telefonima kao despoti i narucuju kanadski jastog i francuski sampanjac... Oni sede za stolom sa snazim telohraniteljima u koznim jaknama. Cinicno je to sto ne samo da je moralno i socijalno unazadivanje Rusije ucinilo mafiju neizbeznom, vec je to mozda i neophodno. Plitkouma posvecenost individualnom profitu je cini oruzanom i smrtonosmom silom protiv onih koji bi da obnove drzavni kolektivizam." (Sunday Times (8/5/94))

Gornji tekst nam daje ilustraciju vrste kapitalizma koja se rada u Rusiji danas. Jedna od glavnih optuzbi stavljenih na teret starog rezima je da je bio korumpiran. To je tacno, i to je bio jedan od glavnih razloga nezadovoljstva masa. Ali iskustvo sest godina kretanja u pravcu kapitalizma je pokazalo da je novi poredak daleko vise korumpiran nego bilo sta sto je do sada postojalo. Iluzija da bi Rusija mogla da razvije u klasicnu formu "demokratskog" kapitalizma kao u zapadnoj Evropi ili Americi je potpuno unistena. Mafijaske bande, direktno povezane sa nastajucim kapitalizmom, i cesto nerazaznatljive u odnosu na burzoaziju su se rasirile svuda. Njihovi pipci probijaju u svaki kutak drzave, posla i politike. Ruska mafija je povezana sa svojim slicnim oblicima u Italiji i drugde.

Postoje pokazatelji da [ruska mafija u] bivsem Sovjetskom Savezu koristi italijansku mafiju da se ekonomski izgradi bas kao sto je to uradila americka [mafija] ranije u ovom veku," kaze general major &endash;ovani Verdicio, znacajna figura u anti-mafijskim operacijama italijanske finansijske policije. Ovi kriminalni elementi se od strane nouveaux riches koriste kao garancija nove Rusije. Ali, njihove usluge imaju cenu. U izvestaju spremljenom za Borisa Jeljcina, Analiticki centar za socijalnu i ekonomsku politiku tvrdi da su tri cetvrtine privatnog biznisa primorane da placaju 10-20% svojih zarada kriminalnim bandama; 150 takvih bandi kontrolise nekih 40.000 kompanija, ukljucujuci najveci deo od 1.800 komercijalnih banaka. Po Newsweek-u: "Ruska mafija je prakticno pretvorila domovinu u gangstervil."

Ruska nova elita predstavlja gangsterski kapitalizam, prozet korupcijom od vrha do dna, i, elegantno receno, "zahvalan je kao Frankenstajnova majka." Ruski kapitalizam je jos korumpiraniji nego poznati "drugarski kapitalizam" Markosa na Filipinima. Francuski socijalista devetnaestog veka, Prudon je izmislio frazu: "svako vlasnistvo je krada." Sa strogo naucne strane gledista to je netacno, ali u sadasnjoj Rusiji priblizava se istini. Jedan zapadni finansijski strateg, vracajuci se iz Moskve, priznao je da je "rastuzen sveopstom prljavstinom i trulezom, bujajucom korupcijom pod maskom kapitalizma... Vratio sam se sa osecajem slutnje", dodavsi da "zlokobni dogadaju cekaju da se dogode." Ovo je bilo nekoliko meseci pre Jeljcinovog krvavog napada na Belu Kucu i rusenja parlamenta u novembru 1993.

U Rusiji, pokusaji da se odupre mafiji su sve riskantniji. Ovde, parafrazirajuci Klauzevica, ubistvo je produzetak posla drugim sredstvima. Samo u 1993, ministarstvo unutrasnjih poslova je prijavilo ubistva 94 osobe opisane kao "preduzetnici". Ministarstvo je belezilo po dva napada eksplozivom svakoga dana, od cega je skoro trecina bila protiv poslovnih konkurenata. U avgustu 1995, na dan krvavog bombaskog incidenta u moskovskom metrou, doslo je do demonstracija clanova Asocijacije bankara i Poslovnog okruglog stola. Oni su bili okruzeni telohraniteljima, i tvrdili da je 85 "ugovora" o likvidaciji napravljeno o njihovim clanovima u poslednje tri godine - i da je 47 ubijeno.

