Zeljko Cvijanovic NOVI STANDARD-i

Error
Sorry, you have been blocked from commenting on this site.

Neka cetnici rade po sarajevu sta hoce,a ne da zbrisu u Srbiju pa huskaju na Sarajevo..Zagreb..ugazio je Gavrilo Princip duboko u asfalt i istoriju, ali ga *po novom nacinu razmisljanja* danas pljuju i nazivaju ratnim zlocincem. Njegovo veliko delo, bastini zlo, a zlo se zove cetnici !

srbin..e

a, da se ti izjasnis *profesionalno*,srBstvo se ne maze na lebac..?mozda se nekako *tranzitiras* u *internacionalnu varalicu* pa napravis, neki djerdap, krsko,,,i nastavis da saradjujes sa jos uvek *nesvrstanom sirovinskom bazom*, zeljnom puteva i aerodroma, vodovoda i stanbenih blokova...? da izvozimo struju ili bilo sta drugo, nekakvu *varalicku zelezaru*..*varalacki* Energo projekt,IMT,ZMAJ,21 maj,BEKO,..SIMPO, *kablove palma* u svetozarevu,.. da ne nabrajam

8. decembar 1941-ve. je datum početka interniranja beogradskih Jevreja u novoosnovanom logoru na Beogradskom sajmištu, odnosno u Jevrejskom logoru Zemun (Judenlager Semlin). Prema pozivima koje su podelili žandarmi, od ranog jutra 8. decembra do 13. decembra 1941. svi preostali beogradski Jevreji su morali da se prijave u dvorištu Specijalne policije za Jevreje u Ulici Džordža Vašingtona broj 21. U pozivu je navedeno da mogu sa sobom da ponesu samo onoliko prtljaga koliko mogu da nose, pribor za jelo, pokrivače i hranu za tri dana. Stanove i podrume morali su da zaključaju, ključeve obeleže imenom i adresom i da ih predaju prilikom prijavljivanja. Tih hladnih dana pred Jevrejskom policijom satima su stajale kolone jevrejskih žena i dece čekajući da ih nemački kamioni i zaprežna kola prebace u velike, hladne paviljone na Beogradskom sajmištu. Pored 6.400 Jevreja u logoru je internirano i oko 600 Roma. Od kraja marta do 10. maja 1942. jevrejski zatočenici su ubijeni na užasan način, u kamionu-gasnoj komori tzv. "dušegupki", čime je privedeno kraju konačno rešenje jevrejskog pitanja u Srbiji“

Aleksandar Ajzinberg | 24/01/2008 16:48

U članku NEISTINA NA MILION ADRESA (Politika 14. januar 2008. strana Jaša Almuli pokušava da diskredituje Helsinški Odbor za ljudska prava, poslužvši se, između ostalog, i odlomkom intervjua koga sam mu, pre više godina, dao. U tom intervju-u sam bio vrlo izričit opisujući kvislinške formacije koje su direktno i predano služile okupatoru (ljotićevci i četnici Koste Pećanca, ali ne retko i žandarmerija) – što Almuli, naravno i ne slučajno, prećutkuje. Istovremeno sam ukazao na ogromnu razliku između pećančevih četnika i jedinica Draže Mihailovića – što danas mnogima nije poznato. U knjizi ''Pisma Matveju'' (Prosveta, 2060.) opisao sam kako su, 1941. godine, mog oca pećančevi četnici predali nedićevim žandarima koji su ga, nešto kasnije, isporučili Nemcima.
Zapanjujuć je Almulijev pokušaj da opravda postupke onih koji su služili okupatoru privodeći nevine ljude Nemcima koji su ih, kao taoce, odmah ubijali ili odvedili u koncentracione logore pa tamo streljali ili pogušili u gasnim kamionima. Njihova krivica nije ništa manja od krivice samih dželata.
Po svemu sudeći jedino njemu nije jasno da su i u ovoj zemlji, kao uostalom svuda u svetu, postojali oni koji su zavedeni nekom ideologijom, zadojeni mržnjom ili prosto za novac, na sve moguće načine, predano služili okupatoru.
I nije mu jasno da nikome, pa ni Helsinškom Odboru, ne pada na pamet da za to kleveće ili optužuje Srbe.

