Pronaći grob generala Draže Mihailovića????

Свечану седницу су, својим присуством, увеличали и представници одбора Покрета социјалиста из Бачке Паланке, Апатина, Врбаса,Кањиже, Новог Сада, Пожаревца и Костолца.

Такође, позиву ОО ПС из Темерина одазвали су се и представници других политичких партија из општине Темерин – Српске напредне странке, СПО, ДСС и НС.

Седници, у препуној сали, су присуствовали Александар Вулин, председник Покрета социјалиста и ps-temerin-01.jpgДушан Гарибовић, организациони секретар Покрета социјалиста.

skupstine, montaza monarhije be referenduma je u tou...*roddilo se cedo*...da mu ga ljuljamo...?

http://www.kraljevaomladina.com/?p=66

* Istoričar profesor dr Đorđe Stanković u intervjuu za „Pečat“ objašnjava ko je napisao a ko potpisao „Apel srpskom narodu“ 10. avgusta 1941. godine u kojem se građani Srbije pozivaju na saradnju sa kvinsliškim vlastima u Beogradu, a osuđuje partizanski pokret otpora, kao i kakav je nauk tog „Apela“ i šta nam on govori o savremenoj Srbiji i savremenom svetu.

Kako bi dao doprinos u razrešavanju brojnih istorijskih nedoumica, nedeljnik „Pečat“ nastavlja razgovor započet još prošle godine sa istoričarem Đorđem Stankovićem. Ovoga puta u središtu interesovanja je tekst čuvenog „Apela srpskom narodu“, upućenog srpskog narodu za vreme Drugog svetskog rata od strane nacista i njihovih domaćih saradnika.

Prema Stankovićevim rečima „Apel“ je još jedno u nizu šnajderskih umeća po modi koja je još i danas aktuelna.

Svedoci smo brojnih pokušaja ili realizacija rehabilitacija ličnosti koji su sarađivali za vreme Drugog svetskog rata sa okupatorima. Možete li nam nešto više reći o ulozi Dragiše Vasića, književnika koji je bio politički savetnik Draže Mihailovića?

Posle mesec dana ćutanja neko je opet dao zeleno svetlo da se kroz crveno svetlo ni u kom slučaju ne može proći. Žuto se uvek toleriše! Rehabilitovan je najpre najbogatiji Srbin u Kraljevini Vlada Ilić, a zatim Dragiša Vasić, ideolog i politički savetnik Draže Mihailovića. Zaista, njemu se ne može pripisati nikakva druga krivica, osim ideološke i političke. Znamo za Dragišu Vasića kao talentovanog književnika i izuzetno sposobnog advokata. Posedovao je pred Drugi svetski rat palatu na „Londonskom skveru“, u čije se prizemlje kasnije uselila velika prodavnica „Borovo“. I još ponešto. U Šelenbergovoj knjizi poternica okarakterisan je kao „vatreni nacionalista i anglofil“, mada je kao advokat branio komuniste i održavao veze sa KPJ. I dan danas istorijska nauka ne zna kako je došao u dodir sa Dražom Mihailovićem i kako je u njegovom štabu zauzeo tako značajan položaj. Dobio je čin pukovnika! Sud je presudio, a nije konsultovao arhivu KGB i NKVD u Moskvi. Velika greška suda. Nije samo golo naklapanje da je Staljin imao svoje ljude i kod Draže i kod Tita. To se onda zvalo „realpolitika“. Zato je izlišno ponovo upozoravati, sada već neznalice, da se ne petljaju tamo gde su istoriju krojile obaveštajne službe velikih sila. Dragiša Vasić kod Draže Mihailovića, a Vilijam Bil Hadson najpre kod Josipa Broza, jer je engleska obaveštajna služba znala ko je Josip Broz i gde Hadson može da ga nađe! I, veliki naslov u tiražnim novinama: „Došao red i na đenerala?“ Srbija revnosno čisti svoje kvislinge! Što reče Matija Bećković: „Ubismo se pravdajući se da nismo ono što smo“. Božidar Bećarević dovođen je do 1949. godine u jednu vilu ispod Avale, gde su Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun proveravali one partijske kadrove koji su bili hapšeni i prošli kroz Specijalnu policiju, s obzirom na to da je imao „fenomenalno fotografsko pamćenje“. Gde je Bećarević posle 1949. godine? Kada je SUP Kragujevca, gde je Bećarević rođen, upitao republički SUP 1956. godine da li ima neke informacije o njemu, odgovoreno je da nemaju nikakve informacije. Međutim, kada je 1963. godine počela modernizacija obaveštajnih službi i uveden jedinstveni „Upitnik o jugoslovenskom emigrantu“, revnosni službenik je popunio i upitnik za Božidara Bećarevića, pod registarskim brojem 125950 i brojem dosijea II-7754 od 21. marta 1963. godine. „Obrađivač i glavni šifrant“ u saveznom SUP-u na vrhu upitnika rukom je napisao: „Poništeno. Greškom ispunjen, pošto je isti streljan 11. septembra 1963. godine“, kao „neprijatelj“. Nejasno je da li je Bećarević streljan 11. septemra 1963. ili je „obrađivač i glavni šifrant“ tog datuma napravio belešku na vrhu strane? I, šta sada istoričar u ovakvom slučaju može da zaključi? Kako da objasnimo ne samo revizionistima već i istoričarima naučnicima kritičke istorijske škole da, u pomanjkanju ostalih validnih izvora, ova činjenica mora da ostane u ogoljenom stanju kako smo je i izneli. Sa zabrinutošću se pitamo da li će biti tako ili će se mudro ćutati? Ponovo upozoravamo revizioniste koji su na stramputici da budu izuzetno oprezni kada se „dokopaju“ ovakve činjenice! Ona se promeniti ne može, a pogotovo ne možemo donositi konačne zaključke. Za nas ostaje potpuna nepoznanica šta je bilo sa Božidarom Bećarevićem od 1949. godine? Da li je već tada streljan te je ostalo što smo naveli samo vešto prikrivanje stvarnih činjenica? Zašto se o tome i danas ćuti posle toliko godina? U drugom „narandžastom upitniku“, mnogo detaljnijem, piše da je streljan 1963. godine!?*

*Profesor dr Boris Anatoljevič Starkov, šef katedre za dvadeseti vek na Univerzitetu u Peterburgu, koji je u vreme Gorbačova bio član komisije za rehabilitaciju CK SSSR-a, i koji već desetak godina radi na sistematizaciji i pripremi arhiva tajnih sovjetskih službi za publikovanje, otkrio je dokumenta koja dokazuju da je Draža Mihailović bio saradnik vojne sovjetske obaveštajne službe. Ta dokumenta će, po svemu sudeći, biti veliki izazov i za naše istraživače jer na jedan drugačiji način objašnjavaju razvoj događaja u Jugoslaviji i Srbiji, neposredno pred početak ali i u toku Drugog svetskog rata.*

*mali to nekakve veze sa tajnim zaverama o kojima se i danas cuti..Paveelic -Zapadu, Mihailovic-Istoku. Po principu o podli uticajnih sfera u Jugoslaviji ispisanih na komadu papira od strane Cercila i Staljina u Jalti? Nije li onda tacno da jee Draza Mihailovic umro u Moskvi? Nekako u isto vrem ubijen Pavelizz*.

Hitler je, u okrilju SS sluzbe organizovao stampanje laznih funti. Iz logora je pokupio pohapsene jevreje falsifikatore, numizmaticare, obecao im zivot, bolji smestaj ako uspesno obave zadatak. Receno ucinjeno, uzorke falsifikovanih funti nemci su odneli u i u danas *nutaralnu* Svajcarsu sa zahtevom da vidjeni bankari daju svoje misljenje, dobili su izuetnu ocenu i cestitanje. Falsifikovane funte su trebale da se nekako *upumpaju* u Englesku i destabilizju stanje pivrede i finansije, upotrebljavan je za korumpiranje i nabavku naoruzanja i sirovina za vojnu industriju, jedan deo tog novca slio se i u kraljevinu Jugoslaviju...preko *neutralne* Svajcarske, garantovan *privatnosti i tajnosti*, svetska fukara, nacionalni lopovi skrivaju novac, placaju naoruzanje u ratovima i drogu na *svetskom demokratskom* trzistu...*slobodnog kretanja novca roba kapitala i smrti*.

Savezni ministar za informisanje Goran Matic rekao je danas da je Milivoje Gutovic, atentator na predsednika Izvrsnog veca Vojvodine Boska Perosevica, simpatizer Srpskog pokreta obnove i aktivista "Otpora", kao i da to ubistvo nije bilo "individualni cin manijaka nego organizovano ubistvo koje iza sebe ima idejnu i politicku pozadinu". Matic je na konferenciji za novinare ocenio da je Perosevicevo ubistvo jedno u nizu likvidacija po uzoru na Crvene brigade, ciji je cilj onemogucavanje SRJ "da siri iskru slobode i novog odnosa prema fasizmu, koji se uspostavlja kroz novi svetski poredak". On je za "destabilizaciju SRJ iznutra" optuzio "pojedine politicke partije", "manji deo parlamentarne opozicije", "clanove 'Otpora'", "instrumentalizovane kriminalce" i "deo medija koji rade za strane sluzbe". Matic je rekao da "Otpor" nije registrovana organizacija u SRJ, da ce ubuduce "biti tretiran u skladu sa zakonom" i dodao da je "proslo vreme egzibicija na ulicama". Na pitanje novinara da li to znaci da ce protiv aktivista "Otpora", ukoliko se pojave na sutrasnjem mitingu, biti preduzete zakonske mere, Matic je odgovorio: "Tacno".

Aktivista Otpora Vladimir Jesic demantovao je danas u izjavi za Radio 021 da je atentator Boska Perosevica Milivoj Gutovic clan tog pokreta. On kaze da policija, od momenta objavljivanja ove informacije, dolazi ispred stanova otporasa i da ih trazi. Po njegovim recima, Otpor je evakuisao svoje prostorije.

Policija je jutros oko 4:30 privela novinara Radija 021 Dragana Gmizica. Jedan uniformisan i tri policajca u civilu raspitivalo se da li je clan pokreta "Otpor" i sta je radio tokom jucerasnjeg dana. Nakon informativnog razgovora u policiji Gmizic je pusten oko 7:15.

Policija je rano jutros privela i predsednika Kluba mladih Srpskog pokreta obnove Novog Sada Vladimira Jelica. Jelic je u izjavi nasem radiju rekao da je policija jutros oko 4:00 casa upala u njegovu kucu, nakon cega je on priveden u policijsku stanicu. "U policiji su me pitali gde sam bio u vreme ubistva Boska Perosevica", kaze Jelic. Nakon sto je rekao da je bio na Ravnoj gori, inspektor mu je postavljao pitanja o lokalnoj politici, medjustranackim odnosima u lokalnoj vlasti i u vezi sa pokretom "Otpor". Jelic je iz policije pusten oko 7 casova ujutru.

Studentski pokret "Otpor" saopstio je da je policija u Backoj Palanci nocas u 4 sata privela Milana Djilasa, takodje aktivistu "Otpora", koji je u policijskoj stanici zadrzan do 10:30. Policija je, kako se navodi, provalila u stan Djilasovih roditelja i "ostetila ulazna, dvorisna i kucna vrata".

Aktivista "Otpora" Vlada Pavlov koji je oko 15 sati priveden u policijsku stanicu na informativni razgovor, pusten je nakon dva sata. Kako saznajemo policija je trazila i jos nekoliko aktivista novosadskog "Otpora", ali ih nisu zatekli u stanovima.

Aktivistu Otpora i clana Demokratske stranke Slavka Celapa iz Titela policija je privela nocas oko 2:30. Po njegovim recima, kada je priveden, receno mu je da mora da ostane u policiji do pola sedam ujutru. Kada je trazio da mu izdaju potvrdu o ulasku u stan i privodjenju, receno mu je da on nije ni bio u policiji, vec da je spavao.

Danas je priveden i clan Gradskog odbora Demokratske stranke u Novom Sadu Radomir Jelic. Kako se navodi u saopstenju Demokratske stranke, pripadnici MUP-a upali su u kucu njegovih roditelja u Beceju i zatim ga priveli.

Policija je rano jutros pretresla kucu predsednika opstinskog odbora Demokratske stranke (DS) u Odzacima Radise Milica, rekli su agenciji Beta clanovi njegove porodice. Pretres je poceo oko tri casa izjutra, a policajci su kucu napustili oko cetiri sata, rekla je Ljiljana Milic. Ona je dodala da njen suprug nije bio u kuci u vreme pretresa i da je i dalje na putu. "Jutros oko tri casa u nasu kucu uslo je 20-tak policajaca, trazeci da izvrse pretres. Trazila sam im nalog, ali su oni pokazali prazan formular sa pecatom na poslednjoj strani i bez potpisa", rekla je Ljiljana Milic. Policajci su, dodala je ona, rekli da traze neprijavljeno oruzje. Ljiljana Milic je rekla da su policajci pretresli celu kucu i da su nasli partijski materijal koji je njen suprug svojevremeno doneo iz Beograda.

Novosadski ogranak Narodnog pokreta "Otpor najostrije" osudjuje nocasnje privodjenje dvojice njihovih aktivista Slavka Celapa i Milana Djilasa, novinara Radija 021 Dragana Gmizica i clana SPO Vladimira Jelica. Zbog dogadjaja tokom poslednjih nekoliko dana, pokret Otpor u Novom Sadu je pokrenuo inicijativu za formiranje Kriznog staba. U saopstenuju novosadskog "Otpora" navodi da je sastanak povodom toga zakazan za utorak 16. maja u prostorijama tog pokreta. Na sastanak su pozvani predstavnici svih politickih stranka, kao i nekoliko nevladinih organizacija.

Predsednik Izvrsnog veca Vojvodine Bosko Perosevic bice sahranjen sutra na Novom groblju u Novom Sadu u 17:30, saopstio je pokrajinski sekretarijat za informacije. Poslednju postu mr Bosku Perosevicu gradjani mogu odati u mimohodu pored odra, u Centralnom holu IV Vojvodine, sutra u vremenu od 11 do 14 sati. Komemorativni skup povodom tragicne smrti predsednika pokrajinskog Izvrsnog veca, bice odrzana sutra u 10 sati u velikoj sali Skupstine Vojvodine. Na skupu ce prisustvovati poslanici Skupstine Vojvodine i clanovi IV funkcioneri i clanovi SPS-a u Vojvodini, postovaoci i prijatelji.

Potpredsednik Izvrsnog veca Vojvodine Damnjan Radenkovic izjavio je danas da je jucerasnji atentat na predsednika Izvrsnog veca Vojvodine i visokog funkcionera Socijalisticke partije Srbije Boska Perosevica "izvela ruka vodjena od strane neprijatelja nase drzave". "Bio je to hitac u sistem trajnih vrednosti koje je Bosko Perosevic simbolizovao. To ovom zlocinu daje apsolutno politicku konotaciju i neizbezno ga povezuje sa politikom kreiranom spolja i povezanom sa onim snagama u zemlji ciji je zadatak da destabilizuju Srbiju i SRJ", rekao je Radenkovic na komemoraciji Bosku Perosevicu u Izvrsnom vecu Vojvodine. On je ocenio da je cilj "te monstruozne sprege" da narusi "najdragoceniju vrednost - zivot u Novom Sadu u kome nikome nije tesno i u kome sve etnicke zajednice potpuno potvrdjuju sebe i do kraja ostvaruju pun nacionalni identitet". Radenkovic je kazao da je pucanj u Prosevica pokusaj da se "umesto stvaralastva poseje smrt", i da se "kroz destabilizaciju multietnicke, multikulturalne i multikonfesionalne Vojvodine, destabilizuje cela Srbija i Jugoslavija". "Najenergicnije zahtevamo da se rasvetli pozadina i sve okolnosti ovog zlocinackog cina i da se zlocinci kazne", naveo je Radenkovic.

