Crveni barjak iz Kragujevca pobegao u Argentinu od "SPO"..?

Stvaranje klasne svesti kroz samoupravljanje

Mari Trigona
Argentinske fabrike kojima upravljaju radnici predstavljaju radnicima širom sveta dokaz da mogu bolje da upravljaju fabrikom bez šefa ili vlasnika. Novi fenomen zapošljenih koji preuzimaju svoja radna mesta počeo je 2000. godine i postao snažniji dok se Argentina suočavala sa najgorom ekonomskom krizom 2001. godine.
Širom zemlje, hiljade fabrika je zatvoreno i milion ljudi tokom poslednjih godina ostalo je bez posla.
Kao najveća oporavljena fabrika u Argentini, okupirana još od 2001. godine, Zenon fabrika za keramiku u patagonijskoj oblasti Neuquén sada zapošljava 470 radnika. Približno 180 oporavljenih preduzeća koja sada posluju obezbeđuje poslove za više od 10.000 argentinskih radnika.
Zenon iskustvo redefinisalo je osnovu proizvodnje: bez radnika gazde ne mogu da upravljaju poslom; bez gazda radnici to mogu bolje. Iako su ova iskustva primorana da egzistiraju unutar kapitalističkog tržišta, ona stvaraju viziju nove radničke kulture.
Dugoročni zahtev u Zenonu je nacionalna eksproprijacija pod radničkom kontrolom. Ipak, radnici su tamo vodili paralelnu borbu na saveznom sudu da pravno priznaju FASINPAT (’’Fabrika bez gazde’’) zadrugu. Sproveli su brojne političke akcije da pritisnu sudove da legalizuju zadrugu. Vlada je odgovorila nasilno, koristeći različite taktike da istera radnike iz fabrike.
Pet puta je pokušala da ih izbaci uz pomoć policije. 8. aprila 2003, tokom najskorijeg pokušaja izbacivanja, preko 5.000 članova zajednice iz Neuquéna došlo je da brani fabrike.
U oktobru 2005, FASINPAT je dobio sudsku parnicu, vršeći pritisak na savezne sudove da ga priznaju kao legalno telo sa pravom na jednogodišnje upravljanje zadrugom. Kako se bližilo isticanje oktobarskog roka, radnička skupština izglasala je intenziviranje akcija i napora zajednice. 20. oktobra 2006. radnici su izvojevali dugotrajnu pravnu bitku za priznavanje FASINPAT-a na saveznom nivou.
Argentinska radnička klasa proslavila je privremenu pobedu radnika Zenona. Sa pravno rešenim statusom, FASINPAT može da se koncentriše na planiranje proizvodnje, poboljšanje radnih uslova i realizovanje projekata zajednice. Kao deo ove proslave, zadruga je pozvala druge radnike da posete Zenon kako bi naučili da i oni, takođe, mogu da funkcionišu bez šefa ili vlasnika. Radnička skupština došla je do zaključka da je sada u poziciji da pouči druge o svojih četiri i po godina funkcionisanja po samoupravnim principima.
Radnici u Zenonu izgrađuju nacionalnu mrežu solidarnosti koja održava pokret. Radnici Zenona obično putuju širom zemlje kako bi pružili podršku širokom poretku radničkih konflikata. Kao deo ove inicijative, nekoliko FASINPAT predstavnika proputovalo je kroz predgrađa Buenos Ajresa, držeći govore i sastajući se sa lokalnim radničkim organizacijama.
Drugačije od običnih političkih mitinga, ovi se sastanci fokusiraju na stvaranje klasne svesti i uzajamne solidarnosti među organizacijama zasnovanim na klasnoj borbi.
Javni i fabrički radnici koji žive i organizuju se u severnim predgrađima Buenos Ajresa posećuju ove sastanke kako bi u Zenonu naučili samoupravljanje. Radnici Zenona ističu da nije samo njihova proizvodnja samoupravna, već da samoupravljaju i svojim lokalnim sindikatom keramičara.