ne dozvoljava priloge Komunista. Ni jedan nije uvredljiv, i ni na koji nacin krsi zakon icln 38, kao na primer prilog

http://www.kp.rs/index.php?view=category&catid=199&option=com_joomgallery&Itemid=98&lang=sr

isto tako, takozvana *nova srpska politicka misao*, verovatnosurogat i saradnik, Zeljka Cvijanovica, Milorada Vucelica..izbegava objavljivanje komentara,ukoliko ih ne *tapsu po ramenu i ne daju podrsku*, srbija, iz jednog mraka *tranzitira u drugi mrak*

Komunisti *opasuljite se* zbijmo redove,inace mlatimo praznu slamu !!

Vašington – Veteran američke diplomatije koji „dugo pamti“ (rođen je 1928. u Varšavi), teoretičar i praktičar spoljne politike (savetnik za nacionalnu bezbednost DžimijaKartera), veliki strateg koji je mnogo toga predvideo ali i prevideo (raspad Sovjetskog Saveza), Zbignjev Bžežinski je danas profesor međunarodnih odnosa na uglednom „Džon Hopkins“ univerzitetu, aktivan istraživač u vašingtonskom Centru za međunarodne i strateške studije, uticajan spoljni savetnik Baraka Obame – i reklo bi se dežurni evidentičar opadanja američke moći.

Njegova najnovija knjiga „Strateška vizija – Amerika i kriza globalne moći“, objavljene prošlog meseca, u spoljnopolitičkim krugovima ovde tema je dana, a on je tim povodom u poslednje dve nedelje čest gost na vašingtonskim tribinama, gde objašnjava svoje glavne teze i odgovara na pitanja.

Slušao sam ga na tribini Ženskog nacionalnog demokratskog kluba, gde je za 60 minuta izneo svoju dijagnozu onoga gde je Amerika danas i gde bi morala da bude sutra.

Po Bžežinskom, poslednjih pet vekova „naše kolektivne istorije“, protekli su u borbi za globalnu moć i dominaciju. Posle raspada Sovjetskog Saveza, Amerika je iznenada postala jedina globalna supersila. „Mi smo tada bili uvereni da će to biti i glavna odlika 21. veka.

To su nam, na različite načine, poručivali i naši predsednici. Bil Klinton na svoj način, a Džordž Buš sa emocijama, govoreći da su ’SAD odabrane od Boga i angažovane od strane istorije da budu model za svet’”.

A gde je Amerika danas, za 20 godina i nešto kasnije?

„Tu smo gde smo. Ne više tako superiorno dominantni u svetu. Ne više tako preeminentni. Ne rastemo više brže od drugih. U svom govoru o stanju nacije predsednik nam je pre neki dan rekao da mi ne nazadujemo i bio je u pravu: mi ne nazadujemo. Rastemo oko dva odsto godišnje. Mi smo kao neko ko u svojim osamdesetim ne korača tako brzo kao u dvadesetim, ali ne ide unazad, kreće se napred“.

„Ali problem je što drugi koračaju brže, naročito jedna sila – Kina, koja će nas u nekim važnim aspektima uskoro preteći, možda za deceniju ili nešto više. Imaće veći BNP, a sa tim i vojni budžet veliki kao naš. A naš je danas, kao što svi znamo, koliko i svi vojni budžeti ostatka sveta uzeti zajedno“.

„Sve ovo simbol je osnovne stvari na globalnoj sceni: nema više jednog hegemona. Mi smo još daleko najuticajnije, ali smo ograničeni sa najmanje dve okolnosti. Prva je da su duga vojna angažovanja koja smo preduzeli u poslednjoj deceniji i po bila faktor koji nas je oslabio.