Jedan od ruskih 100 najvecih milionera, Ilja Mitkov, upucan je izlazeci iz kancelarije. Po Daily Express-u (21/9/93): "U vreme kada je umro, imao je privatni avion, kancelariju u Mejferu, i vilu i Ferari u parizu... Izgradio je poslovnu imperiju sa dve banke i zastupnistvom drugih trgovinskih preduzeca... U moskovskoj poslovnoj dzungli, niko nije bezbedan. Novine kazu da je ubijen u zavadi oko krivotvorenih placanja u koje je bila umesana jedna od njegovih banaka." Za razliku od zapada, mafijaski kapitalizam se sa rivalima nosi jednostavno, ubistvima. "Preduzetnici trazeci zastitu uposljavaju svoje sopstvene bande, koje dobro dodu i kod naplate duga".

To nije izuzetak vec pravilo u Rusiji. "U vecim kompanijama" javlja Financial Times (2-3/9/95), "armije cuvara obezbeduju glavne menadzere, deluju kao realizatori dugova, stite musterije i cak spijuniraju. Oni su moderni ekvivalent pratilaca srednjevekovnih lordova, ili pratilaca SAD veleposednika stoke u devetnaestom veku". Pjotr Filipov, ekonomista u Analitickom centru, pise u svom izvestaju: "Za celu generaciju koja raste ova situacija je normalna i ona se pod ovakvim okolnostima nece obratiti zvanicnim vlastima, vec nezvanicnim. Za ove ljude je verovatnije da ce naruciti ubistvo da kazne krivca ili cak neprijatnog partnera nego da odu na sud na arbitrazu."

Ruski ministar unutrasnjih poslova Anatolij Kulikov procenjuje da je broj narucenih ubistava, medu kojima i Amerikanaca, opao sa 530 u 1995. na 450 u 1996. i priznaje da su "biznismeni sakrili izmedu 150 i 300 milijardi dolara u zadnjih pet godina"". Procenju je da 40% zemlje poseduju kriminalci. Zakonodavstvo predvida kazne za one koji izbegavaju porez izmedu 862 i 2.000 dolara! On kaze, u vrhunskom potcenjivanju: "Imam sumnje (!) u vezi sa ovim ljudima koji su bili oronuli ljudi pre pet godina ali su sada milijarderi."

Crnoberzijanci i mafijasi, koji imaju kontakte sa najvisim slojevima vlasti, su ukljuceni u pljackanje drzave. Poslovna mafija je postala basnoslovno bogata koristeci sva sredstva koja su joj bila na raspolaganju. Najveci deo banaka kontrolise mafija, sa svojim luksuznim zapadnim automobilima, elegantnim devojkama i coporom misicavih telohranitelja. Na ovaj nacin se pere novac od prostitucije, droga i sa crnog trzista. "Situacija u Moskvi je kao sto je bila u Njujorku 20-tih i 30-tih" kaze Dzim Mudi iz FBI. Stotine narucenih ubistava se dogodi svake godine. Uobicajene cene su izmedu 1.000 i 5.000 za ubistvo.

Po The Economist-u, oblast gde se reforme i kriminal najjasnije preklapaju je privatizacioni program. "Ovo je bonanca za reketase." Isti ovaj zurnal daje primere primer privatizacionih aukcija u Niznom Novogorodu, gde je naoruzana policija za razbijanje demonstracija stitila potencijalne investitore od naoruzanih gangstera, zeljnih da zastrase konkurente za jeftine ugovore. "Na aukciji u Saransku", kaze, "u srednjeevropskoj Rusiji, policija nije bila prisutna da obeshrabri gangstere da 'savetuje' rivalima da ne ucestvuju; oni koji su bili uporni su, kako se prica, osakaceni".