U Palati Federacije u Beogradu danas je u prisustvu najvisih zvanicnika Srbije i SR Jugoslavije odrzana komemoracija juce ubijenom predsedniku Izvrsnog veca Vojvodine i visokom funkicioneru Socijalisticke partije Srbije (SPS) Bosku Perosevicu. Komemoraciji su prisustvovali predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milosevic, njegova supruga, predsednica Direkcije Jugoslovenske levice (JUL) Mirjana Markovic, predsednik Srbije Milan Milutinovic i brojni drugi visoki zvanicnici republike i federacije. Generalni sekretar Socijalisticke partije Srbije (SPS) Gorica Gajevic ocenila je ubistvo predsednika Izvrsnog veca Vojvodine Boska Perosevica kao akt terorizma i kao "hitac u sve nas", "uperen protiv naseg naroda i drzave, protiv svih koji se suprotstavljaju hegemonizmu, fasizmu, izdaji i haosu". Generalni sekretar SPS-a rekla je da "sacica izdajnika i kriminalaca, fasistickih jurisnika NATO stranaka, zvali se oni 'Otpor' ili nekako drugacije, nisu nista do obicni placenici NATO agresora, sa kojima ce se Srbija obracunati kao sto se obracunala sa svakim drugim zlom". "Nas drug Bosko Perosevic je takvom herojskom i prkosnom otporu svojim radom i zalaganjem, svojim zivotom davao i licni doprinos", kazala je Gajevic i dodala da je ubica Perosevica sprecio da nakon posete Novosadskom sajmu, obidje radove na zavrsetku izgradnje mosta preko Dunava u Novom Sadu "cijoj je izgradnji izuzetno bio predan". Komemoraciji su, pored drugih, prisustvovali i srpski premijer Mirko Marjanovic, nacelnik Generalstaba Vojske Jugoslavije general-pukovnik Nebojsa Pavkovic, predsednik Skupstine Srbije Dragan Tomic, potpredsednik Savezne vlade Nikola Sainovic, ministri unutrasnjih i inostranih poslova Vlajko Stojiljkovic i Zivadin Jovanovic i predsednik JUL Ljubisa Ristic.
Vanredna sednica Izvrsnog veca Vojvodine odrzana je juce, nakon ubistva predsednika Boska Perosevica. Na sednici je najostrije osudjen ovaj cin. Kako se kaze u saopstenju, Perosevic je osam godina uspesno obavljao posao predsednika pokrajinske vlade i dao nemerljiv doprino

Heroj Sloba
Letak je obradilo udruzenje �'Sloboda� - Opstinska organizacija Vracara Beograd

''Stvarni ciljevi Zapada su diskreditacija i uklanjanje Slobodana Milosevica kao jednog od najznacajnijih jugoslovenskih i svetskih politicara''

( Iz izjave o osnivanju Ruskog drustvenog komiteta za odbranu Slobodana Milosevica )



''Ne mozemo da shvatimo situaciju u kojoj oni, koji su koristeci silu, bombardovali gradove i sela Jugoslavije pokusavaju obracun sa jednim od najvecih jugoslovenskih i svetskih politicara � bivsim predsednikom Savezne Republike Jugoslavije, istinskim patriotom svoje zemlje''

( Iz izjave clanova Saveta federacije Federativne skupstine Ruske Federacije od 16. maja 2001. godine )

''U nasoj zemlji, kao i u citavom slovenskom svetu, Slobodana Milosevica poznaju kao predsednika � rodoljuba, predsednika � borca, predsednika � heroja, velikana jedinstva slovenskog sveta''

( Iz pisma Vrhovne radne seljacke partije Ukrajine od 16. maja 2001. godine )

''Milosevic je postao simbolom otpora novom svetskom poretku i njegovim zlocinackim metodama''

( Emil Vlajki, publicista )

''Predsednik Milosevic borio se najbolje sto je mogao da ocuva Saveznu Republiku Jugoslaviju. To je bila njegova ustavna obaveza''

( Remzi Klark, bivsi Drzavni tuzilac SAD-a )

''Slobodan Milosevic je drzavni vodja koji se odupreo globalizaciji''

( Misel Kolon, publicista )

PORUKE PREDSEDNIKA SLOBODANA MILOSEVICA

Izbor je izvrsilo Udruzenje ''SLOBODA'', Opstinska organizacija Vracara Beograd

''U nasoj javnosti je vec dugo prisutna grupacija koja pod imenom opozicione politicke partije demokratske opozicije, zastupa interese vlada koje su nosioci pritiska na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju. Ta grupacija se na ovim izborima pojavila kao ''Demokratska opozicija Srbije''

( Upozorenje predsednika Slobodana Milosevica gradjanima, 2. oktobra 2000. godine ).

''Sve zemlje koje su se nasle u statusu ogranicenog suvereniteta, sa vladama pod uticajem stranih sila, vrtoglavom su brzinom postale siromasne''

( Upozorenje predsednika Slobodana Milosevica gradjanima, 2. oktobra 2000. godine ).

''Agresija na Jugoslaviju jos traje, samo pod drugim imenom i drugim okolnostima''

( Poruka predsednika Slobodana Milosevica iz Haga od 29. jula 2001. godine )

''Partija ima samo jedan zadatak � da zastiti zemlju i narod od ropstva''

( Poruka predsednika Slobodana Milosevica iz Haga maja 2002. godine )

U BORBI PROTIV MARIONETSKE VLASTI NAJEFIKASNIJE ORUZJE JE NARODNO JEDINSTVO

Ovaj plakat o narodnom jedinstvu pripremilo je Udruzenje ''SLOBODA'' Opstinska organizacija Vracara Beograd

''U ovim danima zemlja se brani od zla nadvijenog nad njom i zajedno treba da su levica i desnica, vernici i ateisti, visokoobrazovani i laici, stari i mladi, oni koji se nisu slagali i voleli, oni koji nisu govorili, oni koji misle da su se zauvek i definitivno razisli. Svi koji imaju jedno zajednicko svojstvo � da vole svoju zemlju, ovu zemlju, i da se osecaju obaveznim da je brane od statusa kolonije kojom ce marsirati strane vojske, cija ce ekonomija biti u funkciji razvoja drugih zemalja, cija ce kultura biti ukinuta, cija ce proslost biti brisana i cija ce vlast biti sastavljena od potplacenih i ucenjenih nistarija koje svaki narod ima i u dobra vremena, a pogotovo zla''

( Slobodan Milosevic )

DOLE RAZBIJACI NARODNOG JEDINSTVA !

SEPARATISTI I NJIHOVI SPOLJNI MENTORI

PRIPREMAJU DALJE CEPANjE NASE ZEMLjE. NECEMO IM TO DOZVOLITI !

KOSMET JE SRBIJA !

POZIVAMO SVE POSTENE GRADJANE U SRBIJI I CRNOJ GORI DA OBEZBEDIMO PRAVO I PUNO JEDINSTVO DVE BRATSKE REPUBLIKE !

POZIVAMO NASE SUNARODNIKE IZ DIJASPORE DA NAS PODRZE I DA NAM POMOGNU !

POZIVAMO SLOBODOLJUBIVE LJUDE U SVETU DA NAM POMOGNU U BORBI PROTIV POVAMPIRENOG FASIZMA !

NEOPHODNO JE BORITI SE

Ovaj letak je pripremilo Udruzenje ''SLOBODA'' - Opstinska organizacija Vracara Beograd

''Treba da znate da nasa borba traje. Imam cast da mi je pripalo da u toj borbi ponovo budem na najtezem mestu. Objektivno, ja jesam na najtezem mestu i osecam se kao moralni pobednik. Jer narod mora da pobedi''

( Poruka predsednika Slobodana Milosevica iz Haga od 25. jula 2001. godine )

''Branio sam svoju zemlju casno i viteski i mogu da kazem da je jugoslovenska vojska, jugoslovenska policija, takodje svoju zemlju branila casno i viteski''

( Iz uvodne izjave predsednika Slobodana Milosevica pred nelegalnim Haskim tribunalom 13. februara 2002. godine )

''Sada je sloboda jedini zadatak''

( Poruka predsednika Slobodana Milosevica iz Haga od maja 2002. godine )

''Sada je glavni interes naroda i drzave da se demontira marionetska vlast''

( Poruka predsednika Slobodana Milosevica iz Haga od 16. avgusta 2002. godine )

''Nad Srbijom je opasnost ropstva, bede i siromastva, koja svakim danom postaje sve veca''

( Poruka predsednika Slobodana Milosevica iz Haga od 23. avgusta 2002. godine )

''Za svakog gradjanina koji zeli dobro svojoj porodici i svojoj zemlji nema preceg cilja od slobode. Taj cilj je ostvariv i realan samo ako se postigne narodno jedinstvo o potrebi hitnog demontiranja marionetske vlasti koja vodi zemlju putem interesa stranih sila''

( Poruka predsednika Slobodana Milosevica iz Haga 23. avgusta 2002. godine )

''Borba za slobodu uvek je bila suocena sa izdajom. I to nije nista novo. Ali u toj borbi, ako je uporna i istrajna, uvek se pobedi. I mi cemo da pobedimo''

( Poruka predsednika Slobodana Milosevica iz Haga od 17. januara 2003. godine )

''Covek je srecan dok se bori''

( dr Vojislav Seselj, politicar i publicista )

''Moralni faktor je na nasoj strani i to je nas veliki adut''

( Iz izlaganja Vladislava Jovanovica na okruglom stolu Beogradskog foruma za svet slobodnih i ravnopravnih, odrzanom 2. oktobra 2001. godine na temu ''Jugoslavija i evroatlantske, vojne i politicke integracije'' )

Neophodno je boriti se za slobodu, istinu, ravnopravnost svih naroda i drzava, mir, ocuvanje suvereniteta i teritorijalne celovitosti nase zemlje, ekonomski razvoj, socijalnu sigurnost i napredak u svim oblastima zivota i rada. Ta borba nema alternativu, jar alternativa vodi u propast.

PUCAJU SAVOVI NOVOG SVETSKOG PORETKA !

BORICEMO SE DO POBEDE !

INOSTRANI IZVORI O HASKOM TRIBUNALU

Izbor tekstova je izvrsilo Udruzenje ''SLOBODA'' - Opstinska organizacija Vracara Beograd

''Haski tribunal je sudski organ koji je pod kontrolom NATO-a i koji se pretvorio u kazneni organ NATO-a''

( Iz izjave o osnivanju Ruskog drustvenog komiteta za odbranu Slobodana Milosevica )

''Obracun sa Slobodanom Milosevicem, koji je u toku, predstavlja pokusaj zapadnih lidera da izbegnu kaznu za sopstvena zlodela i podsticanje genocida nad srpskim stanovnistvom na Kosovu''

( Iz izjave clanova Saveta federacije Federalne Skupstine Ruske Federacije od 16. maja 2001. godine )

''U haskom procesu se pravnicki izjalovila optuznica protiv Slobodana Milosevica''

( Iz knjige Jirgena Elzesera ''Ratne lazi, od kosovskog sukoba do procesa Milosevicu )

''Optuznice protiv Milosevica su bile toliko iskonstruisane, nakaradno lazne, da su napravile ruglo od njegovih sudija � mucitelja''

( Emil Vlajki, publicista )

''Haski tribunal je nezakonit i besmislen. Moramo obavezno da budemo jedinstveni u podrsci svim Srbima koji su u Hagu... Moramo da radimo i na tome da uopste zbrisemo haski tribunal sa politicke scene''

( prof dr Jelena Guskova, Moskva )

''Americki, britanski, francuski i nemacki interesi su stajali iza stvaranja Haskog tribunala... Jugoslavija je bila prvi eksperiment za koriscenje kvazi-sudskog medjunarodnog tela za napad na nacela suvereniteta... Snage NATO-a su postale zandari tribunala... dok je tribunal stavljen na raspolaganje NATO-u''

( Kristofer Blek, advokat i pisac iz Toronta-Kanada, jedan od advokata koji su trazili od Haskog tribunala da optuzi lidere NATO-a za ratne zlocine )

''Medjunarodni krivicni tribunal za bivsu Jugoslaviju stvoren je pod pritiskom SAD da bi se menjali rezimi, slabile balkanske drzave i demonizovali srpski lideri''

( dr Remzi Klark, nekadasnji drzavni tuzilac SAD )

''Haski tribunal, ilegalni sud''

( Naslov je opseznog i sadrzajnog clanka pariskog advokata Zaka Verzesa )

''Medjunarodni ratni sud ( Haski tribunal ) finansiraju vlada i multinacionalne kompanije Sjedinjenih Americkih Drzava''

( Misel Kolon, publicista )
''NATO je prijatelj Haskog tribunala... NATO zemlje su stvorile i finansiraju taj tribunal...''
( Dzejmi Sej, predstavnik za stampu NATO-a dao je navedenu izjavu na konferenciji za stampu 16. maja 1999. godine )
''Nama je koristila snazna porska zainteresovanih vlada i posvecenih pojedinaca, kao sto je drzavni sekretar Olbrajtova... Ona je delovala s neprekidnom odlucnoscu da se osnuje tribunal. Zaista, mi je cesto pominjemo kao 'Majku Tribunala' ''
( Iz govora Gabrijele Kirk pred Vrhovnim sudom SAD 5. aprila 2001. godine )

Međutim, verski analitičar Mirko Đorđević kaže da su se pojedini sveštenici izjašnjavali da podržavaju obnovu monarhije, ali da to zvanično SPC nije učinila, niti na to ima pravo, jer bi se u tom slučaju sukobila sa republikanskim uređenjem države Srbije.

- Po tradiciji, u pravoslavnoj crkvi imaju mesta određena za kralja i kraljicu, ali to u našoj crkvi ne postoji od 1946. U Jektaniju se nekada pominjao kralj, ali posle Drugog svetskog rata, otkad je naša država republika, taj deo je izmenjen i sveštenici se mole za „one koji su na vlasti”. U knjizi Dobrice Ćosića „Vreme zmija” autor piše da je patrijarh Pavle kazao Aleksandru Karađorđeviću da je Srbija republika i da ga on ne može oslovljavati prestolonaslednikom. Odavno štrči to što se Karađorđevići pojavljuju u zvaničnim prilikama sa državnim zvaničnicima. Aleksandar nije nikakav prestolonaslednik, jer je njegov otac bio jugoslovenski kralj, a taj presto je upražnjen od 1945. - priča Đorđević.

Inače, prestolonaslednik je na jučerašnju liturgiju došao sa nekoliko minuta zakašnjenja, a organizatori protokola iz crkve su ga kroz gužvu sproveli do mesta koje su nekada zauzimali vladari Srbije i Jugoslavije.
b

*
Među mnogim srpskim građanima koji su čekali da im "svane" 5. oktobra 2000. su i brojni ravnogorci, koji su godinama bezuspešno pokušavali da registruju stranku. Zato ni ne čudi što je prva registrovana partija posle oktobarske revolucije Ravnogorski pokret slobode.
- Za vreme Miloševića devet puta smo pokušali da se upišemo u registar, ali su nas stalno odbijali navodeći nam kako je Draža Mihailović bio loš i kako zato ne možemo tako da se zovemo. Iako smo dosta mali, jer u Valjevu, gde nam je sedište, imamo oko 300 članova, zadovoljni smo onim što smo dobili. Skupština Srbije usvojila je zakon o izjednačavanju prava ravnogoraca i partizana, a očekujemo uskoro i da počne isplata prvih penzija našim borcima - kaže čelnik te stranke Vladan Radosavljević. Međutim, pošto je u Srbiji i previše partija, a budući da samo najjači opstaju, Pokret će uskoro da se utopi u SPO.
- Bez novca ne može da se vodi partija jer para vrti gde burgija neće. Zato idemo u SPO, a verujem da će to učiniti i još četiri ravnogorska pokreta - ističe on.

Poslednji na spisku je Socijaldemokratski pokret, koji je "rođen" novembra prošle godine. Tu su i mrtve partije jer, na primer, Narodna demokratska stranka Slobodana Vuksanovića "umrla" je kada je odlučio da postane ministar i pređe u DSS. I premijerov savetnik Vladeta Janković zvanično predstavlja Demokratski pokret Srbije, a nedavno je postao potpredsednik DSS-a. U registru predstavnika političkih organizacija su i dva haška optuženika - Vojislav Šešelj (SRS) i Momčilo Perišić.