Fraza “samoupravljanje“ koja je potekla iz španskog koncepta autogestion, znači da zajednica ili grupa donosi sopstvene odluke, posebno odluke o planiranju i upravljanju. Radnici Zenona pokreću novi sistem organizacije, u poslu u kojem radnici učestvuju u donošenju svih odluka.
Borba u Zenonu nije počela preuzimanjem fabrike 2001. godine. Pokret pogonskih radnika kasne 1998. godine pobedio je na sindikalnim predstavničkim izborima unutar fabrike, smenjujući delegate starog sindikata koji je bio vezan za birokratiju i poslodavce. 2000. godine delegati iz pokreta običnih ljudi pobedili su na regionalnim izborima neuquénskog sindikata keramičara. Nedavno, skupština sindikata neuquénskih keramičara izglasala je novi sindikalni statut, oživevši demokratske principe i smernice za sindikat.
Argentina je prisustvovala povratku borbe unutar radnog mesta, koristeći za svoje oslobođenje istorijska sredstva radničke klase: direktnu demokratiju, štrajk, sabotažu, preuzimanje fabrika. Argentinske radničke borbe u podzemnoj železnici Buenos Ajresa, javnim bolnicama, javnim univerzitetima, bankarskom sektoru, i oporavljenim preduzećima rezultirale su novim vizijama i pobedama radničke klase.
Danas su radnici organizovali unutarnje komisije koje funkcionišu autonomno od tradicionalnih sindikata kako bi zahtevali plate od kojih se može živeti i poboljšali društvene okolnosti.
Radničke organizacije širom Latinske Amerike dokazuju da se mogu organizovati efektno i demokratski. Argentinski radnici u podzemnoj železnici zajedno sa zapošljenima u javnim medicinskim ustanovama, učiteljima u javnim školama, telekomunikacionim radnicima, železničarima i nezapošljenim radničkim organizacijama, formirali su koaliciju grass-roots radničkih organizacija: Movimiento Intersindical Clasista (MIC, ili Pokret Koalicije Sindikata za Klasnu Borbu).
MIC radi na koordinisanju radnika koji se bore širom Argentine. 14. princip MIC-a objavljuje posvećenost demokratskom organizovanju i jedinstvu među radnicima koji se bore protiv eksploatacije. Radnici koji učestvuju u ovoj koaliciji definišu sebe kao klasno zasnovane, suprotstavljene i kritičke prema sindikalnoj birokratiji. Ova koalicija ide i ka stvaranju dugoročne sindikalne škole u Buenos Ajresu. MIC-ov prvi edukacioni kurs fokusirao se na strategije kompanije za fleksibilne radničke standarde i sindikate.
Tri Zenon radnika 12. avgusta posetila su sindikalni prostor za organizovanje u oblasti regije Buenos Ajresa po imenu San Miguel, 30 kilometara severno od Buenos Ajresa. Radnici koji su bili otpušteni zbog svojih aktivnosti oko sindikalnog organizovanja u nekoliko različitih fabrika, uključujući i Pepsi kompaniju. Snacks i Jabon Federal (severnoamerička hemijska kompanija) prisustvovali su događaju. Predstavnici Zenona sa nekih 100 lokalnih radnika podelili su svoje iskustvo u građenju klasne svesti kroz samoupravljanje.
Savezi radničke klase
Omar Villablanca radio je u fabrici devet godina. Nedavno se prebacio iz fabričkog pogona za proizvodnju keramičkih pločica u FASINPAT-ovu komisiju za štampu, gde koordiniše sve, od saopštenja za štampu pa do učeničkih poseta fabrici. Jedan od ključeva za uspeh Zenona bio je uključivanje radničke borbe u zajednicu.
Pored proizvodnje keramike, fabrika se posvetila projektima kao što su doniranje keramike komunalnim centrima, stvaranju kuća za porodice iz radničke klase, ugošćavanju studentskih putovanja i štampanju keramičkog alfabeta za škole.