Najranjiviji sektori drustva su plen mafije u potrazi za bogatim zrtvama. Moskovski Institut za istrazivanje kriminala procenjuje da je do petine ubistava sa predumisljajem u glavnom gradu pocinjeno da bi se prislo kuci zrtve. Stari su, iz ocaja, primorani da potpisu prodaju stana za kes, uz dogovor da se stan predaje tek posle smrti. Zatim bivaju ubijeni. Penzioneri samci su primarna meta. Vise od 3.500 tela "onih za koje se pretpostavlja da su nestali vlasnici stanova" lezi u gradskoj mrtvacnici. "Nekoliko nedelja pre [bombe u metrou]", pise Financial TImes" (2-3/9/95), "tri lesa, upucana i obezglavljena, su pronadena u kontejnerima na putu pored metroa. Pisalo je: nisu platili kiriju". U clanku se nastavlja: "Poslovni ljudi i direktori kompanija pistoj tretiraju kao sredstvo za naplatu duga, cak ni kao poslednje utociste". Zakljucak: "Ne postoji efektivan zakon o naplati duga".

O delu pred vama

Pad berlinskog zida i kolaps staljinizma je doveo do sveopsteg preispitivanja, ne samo u Rusiji. Svrha ove knjige je da pojasni ova pitanja, i odgovori na propagandu neprijatelja socijalizma, bazirajuci se na cinjenicama, ciframa i argumentima. To je zadatak koji je dugo odlagan. Ovo nije akademska vezba, vec priprema za buducnost. Sta je bio Sovjetski Savez, zasto je propao i kuda sada ide Rusija? Ovo su bila pitanja koja je Trocki postavio u svom remek-delu Izdana Revolucija napisnom 1936, koje cak i danas zadrzava svoju snagu i relevantnost. Niko ko ozbiljno zeli da razume sta se dogodilo u Rusiji ne moze ignorisati ovo veliko delo marksisticke analize, koje je polazna takca knjige pred vama. Njen cilj je takode da rasvetli prirodu rezima koji je proizasao iz Oktobarske Revolucije, da nalizira njegove kontradiktorne tendencije, da prikaze njegov uspon i pad, i na kraju, da ukaze na buduci pravac.

Prvo, nekoliko reci o metodologiji koja je u osnovi ovoga dela. Ne treba posebno naglasavati da je ovde koriscen marksisticki metod, dijalektickog i istorijskog materijalizma, jer nas on snabedva svim neophodnim naucnim alatom za analizu kompleksnih i kontradiktornih procesa, da razdvojimo slucajno od nuznog, da razlikujemo sta ljudi misle i govore o sebi i materijalnih interesa koje oni u krajnjoj liniji predstavljaju. Jedino je na taj nacin moguce razumeti sta se dogodilo u Sovjetskom Savezu, i tako shvatiti sta se sad dogada, i, bar privremeno, napraviti prognozu buducih desavanja. Autor dela pred vama je skoro ceo zivot proveo proucavajuci rusko pitanje, i dovoljno je kvalifikovan da obezbedi marksisticku analizu. Aktivni sledbenik Torckog jos od dana Internacionalne Leve Opozicije, Ted Grent se moze smatrati glavnim zivim eksponentom ideja trockizma danas. Zaista, veliki deo ovog dela je bazirano na bogatstvu materijala koji je Ted napisao u periodu od 50 godina, i nadasve, njegovoj analizi prirode novih staljinistickih rezima u istocnoj Evropi i Kini, i njegovom kreativnom i originalnom razvoju Trockijeve teorije proleterskog bonapartizma u odnosu na kolonijalnu revoluciju.