Za sve to jednostavno je kriv život koji nam je nametnuo potpuno drugačija pravila igre od onih koja su bila pre 1990, smatra ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Zoran Lončar.
- Usvajanjem novog zakona o političkim strankama uvešćemo red u delovanje partija, i to od uslova za njihovu registraciju do ponašanja na političkoj sceni. Manje je bitno da li će to biti 2006. ili 2007. godine, jer je važnije da posle donošenja novog ustava imamo i novi zakon o političkim strankama, kako bi Srbija i u toj sferi bila pravno uređena i demokratska država - kaže ministar.

Međutim, haos koji pokazuje registar političkih organizacija na sajtu Lončarevog resora daleko je od stvarnog haosa koji vlada kod nas u ovoj oblasti.
- Ne samo da u Srbiji imamo preteran broj stranaka, već nešto manje od tog broja imamo i na nivou državne zajednice, čiji registar vodi Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. To svakako prevazilazi potrebe srpskih građana za političkim pluralizmom - naglašava Lončar.

Koreni masovnog osnivanja stranaka, smatraju stručnjaci, jeste u srpskoj euforičnosti, mentalitetu koja nas tera da sve dovodimo do apsurda, sujeti, obećanom profitu.
- Zbog euforije posle uvođenja višestranačkog sistema i olakog osnivanja partije, mnogi "pacijenti" pohrlili su da prave stranke. Deo njih je namerno stvarao i Miloševićev režim kako bi kompromitovao višestranački sistem i prave opozicione partije utopio u moru fantomskih i parapolicijskih stranaka - objašnjava politički analitičar Đorđe Vukadinović.

Gavrilović: U politici sam da bih vratio moral Srbima

Kada je i zvanično počeo partijski pluralizam u Srbiji, 27. jula 1990. godine, prvi u redu za registraciju svoje političke partije bio je sveštenik Žarko Gavrilović, čelnik Srpske svetosavske stranke. Međutim, kako kaže, po zakonu jačeg, prvo je registrovan SPS.
- Starina Novak je otišao u hajduke od zuluma pa sam i ja od zuluma komunističke strahovlade otišao u politiku. Uostalom, sveštenik ima pravo da glasa, a tako i da ga biraju. I rimski papa i poglavari muslimanske vere vode politiku svom narodu. Srpski narod, nažalost, od 1945. do danas nije imao božje ljude jer su vladali komunisti, socijalisti, a sada su na delu njihovi potomci - objašnjava Gavrilović.
On naglašava i da nije u politici zarad ličnih pozicija, kao i da nije želeo da osnuje stranku, ali nije ni mogao da odbije grupu hrišćana koja ga je to molila.
- Bavim se duhovnom obnovom srpskog naroda, a u politici se trudim da Srbe i ovdašnje političare ubedim da nam je spas u obnovi morala. Nastojim da im pokažem da je porodica sveta i izvučem ih iz ateizma u koji su zapali. Borim se za pozicije srpskog naroda, koji sada nema ni svoju državu, ni kulturu, ni muziku i koji je dozvolio da preko njegove krvi i mišica drugi osnuju države. A mi smo carski narod koji je i pre Engleske i pre Amerike imao zakone i širio pismenost - zaključuje Gavrilović.

J. Jevremović

Udri i po Titu
Iako su komunisti i komunistički režim često na tapetu crkvene kritike, nedavno se po tko zna koji put na udaru našao - Josip Broz Tito.
Zagrebački pomoćni biskup msgr. Valentin Pozaić u ožujku je, naime, tijekom posjeta Kumrovcu prigovorio Učiteljskom vijeću što njihova škola još uvijek nosi - Titovo ime.

REKAO SAM
DA CU UBITI DRAZU

Na prostoru bivse Jugoslavije danas je vjerovatno nemoguce naci zivog covjeka cija bi biografija mogla potpunije svjedociti o 20. stoljecu od biografije Stevana Dedijera. Jedan od svjetskih pionira promjene pristupa modernoj spijunazi, profesor, predavac, saradnik i gost najuglednijih svjetskih univerziteta i instituta, pristao je da se za nas magazin, tokom svog odmora u Dubrovniku, prisjeti mnostva zanimljivih detalja iz svog zivota, te da svoje vidjenje naseg regiona i aktuelnog procesa globalizacije. Pred vama je drugi dio zanimljive zivotne ispovijesti, koja lici na bogati predlozak za uzbudljivi filmski scenarij



Razgovarao: Senad Pecani

Prvi dio intervjua

DANI: Kako ste dospjeli u zatvor?

DEDIJER: Dok sam uredjivao Slobodnu rijec, mi nismo imali nikakve pare iz Moskve, morali smo zaradjivati. Radnici su davali pretplate, a svaka dva–tri mjeseca organizirali smo piknik. Zovnem jednog Borica, Hrvata, i kazem: Marko, molim te, osam jaganjaca zakolji i ispeci. Onda zovnem drugog iz te nase burzoazije, a kad sam isao da trazim te nase ljude, pitao sam: Where are the niggers? Zasto? U Indijani, zatvara se fabrika celika, to nikada necu zaboraviti, dolaze radnici, sjedaju u autobus, njih 50. Casna rijec – za minut su svi zaspali. Svi k'o pokoseni, svi hrcu, toliko je bio iscrpljujuci taj njihov rad. Njih je ovaj list i ovaj zivot podsjecao na vrijeme kad su bili mladi cobani, kako je to lijepo bilo. Kao djecu su ih strpali na brod, bilo im je 16–17 godina, i onda su otisli u fabrike. Oni se samo sjecaju kako je ovdje bilo divno. Zato smo uvijek bili reakcionari. Odakle danas HDZ–u ovolika, kako je zovu, dijaspora? I oni se sjecaju, jer su otisli kao mladi, kako im je ovdje bilo lijepo. Oni se, ustvari, samo toga i sjecaju. A ja se sjecam, tamo su bili i Srbi i Hrvati, i onda oni imaju svetu Bogorodicu i sliku Franje Josipa. Ja sam se, naravno, sa svima puno druzio, i onda mi zaradimo para, skupimo ljude, napravimo piknik, i tu dodje 2.000 radnika, dodje tamburaski orkestar, jede se, pije se, jede se bijeli i crni luk, janjetina. A vodili smo borbu protiv Srpskog narodnog saveza, to je bilo osiguravajuce drustvo za radnike pod vodjstvom kraljevskog ambasadora, s kojim smo se svadjali i psovali jer su oni kao velikosrbi svasta zagovarali, a mi smo bili protiv. Oni su nas tuzili da nismo uzeli neku licencu za prodaju piva, i ja odjedanput vidim 10 state police dolazi tamo, hapsi sve one iza bara, a ja smugnem, pobjegnem. A onda, poslije nedjelju dana, ja, k'o budala, odem u Federalni biro, jer su mi rekli u partiji: uzmi gradjanstvo, novi jugoslovenski pasos. Ja odem tamo, u FBI, oni kazu: ti si Dedijer, "you are under arrest".

DANI: I koliko ste dugo bili u zatvoru?

DEDIJER: Mjesec dana.

DANI: Kako ste dosli u americku vojsku?

DEDIJER: Kad je izbio rat… to je bila svadja s tim nacionalistima. Oni, recimo, objave… Sta si ti, Srbin ili Hrvat?

DANI: Bosnjak.

DEDIJER: To je sada najnovija partijska linija, ha, ha,ha... Mi otkrijemo da je jedan urednik Srbobrana – tako se zvao jedan list – pobjegao iz Srbije i da je nesto pronevjerio. Zovnem Djordja Runjevca, jednog radnika celika, i kazem: "Djordje, evo ti moja pjesma u desetercu, prepisi." On prepise radnickom rukom i ja to posaljem u Srbobran. U toj divnoj narodnoj pjesmi, u tom desetercu, psujem Josu Rajnovica i dijete Stevana – mene su zvali dijete Stevana, jer su mi bile 24 godine – psujem ih kao izdajnike srpstva, proklete... I oni objave na prvoj strani crvenim slovima. A ja raspisem konkurs: ko moze da rastumaci ovu pjesmu, dobit ce nagradu! I stvarno, javi se jedan profesor i procita prva slova, koja kazu: "U Srbiji sam pokrao narod, a ovdje ga varam, urednik Srbobrana." A on u svom listu, na prvoj strani, objavio. E, takvim smo se trikovima bavili. To je bio list narodnih prica, pjesmica, anegdota, ono sto ce da razumije radnik, onda malo propagande, komunisticka linija. Kad je izbio rat, velikosrbi su poceli zestoko psovanje Hrvata. Mi smo dobili izvjestaj od svestenika, katolickih popova, koji su javili sta se dogadja, o pokoljima Srba u Hrvatskoj. Velikosrbi su odmah razvili ogromnu propagandu protiv Hrvata, tuce po salunima, flasama su tukli radnike. Ja onda napisem pismo Rooseveltovom sinu – znam ga sa Princetona – i zamolim ga da u ime predsjednika napise pismo za nas list gdje poziva da se ujedinimo u borbi protiv Hitlera. Dobijem to pismo i objavim ga i stalno sam ih tako zajebavao uz pomoc Nikole Kovacevica. Medjutim, Nikolu su poslali u Kanadu, a dosao je Mirko Markovic, koji je iz Moskve preko Spanije dosao u Ameriku, iz jedne stare crnogorske porodice zelenasa. Njegov stric Vukasin Markovic ima sliku snimljenu na Crvenom trgu sa Lenjinom. I Mirko Markovic je od 15 godina u NKVD–u i Crvenoj armiji i on dolazi kao takav i komanduje. A ja u sukob s njim. Ja sam rekao, ne valja ta linija. Uglavnom, ja sam Mirka Markovica poslao na Goli otok. Kako? Kad sam se vratio u Jugoslaviju '45. svadjaju se Djilas i Kardelj gdje ce mene. I ja zavrsim u Borbi; Djilas pobijedio. Dodje Mirko Markovic, a ja se svadjao s njim u Americi zbog te pogresne linije, a on se ponasao kao oficircina. Ja tada kazem: radim u listu, a on kaze: necu ja ove budale pitati sta cu raditi. Kazem, koga? Tita. Kako neces? Jok, ja cu pitati sovjetskog ambasadora sta cu raditi. Kad je dosla '48, ja sam ga otkucao, pitali sta zna, a on je pobjegao bio '48. kad je izbilo ono sve i otisao na Lovcen u Crnu Goru u gerilu. Onda su ga uhvatili i – Goli otok. Poslije sam ga sreo i izljubili smo se. To je siroce s Golog otoka.

DANI: Kako ste dosli u americku armiju?

DEDIJER: Bio u partiji i tada to nisam znao, ali Amerikanci i Englezi poceli su da vrbuju nase komuniste i da ih salju u Jugoslaviju. Meni je dosao Aleksandar Vucinic – to su dva brata Vucinic: Vlado je bio na Stanfordu, na univerzitetu, u onom centru za revoluciju, a njegov brat Aleksandar Vucinic je bio istoricar – i, dosao je meni i kaze: poceo je rat, treba u USS, to je americka obavjestajna sluzba, trebat ce tebe da te salje u Jugoslaviju. Hoces? Hocu. Onda dodji u Washington. I ja sam dosao, u jednu ulicu, dosao kamion po mene i – u logor. Tamo sam prosao sve vjezbe, naucio sam rukovati svakim oruzjem, znao sam sabotaze...

DANI: Koliko je trajala ta obuka?

DEDIJER: Tri mjeseca.

DANI: Jeste li tu i padobranac postali?

DEDIJER: Ne. Ja sam tu sve izucio, bio sam izvanredan, izvini sto se hvalim. Recimo, kazu nam, veceras idemo da naucimo kako da zgrabimo elektricnu centralu i da je dignemo u vazduh. A ja kazem jednom: ovi ce manevrisati okolo, hajde da je ja i ti zgrabimo. Kako? Ima kapija centrale, kuca prekoputa, mi odemo kod covjeka u kucu i pitam ga: znas li onoga na strazi? Kaze, kako da ne, svaki dan je tu. Hajde s nama i razgovaraj sa njim. On pocne da razgovara, mi uzmemo strazarevu pusku, bacimo je, upadnemo kroz vrata i trojicu zarobimo. Jedan je bio s reflektorima i trazio nas, ali dodjemo i do njega i mi zgrabimo centralu. Poslije, to vece, oficiri su diskutovali... A sta je bilo? Tu je sjedio sin onog urednika iz Srbobrana i poslije pisao kuci kako sam ja to zarobio. A tu bili dva Dalmatinca, kapetani, pomorci, govore jedan drugom na hrvatskom i pitaju mene igram li karti. Kazem, igram. Kazu, naucit cemo te mi jednu igru. Koju? Kazu, preferans. I sve oni govore kako ce meni da podvale na preferansu. Ja ih pustio, pustio, i onda njima kazem: jeb'o vas caca, sta mislite? Oni se zabezeknuli. I poceli smo da razgovaramo kud nas salju. Ja sam znao tada o ovom Mihailovicu – prvo je dosla naredba iz Moskve: nas junak Draza Mihailovic. Mirko Markovic stampao velike plakate – Draza Mihailovic na bijelom konju – i prodavao radnicima po 10 dolara. Odjedanput dolazi nalog iz Moskve: Draza Mihailovic je izdajnik. Cijepaj sve, pali. A prije toga Mirko Markovic nosi kralju Petru 5.000 dolara. Ovaj NKVD–ovac i kaze: "Moje izvjestaje Staljin cita." To je stari trik kod obavjestajaca. Mustafa Golubic mi je pricao: kazes Staljin cita moje izvjestaje i to je trik kojim navodis covjeka da radi k'o konj, jer ne pise za nekog cinovnicica. Kopinic je iste te trikove primjenjivao. A to je birokratija ogromna, tvoj izvjestaj ustvari nigdje ne dospije. I ja poceo razgovor sa ovim i kazem: ako me posalju Drazi, ubit cu ga. Poslije tri dana mene zove pukovnik: spakuj se i napolje. Ako progovoris i jednu rijec o onome sta si ovdje naucio, dobit ces 20 godina zatvora. I izbaci me iz USS–a.

DANI: Dakle, to je bio razlog?

DEDIJER: Samo to sto sam rekao da cu ubiti Drazu.

DANI: Kao da je bio jos saveznik.

DEDIJER: Amerikanci su podrzavali Drazu. Oni su ga, ustvari, preuzeli od Engleza, ali i kada su Englezi Drazu napustili, ovi su ga jos gurali.

DANI: Do kada su ga podrzavali?

DEDIJER: Amerikanci su podrzavali Drazu dok nije pogubljen. Kad je bila afera Watergate, ja sam htio da vidim kako rade u obavjestajnoj. Bio je jedan Hunt u toj aferi, on je radio u Bijeloj kuci i uhvatili su ga sa onom petoricom i uhapsili. I ja razmislim: on sjedi u zatvoru i nema veze sa svijetom, ja cu njemu pisati. I pisem Huntu, napisem mu da sam bio u americkoj vojsci i pitam ga da li je u Juznoj Americi pomagao zemlje da razviju svoje obavjestajne sluzbe. Znam da je to radio, procitao sam u novinama. On mi odgovara: milo mi je da si se javio, ja sam znao jednog Srbina, Musolina koji je bio kod Draze, ja sam ga poslao kod Draze '44. A znam i ja tog Musolina jos dok je bio dijete. E, onda kada su mene izbacili, htio sam da dodjem u Evropu i javio sam se dobrovoljno u americku vojsku jer su gradjani saveznickih zemalja mogli ici u americku vojsku, ali ne Talijani i Nijemci. Odlucio sam tada da budem najbolji vojnik u americkoj vojsci, kao komunista. I stvarno, tu sam se pomijesao prvi put sa ovom sirotom Amerikom, sa Anglosaksoncima, jos pamtim neke njihove pjesme... Tu sam postao prijatelj sa obicnim ljudima, radnicima, pozavrsavao sam te sve kurseve, i, odjedanput, u New York Timesu citam cijelu stranu... Ivan Ribar je jos prije intervjuisao Vladu, mog brata, i sve te studentske vodje koje su se spremale za rat protiv fasizma. I tu sada pise o mom bratu koji je odvezen engleskom podmornicom, nakon sto je ranjen u glavu, u Kairo, opisuju se dozivljaji moje majke u zatvoru Gestapoa, moja je snaja poginula u Petoj ofanzivi... Sve to u New York Timesu. Moram ja u Evropu i odlucim da idem u padobrance. Javio sam se, skakao, i bio tako dobar vojnik da su me identifikovali da budem tjelohranitelj komandanta divizije 101, generala Taylora (lik iz Spielbergovog filma Saving Private Ryan, op. S.P.), koji je poslije postao sef americkog generalstaba. Ja sam skakao u Holandiji i vikao: zivio Staljin!