Zenon je postao ono što je danas jer su radnici oporavili fabrički unutrašnji trgovinski sindikat. Da nismo osvojili sindikat, Zenon ne bi funkcionisao pod radničkom kontrolom. Radnici Zenona naučili su iz lekcija unutrašnjeg sindikata i slušajući radnike iz drugih fabrika. Bilo je potrebno puno rada da bi se prevazišli strahovi. Bilo je potrebno puno rada da bi se presekla pupčana vrpca koja ih je spajala za šefove. Niti jedan radnik Zenona 2001. godine nije imao ideju o preuzimanju fabrike i pokretanju proizvodnje. Građenje čvrstog oslonca, razmenjivanje strategije i diskutovanje je ono što nam je omogućilo da dođemo do FASINPAT-ovih postignuća.
Svaka akcija preduzeta u Zenonu razmatrana je na skupštini. Činjenica da se ne oglušavamo o direktive izglasane na skupštini je ono što nas dovodi do onoga gde smo danas. Postoje radnici prijatelji koji su učestvovali u sindikatu keramičara koji smo oporavili 1998. godine. Ali danas oni više ne rade sa nama jer su se prodali šefovima i upravi. Za radnike koji su izdali svoje prijatelje radnike nema mesta u našoj fabrici.
U fabrici imamo različite ideologije i načine mišljenja, ali imamo zajednički cilj: da branimo naše poslove i nastavimo sa radničkom kontrolom unutar fabrike. Ovo je primarni cilj za 260 radnika koji su okupirali fabriku i 480 radnika koji sada rade u fabrici. Objašnjavamo svakom novom radniku kako smo zamislili radničko samoupravljanje u Zenonu. Orijentišemo ih u našim ciljevima i upoznajemo ih s činjenicom da rad u Zenonu nije običan posao. Rad u Zenonu nije ograničen samo na ulaganje osam sati svog radnog vremena i odlazak kući. Moramo takođe i da se borimo. Nećemo stati dok ne ostvarimo svoj cilj: definitivnu eksproprijaciju i nacionalizaciju Zenona pod radničkom kontrolom.
Znamo ko su naši neprijatelji: vlada i sudije, jer su oni udarili na radnike. Jedini saveznici koje imamo su radnici, oporavljeno delegatsko telo i borbeni sindikati koji iskreno brane radnike kao npr. CGT [Nacionalna konfederacija rada, nacionalni sindikalni centar] a ne sindikati koji su nas izdali. Naši saveznici su radnici iz Jabon Federal, podzemne železnice Buenos Ajresa, BAUEN hotela, i ostalih oporavljenih preduzeća. Deo naše borbe je izgradnja saveza i promovisanje naših konflikata. U oktobru, imamo važnu borbu, a cilj je definitivna eksproprijacija za čije ostvarenje smo se borili pet godina.
Villablanca je izjavio da su radnici Zenona nedavno inaugurisali dom koji su izgradili za porodicu koja je svoj dom izgubila u požaru. Rekao je da su radnici, savladani emocijama, plakali na inauguraciji zbog obezbeđivanja rešenja za radničku klasu. Susedstvo ima samo jedan luksuz: crkvu. Nema popločanih ulica, gasovoda ili zdravstvenih klinika. Zaključio je rekavši da vlada ne želi da reši nejednakost: radnici mora da reše svoj sopstveni problem nezavisno od države, političkih partija ili institucija.

Sindikalno organizovanje
Carlos Villamonte ima za sobom dugu istoriju u Zenon fabrici, iako ima samo 35 godina. Učestvovao je u naporima da se za obične radnike osvoji mesto u sindikatu, organizujući se tajno kasnih devedesetih. Iako ima dosta iskustva u organizovanju i participaciji u generalnim skupštinama u svojoj fabrici, pre govora u San Miguleu nije se obraćao grupama radnika na javnim događajima.
Radio sam u fabrici 17 godina u pogonu za peć. To je bio moj prvi posao. Bio sam tamo još od kad smo osvojili unutrašnji sindikat i ponosan sam što mogu da kažem da sam ovde od samog početka. Bilo je veoma teško osvojiti unutrašnji sindikat u fabrici jer smo to morali da radimo tajno. Kompanija je imala vrlo represivan sistem.