Prvi deo knjige se bavi Ruskom Revolucijom i svodi istorijski racun Oktobra, odgovarajuci na mnoge kritike, distorzije i pogresna tumacenja koja su ga okruzivala decenijama. U ovoj sekciji mnoga poglavlja daju deteljno objasnjenje marksisticke teorije drzave u odnosu na tranzicioni rezim koji je proistekao iz Oktobarske Revolucije. Uspon birokratije i staljinisticka politicka kontra-revolucija se prate kroz sve svoje faze. Ovaj deo, posebno kritika teorije "drzavnog kapitalizma" (ukljucujuci korisni dodatak o zakonu vrednosti u tranzicionom periodu) ima vise poteskoca za citaoca od ostalih delova knjige. Nuzno je shvatiti ovo da bi se razumeo proces u celosti. Treba istaci da su ovi delovi prvi put stampani u kasnim 40-tim u znacajnom Tedovom delu pod imenom Marksisticka teorija drzave. Da bi ovo i drugi materijali bili dostupni u formi knjige, mnogo korekcija je bilo nuzno. Veci deo ovoga smo uradili Rob Sivel i ja. Sve varijacije u stilu koje citaoci mogu primetiti poticu odavde.

Vredi se setiti da je pre 25 godina ted grent tacno analizirao razloge krize staljinizma, i predvideo njegov kolaps. Stavise, on je jedini koji je to uradio. Sve druge tendencije, od burzoaskih do samih staljinista, je uzimala zdravo za gotovo da ce naizgled monolitni rezimi u Rusiji, Kini i istocnoj Evropi trajati skoro beskonacno. Do danas, uzalud se trazilo objasnjenje o stvarnim razlozima krize staljinizma u svim spisima burzoazije, reformista i eks-staljinista, da ne govorimo o mnostvu sekti na rubovima radnickog pokreta. Ipak oni su unapred analizirani u dokumentima koje je napisao Ted Grent u Perspektivama Internacionale, jos u avgustu 1972. Nazalost, do sada je samo mali broj ljudi procitao ovo. Ovo delo ce uciniti ovu detaljnu i duboku analizu dostupnu siroj publici po prvi put.

U svetlu kasnijeg iskustva, nije nuzno menjati ono sto je napisano u to vreme u vezi sa razlozima krize staljinizma, i neizbeznosti njegovog kolapsa. Ova analiza prati isti metod koji je koristio Trocki. Jedina korekcija je da se moraju uzeti u obzir perspektive povratka kapitalizma u Rusiju. Dugo vremena, autor je smatrao da je takva mogucnost iskljucena. Pokazalo se da je to netacno, iako su u to vreme, isti stav imali skoro svi komenatatori, bilo staljinisticki ili burzoaski. To je pokazatelj izuzetne genijalnosti Trockog - koji je uz Lenjina, jedan od dva najveca masrksisticka mislioca koje je svet u ovom veku video - pokazavsi da je i po ovom pitanju u pravu. Kako bilo, misljenje autora je da kretanje u pravcu kapitalizma u Rusiji jos nije konacno zavrseno, i jos se proces moze obrnuti. Razlicite mogucnosti su elaborirane u poslednjem delu, koji objasnjava dijalekticki odnos izmedu Rusije i ostatka sveta.

S obzirom na corsokak u kome je sadasnji pro-burzoaski rezim u Rusiji, sta je verovatno da se dogodi? Kolaps Sovjetskog Saveza i kretanje ka restoraciji kapitalizma su otvorili novo kontradiktorno poglavlje. Predvidanje Trockog da staljinisticka birokratija da bi sacuvala svoje privilegije "nuzno mora u buduciim fazama traziti oslonac u odnosima [kapitalistickog] vlasnistva", se realizovala. Odvratni spektakl starih lidera, direktora i zvanicnika Komunisitcke Partije, kako cepaju svoje partijske kartice i otvoreno se transformisu u "preduzetnike", sa lakocom kojom covek prelazi iz pusackog u nepusacki vagon, pokazuje koliko je staljinisticki rezim bio daleko od istinskog socijalizma. U poslednjem delu svoje knjige, autor postavlja pitanje buducnosti Rusije i daje brojne razlicite mogucnosti. Ovo potice od cinjenice da je kretanje ka kapitalizmu jos uvek nezavrseno. Razliciti ishodi su moguci.