DANI: Kako ste odlucili da ostanete u Jugoslaviji?

DEDIJER: Vrlo lako. Za vrijeme rata sam sa generalom Taylorom provodio 24 sata na dan, ja sam skakao za njegovim ledjima. U vazduhu nas tuku Nijemci topovima, mitraljezima. Toliko sam lud bio: gledam njegov padobran i padnem pet metara od njega, a njegova dva druga kazu: slusaj, mi skocimo, imamo hrane za cetiri dana, sjednemo u rupu i cekamo. A ja kao budala, odmah nadjem generala. On ide naprijed, ja za njim. Tuku Nijemci, mi treba neki most da uzmemo, a general se okrene i kaze: tvoj zadatak je da ides ispred mene, ne iza mene, da vidis gdje su mine. Krenem ispred njega. Nailazimo na ranjene oficire, on razgovara sa njima, dodjemo 100 metara od mosta, Nijemci ga digli u vazduh. Poslije sam bio u zadnjoj Hitlerovoj ofanzivi, tu sam ga izvukao kad je bio ranjen, iznio ga – bili smo na Rajni, opazili nas Nijemci, tukli nas, svi bjezimo, ja se okrenem, on pao. Nisam ja hrabar covjek, ali kad sam vidio da je pao, automatski sam otrcao do njega, metnuo ga na rame i izvukao ga. I odem kod svoga komandanta, tu imam clanak koji sam tad napisao, to je govno bio, taj major, kukavica, svi smo znali da je kukavica. Padobranci, to je posebna sorta ljudi, to je 101 divizija. Ja sam sad dobio njihov bilten sa Raba.

DANI: Recite mi kako je izgledao Vas dolazak u Jugoslaviju?

DEDIJER: Meni je general nudio gradjanstvo. Kaze, moramo da ti damo gradjanstvo, jer ako te Nijemci uhvate, ubit ce te. Interesantno, kad smo skocili u Holandiju, meni narednik kaze: uhvatili smo tvog jednog. Nekog Slovenca. A ono, znas kako je kad je rat, puca na sve strane, ja kazem njemu daj ga, a on se dere na jednog njemackog SS porucnika: dajte Slovenca! Ovaj se dere na njemackom: nema! A onda ga moj Talijan Romano mlatne kundakom, on padne, i zavice: Slovenac napolje! Kad, izadje neki jado, decko od 16 godina, u SS uniformi. Ja sam ga htio ubiti u onom trenutku, samo pritisnes okidac i – mrtav. Sta radis ti tu, budalo? Kaze, ja sam iz Maribora, meni su rekli da sam Nijemac i mobilisali su me. Rekoh, cuti, budalo, nikom ne govori da si Nijemac dok ne dodjes u logor, pa se onda javi, hoce te ubiti. I sad su trazili Slovenci da ga nadju, kad sam isao da drzim predavanje. Ja sam tad u Londonu imao 24 sata, dali mi dopust, javio se Vlatku Velebitu, koji je bio prvi ambasador, i rekao mu: hocu kuci. Tu je bio udbas Milutin Vujovic, iz Cacka, iz Prve proleterske, i ja kazem: Milutine, molim te, udesi to. Sta se dogodilo saznao sam 35 godina docnije, to mi je Velebit ispricao u Malom Losinju, gdje ima vilu. On je jos ziv, ima 95 godina. Kaze, kad si me ono trazio, ja sam imao prvu posjetu kod Eisenhowera i dao sam mu spisak koga hocu, izmedju ostalih – Stevana Dedijera. Eisenhower je rekao: ja nikad nisam o ovome odlucivao, ja odlucujem o divizijama, armijama, generalima, ali dobro, dat cu ti toga. Onda meni porucnik, adjutant generala, bili smo tada u Alsaceu kod jednog sela, kaze: rekao Eisenhower da tebe prebacimo u jugoslovensku armiju, ali – general te ne da. Ja hocu da idem. Poslije pola sata dodjem kod generala, pozdravim, general mi da pismo i kaze najbolji sam vojnik u njegovoj diviziji i zeli mi sve najbolje. To sam pismo objavio sa njegovim potpisom. Kamionom odem u Pariz, znao sam te vojnicke puteve, odem po pasos, imao sam cetiri lugera, to sam skupio na bojnom polju od mrtvih Nijemaca – bilo je najdragocjenije da ugrabis luger. Odem u centralnu zgradu, tu je bila americka vojska, ostavim lugere da mi cuvaju jer trebam po papire, dodjem sutra – nema lugera. Ali, bojali su se padobranaca. Kazem: ubit cu te, vrati mi lugere, i – ja na avion. U avionu je bila zena Hemingwaya, Martha Gelhorn. Tako sam se upoznao s njom. Sletili smo u Beograd, februara '45.

DANI: Kakav ste Beograd zatekli?

DEDIJER: Pred Borbom... Znam da je Vlado u Borbi, ne znam gdje mi je majka. Pred Borbom je bilo kamenja, rusevina od saveznickog bombardovanja. Beograd je bio poluunisten. Kad me je Vlado vidio, poceo je da place. Zagrlio me i kaze – sjedi na stolici Janjica, urednika Novog vremena Hitlerovog. Pa gdje je on? Njega smo strijeljali. Za koga god – i njega smo strijeljali. To je takvo vrijeme bilo.

DANI: I sta ste onda radili?

DEDIJER: Onda je bio pocetak. Kardelj ide na nekakvu konferenciju u London, kazu, Kardelju trebas kao sekretar i kao prevodilac. Ja dodjem u London, ustanem u cetiri sata ujutru, uzmem sve novine, napisem preglede dnevnih vijesti i Kardelj sve zna sta se dogadja u svijetu na obadvije strane. Onda sam prevodio kod svih ministara Churchillovih... Onda su vec bili izbori kad mi je kod Dervente neko rekao: pobijedili partizani u Engleskoj. Kad je Churchill bio smaknut. Kad sam se vratio u Borbu, testirali su me. Umro Roosevelt, april mjesec, kazu: Stevo, napisi uvodnik. Znam da mi je test. Ja sam odsjeo kod moje tetke, gdje je Vlado zivio, na Dedinju. Odjedanput su svi moji pistolji nestali. Nikog ne pitam, Udba bila, nisu mi vjerovali. U americkoj padobranskoj uniformi Stevo Dedijer dolazi ovamo. Sigurno je spijun. Onda su se i Englezi i Amerikanci gledali kao klasni neprijatelji, mi stvaramo socijalizam, a oni hoce da nas sprijece. Onda vidim ko mi postane prijatelj: neki Sabic, Sarajlija, novinar, odjedanput moj prijatelj, hajde, Stevo, sa mnom... Sigurno hoce da vidi ko sam ja. Napisem uvodnik o Rooseveltu, svi odusevljeni, puno sam fakata dao, zanimljivih, interesantnih. Onda – pisi o cetnicima. Ja i to polozim. Vidim, stalno me persiraju. A onda sam pisao neke reportaze o radnicima, pa je Rocko Colakovic dosao da vidi, jer sam napao nekog direktora fabrike ili rudnika u Bosni, ne znam kog. Mene poslali tamo, a ja sam to gledao kao efikasni Amerikanac – ne radi direktor, nista o svom poslu ne zna, i ja to sve napisao. I, Rocko dosao: kako si mogao to napraviti? Slusaj, kazem, ja gledam kako covjek radi, nisam gledao po partijskoj liniji.

DANI: Kad ste prvi put sreli Tita?

DEDIJER: Tita sam samo dva puta sreo. S njim licno sam tri puta razgovarao. Kad je Dimitrov bio... Ja sam prvo bio u Borbi, pa su me onda metnuli za urednika Politike i tu je bio jedan mladi covjek koji je izvrsio samoubistvo. Ja dolazim na posao, pitam gdje je ovaj, kazu – ubio se juce. Ja znam ko je udbas, pitam sta je ovo, kaze – da se nije ubio, mi bismo ga ubili. To je tako bilo, zivoti su nestajali. Gdje sam ja polozio ispit? Trst. Daju mi 10 novina iz Trsta i ja napisem tri reportaze, kao da sam tamo: novine, kino, prodaja, cijena hljeba... Kako si to uspio, pitaju i kazu hajde ti u Trst. Odem ja, ceka se odluka kome ce pripasti Istra i Trst. Svu sam Istru proputovao. Bio sam sa Ljubom Dendicem, on je kasnije bio ambasador. Vidim, mene prate. Dodjem u Trst – Englezi me prate. A ja metnem znacku padobransku i odem u americki oficirski klub i pijem s njima, i poslije tri dana odem u englesku policiju sa onim americkim vojnickim naglaskom i pitam zasto me prate. Onda su partizani i komunisti imali Trst. Petsto hiljada Trscana je izaslo na demonstracije za ujedinjenje. Ali, Talijani i Englezi organiziraju ubistvo, pucaju na tu masu, ubili su devet radnika, uzeli ulice od nas i sve preokrenuli.

DANI: Poceli ste o Titu govoriti.

DEDIJER: On je '48. mene zvao na telefon i rekao mi: Dedijer, napisi bilten za Tanjug da je dosao Dimitrov i sta cemo reci. Kazem, druze Tito, treba mi 10 minuta. On kaze: dobro, zvat cu te. I nazvao me, ja procitao deset redaka, on kaze: u redu, pusti. Drugi put doslo je devet americkih popova, a ja sam bio sef za strane novinare na sudjenju Drazi Mihailovicu. Ja sam intervjuisao Drazu zivoga za vrijeme sudjenja.

DANI: Pricajte nam malo kako je to izgledalo, kakav je bio Draza?

DEDIJER: To je jedno, a drugo, doslo je devet protestantskih popova da vide sta se dogadja u Jugoslaviji i meni kazu: hajde, vodi ih. Hoce da vide Stepinca i vodim ih kod Stepinca. Ja sam jedini koji je intervjuisao Drazu u zatvoru i Stepinca u zatvoru.

DANI: Da cujemo nesto o njima dvojici.

DEDIJER: Opste je misljenje o Drazi da je bio jedan intelektualni oficir, obavjestajac koji je postao zrtva politike velikosrpske. Kako Draskovic danas moze da zagovara Drazu? Pa niko ne shvata da je to obnova stare velikosrpske, niko to njemu i ne predbacuje, a to je, ustvari, velika Srbija. Draza je imao tu ideju, iako je pokusavao da stvori neke veze sa Hrvatima i sa Slovencima, on je imao Slovenaca u stabu. On je pustio svojim komandantima: cetnici – ubijaj i kolji. Dobrica Cosic pise da su njegovog strica vodili kroz selo s nozem u ledjima i zaklali ga. To je bio takav teror. A partija je unistavala sve one antifasiste koji nisu bili cetnici ili ustase. Oni su u Istri ubijali, partija je ubijala popove katolicke koji su bili snazno protiv Talijana. U Beogradu su Dragoljuba Jovanovica, sefa lijeve zemljoradnicke partije na sud ocerali i sudili. Izmisljali o cemu ce suditi. Moja ga je majka odlicno znala, skandalizirali su njega, hapsili. To je njegova partijska linija bila.

DANI: Kakav je bio Draza kao osoba?

DEDIJER: Vrlo prijatan covjek. Ja sam dosao sa jednim Amerikancem koji ga je slikao, cini mi se iz Lifea. Pitao sam je li mu dobro, on je rekao: dobro mi je, pijem koliko hocu, imam vina i rakije, dobro me hrane, nemam nikakvih zalbi na to, imam dva advokata. Onda je poceo razgovor preko mene, ja sam prevodio ovom Amerikancu. Jeste li bili u Hollywoodu, pita ga Draza, a ovome su ujutro pokazivali sta su cetnici radili, kako su klali, grozne stvari, a on pita za Hollywood. Moze biti da mu je trebalo da se odvoji od toga i on kaze Amerikancu: kako bih ja volio ici tamo, ne da igram u filmu, nego da vidim kako prave filmove. E, to mi je najznacajnije sto sam imao. Bio sam tri–cetiri sata sa njim za vrijeme sudjenja, njega su osudili, a moj je prijatelj poslije postao ovaj sto ga je uhvatio, Vucen Krstic.

DANI: Molim Vas, ispricajte mi susret sa Stepincem?

DEDIJER: On je imao dvije sobe. Ja sam dosao sa devet popova i rekao im: gledajte, kod nas je bilo deset miliona ljudi koji idu bosi, cipele nemaju. Sad od tih deset, dva miliona imaju cipele, a vi samo vidite onih osam miliona kojima fale cipele. Vi opisujete Jugoslaviju da nema cipela, a ja da ima cipele. Tako sam s njima razgovarao. A s Titom nisam imao puno kontakata, jer se nikad nisam laktao. Ja sam trazio deset ljudi poslije da pisu moju karakteristiku. Znas sta je karakteristika? Ne znas, vidi se da nisi bio partijac. Karakteristika je da ti napises svoju biografiju, ko si, sta si, a onda ti sef partije napise ko si i sta si tako da te kadrovsko odjeljenje vidi, da te mogu naci. Djilas, tri godine prije nego sto je umro, ja sam mu rekao: Djido, napisi meni partijsku karakteristiku kao da je ja necu citati. I on mi je napisao. Kaze, Stevo Dedijer, ja sam to uvidio, primao je koji god mu partijski zadatak das, nikad nije htio reci nije to za mene. A nikad se nisam laktao, nego kad mi daju partijski zadatak, izvrsim ga. Htio sam da radim. Recimo, ja sam u novinama znao sve i nisu mogli da shvate kako ja mogu da prelomim prvu stranu Borbe za deset sekundi, da znam koliki ce naslov za koju vijest, i da sve zavrsim.

DANI: Koliko ste dugo onda ostali u Jugoslaviji?