Nisu dozvoljavali da idete u druge sektore, da pričate sa kolegama radnicima ili da koristite toalet. Mnogo puta smo morali da komuniciramo razmenjivanjem ceduljica pod stolom u kafeteriji ili idući kroz svaki sektor određujući tajno vreme i mesto za susret. Našli smo način da izbegnemo kontrolu od strane šefa i birokratskog sindikata.
Kada sam počeo da radim u Zenonu, nikada nisam pomislio da ću imati odgovornost zajedno sa grupom radnika koji vode fabriku. Nismo naprečac doneli odluku da preuzmemo fabriku. Okolnosti su nas naterale da donesemo odluku. Dok smo mesecima kampovali izvan fabrike, razvili smo veze sa zajednicom i drugim grupama radnika. Sudija je presudio da smo mogli da prodamo zalihe koje su preostale od fabričkog zatvaranja. Kada smo prodali sve zalihe nisu nam ostali nikakvi resursi. Traženje solidarnosti na ulici nas je zamaralo. Računi su samo pristizali a nije bilo načina da ih platimo. Nisam mogao da objasnim ćerci, koja je tada imala 10 godina, da je njen otac ostao bez posla i da čeka šefa da se vrati.
Kada su zalihe iscrpene, održali smo skupštinu. Odlučili smo jednoglasno da okupiramo fabriku i pokrenemo proizvodnju. Ušli smo unutra i lagano počeli s radom. Prvog meseca proizveli smo 20.000 kvadratnih metara crepa. Danas, proizvodimo preko 400.000 kvadratnih metara. Oduvek smo imali podršku zajednice. Dok smo kampovali, ljudi iz zajednice su nam donosili hranu i donirali novac u naš štrajkački fond. Čak su i zatvorenici iz zatvora lociranog iza Zenona izrazili solidarnost s nama donirajući svoje sledovanje hrane Zenon radnicima. Nakon ovog konflikta postao sam zreliji.
Kada završimo s eksproprijacijom fabrike, naša se borba tu neće završiti. Dan svakog radnika Zenona završava se borbom za naš glavni cilj: da radnici preuzmu kontrolu nad sopstvenom sudbinom tako da nema isključenja ili marginalizacije. Svako bi trebalo da ima pravo da radi i donosi hleb u svoj dom.
Zenon: laboratorija za radničke snove

Mnogi radnici Zenona imali su priliku da putuju u inostranstvo i tamo prenesu svoje iskustvo. Radnici u Italiji, Nemačkoj i Španiji eksperimentišući u radničkim zadružnim modelima su se željno susreli sa radnicima Zenona da bi razmenili informacije i strategije. Sindikati i društvene organizacije u Evropi izrazili su solidarnost s nastavkom rada FASINPAT-a. U martu ove godine, Španska nacionalna konfederacija rada (CGT), anarhistički sindikat, fabrici je donirala autobus za prevoz radnika.
Alejandro Quiroga, radnik Zenona koji je prošle godine putovao u Italiju, istakao je da je statut demokratskog sindikata fundamentalan za radničke oslobodilačke borbe. Sindikat Neuquén keramičara je prošle godine glasao u korist novog statuta, kojeg Zenonove novine Nuestra Lucha smatraju zaslužnim za revolucionisanje sindikata. Pod novim statutom, sindikalni delegati i obični radnici plaćeni su istom platom, generalna skupština je vladajući organ, a pridruživanje je dobrovoljno, uz plaćanje članarine.
Radnički san se transformirao u ono što je FASINPAT danas (fabrika bez šefa). To je bila radikalna i značajna promena za običnog radnika. Kasnih devedesetih nacionalne i provincijalne vlade sprovodile su politiku koja je otuđila radnike. Mnogo puta radnici nisu voljni da se bore, uče, osposobljavaju, razmišljaju o pravima koja imamo i razmenjuju znanja. 1998. godine, kada je unutrašnja komisija osvojila unutrašnji sindikat, počeli smo da preispitujemo sindikalni statut za fabriku.