Marksizam je nauka, ali nije egzaktna nauka, kao matematika ili astronomija. Astronom moze utvrditi polozaj galaksije milion svetlosnih godina unapred, cesto sa apsolutnom sigurnoscu. Ali postoje nauke i nauke. Medicina je takode nauka, ali nije egzaktna. Bazirajuci se, sa jedne strane na znanju medicine, i sad druge, na svim raspolozivim simptomima, doktor uspostavlja dijagnozu. Uvek postoje razlicite mogucnosti: na primer, bol u stomaku moze znaciti cir, koliku ili rak. Ali, na kraju, doktor mora odluciti sta je najverovatnije, jer mora preci sa teorije na akciju, da bi izlecio bolest.

Perspektiva je po definiciji, kondicionog karaktera. Perspektive nisu sematski plan onoga sto ce se dogoditi, vec samo radna hipoteza, koja se mora konstantno revidirati, ispunjavati i proveravati u odnosu na aktuelne dogadaje. Stoga je greska zahtevati od dela pred vama da se u potpunosti bavi svakim aspektom situacije. Po svojoj prirodi, perspektive se moraju baviti opstim procesima. Sadasnja situacija je prelaz izmedu dve epohe, pokazujuci svu nestabilnost takvih perioda. Zadatak izrade perspektiva je jos vise otezan - ali ne i nemoguc - rapidnim promenama koje se dogadaju. Kada se bavimo kompleksnim situacijama, sa mnogo promeljivih, nuzno je objasniti razlicite varijante koje postoje, isticuci konsekvence svake. Ali, na kraju, nuzno je istaci koja je varijanta najverovatnija.

Po nuznosti, perspektive imaju algebarski, ne aritmeticki, karakter. Nepoznate kolicine se moraju ispuniti na osnovu stvarnog iskustva. Perspektivama se moze dodavati, menjati ih ili cak odbacivati ako dogadaji pokazu da su pogresne. Greske su neizbezne u izradi perspektiva. Ali za marksistu, cak i greska moze izaci na dobro, pod uslovom da je identifikovana, objasnjena i ispravljena. Na isti nacin, u istoriji nauke, eksperiment moze biti jos korisniji cak i kada ne donosi ocekivane rezultate, jer sluzi da ukaze na jos plodniji pravac istrazivanja i uvecava ukupan zbir naseg znanja, iako u negativnom smislu.

Ne mozemo na bolji nacin istaci svrhu ove knjige nego da ponovimo reci Trockog u uvodu u njegovo monumentalno delo o staljinizmu, Izdanu Revoluciju: "Svrha istrazivanja pored vama je da oceni korektno sta jeste, kako bi smo bolje razumeli ono sto dolazi. Zadrzavacemo se na proslosti samo onoliko koliko nam omogucava da vidimo buducnost. Nasa knjiga ce biti kriticka. Ko god uzdize ucinjeno je nesposoban da priprema buducnost... Mi nameravamo da pokazemo lice a ne masku."

Ove godine je 80-to godisnjica Oktobarske Revolucije. Apologete kapitalizma, i njihovi verni odjeci u radnickom pokretu, pokusavaju da se utese mislju da kolaps SSSR-a oznacava smrt socijalizma. Nece biti! Ono sto je propalo u Rusiji nije socijalizam, vec lazni model, karikatura socijalizma. Na mnogo nacina, staljinisticki rezim je bio antiteza demokratskom rezimu uspostavljenom od strane Boljsevika 1917. Sunovrat staljinizma su marksisti unapred predvideli i obajsnili. Do danas, mi smo uzalud trazili koherentnu analizu ovog procesa u spisima bilo koje druge tendencije na svetskom nivou. U retorspekciji, pad staljinizma ce se videti, ne kao kraj socijalizma, vec samo kao epizoda u kretanju ka socijalistickoj transformaciji drustva u svetskim razmerama. Demagoski napadi na socijalizam / marksizam / komunizam imaju sve prazniji odjek, jer se izmisljaju da se prikrije pozadina sve dublje krize svetskog kapitalizma. Padajuce stope rasta, stalna masovna nezaposlenost, napadi na zivotne standarde, zlobni rezovi [u budzetu], napustanje drzave blagostanja - ovo je realnost kapitalizma u naprednim zemljama u poslenjoj dekadi davdesetog veka. Ovo je stvarna pozadina protiv koje se pokusava restoracija kapitalizma u Rusiji. kakve su perspektive za uspeh? Rano je za definitivan odgovor. Ali jedna stvar je potpuno jasna oko pada "socijalizma u jednoj drzavi". Sudbina Rusije danas ce vise nego ikada biti determinisana dogadajima na svetskom nivou.