DEDIJER: Poceo sam odmah da putujem. Mene su vodili u delegaciji u Pariz kad su oformljene Ujedinjene nacije, u New York, svuda sam isao sa Kardeljom, Djidom. Onda sam bio u Politici, onda je bilo to sudjenje Drazi, pa su me postavili: Sime Balen je bio direktor Tanjuga, a ja pomocnik. Dodjem jednog dana na posao, uhapsili Simu Balena, mog sefa. Onda je dosla partijska konferencija, ona protiv Staljina, i ja sam bio zaduzen za inostrane novine. To je bilo do 1949, kada su me poslali, jer smo morali da mijenjamo imidz Jugoslavije u Americi. Nemamo sta jesti, posvadjali se sa Staljinom, nemamo oruzja, nemamo nista, mene salju u New York i imam zadatak da promijenim imidz Jugoslaviji. Dolaze Kardelj, Djilas, Kidric, Veljko Micunovic u New York, ja ih docekujem na brodu, i Djido kaze: ti veseo, a nama 30 ruskih divizija ceka da skoci unutra. A ja njih vodim da im pokazem Ameriku. Kao i moja majka, nisam imao dlake na jeziku i kazem: druze Kardelj, gledaj, u New Yorku ima dvije tisuce radnji koje prodaju orange juice i hot dog, ti dodjes, onaj ti iscijedi svjez orange juice, ispece hot dog, naplati, ocisti i sve radi jedan covjek. Koliko bi kod nas trebalo ljudi? On se smije i kaze: direktor, pomocnik, pa onda jos deset. Onda Djilas hoce da kupi radio. Odvedem ga u radnju i covjek ga pita koliki je napon. Djido pita koliko je ono kod nas, a ovaj covjek kaze: momenat, vi u Beogradu imate 110, 120 i 220. A Djilas kaze jest. Onda ja kazem: gledaj, on nije znao hoce li mu to ikada trebati, ali mu je doslo na pamet da to ima. Onda u restoranu UN kazem sta njega motivise da sto bude ovako postavljen. Strah da ne bude otpusten. A hajde kod nas nekog otpusti. Onda ih odvedem na moj univerzitet, pa na jedno jezero gdje sam veslao u univerzitetskom timu. Cetiri udbasa tjelohranitelja nadju neki notes u travi i pitaju mene sta je ovo. Ovo su vjerovatno podaci za pravljene atomske bombe. Kako znas? Ja sam citao, kao fizicar pratio sam sta se desavalo oko razvitka nuklearne energije. Oni se pogledase i kaze prvo Veljko Micunovic: hocu da nas povezes sa CIA–om, sa Alenom Dullesom. Kazem, Veljko, ja to necu, imate Kosanovica, nek' on to radi. Da ja dam tebi vezu CIA–e, ja sam odmah CIA. Kurac. Veljko meni kaze: sad znam sta si radio, ti si imao sobicak i nikako nisam znao sta si radio. A ja sam citao fiziku. I tada Veljko i Kardelj kazu: odmah da se vratis. Ja sam tako budala bio, nikad nisam isao za cast, meni kaze Vratusa, pomocnik Kardeljev, hajde s nama u prvu klasu aviona. Ja necu, sta ce mi. Nisam se gurao. To je blesavo, ali tako sam zivio.

DANI: Koliko ste ostali uopce, kada ste…

DEDIJER: Onda sam otisao u Vincu. Kardelj je rekao, cim dodjes u zemlju, dodji kod mene, i 17. januara '50. u njegovom kabinetu mi kaze: hocemo da napravimo atomsku bombu. Paja Savic treba da radi, osnovali smo institut, ali u njega sumnjamo da je sovjetski covjek. Tvoj zadatak je da vidis sta se radi u Vinci. Ja sam citao izvjestaj americkih ispita o atomskoj bombi, sta je potrebno, sta nije. Dosao sam u Vincu i nakon tri mjeseca otisao u Politbiro i rekao: nista.

DANI: Ne mozemo to raditi?

DEDIJER: Ne. Nisam rekao ne mozemo, rekao sam nista ne rade. Paja Savic gura jednu svoju liniju, a on je obecao. Onda meni posalju Jovu, imam tu njegovu sliku... Jovu Kapicica, pomocnika Rankovicevog...

DANI: Koji je sad u Beogradu izvanredan. Ne znam imate li informaciju, ode u Francusku 7 i psuje majku cetnicima. Oprostite, prekinuo sam Vas, Vi ste podnijeli izvjestaj Politbirou?

DEDIJER: Sjedili su oko stola. Rekao sam: vas izmotava Paja Savic. Kao prvo, niko ne izucava neutrone. Ja poceo eksperiment i unistio sebi bijela krvna zrnca. Ja sam rekao: nista se ne radi, rude nemamo, uran ne pravimo, moderatora nemamo. Dosao je Jovo Kapicic i odemo kod Paje. Tako su mene poslali kod Paje. A Pajo Savic i ja smo bili boy skauti i Oskar Davico. Sjecam se Paje, zvali smo ga Paja Pecurka, on bio ovolicni, sesir ovoliki skautski i zvali ka Paja Pecurka. Ja tako dodjem kod Paje, on zna, zvali ga iz Centralnog komiteta – dolazi Dedijer. On vidi sta je. Zove ga neko, kaze nema vode, a on kaze uhapsi sefa vodovoda. Ja kazem: Pajo, sta si ti, jesi li zandar ili naucnik, sto da hapsi sefa vodovoda? Paja je bio obecao, to je Peko Dapcevic govorio, imat cemo atomsku bombu. U novinama, otvoreno izlajao. I ja sam dao izvjestaj gdje smo, sta radimo. To je bila luda kuca. Pratio me... imenovali su nekog sekretara nuklearne komisije, onda ovaj udbas koji je uhapsio Drazu, Vucen Krstic i ja putujemo okolo i trazimo uran po Makedoniji.
DANI: Je li Rankovic bio u toj komisiji?
DEDIJER: Prvo je bio Svetozar Vukmanovic, koji je konjina jedna. Prvo sto sam uradio... Kazem, mi moramo da vodimo ljude po laboratorijama po Evropi. A oni su krali casopise na koje se mozes pretplatiti! Udba krade po bibliotekama. Sto se ne pretplatis, pise cijena, naruci! A on kaze: zar to moze? Na tom nivou sam radio. n
(U sljedecem broju: Teski su ratovi medju demokratama

Srebrenici
Bojan Tončić, E-novine | 23.01.2010.

Jedan južnjački specijalitet od osmosedničkih godina (a i odranije), nakana da se bude veći katolik od pape, otkrio je da, zapravo, Srpska napredna stranka, ostatak zaklane Srpske radikalne stranke, ima stav identičan Liberalno - demokratskoj partiji i Socijaldemokratskoj uniji, a ozbiljno se, intervjuom potpredsednika Aleksandra Vučića, približava Fondu za humanitarno pravo, Ženama u crnom, Jukomu, Helsinškom odboru i ostalim izdajnicima kojima je Vojislav Šešelj poručio da radikali, iako ne mogu da “sruše svaki NATO avion“, mogu da pohvataju Žene u crnom, Beogradski krug i ostale

Preneto sa: http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/34275-Vuieva-tajna-Srebrenici.html

Tek, kraj ove nedelje obeležile su kontradiktorne izjave leskovačkog narodnjačkog poverenika, izvesnog Milana Bačevića, i potpredsednika stranke Aleksandra Vučića,
Taj je Bačević rekao da su priče o genocidu u Srebrenici skovane u glavama lidera zapadnoevropskih zemalja “koji žele suspendovati Dejtonski sporazum i ugurati Srbe u nekakav tor u koji ne žele ući i osporiti im pravo da imaju svoju republiku". "Sve to čine na osnovi krivotvorina koje su napravljene u Haškom tribunalu o tome da je u Srebrenici ubijeno između 7000 i 8000 ljudi, što apsolutno nije tačno, i postoje matematički i statistički dokazi da je to krivotvorina, jer tamo nije stradalo više od 3000 ljudi, a stradalo je i isto toliko Srba, ali ih niko ne spominje", rekao je Bačević, prosvetljujući partijsku ćeliju u Leskovcu.

Lupetao još koješta, naravno da se nije pozvao na izvore, od njega se to nije ni očekivalo (ima on svoj izvor), ali nastao je ozbiljan problem i Vučić pozvao Bujketovu Politiku da se intervjuiše.

Problem je u tome što je nadobudni Leskovčanin propustio neke konsultacije; naime, on se oslanjao na stare instrukcije, čeznutljivo se sećajući dana kada su Vučić i Nikolić na Bulevaru Zorana Đinđića lepili novi naziv te ulice novim natpisima na kojima je pisalo “Bulevar Ratka Mladića“, te poslanice koju je članstvu i građanima pre godinu dana odaslao predsednik stranke Tomislav Nikolić povodom preporuke zemljama Evropske unije i Zapadnog Balkana da prihvate Rezoluciju Evropskog parlamenta kojom se predlaže da se 11. juli obeležava kao Dan sećanja na genocid u Srebrenici: “Ako vi srpsku državu osudite za genocid, podignete spomenik koji neprekidno aludira na taj zločin i pritom ostanu i slovenačka, i hrvatska i muslimanska država apsolutno amnestirane i nepomenute za zločine koje su počinile, onda je to nastavak progona srpskog naroda i potpuno je normalno što se srpski narod protiv toga buni i što nijedna srpska država u tome više ne učestvuje. Možda ako bude prinuđena, ali takva vlast ne može dugo da ostane. Ovo sa Srebrenicom prvo nije naučno utemeljeno, drugo ponovo je zasnovano na izmišljenim ciframa, odbijaju se svi dokazi i nigde nema ni nagovešataja da bi negde neko mogao da pomene žrtve drugih naroda, posebno srpskog, u svim ovim ratovima.(Tomislav Nikolić, Slobodna Evropa, januar 2009.)

Citirajući predsednika stranke, nesrećni Bačević nije apdejtovao stavove, podsetimo se rekao je da “tamo nije stradalo više od 3000 ljudi, a stradalo je i isto toliko Srba, ali ih niko ne spominje". A možda se podsetio i Nikolićeve izjave iz 2005. da “sledeće godine neće biti Exita, ukoliko bude održan minut ćutanja za žrtve u Srebrenici“. Te su godine, naime, organizatori planirali da u noći između 10. i 11. jula minutom ćutanja odaju poštu žrtvama genocida.

Bio je Leskovčanin, dakle, na dobrom tragu, ali se situacija drastično izmenila. Zato ga i Vučić unekoliko amnestira, ne želeći da se namah odrekne takvog kadra:

Da li ima nešto u izjavi Milana Bačevića što možda nije stav stranke?

“Prosto ne znam, jer nisam video preciznu izjavu. Ali on kaže da nije baš sve najspretnije preneto, tako da se ne bih o tome izjašnjavao na takav način“, Vučić, Politika, 21. januar).

Ko bi se odrekao takvog kadra.

No, stavovi su se promenili: “U Srebrenici je počinjen stravičan, jeziv zločin i sramota me je što moram da kažem da ljudi koji su počinili taj zločin pripadaju istom narodu kojem pripadam i ja. Taj masakr je bio toliko stravičan da je besmisleno bilo šta dalje o tome govoriti”, kazao je Vučić Politici (21. januar).

Nije kraj, evo i njegove horor poente:

„Zločin je imao tako užasne razmere da jednostavno nisam u stanju to da komentarišem“.

Naravno da je Vučić za dve deklaracije.

"Sem činjenice da osuđujemo taj užasan zločin (u Srebrenici) i da se gnušamo ljudi koji su počinili takav zločin što, čini mi se, nije sporno ni za koga, o našem odnosu (prema deklaraciji) ne mogu da kažem bilo šta dok ne vidim tekst“, zaključio je Vučić.
Podsetio je da su zločini činjeni i nad Srbima u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj, ukazujući da oni Srbi, koji su činili zločine, to nisu radili u ime srpskog naroda, nego u svoje ime."
A šta su sve radili i u ime srpskih radikala međ' kojima su perjanice bile Vučić i Nikolić, sa radikalskim punomoćjima da ni za šta ne odgovaraju, carinskim deklaracijama po kojima prednost ima opljačkana bela i ostala tehnika. Tadićeva će pisačka bojna svakako napisati nešto sto će prihvatiti Vućić i Nikolić, radna UKS - KJU - KLUKS grupa je formirana i radi.
Ostaje pitanje kako je Vučić smeo da prihvati nešto za šta je predsednik njegove stranke rekao da nije naučno utemeljeno...

http://www.novinar.de/wp-content/gallery/00-single/thumb_Vuk%20Draskovic_kod%20pape.jpg

Dakako, da je i riječ »episkop« vrlo često rabljena na stranicama različitih službenih dokumenata tzv. RSK, na kojima se najčešće spominje osječkopoljski i baranjski episkop Lukijan (Vladulov) sa sjedištem u Dalju, a nešto rjeđe slavonski episkop Lukijan (Pantelić) sa sjedištem u Pakracu, danas episkop budimski sa sjedištem u Budimpešti, i srijemski episkop Vasilije (Vadić) iz Srijemskih Karlovaca. Pakrački je episkop već spomenut kao suautor dokumentarnog filma o »Krajini«, a »Ministarstvo kulture i vjera RSK« od 28. siječnja spominje daljskog episkopa: »Na službenim sastancima u Vukovaru, Erdutu i Beogradu predstavnici toga Regionalnog zavoda (za zaštitu spomenika u Vukovaru, op. a.) argumentirano i dokumentirano su upozorili na kulturni i duhovni genocid Hrvata na srpskopravoslavnoj kulturnoj baštini. To isto je činio i episkop osječkopoljski i baranjski preosvećeni g. Lukijan.« U istomu se dopisu ističe kako je episkop srijemski Vasilije odlikovao Zavod i njegova ravnatelja, dosada u više navrata spomenutog Velimira Ćerimovića, odličjem zbog obnove srpskopravoslavne crkve u Gornjem Tovarniku. Među zaplijenjenom dokumentacijom tzv. RSK nalazi se i nekoliko pozivnica za »parastos«, tj. zadušnice za »zaslužne Srbe«. Tako je npr. dr. Dušan Opačić, predsjednik Glavnog odbora Udruženja prijatelja i poštovalaca akademika prof. dr. Jovana Raškovića sa sjedištem u Kninu, 19. srpnja 1994. odaslao poziv: »Pozivamo Vas da svojom nazočnošću i sudjelovanjem na parastosu i duhovnoj akademiji posvećenoj akademiku prof. dr. Jovanu Raškoviću uveličate sjećanje na Nestora Srpskog naroda Krajine. Parastos će se održati u crkvi Pokrova Presvete Bogorodice u Kninu i manastiru \’Krka\’, Kistanje, dana 28. srpnja 1994. godine u 11 sati, a duhovna akademija 30. srpnja u 18 sati u Domu Srpske vojske i milicije Krajine u Kninu.« I srpskopravoslavni manastir u Dragovcu nedaleko od Vrlike u Dalmatinskoj eparhiji pozvao je tamošnje Srbe na »veliki vojnički parastos«. Naime, nadstojnik manastira »o. Ilarion s braćom«, kako stoji u potpisu, napisao je 28. srpnja 1994. sljedeću »Obavijest«: »Povodom 48. obljetnice od mučeničke smrti, na Ilinje, 2. kolovoza 1994. godine u 12 sati služit ćemo veliki vojnički parastos đeneralu Dragoljubu Draži Mihailoviću i svim srpskim voždima i vojnicima koji su braneći otadžbinu život svoj položili. Cijeli naš narod je uglavnom bio uz pokojnoga velikog junaka đenerala Mihailovića, što se vidi i iz toga da su Srbi iz Drugoga svjetskog rata izašli ne kao pobjednički nego kao pobijeđeni narod. Duh slavne vojske đenerala Draže do danas, kao i oduvijek, a naročito sada, oličava duh našeg naroda u ovoj poslovičnoj: jaki smo jer smo sami. Pozivamo sve poštovatelje svete uspomene đenerala Draže Mihailovića koji su u mogućnosti da sudjeluju u našem radosno-tužnom sveštenodjejstvu. Bog da prosti svetopočivšim dušama đenerala Draže i svim njegovim vitezovima i vječni im spomen.« »Golgota«, iako je vrlo konkretna zemljopisna imenica u Novom zavjetu, do dana današnjeg se u prenesenom smislu općenito često upotrebljava kako bi se opisale muke i patnje pojedinca, skupine, naroda i sl. U tom ju je smislu spomenula i Srpska radikalna stranka Like u priopćenju od 12. svibnja 1993, koje su potpisali »predsjednici općinskih odbora SRS-a Korenice, Donjeg Lapca i Gračaca: Milan Budisavljević, Milorad Mrđa i Mile Samardžija«. U njemu se poziva na ustrajnost u borbi, ali se i prilično žestoko kritiziraju ondašnje »krajinske vođe«: »Braćo Srbi, do sada smo i previše popuštali... Ne dopustite da o našoj i vašoj sudbini odlučuju oni koji nam nisu naklonjeni i oni koji nisu našli za potrebno da nas barem jednom posjete za sve vrijeme naše golgote. Nitko nema pravo ni mandat da čitav jedan narod preda u ropstvo iz kojega se naši naraštaji neće nikada više izvući. Našoj gospodi koja su sada na čelu Republike Srpske Krajine, koju narod nije birao i čije postupke narod ne podržava i ne prihvaća, poručujemo: Svaka stopa srpske zemlje krvlju je natopljena i ne može i ne smije biti jednim pogrešnim potpisom izgubljena. Zato ćemo pokrenuti inicijativu kroz srpsku nacionalnu Frontu Krajine da srpska zemlja Ravnih kotara, Miljevačke visoravni i brane Peruča ostanu srpska te, ako treba, odlučit će se i referendumom, a neprijatelja ćemo potom iz tih područja istjerati oružjem.«

Muslimani u četnicima za vreme
Drugog svetskog rata
APLIKACIJE:
Neumrli naš Čiča voleo je Fehima Musakadića kao retko koga od svojih komandanata i četnika
Na čelu muslimanskih četničkih bataljona bili su Fehim Musakadić, Mujo Pašić, dr Ismet Popovac. Kad smo osvojili opštinu Bjelemiće, muslimani-četnici su streljali trojicu muslimana-ustaša .
Dr Ismet Popovac, lekar iz Konjica, dolazi u prve redove četnika-muslimana. Zbog svoje saradnje sa četnicima i svoga otvorenog sukoba sa Hrvatima i partizanima gine kao četnik u Trebinjskoj šumi, blizu Trebinja, 1943. godine
Čuveni komoranski odred, formiran na terenu između Brodareva - B. Polje - Prijepolje, pod komandom kapetana Huseina Rovčanina brojio je nekoliko stotina boraca
Početkom 1942. godine obrazovan je u Sarajevu Muslimanski četnički akcioni komitet od 14 članova


ANTRFILE:
BIOGRAFSKI ZAPISI ALIJE KONjHODžIĆA
Utisci i zapažanja o ljudima i događajima iz detinjstva i rane mladosti ostaju u sećanju neokrnjeni, večito živi, a često su i putokaz kroz život. Porodica i mesto rođenja, kao i sredina u kojoj se čovek rodio i rastao, imaju takođe presudan uticaj na formiranje ljudskog karaktera, što će se iz ovih mojih kratkih izlaganja, umesto biografije, o mome životu i nacionalno-političkom radu jasno videti.
Porodica - Rođen sam u Ljubuškom, Hercegovina, 4. februara 1899. godine, od oca Sulejmana i majke Umije, rođene Mahić. Otac iako samouk, u zajednici sa mojim amidžom Ademagom, stekao je kao trgovac lep ugled i bio veoma društven čovek. Majka je bila neobično mirna i sentimentalna žena. Njezinu suptilnu dušu ispunjavala je svakodnevna briga o bratu Salihu i meni, i o sestrama Ajiši i Fatimi. Umrla je rano, ali je doživela sreću da vidi Saliha kao zrelog čoveka i diplomiranog pravnika. Moja strina Zejna, bila je rođena u Nikšiću, od porodice Bijedić. Kada je Nikšić, odlukom Berlinskog kongresa od 1878. godine, pripao Crnoj Gori, izbegla je u Mostar, gde je upoznala mog amidžu i udala se za njega. Sa nekom bolnom setom satima je znala da nam priča o svom rodnom kraju i o običajima u Crnoj Gori. Njezin sin, jedinac, Mustafa bio je moj vršnjak.
U takvoj porodičnoj sredini rodio sam se i proveo prve godine detinjstva. Otac je bio intimni saradnik Ali-bega Firdusa, koji se preselio iz Duvna u Ljubuški i odatle vodio borbu za avtonomiju Bosne i Hercegovine. Bili smo i komšije< često mu je babo, po meni, slao kao hediju ulovljenog zeca. Moj bliski rođak Đulaga Vukovac (majke su nam rođene sestre) iz Učiteljske škole u Mostaru prebegao je 1910 godine u Srbiju. O njegovom bekstvu mnogo se tada govorilo ne samo u Ljubuškom već i celoj Bosni i Hercegovini. Tada nisam mogao u potpunosti da shvatim ovaj njegov podvig. Tek kasnije, kada sam došao u Sarajevo, i počeo da se družim sa srpskom revolucionarnom omladinom, bilo mi je jasno da je to učinio kao srpski nacionalista i protivnik crno-žute aždaje, koja je jednako mrzela i uništavala i pravoslavne i muslimane.
Ljubiški, mesto rođenja - Ljubiški je po broju stanovnika najveći srez u Bosni i Hercegovini. Stanovnici su skoro 95% katoličke vere, dok su u samom gradu živeli većinom muslimani i svega četiri srpske porodice: Ćuk, Crnogorac, Mrmak i Vitković. Starešinu porodice Vitković pok. Vasiliju, posle groznih mučenja i čupanja brade ubili su ustaši za vreme Drugog svetskog rata. Odnosi između pravoslavnih i muslimana bili su više nego prijateljski. Nešto ih je vezivalo, neka potajna strepnja od ohole i neprijateljske katoličke većine, koja je kroz usta svojih fratara kova Solde, Mikulića i drugih iz jezuitskog gnezda sa Humca, ispoljavala najekskluzivniji hrvatski nacionalizam i prozelitizam katoličke crkve.
U neposrednoj blizini Ljubuškog je mesto Vitina, čuveno po begovskoj kući Kapetanovića, koja je dala nekoliko intelektualaca i bila poznata ne samo u Ljubuškom već i van granica Bosne i Hercegovine, naročito o književnom radu Mehmed-bega Kapetanovića. Ovaj odžaković i nacionalno svesni Srbim muslimanske vere srpski je radio i osećao. Kao Vukov sledbenik prikupljao je narodno blago - pesme, priče i izreke i to objavio u svome znamenitom delu "Narodno blago". Ovo svoje delo izdao je 1887. godine i štampao ćirilicom, što najbolje ilustruje njegovo srpsko osećanje, i to u vremenu kada je srpska svest kod širokih muslimanskih masa bila duboko zapretena. Sve ovo zajedno odgoj u porodici, sredina grada Ljubuškog, katolička većina u ovom srezu, Vitina sa Kapetanovićima, komšija Ali-beg Firdus, nacionalno opredeljeni brat Salih i Đulaga Bukovac, sve je imalo pozitivnog uticaja na moje nacionalno opredeljenje i formiranje mog karaktera. Istodobno u meni je sve to spontano izazivalo i otpor protiv "lipe vire". Fratri iz samostana sa Humca, nedaleko od Ljubuškog i Širokog brega, bili su nosioci verske netrpeljivosti. Njihova je velika odgovornost da je srez Ljubuški u oba svetska rata dao najveće ustaške koljače i ubice, kao što su bili Luburić, Artuković i drugi. Već tada sam podsvesno osećao da su Hrvati, kao izmećari Austro-Ugarske monarhije, naši zakleti neprijatelji, da im je namera bila da ove dve srpske pokrajine, Bosnu i Hercegovinu, odvoje od slobodnih srpskih država Srbije i Crne Gore i da ih pripoje apostolskoj monarhiji, a nas muslimane da što više otuđe od naše jednokrvne braće Srba pravoslavnih, i konačno, da nas prevedu na katoličanstvo.
Takva psihoza i netrpeljivost između katoličke većine i pravoslavno-muslimanske manjine u srezu Ljubuškom mnogo su uticali na moje kasnije nacionalno formiranje.

OSNOVNI TEKST:
Slabo obavešteni i neupućeni često puta su u toku Drugog svetskog rata pitali: da li u kome procentu muslimani u Bosni i Hercegovini uzimaju učešća u borbi protiv okupatora, ustaša i komunista< da li ima muslimana u četničkim jedinicama pod komandom Draže Mihailovića. Ovo pitanje s vremena na vreme ponavlja i u krugovima srpske emigracije. Nije ni čudo, jer se zna da je jedan dobar deo muslimanskog stanovništva u t. zv. "Nezavisnoj Državi Hrvatskoj" prišao ustašama i zajedno s njima vršio najveće zločine nad nemoćnim srpskim stanovništvom.
Ustaše i komunisti su tvrdili, tvrde i danas, da u četničkim i ravnogorskim redovima nije bilo muslimana, već da su ovi bili uz ustaše odnosno uz komuniste. Mi ne želimo da raspravljamo ma kakvo pitanje, ni sa ustašama ni sa komunistima, ovim putem. S njima će obračunati Srpski narod kad za to dođe vreme i na način koji on nađe za podesan. Mi želimo da po ovom pitanju damo obaveštenje Srbima koji nisu imali priliku da se u to uvere, lično ili na koji drugi način. Pored toga, mi, Srbi, smatramo za našu dužnost da odamo naše priznanje onim muslimanima koji ga zaslužuju.
Nama je neobično žao, što ćemo, nenamerno, usled pomanjkanja pisanih podataka, usled nesećanja, propustiti da pomenemo imena mnogih muslimana-nacionalista koji su imali velikih zasluga u formiranju muslimanskih četničkih jedinica, kao i onih koji su bili u komandama i jedinicama skupa sa četnicima. Navešćemo imena onih kojih se sećamo, čija nam je zla sudbina poznata.

MUSLIMANI-RAVNOGORCI
Nema sumnje da prvo mesto među Srbima muslimanske veroispovesti, koji su se u se u samom početku stavili na raspoloženje neumrlom Čiči, zauzima pok. Fehim Musakadić. Neumrli naš Čiča voleo je Musakadića kao retko koga od svojih komandanata i četnika. Musakadić je bio srpski dobrovoljac u Prvom svetskom ratu. Tada je odlikovan najvećim ratnim ordenom, Karađorđevom zvezdom s mačevima. Bio je u Sarajevu do početka Drugog svetskog rata Direktor policije. On je živeo za Srpstvo, njemu služio, njime se ponosio i, naposletku, za njega dao i svoj život. Pok. Čiča ga je dodelio u Štab Komande Istočne Bosne i Hercegovine, na čijem je čelu bio čuveni junak, vojvoda Petar Baćović. Pok. Musakadić je uhvaćen od strane komunista početkom juna 1943 godine u Stranama kod Uloga, srez nevesinjski, skupa sa pok. majorom Jocom Pantićem, biv. sreskim načelnikom Jovićem, poručnikom Kovačevićem iz Gacka, nosiocem Karađorđeve zvezde s mačevima, narednikom Stanišićem, narednikom žandarmerije Ivanom (Hrant, čije sam prezime zaboravio), i još nekoliko četnika čijih se imena ne sećam. Jedan od preživelih četnika, koji je uspeo da umakne komunističkim kuršumima, pričao je, kako su se sjajno držali svi. Svi, i Musakadić, pred samu smrt, uzviknuo je: "Živeo Kralj, živeo Draža, dole Tito!"
Na drugo mesto dolazi, svakako, poznati sudija okružnog suda u Mostaru, Mujo Pašić. Ko od ranije nije poznavao ovog divnog čoveka i Srbina, upoznaće ga iz nekoliko sledećih redaka. Bilo je to u aprilu 1941. godine. Hrvatske ustaše i u Mostaru, kao i u ostalim gradovima i mestima narediše, pod pretnjom smrtne kazne, da svi Srbi, Jevreji i Cigani moraju da odmah predaju ustaškoj policiji svoje radio aparate, eventualno oružje i municiju. Naređenje se, zna se, odnosilo isključivo na Srbe pravoslavne vere, Jevreje i Cigane. Među Srbima nalazi se i sudija Pašić sa svojim novim biciklom. "A što ste Vi došli sa biciklom?" upitale su ustaše sudiju Pašića. "Po vašem naređenju", odgovorio im je Mujo. "Pa, mi smo naredili samo Srbima, Jevrejima i Ciganima, nego vratite se kući i nosite vaš biciklo", rekoše mu ustaške zveri. "Ja sam Srbin, naređenje se odnosi i na mene, evo vam biciklo", odvratio je sudija Pašić. Ostavio je biciklo, ali je zato odveden u zatvor. Na zauzimanje njegovih brojnih srodnika i prijatelja uspelo se da ga puste na "slobodu". Kakav se pokazao na ovom mestu, takav je bio i ostao kroz celo vreme borbi u redovima gen. Draže, sve dok nije bio zarobljen od Nemaca i predan ustašama. Umro je junački i mučenički u rasadniku "hrvatske hiljadugodišnje kulture", logoru smrti, Jasenovcu.
Treća ličnost, dr Ismet Popovac, lekar iz Konjica, dolazi u prve redove četnika-muslimana. Zbog svoje saradnje sa četnicima i svoga otvorenog sukoba sa Hrvatima i partizanima gine kao četnik u Trebinjskoj šumi, blizu Trebinja, 1943. god.
Poručnik Čengić, mladi aktivni oficir, pridružio se četnicima već početkom 1942. godine. Poslat od strane četničke komande sa specijalnom misijom u Mostar, biva uhvaćen i zaklan od ustaša. Napred navedena četiri Srbina-muslimana bili su muslimansko vođstvo u četničkim redovima za Istočnu Bosnu i Hercegovinu. Bilo ih je još, no njihova imena ne smemo ovom prilikom da pominjemo, jer se, možda, još koji od njih nalazi u životu u zemlji najcrnjeg terora, Titovoj Jugoslaviji.
Musakadić, Pašić, d-r Popovac, poručnik Čengić i drugi njihovi bliži saradnici-muslimani, nisu bili komandanti bez vojske, kako bi zlonamerni ljudi hteli, kad im ustreba da tvrde. Nisu zaboravili nekoliko preživelih svedoka naš oružan plan i napad, 18. i 19. januara 1943, na čisto muslimansku-ustašku tvrđavu Bjelemiće (srez Konjic). Skupa se nevesinjskom, konjičkom, kalinovačkom i drugom sarajevskom četničkom brigadom, pod mojom komandom i komandom pok. Krsta Kovačevića, aktivnog kapetana, rame uz rame borili su se i dva bataljona muslimana-četnika. Na čelu muslimanskih četničkih bataljona bili su Fehim Musakadić, Mujo Pašić, dr Popovac. Kad smo osvojili opštinu Bjelemiće, vlast je preuzeo lično major Fehim Musakadić. Muslimani-četnici su, tada, streljali trojicu muslimana-ustaša iz mesta.
Kad smo u proleće 1943 godine, vodili ogorčene borbe sa partizanima, u našim četničkim redovima imali smo dva bataljona muslimana: jedan u sastavu nevesinjske brigade kojom sa ja komandovao, a drugi u sastavu mostarske brigade, kojom je komandovao kap. Vlado Milutinović, sada u Kanadi. Mnogi su od njih pali na polju časti, za slobodu. Pali su pored Srba-četnika. Njihove žrtve, njihova krv, njihovi mladi životi neće se zaboraviti dok traje nas koji smo s njima delili zlo, a dobra je bilo onda vrlo malo. S toga, neka je slava i hvala njihovim palim žrtvama.
A sada, pred završetak, hteo bih da zamolim sve Srbe koji se bave politikom i koji se bore protiv komunizma, fašizma i nacizma, da ne smeću s uma, kad budemo udarili temelje našoj nacionalnoj državi, da su Bosna i Hercegovina srpske zemlje, da su muslimani Bosne i Hercegovine u ogromnoj većini Srbi, da muslimane iz ovih dveju srpskih pokrajina treba da vodi duh i ideja muslimana-Ravnogoraca: Fehima Musakadića, Muja Pašića, d-r Ismeta Popovca, Srba-mučenika, a ne nekih sumnjivih, samozvanih vođa, koji su služili ustašama i Anti Paveliću.
Fehime, Mujo, Ismete i ostali četnici-muslimani, koji dadoste svoje živote za Kralja Petra, za neumrlog Čiču Dražu, za Ravnogorstvo i Srpstvo, neka je: Rahmetulahi alejhi razmeten vasiah!
("Bratstvo" - maj 1954.)
Vejsil N. Preljo (Buenos Aires)

MUSLIMANSKE ČETNIČKE JEDINICE
Čim je general Dragoljub-Draža Mihailović digao ustanak na Ravnoj Gori, Srbi muslimanske veroispovesti u Bosni i Hercegovini odmah su pristupili akciji da se pridruži Dražinim snagama. Među prvima se javio Draži Fehim Musakadić, dobrovoljac iz Prvog svetskog rata i vitez Karađorđeve zvezde s mačevima, zatim aktivni poručnik Omer-beg Čengić, dr Ismet Popovac, sudija Mujo Pašić i drugi istaknuti Srbi muslimani.
U Hercegovini, u mestima gde je bio pretežno muslimanski elemenat, obrazovane su posebne četničke muslimanske jedinice, koje su brojale na hiljade boraca i operisale pod vođstvom svojih komandanata Srba pravoslavne veroispovesti inž. Vladimira Zečevića, sada u Čikagu, kapetana Vlade Milutinovića, sada u Kanadi, pok. Koste Kovačevića i drugih. Ovi četnički bataljoni, sastavljeni od Srba muslimana, na čijem su čelu bili Fehim Musakadić, Mujo Pašić i dr Ismet Popovac, učestvovali su u zauzimanju muslimansko-ustaške tvrđave Bjelemići (srez Konjic) i nakon zauzeća Bjelemića vlast je lično preuzeo major Fehim Musakadić.
Pod komandom četničkog komandanta Voje Lukačevića bilo je nekoliko stotina muslimana četnika, a njihove operacije izvođene su na velikom frontu od Splita - Mostara - Konjica - Prozora - Gračanice - Glamoča - Glavatičeva - Sarajeva - Nevesinja - Foče - Kalinovika. U donjem toku Neretve, oko Mostara, bilo je pod komandom četničkih vojvoda Jevđevića i Baćevića veliki broj dobrovoljne antikomunističke milicije, od kojih najveći na položaju zone Pasičina.
Čuveni komoranski odred, formiran na terenu između Brodareva - B. Polje - Prijepolje, pod komandom kapetana Huseina Rovčanina brojio je nekoliko stotina boraca. Zasluga je kapetana Rovčanina i njegovo odreda da komunisti nisu uspeli da pređu Lim, iako su u toku 1943-44. pokušavali nekoliko puta. Kada je vojvoda Pavle Đurišić pobegao iz zarobljeništva i sastao se sa svojim borcima u Sandžaku a odatle nastavio put preko N. Varoši, Priboja, Prijepolja, Brodareva, B. Polja u pravcu Berana, Kolašina i u Crnu Goru, kapetan Husein Rovčanin, bez ikakvih ograničenja stupio je sa svojim snagama u četničke odrede heroja i mučenika vojvode Pavla Đurišića. Sam je zatražio da on sa svojim snagama prvi nastupa i da probija front Peka Dapčevića, koji se naročito bio ušančio i utvrdio na položajima kod Mojkovca. Posle višečasovne dnevno-noćne borbe, prsa u prsa, kapetan Husein Rovčanin razbio je komunistički front i u toj borbi poginuo.

400 MUSLIMANA ČETNIKA IZ UMČANA
U štabskoj četi sreskog komandanta u Konjicu Jova Babovića sa malim izuzetkom bili su muslimani-četnici, a u sastavu Konjičke četničke brigade nalazili su se muslimani-četnici iz Konjičke Župe, Bjelemića i Uloški bataljon. Konjička brigada brojala je 330 boraca, Konjička Župa 200, Bjelemići 200, a Uloški bataljon 150 boraca. Iz Konjičkog sreza skoro svi muslimani, sposobni za borbu, bili su u četnicima. Na položaju Bjelašnice bilo je 400 muslimana četnika od Umčana u zajednici sa Vukasovićem. Vukasović je bio komandant 2. sarajevske brigade. U Višegradskoj brigadi kapetana Nikića nalazilo se 200 muslimana četnika. U borbama oko Neretve-Glavatićeva potpukovnik Jovanović, pored svojih 200 boraca, imao je u svome sastavu i 200 muslimana-četnika na liniji Bjelašnica - Konjic - Bijela. Kod rezervnog poručnika na položaju Devojčin Kuk 70, u odredu Kurteša, koji je brojao 550 boraca, bilo je 80 muslimana četnika, a u sastavu Hercegovačkog odreda isto toliko muslimana četnika.
Kao što se iz izloženog vidi, bosansko-hercegovački muslimani iz Sandžaka bili su na strani svoje progonjene braće Srba pravoslavne veroispovesti. Oni su aktivno učestvovali u oružanim četničkim odredima pod vođstvom besmrtnog Draže, pisali rezolucije i muški, kako dolikuje odžakovićima i koljenovićima, protestvovali protiv ustaškog nasilja. Mnogi znani i neznani pojedinci, mahom intelektualci, na razne načine činili su neocenjive koristi borbi, koju je goloruki Srpski narod vodio protiv ustaških i partizanskih hordi.
Početkom 1942. godine obrazovan je u Sarajevu Muslimanski četnički akcioni komitet od 14 članova, čija imena iz razumljivih razloga ni danas ne možemo objaviti, jer mnogi žive i tavore svoje dane pod Titovim terorom.
U samom okupiranom Beogradu bio je obrazovan muslimanski centar, koji je sarađivao u raznim vidovima sa Ravnogorskim pokretom i posebnim kanalima održavao veze sa Bosnom i Hercegovinom. Odlaskom Mustafe Mulalića, bivšeg narodnog poslanika na Ravnu Goru, vođstvo muslimanskog centra preuzeo je Abdulah Kemura, knjigovođa Srpske zemljoradničke nabavljačke zadruge, koga su partizani ubili među prvima pri zauzimanju Beograda. Grupa je izdavala ilegalno i list ISTOK pod uredništvom Mustafe Mulalića, preko kojeg je održavana veza sa zemljom. List se štampao u Dražinom glavnom štabu, zajedno sa dva centralna lista: RAVNA GORA i RAVNOGORSKA MISAO.
Piscu ovih redova pripada donekle zasluga za uspešno funkcionisanje obaveštajne službe na terenu Bosne i Hercegovine, koja je dejstvovala iz Beograda, preko prote Božića i Jezdimira Dangića, a u kojoj su radili sve sami Srbi muslimanske veroispovesti.
Podzemnom radu ovog obaveštajnog centra ima se zahvaliti da su bosansko-hercegovački muslimani bili obaveštavani o prilikama u svetu, o stanju u okupiranoj Srbiji i pozivani da u svakoj prilici progonjenom bratu ukažu pomoć i zaštitu. Da nije uništena ogromna arhiva komesarijata za izbeglice u Beogradu, kojem je na čelu bio veliki srpski rodoljub i istaknuti sokolski prvak Tomo Maksimović, generalni direktor svetske firme "Bata" za Jugoslaviju, znalo bi se nešto više o radu Srba muslimana, kako u Beogradu, tako isto i u Bosni i Hercegovini. Komesarijat je saslušavao svakog izbeglicu iz Bosne i Hercegovine, kao i iz ostalih srpskih pokrajina, čijim se iskazima moralo verovati. Veliki broj izbeglih Srba izjavio je, da su uz pomoć muslimana prešli Drinu i tako izbegli sigurnu smrt. Mi smo, iznoseći ove nepotpune podatke o stavu bosansko-hercegovačkih muslimana za vreme Drugog svetskog rata, kao i o učešću velikog broja muslimana u četničkim odredima, izvršili svoju dužnost. Namera nam je da ovim sačuvamo ovu istinu od zaborava za poznija srpska pokolenja. Ona će u miru i slobodi, bez ikakvih predrasuda, i na temelju mnogobrojnih i kudikamo ubedljivijih činjenica, nego što su ove, pravilno oceniti sve te napore i žrtve bosansko-hercegovačkih muslimana. Tako će iz svega toga izvući još jedan dokaz, da su sve to činili kao nacionalno svesni Srbi muslimanske vere i da nisu žalili ni svoje živote, kada je bila u pitanju sudbina srpskog naroda.
I na kraju setimo se Njegoša: "Ne pita se ko se kako krsti, no čija mu krvca grije prsi, čije ga je mljeko zadojilo."
Alija S. Konjhodžić

JEDAN VERODOSTOJAN SVEDOK
U Trebavskom korpusu srpskih četnika, čiji je komandant bio čuveni prota Savo Božić, bilo je i Srba muslimana. Petar Đokić, jedan od preživelih boraca iz ovog korpusa (sada živi u Njujorku) objavio je u "Ravnogorskom Borcu", br. 201, februara 1966 godine, članak pod naslovom "Prota Savo Božić", gde između ostalog piše:
"Plodovi te sloge i snage (Srba pravoslavnih i muslimana, naša primedba) i danas bi ne samo koristili tome kraju, već bi se i utrostručili, da nije došlo do katastrofe Jugoslavije. U tome času po nagovoru spoljnih dušmana, organizovali se unutrašnji zlotvori da unište slogu među braćom i tekovine slobode, pravde i napretka. To je protu Savu do srca zabolelo ali ne i obeshrabrilo. Naprotiv, sa krstom u jednoj a puškom u drugoj ruci, prota Savo je poveo prve zaštitnike ojađenih i osvetnike nedužno pobijenih. U toj nevolji, pritekle su mu u pomoć ne samo najbolje snage trebavskih svetosavaca, već i svesna muslimanska braća okolnih sela. Ovi muslimani su zaista bili verni borci i branioci Dinastije Karađorđevića, što može da im služi na čast i ponos. Tom slogom braće u nevolji, prota Savo je sprečio nameru dušmana Srpskog naroda, da iskoriste zablude prošlosti i tadašnje intrige, u cilju međusobnog istrebljenja Srba pravoslavnih i Srba muslimanske vere. Umesto toga, pod njegovim mudrim vođstvom, braća se objedinila i zajednički branila od lažnih hrišćana - svirepih ustaša i istinitih bezbožnika - bezdušnih partizana. To bratstvo, tada zapečaćeno ostalo je tvrdo do današnjih dana, dokazano na svim Titovim "izborima", da su Srbi pravoslavni i Srbi muslimani, braća jedne krvi i jednog imena. Za ovo neka je slava i hvala proti Savi."

DRAŽA MIHAILOVIĆ I MUSLIMANI
Kako je general Draža Mihailović gledao na problem naše muslimanske braće najbolje će se videti iz sledećeg telegrama, koji je uputio 21. januara 1945. godine Kraljevskoj jugoslovenskoj vladi preko jedne od svojih neposrednih radio veza koje je imao s njom. U tom telegramu objašnjen je stav muslimana u rešavanju jugoslovenskog pitanja. S obzirom da je general Mihailović taj telegram poslao, očigledno je da se složio s pogledima naše muslimanske braće. Izjavu muslimana potpisao je jedan od najuglednijih među njima. Njegovo ime, nažalost, ne možemo objaviti pošto se nalazi u zemlji. Ta izjava glasi:
"Mi, muslimani Kraljevine Jugoslavije, bezuslovno i nepokolebljivo smo za ustavno-monarhiski oblik vladavine sa dinastijom Karađorđevića i Kraljem Petrom Drugim na čelu.
"Mi smo isto tako za federativno uređenje Jugoslavije na etničkom principu, s trima federativnim jedinicama: srpskom, hrvatskom i slovenačkom. Kako mi, muslimani živimo isključivo na srpskom etničkom području, to je razumljivo, da tražimo da svi nepodeljeni uđemo u sastav srpske federativne jedinice.
"Što se tiče Bosne i Hercegovine, mi tražimo da te pokrajine, zajedno sa susednim srpskim krajevima, kao i sa onim srezovima u Sandžaku, koji i saobraćajno i privredno gravitiraju Bosni i Hercegovini, obrazuju u srpskoj federativnoj jedinici jednu veliku samoupravnu oblast, sposobnu za život, i sa punom administrativnom autonomijom. Toj oblasti mora se, s obzirom na geografski položaj i saobraćajne mogućnosti, obezbediti pristup i na more, kako na jugu tako i na jugozapadu.
"U kulturno-prosvetnom pogledu mi tražimo da nam se kao celini obezbedi puna versko-prosvetna autonomija.
"Kako su svi naši zahtevi opravdani i etnički i istoriski i osnovani na potpuno demokratskim principima, to smo uvereni da će naići na puno razumevanje u svima nepristrasnim krugovima i srpskim i hrvatskim, i da će muslimani ovim svojim stavom doprineti svoj prilog pravilnom rešenju srpsko-hrvatskog pitanja.
"Naglašavamo da smo već i kao muslimani protiv komunizma i protiv terora a za punu i istinsku demokratiju, u čiju pobedu čvrsto verujemo."
Ova rezolucija muslimana, dostavljena Kraljevskoj vladi preko generala Draže Mihailovića, najbolji je odgovor svima onima koji danas nastoje da proglase našu muslimansku braću Hrvatima a Bosnu i Hercegovinu nekakvim hrvatskim pokrajinama.
("Bratstvo" - mart 1956.)

CENTRALNI NACIONALNI KOMITET I MUSLIMANI
Na sastanku Centralnog Nacionalnog Komiteta, održanom u Srpskoj Grapskoj, 14. oktobra 1944 godine, predsednik Izvršnog odbora C.N.K. Dr Stevan Moljević rekao je sledeće:
"Pri rasmatranju naešg pitanja prema muslimanima u Jugoslaviji za nas Srbe su od važnosti četiri momenta koja ne smemo gubiti iz vida: "1. PRVO, muslimani u Jugoslaviji broje 1.880.000 duša, s kojim se brojem mora ozbiljno računati i koji u slučaju mudre i pametne državne politike može da bude pozitivan faktor u našem unutrašnjem državnom životu, kao što može da bude i negativan ako se ne pođe pravim putem.
"2. DRUGO, pri uzimanju pitanja muslimana u državnom uređenju i životu Jugoslavije valja znati da oni u Jugoslaviji žive isključivo na srpskom području od Bihaća i Cazina na severozapadu, pa sve do Đevđelije na jugoistoku - u oblasti Bosne i Hercegovine, Rasa, Kosova i Metohije i Južne Srbije. I, ako se Jugoslavija obnovi na federativnoj osnovi, kao što mislimo i želimo, onda će svi muslimani u Jugoslaviji doći u sastav srpske federalne jedinice. To ima i tu dobru stranu što će se sva pitanja muslimana u toj jednoj jedinici, na jedan način i pred jednim forumom moći da reše. Ima to i tu dobru stranu što su kroz nekoliko vekova zajedničkog života Srbi pravoslavni i muslimani svikli jedni na druge i što poznaju život i običaje jedni drugih, što nije slučaj kod drugih.
"3. TREĆE, što Islam prema državi ima svoj stav za koji bi mogli reći da je državotvorniji nego druga religija.
Šerijatski propisi Islama, ukoliko se odnose na organizaciju muslimanske verske zajednice, omogućuju punu samostalnost te zajednice za svaku državu napose, tako da svaka država koja ima muslimanskog življa može za taj živalj imati i potpuno autokefalnu islamsku versku zajednicu, potpuno nezavisnu i u kojoj drugoj crkvenoj vlasti izvan te države. To je po Jugoslaviju vrlo povoljan momenat da muslimani, osim onih na Kosovu i Metohiji, nemaju nikakvih centrifugalnih težnji. Jugoslavija im jeste i ostaje jedino ognjište i jedina otadžbina.
"Islam u pogledu pojedinaca traži od njega kao državljanina u pozitivnom smislu više nego mnoga druga religija, jer obuhvata sve strane njegovog života - traži od njega red, rad i pokornost zakonima. Mi, ako želimo da naši muslimani budu dobri državljani i dobri ljudi, moramo od njih tražiti u prvom redu da budu dobri muslimani.
"4. ČETVRTO, muslimani u Jugoslaviji zbližuju nas sa još dvema muslimanskim državama na Balkanu - Albanijom i Turskom, što čini još jednu snažnu komponentu za Balkansku zajednicu. Jer, Islam koji apsorbuje i reguliše svojim propisima najveći deo života svojih vernika veže iz više međusobno nego ikakva druga religija. "To su četiri momenta koji govore za što tesniju i srdačniju saradnju Srba pravoslavnih i muslimana u Jugoslaviji".
("Bratstvo" - juli 1956.).
Inž. Vladimir Zečević (Čikago)
__________________

XXI vek
> U ime naroda moglo se zaratiti podgrevanjem međunacionalne mržnje,
> Dozvoljena su zverstva I genocide nad decom,
> U ime stranih sila I naše pete kolone -
> Dozvoljeno je
> Prodaja I trgovina decom ,belim robljem
> Dozvoljena prodaja tela I organa,krvi,dozvoljeni eksperimenti nad
> mesom srpskim I državljanima Srbije,
> U ime naroda samo odabrani zarad "visih ciljeva" mogu trgovati drogom
> I trovati narod-U ime naroda.
> Može se trgovati oružjem -U ime mira među narodima?
> U ime neokolonijalizme,neorobovlasništva,masonerije,IZMA,Vere I
> marioneta globalnog poretka.
> U ime naroda sa zverstvima se kalkuliše,sa brojem žrtava,po potrebi
> pojedinaca I definišu se zverstva :
> Genocid NE,NIKAKO!
> Zločin,možda ,Svakako,ali selektivno,prave zličince sakriti,lažne podmetnuti!
> Otima se -U ime naroda.
> U ime integracija sa svetom,otima se od svih ,kažnjava selektivno.
> Otima se od siromašnih zarad sprečavanja siromaštva I gladi u svetu?
> Otima se sve sto se oteti može pod izgovorom "Da živimo kao sav normalan svet"?
> Ubijaju se ljudi,deca na ulicama,na drumovima,u ime 4. Godine ne
> napredovanja u Vladinoj službi?
> Gazi se narod novim džipovima samo za pojedine minister,prelazi se
> preko leševa tog istog naroda ,uU VLADINOM SLUŽBENOM AUTOMOBILU,
> Sa ulice na ulicu ,narod se tera,sa šakom ili bez nje,uz infuziju ili
> bez nje,sa parčetom hleba ili bez,na šine ,na puteve od koridorskog
> značaja ,samo da budemo tolerantni ,da komšiji živi krava,a, naša
> neka crkava,nek joj je alal!
> Dok Zakon U ime Naroda trenira magiju čaranja,vračanja ,veštičarenja
> ,I kretenisanja naroda,preko lešava,preko lopova,preko korupcije,Bebi
> mafije,Slikarske mafije,Droge,Trgovaca oružjem I životom Planete
> Zemlje,preko kiča u svim umetničkim granama,preko prosvetne mafije
> ,crkvene I IJE,BIJE,CIJE....
> Za to vreme
> Ivica I Marica doručkuju milosrdno,
> Nata gradi svoje zacrtane ciljeve
> Crna Svastika gradi svoje ciljeve
> Dalaj Lama ima zabranu druženja od stuba nam državnog na koga se oslonismo,
> Od drugog stuba dobijamo po nosu jer mnogo bre mutimo na sve strane U
> TKZV evroatlantskim da živimo bolje interacijama/a živimo samo zato
> jer ne mogu da se sete kako da nas istrebe za jedan dan/...
> Za to vreme SPC sa sve Sinodom ,kao nije znao da ima kriminalce koji
> sarađuju sa gorim kriminalcima,bas u svojim redovima,da I u SPC ima
> onih od slikarske mafije ,umetničke I još kojekakve,u ime Vere I
> Anateme,kažem ,za to vreme inspekcija SPC istražuje ko su ti koji
> nisu dobri I ne vode svoje crkvene knjige kako treba da ih ne ufate..,
> Za to vreme ,neki novi narod će da zaposedne Srbiju,jer je već sve
> dobro otkupio,akcionarizovao,izigravao dobročinitelje ,pa gradi kule I
> gradove
>
> ALI ZA SEBE NE ZA SRBE I SRBIJU!
> U ime naroda!
>
>
> Terezia Uzel Đurin

Monahinja "isprašila" delegaciju SUBNOR-a
23. septembar 2009. | 15:46 | Izvor: Beta
Čitaj mi!

U saradnji sa FTN i firmom AlfaNum

LESKOVAC - Jedna monahinja manastira Sveta Bogorodica iz sela Jašunja sprečila je delegaciju SUBNOR-a da položi vence na partizanskom spomen obeležju na manastirskom imanju.

"Pre nego što su došli poručivala sam im da neću dozvoliti da vršljaju po Božjoj kući i da me uznemiravaju. Bezbožnici nemaju šta da traže na manastirskom imanju. Vence neka polažu na drugo mesto", kazala je monahinja Lidija za agenciju Beta.

Članovi SUBNOR su želeli da polože vence na mesto gde su poginuli njihovi drugovi iz Babičkog partizanskog odreda.

U protestnom pismu, upućenom vladiki niškom Irineju, pod čijom je nadležnošću manastir u Jašunji, SUBNOR je zatražio da se monahinja "urazumi" i da ne pravi probleme.

"Antifašisti su bili i vernici, a ne samo komunisti, zato ne razumem ovu diskriminaciju. Ako se propagiraju verske i seksualne slobode, kome onda smetaju antifašisti", kazao je za agenciju Beta sekretar leskovačkog SUBNOR-a Stojan Marković.

Nenezić je tvrdio da je i Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta
> obnove, 1999. godine u Grčkoj primljen u savez slobodnih zidara. Na
> listi masona u Zrenjaninu, na primer, nalaze se sledeća prezimena:
> Kićanski, Arsić, Hajduković, Solarov, Stanić, Mihajlović i Prohaska.
> To su ugledni umetnici, majstori, biznismeni.
>

Šešelj u novoj formi protesta
Tužilaštvo je protiv Šešelja pozvalo 105 svedoka, a za dve trećine tih pojedinaca optuženi tvrdi da služe samo tome da u sudnici potvrde da su se desili zločini čije postojanje on ni ne osporava

Protekle nedelje Vojislav Šešelj stupio je u novi haški štrajk, odbijajući da unakrsno ispituje zaštićenog svedoka 021, prvog od 13 svedoka koje će tužilaštvo, po odobrenju sudskog veća, ispitivati na osnovu njihovih pisanih izjava. Šešelj tvrdi da se na taj način krši njegovo pravo na pravično suđenje i da su ovoj kategoriji svedoka izjave pisali haški tužioci.

Pre nego što je u sudnicu uveden svedok 021, čija se pisana izjava odnosi na događaje u vukovarskoj bolnici, predsedavajući sudija Žan Klod Antoneti je rekao da ni ovaj svedok, kao ni sledeća dva zaštićena svedoka koji će svedočiti o ubistvima hrvatskih zarobljenika na Ovčari, ne terete lično Šešelja, već samo svedoče o „bazi zločina”, drugim rečima, iznose dokaze da se zločin desio. Šešelj se energično usprotivio takvim svedocima za koje tvrdi da samo „razvlače” suđenje u nedogled.

Tužilaštvo je protiv Šešelja pozvalo 105 svedoka, a za dve trećine tih pojedinaca optuženi tvrdi da služe samo tome da u sudnici potvrde da su se desili zločini čije postojanje on ni ne osporava. On postavlja pitanje zašto se izjave ovakvih svedoka „guraju” u ovaj predmet, sugerišući time da tužilaštvo zapravo pokriva svoju nesposobnost da na klupu za svedoke izvede ljude koji mogu da dokažu konkretne optužbe.

Kad je reč o Ovčari, Šešelj je objasnio da on uopšte ne osporava da je tamo počinjen zločin, te da nema nikakve potrebe za tim da tužilaštvo s tri patologa, koliko ih je na spisku svedoka, dokazuje zločin na Ovčari. To može, kaže on, da se dokaže i sa samo jednim patologom. Ima dosta stvari koje tužilaštvo dokazuje, iako one nisu sporne. Sporno je ko je učestvovao, sporno je da li postoji udruženi zločinački poduhvat i, po Šešelju, to treba da bude predmet rasprave.

Naglašavajući da želi da ispituje svedoke po redovnim pravilima, uz poštovanje načela usmenosti i neposrednosti (a ne na osnovu nekih „hibridnih pravila” gde se izjava svedoka uvršćava kao dokazni predmeti, a on „usput može da postavi samo nekoliko pitanja”), Šešelj je rekao da zna da tužilaštvo ima problema s vremenom i da oni imaju nalog da završe ovaj predmet, ali da su mogli da smanje broj svedoka i da bi im u tome pomogao razgovor s njim, kako bi se izbeglo da se gubi vreme u dokazivanju nespornih stvari poput one da se desio zločin na Ovčari.

Svi svedoci tužilaštva, po njemu, planirani su da svedoče o bazi zločina, što znači da su to svedoci koji će posvedočiti da su videli neki zločin, ili da su čuli od nekoga da se desio neki zločin, ali koji neće znati i da povežu Šešelja s tim zločinom.

To je logika po kojoj tužilaštvo, navodno, želi da dokaže da su svi ti zločini sastavni deo udruženog zločinačkog poduhvata u kome je Šešelj učestvovao zajedno sa Slobodanom Miloševićem radi proterivanja nesrpskog stanovništva iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine zbog stvaranja Velike Srbije.

Svojevremeno se i Slobodan Milošević, na čijem je suđenju svedočilo 300 svedoka tužilaštva, bunio zbog velikog broja svedoka koji optuženog nikad nisu lično ni videli, a kamoli bili u nekoj direktnoj vezi s njim. Čak su i sudije pitale tužioca Džefrija Najsa šta će mu toliki svedoci. Sudija Ričard Mej je jednom prilikom rekao da bi „jedan dobar svedok na ovakvom procesu bio dovoljan”.

Ljiljana Milisavljević

Vučić: Šešeljev udarac tribunalu

Generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić izjavio je juče da lider te partije Vojislav Šešelj na suđenju pred Haškim tribunalom i dalje ostaje pri odluci da ne ispituje svedoke koji su dali svoj pisani iskaz, bez mogućnosti unakrsnog ispitivanja.

Vučić je, na konferenciji za novinare, ocenio da je Šešelj tim postupkom zadao ozbiljan udarac Haškom tribunalu jer se do sada pokazalo da u pisanim izjavama svedoci napišu ono što nisu videli, a onda im se usmeni iskazi „drastično razlikuju od onog što u papirima piše”.

Tužilaštvo je, kako je istakao, do raznih izjava dolazilo ucenama, pritiscima i pretnjama, i zato je sad ograničilo ispitivanje svedoka na pola sata, kako se to ne bi otkrilo.„Šešelj na takvu igru neće pristati”, rekao je Vučić, konstatujući da će lider SRS-a „rasturiti svedoke tužilaštva”.

Kako je naglasio, na slučaju prošlonedeljnog svedoka Mladena Kulića, Šešelj je pokazao da se pronalaze ljudi koji su počinili neki zločin u ratu, pa se ucene da svedoče protiv nekog, a da će za uzvrat biti zaštićeni za zlodelo koje su počinili.

Vučić je zapitao i zašto su se od objavljivanja knjige bivšeg glavnog tužioca Haškog tribunala Karle del Ponte uplašili neki srpski zvaničnici i konstatovao da je to verovatno zbog toga što u njoj piše „šta su sve radili protiv srpskog naroda i jedan protiv drugog”.„Biće zanimljivo da pročitamo kakvih tu stvari ima i zašto su se uspaničili”, rekao je on.

Fonet

Istoričar profesor dr Đorđe Stanković u intervjuu za „Pečat“ objašnjava ko je napisao a ko potpisao „Apel srpskom narodu“ 10. avgusta 1941. godine u kojem se građani Srbije pozivaju na saradnju sa kvinsliškim vlastima u Beogradu, a osuđuje partizanski pokret otpora, kao i kakav je nauk tog „Apela“ i šta nam on govori o savremenoj Srbiji i savremenom svetu.

Kako bi dao doprinos u razrešavanju brojnih istorijskih nedoumica, nedeljnik „Pečat“ nastavlja razgovor započet još prošle godine sa istoričarem Đorđem Stankovićem. Ovoga puta u središtu interesovanja je tekst čuvenog „Apela srpskom narodu“, upućenog srpskog narodu za vreme Drugog svetskog rata od strane nacista i njihovih domaćih saradnika.

Prema Stankovićevim rečima „Apel“ je još jedno u nizu šnajderskih umeća po modi koja je još i danas aktuelna.

Svedoci smo brojnih pokušaja ili realizacija rehabilitacija ličnosti koji su sarađivali za vreme Drugog svetskog rata sa okupatorima. Možete li nam nešto više reći o ulozi Dragiše Vasića, književnika koji je bio politički savetnik Draže Mihailovića?

Posle mesec dana ćutanja neko je opet dao zeleno svetlo da se kroz crveno svetlo ni u kom slučaju ne može proći. Žuto se uvek toleriše! Rehabilitovan je najpre najbogatiji Srbin u Kraljevini Vlada Ilić, a zatim Dragiša Vasić, ideolog i politički savetnik Draže Mihailovića. Zaista, njemu se ne može pripisati nikakva druga krivica, osim ideološke i političke. Znamo za Dragišu Vasića kao talentovanog književnika i izuzetno sposobnog advokata. Posedovao je pred Drugi svetski rat palatu na „Londonskom skveru“, u čije se prizemlje kasnije uselila velika prodavnica „Borovo“. I još ponešto. U Šelenbergovoj knjizi poternica okarakterisan je kao „vatreni nacionalista i anglofil“, mada je kao advokat branio komuniste i održavao veze sa KPJ. I dan danas istorijska nauka ne zna kako je došao u dodir sa Dražom Mihailovićem i kako je u njegovom štabu zauzeo tako značajan položaj. Dobio je čin pukovnika! Sud je presudio, a nije konsultovao arhivu KGB i NKVD u Moskvi. Velika greška suda. Nije samo golo naklapanje da je Staljin imao svoje ljude i kod Draže i kod Tita. To se onda zvalo „realpolitika“. Zato je izlišno ponovo upozoravati, sada već neznalice, da se ne petljaju tamo gde su istoriju krojile obaveštajne službe velikih sila. Dragiša Vasić kod Draže Mihailovića, a Vilijam Bil Hadson najpre kod Josipa Broza, jer je engleska obaveštajna služba znala ko je Josip Broz i gde Hadson može da ga nađe! I, veliki naslov u tiražnim novinama: „Došao red i na đenerala?“ Srbija revnosno čisti svoje kvislinge! Što reče Matija Bećković: „Ubismo se pravdajući se da nismo ono što smo“. Božidar Bećarević dovođen je do 1949. godine u jednu vilu ispod Avale, gde su Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun proveravali one partijske kadrove koji su bili hapšeni i prošli kroz Specijalnu policiju, s obzirom na to da je imao „fenomenalno fotografsko pamćenje“. Gde je Bećarević posle 1949. godine? Kada je SUP Kragujevca, gde je Bećarević rođen, upitao republički SUP 1956. godine da li ima neke informacije o njemu, odgovoreno je da nemaju nikakve informacije. Međutim, kada je 1963. godine počela modernizacija obaveštajnih službi i uveden jedinstveni „Upitnik o jugoslovenskom emigrantu“, revnosni službenik je popunio i upitnik za Božidara Bećarevića, pod registarskim brojem 125950 i brojem dosijea II-7754 od 21. marta 1963. godine. „Obrađivač i glavni šifrant“ u saveznom SUP-u na vrhu upitnika rukom je napisao: „Poništeno. Greškom ispunjen, pošto je isti streljan 11. septembra 1963. godine“, kao „neprijatelj“. Nejasno je da li je Bećarević streljan 11. septemra 1963. ili je „obrađivač i glavni šifrant“ tog datuma napravio belešku na vrhu strane? I, šta sada istoričar u ovakvom slučaju može da zaključi? Kako da objasnimo ne samo revizionistima već i istoričarima naučnicima kritičke istorijske škole da, u pomanjkanju ostalih validnih izvora, ova činjenica mora da ostane u ogoljenom stanju kako smo je i izneli. Sa zabrinutošću se pitamo da li će biti tako ili će se mudro ćutati? Ponovo upozoravamo revizioniste koji su na stramputici da budu izuzetno oprezni kada se „dokopaju“ ovakve činjenice! Ona se promeniti ne može, a pogotovo ne možemo donositi konačne zaključke. Za nas ostaje potpuna nepoznanica šta je bilo sa Božidarom Bećarevićem od 1949. godine? Da li je već tada streljan te je ostalo što smo naveli samo vešto prikrivanje stvarnih činjenica? Zašto se o tome i danas ćuti posle toliko godina? U drugom „narandžastom upitniku“, mnogo detaljnijem, piše da je streljan 1963. godine!?

Više u 96. broju magazina “Pečat”