Stari birokratski sindikat u fabrici nije razmenjivao bilo kakve informacije sa radnicima. Počeli smo da otkrivamo svoja prava za koja nismo ni znali da ih imamo. Otkrili smo statut koji je bio arhiviran i kojeg su šefovi uz pomoć delegata starog sindikata sakrili od radnika. Novi unutrašnji sindikat podelio je sve ove informacije sa radnicima.
Tako smo okupili radnike: postali su motivisaniji i počeli su da preispituju rad kompanije i razgovarali su o novim oblicima organizovanja. Imali smo puno uspeha sa sindikalnim vođstvom koje je bilo jako, predstavničko i šarenoliko. Ovaj sindikat običnih radnika u fabrici dao nam je snagu da pobedimo na regionalnim sindikalnim izborima 2000. godine.
Još od 1998. godine borili smo se protiv plana Zenon preduzeća da zatvori fabriku u skladu sa vladinom politikom. Plan Luisa Zenona je bio da otpusti radnike, zatvori fabriku i ponovo je otvori sa novim radnicima i novim fleksibilnim radnim standardima. Nadao se da će kada radnici budu otpušteni, svaki radnik ili radnica otići svojim putem, da se zaposli na drugom mestu. A kada fabrika bude ponovo otvorena, on bi nametnuo nove radne uslove sa manjim platama, nepouzdanim radnim statusom i većim brojem radnih obaveza.
U oktobru 2001. suočili smo se sa odloženim isplaćivanjima plata, a zatim i sa masovnim otpuštanjima u novembru. Uvek smo znali da borba nije laka. Imali smo snažno vođstvo i podršku radnika. Skoro svi originalni Zenon radnici okupirali su fabriku, izuzimajuči 40 radnika iz vođstva starog birokratskog sindikata. Broj radnika je sa 256 narastao do današnje cifre od 480 aktivnih radnika: to je nešto na šta smo ponosni.
Mi nudimo ogromnu promenu u načinu upravljanja fabrikom. Fabrika je u našim rukama, i moramo da je održimo u radu. Dokazujemo da je naš projekat radnika koji upravljaju fabrikom održiv i sklon poboljšanju. Mnoge činjenice dokazuju da smo u stanju da postignemo ono što gazde nisu mogle: stvaranje poslova, povećanje proizvodnje i poboljšanje odnosa između radnika u fabrici i zajednice. Izgradili smo nove društvene odnose u fabrici. Izgradili smo saveze sa univerzitetima, sindikatima i nezaposlenim radničkim organizacijama.
Ovo nije izolovano iskustvo ili luda ideja kojom se zanela grupa ljudi. Zenon je konkretno iskustvo koje je grupa radnika pokrenula. Mnogi ljudi govore o Zenonu kao o laboratoriji za eksperimentisanje sa radničkim snovima. Nakon pet godina, ovo nije samo laboratorija: mi pokazujemo ekonomsku alternativu onome što nam nudi kapitalistički model. To je nešto za šta sam ja mislio da neće funkcionisati, i ponosan sam što funkcioniše.
Radnici širom sveta gledaju na ono što su radnici u Patagoniji ostvarili. Gledaju na FASINPAT kao model koji bi da kopiraju u sopstvenim zemljama. Očigledno, ovo je posledica klasne solidarnosti, s obzirom na to da znamo ko su nam neprijatelji, kako da se organizujemo protiv njega i ojačamo naše borbe. Ne radi se samo o tome da znamo odakle naš neprijatelj dolazi, već i o stvaranju zajedničkih strategija za odbranu radničke klase.
Mari Trigona (Marie Trigona) je autorka i prevodilac. Živi u Buenos Ajresu. Deo je Grupo Alavio, video kolektiva. Možete joj pisati na mtrigona@msn.com. Za više informacija o Zenon fabrici posetite www.obrerosdezanon.org i www.agoratv.org