Alan Woods

London, 8. mart 1997.
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty Re: U Rusiji obozavaju Staljina

Počalji  Leptirica taj Sub Nov 13, 2010 2:56 pm

E ljudi treba da obradim neku temu vezanu za rad Staljinove tajne policije, jel ima neko neke informacije ili zna gde bi to mogla da nadjem?????????
Hvala Very Happy

Leptirica

Broj poruka : 2
Datum upisa : 01.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty hm, hmm..*postupi po naredjenju*...!!!

Počalji  Milan taj Pon Nov 15, 2010 11:25 am

Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty Re: U Rusiji obozavaju Staljina

Počalji  Leptirica taj Ned Nov 28, 2010 6:34 pm

a jel ima nesto o ubistvu trockog?

Leptirica

Broj poruka : 2
Datum upisa : 01.11.2010

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty Trocki

Počalji  Milan taj Pon Nov 29, 2010 2:19 pm

Godine 1938, tokom studija na Sorboni, sprijateljio se sa Silvijom Agelof, prisnom prijateljicom Lava Trockog u Parizu, preuzimajući identitet Žaka Mornara, sina belgijskog diplomate. Godinu dana kasnije kontaktirao je predstavnika „Biroa za Četvrtu internacionalu“.[5] Agelof se vratila u svoj rodni Bruklin u septembru iste godine i Merkador joj se pridružio, preuzimajući identitet Kanađanina Frenka Džeksona. Dobio je pasoš koji je prvobitno pripadao kanadskom državljaninu po imenu Toni Bebič, koji je bio u Republikancima u Španskom građanskom ratu. Bebičeva fotografija u pasošu je uklonjena i Merkader je stavio svoju.[6][7] Objasnio je da mu je Agelof dala falsifikovane dokumente da izbjegne vojnu službu. U oktobru se preselio u Meksiko Siti, gdje je Trocki živio sa porodicom, i ubijedio Agelofovu da mu se pridruži. Preko nje se počeo sastajati sa Trockim, predstavljajući se kao pobornik njegovih ideja.

20. oktobra 1940. Merkader je cepinom smrtno ranio Trockog u njegovom domu u Kojoakanu (tada selo na južnoj periferiji Meksiko Sitija).[8] Trockijevi čuvari su utrčali i zamalo ubili Merkadera, ali je on naredio da mu poštede život, uzvikujući: „Ne ubijaj ga! Ovaj čovjek treba da ispriča priču.“

Karidad i Ejtington, koji su došli u Meksiko Siti odmah nakon Merkadera, čekali su ga ispred kuće u odvojenim automobilima, da mu pomognu u bjekstvu; ali pošto se Merkader nije vratio oni su napustili zemlju.

Merkader se predao meksičkim vlastima, kojima je odbio da da svoj pravi identitet. Samo se identifikovao kao Žak Mornar. Merkader je rekao da je želio da vjenča Agelofovom, ali je Trocki zabranio brak. On tvrdi da su nasilne svađe sa Trockim dovele do toga da je želio da ga ubije.

Sve do septembra 1950, preko otisaka prsta, nije utvrđeno ko je pravi ubica. Osuđen je na 20 godina.

Agelofova je prvobitno uhapšena kao saučesnik, ali se od optužbe odustalo.
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

U Rusiji obozavaju Staljina - Page 4 Empty Re: U Rusiji obozavaju Staljina

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu