Stara vest u novom ruhu !!

Rade Radivojac (84) iz banjalučkog prigradskog naselja Tunjice i jedan od malobrojnih preživelih logoraša iz Jasenovca, koji je preko medija ponudio poštenoj sirotinji ili nekoj izbegličkoj porodici na trajno korišćenje njegove vikendice u selu Donji Orlovci, nedaleko od Prijedora, kaže da su ustaše u ovom zloglasnom logoru davale logorašima da jedu supu od ljudskog mesa.

Svi u Tunjicama, a i šire, znaju koliko čika Rade voli da pomaže ljudima, a isto tako, znaju i za njegovu neverovatnu životnu sudbinu, jer je ovaj 84-godišnjak jedan od malobrojnih srećnika koji je pre 67 godina uspeo da preživi golgotu Jasenovca.

- Kako ne bih ponudio pomoć kada sam i ja, pogotovo nakon stradanja u Jasenovcu, bio prava sirotinja. Nisam imao koricu ‘leba! Čak sam prosio i radio kao sluga kod raznih gazda. Želim da nađem časnu i poštenu sirotinju da tu živi! U kući-prizemnici ima struja, voda, bašta, šupa, ostava i voće. Za uzvrat jedino tražim poštenje i da se to malo imanje čuva i održava. Toliko je poštenih izbeglica, siromašnih i invalida koji nemaju gde. Zato želim da nađem neke dobre ljude da tu žive, a uvek je moguće da im prepišem kuću – priča Rade.

Rade Radivojac tačno 17 godina traga za jednim čovekom, Ličaninom, koji je pred najezdom hrvatske vojske i njenih pomagača u akciji “Oluja“ bio u koloni izbeglica koja je bežala iz Republike Srpske Krajine.

- Taj čovek, kojem ime nikad nije saznao, jednog avgustovskog dana 1995. godine ušao je u dvorište njegove kuće u Tunjicama i zamolio me da tu ostavi konje i kola koja su vukli, a on će dalje peške prema Srbiji. Kako da mu ne pomognem? Reče mi da je u Lici zatekao ubijenu ženu i kćerku, a petogodišnjeg sina nije našao. Potegao je jednu čašicu rakije i otišao. A nešto me natera da ga fotografišem – kaže Rade, koji i danas ima fotografiju svog Ličanina pored konja.

Kako je izašao iz njegovog dvorišta, taj čovek se nikad nije vratio. Dugo vremena Rade nije znao šta da radi sa konjima, a onda ih je prodao i novac stavio u banku.

- Taj novac ga čeka. Kola stoje u dvorištu, već su strunula. Sve bih dao da ponovo vidim tog čoveka. Sve se nadam da će jednog dana doći. Išao sam čak i do Gline na Baniji i pokazivao sliku, ali niko ga nije znao. Ako ikada dođe, neću mu dati da ode, pomoći ću mu da ostane ovde – priča Rade svoju neobičnu priču o misterioznom neznancu.

Onoga što je proživeo u Jasenovcu i dan-danas se dobro seća. U zloglasnom logoru nagledao se svega i svačega, pa i da ustaše ljudskim mesom hrane logoraše.

Roditelje su mu pobili 1941. godine, a u logor je odveden sa 11 godina, odakle je pobegao kada su, kako kaže, “kukuruzi bili za pečenje”, jer se ne seća tačno koje je doba godine bilo.

- Ustaše su nam davale nekakvu supu bez hleba, sa malo nekakvog mesa. Jednom smo primetili da su iz kazana u kojoj su kuvali tu supu izvadili lobanju i ostatke kose. Shvatili smo da nam daju da jedemo ljude – kaže Radivojac.

Pobegao je u jednoj strašnoj noći, dok su padali kiša i grad. Uspeo je da prepliva Savu iako do tada nije znao da pliva.

- Oluja je bila strašna, a grad toliki da je zadavao bolne udarce po telu. Neko je povikao: “Noćas ko utekne, pevaće mu majka!”, i odjednom je sila naroda nagrnula ka izlazu. Ustaše su počele da pucaju, ljudi su padali, ali sam uspeo da se izvučem. Kad sam preplivao Savu, jedan metak me zakačio. Nekako sam uspeo da se uvučem kod jedne hrvatske porodice i kažem da sam Mate iz Banjaluke. Sa drugim ranjenicima ubrzo sam otišao u Italiju i tek posle kraja rata se vratio u Jugoslaviju – završava priču Rade Radivojac.

“Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато журим да Вам опишем један догађај којем сам, уназад три седмице, лично присуствовао.
Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, предходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује околни, Срби поново да се узнемире.
Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао.
У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и њених 120 ученика. Ниједно дете није било старије од 12 године. Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило. Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечије кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.
Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!
На вечну срамоту наше, Римске Цркве – и један Божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасли, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог!
Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истог дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети, њих је у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.
Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!“