Doprinela su našoj prezaduženosti. Druga je činjenica da u jednom broju ključnih oblasti, naše društvo stagnira. Stagnira u smislu da ne drži korak sa drugima“.

Bžežinski je ovu stagnaciju slikovito objasnio svojim iskustvima – u putovanju železnicom.
„Da bih iz Pariza stigao do Londona, sedam u superbrzi voz, veoma elegantan i udoban, koji ide ispod Lamanša i stiže za manje od dva sata. (Distanca je 495 kilometara – prim. a.)”

„Isto je i kad putujem od Pariza do Brisela, ili od Tokija do Kjota, ili od Pekinga do Šangaja.
„Iz Vašingtona u Njujork (328 kilometara) putujem tri i po sata ’Aćelom’ koja se reklamira kao ’američki brzi voz’. Zaista je brz jer juri i do 105 kilometara na sat! To osećate, jer se veoma trese, ne možete ništa da pišete. Možda, ako su vam oči još dobre, možete da čitate. To je naš najbrži voz“.

„Ako gledate kroz prozor, najvećim delom puta vidite urbane slamove. To nije znak društva koje hita ka budućnosti“.

„Problem je“ – nastavlja Bžežinski – „što naše društvo pored infrastrukturnih ima i mnogo drugih ozbiljnih nedostataka i sistemskih problema. Naš finansijski sistem, na primer. Njime dominiraju špekulanti. Imamo ogromne razlike između onih na vrhu i proseka svih drugih, a taj jaz se stalno povećava. U 1990, plata na vrhu je bila 17 puta veća od prosečne američke plate.

Danas je 325 puta veća. A špekulantstvo kao način bogaćenja nije mnogo društveno produktivno. Ne stvara radna mesta“.

„Imamo i ozbiljan politički problem. Politički sistem je blokiran i sve više je zavisan od novca. Stigli smo dotle da u našoj demokratiji izborni ishod u sve većoj meri može da bude kupljen“.

„Naš obrazovni sistem je savršen na vrhu, naši najbolji univerziteti su najbolji i u svetu. Ali na srednjem i nižem obrazovnom nivou, naš sistem teško može da se nosi sa onima trećeg sveta“.

„Mi smo u protekloj dekadi ušli u dva rata, od kojih je jedan bio potpuno nepotreban i sa lažnim opravdanjem. Ne verujem onima koji govori da su naši lideri bili obmanuti. Naprotiv, bili su izuzetno vešti u predočavanju obaveštajnoj zajednici šta žele da im se servira. Bilo je naime veoma pouzdanih dokaza da su nepouzdani i fabrikovani dokazi kojima je opravdavana odluka da se zarati“.

„Mi se, dakle, suočavamo sa višestrukom krizom: sa krizom globalne moći, sa krajem zapadne supremacije na globalnoj sceni, sa rastom Istoka, sa sopstvenim političkim slabljenjem i našim unutrašnjim problemima“.

Šta onda da Amerika, kada prestaje da bude svetski hegemon, treba da radi? Odgovarajući na ovo pitanje, Bžežinski kaže da je njegova globalna vizija američka obnova „na dva nivoa“.

„Na unutrašnjem, to je ’kapitalizam sa ljudskim licem’. To znači kapitalizam zasnovan na slobodnom preduzetništvu i konkurenciji, ali koji je moralno odgovoran. Amerikanci veruju u sticanje bogatstva, u zgrtanje para, ali imaju i poseban osećaj moralne obaveze – da njihov boljitak doprinosi i boljitku drugih. Kapitalizam ne sme da bude ’igra nultog zbira’ u kojoj kad jedan dobija, drugi obavezno gubi. U obzir mora da se uzme i kolektivni interes“.

Na međunarodnom nivou, Amerika treba da se izbori za najbolju poziciju u započetom procesu „redistribucije globalne moći“.

U tome, treba da zadrži i ojača svoje veze sa Evropom sa kojom „delimo zajedničke vrednosti za koje verujem da su još najbolje koje ima neki sistem: ljudska prava, vladavina ustava, odgovornost pred zakonom, sloboda govora i izbora“.

Ali da bi te vrednosti prihvatio i ostatak sveta, „potrebna nam je ne samo veća američko-evropska saradnja, nego i revitalizujuće proširenje Zapada“.

Pod tim proširenjem Bžežinski podrazumeva integrisanje u Zapad „promenjene Turske“ i „usisavanje Rusije“. Turska je, po njemu, živi primer mogućnosti transformacije jednog veoma islamizovanog društva u modernu svetovnu državu, bez odbacivanja njegovih islamskih tradicija, već njihovog asimilovanja u demokratski okvir“.

Integrisanje Rusije neće se po njemu dogoditi u bliskoj budućnosti, a pogotovo ne pod Putinom, ali „ne treba previđati da se i Rusija menja, niti potceniti stepen tih promena. Svedoci smo da se tamo po prvi put pojavljuje građansko društvo koje je u nekim aspektima naprednije od populističkih pokreta u arapskom svetu. To je pokret koji stremi autentičnoj građanskoj demokratiji kao cilju, a ne samo da nekog svrgne“.

Najzad, na Istoku, Amerika treba da ostane pacifička sila, ali ovoga puta svesna promenjenih realnosti u tom delu sveta. A glavna nova realnost jeste stasavanje Kine u veliku silu. U suočavanju s njom, Amerika treba da se kloni nekoliko zamki.

„Treba da izbegnemo demonizovanje Kine kao izvora naših problema, svakako da ne učestvujemo u kineskom demonizovanju nas. Mi smo međuzavisni i moramo da uvažimo tu realnost. Ako oni gube, gubimo i mi, ako mi trpimo, trpeće i oni“.

Zaključio je poukom: „Da bismo se suočavali sa onim danas, moramo imati jasnu viziju šta će biti sutra, ali da bi se spremno dočekalo to sutra, mora se nazreti i ono prekosutra“.

Pouka koja nije relevantna samo za Ameriku.
Milan Mišić

Vanja Vučenović: SRPSKI MEDIJI RADE PO DIKTATU NEVIDLJIVE RUKE
Autor Uredništvo 10. jul 2009.
vanja-pecat-1

Vanja Vučenović, rođen 1982. godine, pravnik po obrazovanju, novinar i politički analitičar, tvorac je, i od 2006. godine glavni urednik internet magazina Srpska analitika, sajta koji se bavi političkim, geopolitičkim, ekonomskim i geoekonomskim istraživanjima i analizama. Sarađivao je i pisao za časopis „Nova srpska politička misao“, novine „Srpsko ogledalo“. Pored autorskog i uređivačkog angažmana u Srpskoj analitici, danas piše i za brojne elektronske časopise i sajtove koji se bave političkim i geopolitičkim temama. Živi i radi u Novom Sadu.

Mediji, na mnogo načina, određuju život savremene Srbije, kao, uostalom, i čitave planete. Masovni mediji – televizija, štampa, radio, film, video ali i sve uticajniji internet – poput nekog svemogućeg božanstva, oblikuju našu stvarnost: društvenu, političku, ekonomsku, kulturnu. O moći pomenutih „mejnstrim igrača“ iz ustrojstva univerzuma komunikacija, posebno o onom nastalom u epohalnoj „eksploziji“ interneta, razgovaramo sa Vanjom Vučenovićem, glavnim urednikom e-magazina www.srpskaanalitika.com. Naš sagovornik pripada inače generaciji za koju se do skoro govorilo – njihovo vreme tek dolazi. Danas, međutim, neki komentatori ispravljaju ovo određenje, pa kažu: njihovo vreme je došlo!

Uređujete Srpsku analitiku, internet magazin koji je programski jasno profilisan, a nacionalnim prefiksom i sadržajno unekoliko određen. Sa kojom je namerom ova popularna veb prezentacija pokrenuta?

Pokretanje internet magazina Srpska analitika inicirano je sa namerom i željom uredništva sajta da zahtevniji internet korisnici, koji se zanimaju za unutrašnja politička i šira geopolitička dešavanja u savremenom svetu, dobiju što adekvatnije i „nefrizirane“ odgovore i analize pomenutih tema, a koje se, složićemo se, najčešće vrlo teško mogu pronaći u postojećoj, dosta „tankoj“ i sumnjivo kvalitetnoj ponudi na srpskom medijskom nebu. Pre svega, mislim na „naše“ mejnstrim medije, koji se navedenim pitanjima bave na strogo kontrolisan i, usudiću se da kažem, površan način.

Sa takvim konceptom, ipak niste usamljeni u e-prostoru.

Tačno, ali Srpska analitika jeste projekat čiji je cilj da svi oni koji inače „konzumiraju“ teme koje obrađujemo pokušaju da političke, geopolitičke i uopšte šire društvene fenomene, posmatraju kroz jednu novu dimenziju u kojoj su odbrana interesa naše države i naroda uvek glavni ideal i polazna tačka delovanja. Iskreno, žalim što mnoge srpske medije smatraju „srpskim“ zbog tog, često zloupotrebljenog, prefiksa.

Danas se upravo na internetu nalaze svojevrsne oaze slobodnog mišljenja, nesputane i necenzurisane komunikacije i horizontalnog povezivanja! Koliko su brojni portali, blogovi i e-magazini stvarno moćni i uticajni u životu savremene Srbije?

U uslovima gde „nevidljiva ruka“, kako u svetu tako i u Srbiji, usmerava informativne tokove, formirajući poželjnu oazu strogo kontrolisanog javnog mnjenja, nameće se potreba za nečim drugačijim, alternativnim, nenapadnim i na kraju krajeva, rekao bih, objektivnim. Između ostalog, umešnost u manipulaciji informacijama i istinom jeste i biće glavno oružje svih obračuna i novih „mrežnih ratova“ koje možemo da očekujemo u 21. veku. Najveći deo „naših“ medijskih servisa vrlo dobro je upoznat sa tom činjenicom, te stoga znaju kako, kada i gde treba da „udaraju“. Upravo se tu i otvara manevarski prostor za talentovane i samosvesne e-grupe i pojedince koji ne nasedaju na „svete istine“ pomenutih medijskih magova, za koje se ne zna tačno čije interese zastupaju i brane. Interese našeg naroda zasigurno ne. Potreba za pomenutim „horizontalnim povezivanjem“ svih onih koji ovoj zemlji misle dobro, veća je nego ikada. S obzirom na stanje u kome se Srbija nalazi, to je sada – obaveza.

Nije li preterano dramatično, pa i ispolitizovano, pominjanje povezivanja kao „obaveze”?

Dramatično utoliko što do povezivanja i udruživanja posebno dolazi u stanjima ugroženosti. A danas su ugroženi srpski narod, njegova tradicija i istorija. Zadatak „e-enklava“ jeste upravo to da prava istina preživi u uslovima permanentnog medijskog rata koji se vodi u Srbiji i protiv Srbije. Ne potcenjujte značaj ovakvog oblika e-organizovanja, jer se možda upravo u tim okvirima formira neka nova nacionalno osvešćena elita ove zemlje.

Kako „verni čitaoci“ ponekad gnevno komentarišu, pojedine popularne e-adrese doživljavaju promene i metamorfoze, neke svakako politički i ideološki „frizirane“.

Praktično svaki medij u Srbiji, bilo štampani ili elektronski, koji nastoji da istraje u odbrani nacionalnih interesa, dolazi u opasno iskušenje i situaciju da bude ili satanizovan spolja ili, različitim „proverenim“ metodama, razoren iznutra. Kada kažem razoren, onda mislim na takav način da se potpuno promeni njegova fizionomija, uređivački koncept i da se tako stvori jedno potpuno novo, „čistije“ lice. U pravu ste kada kažete da slični procesi počinju da se odvijaju u okviru mnogih, ranije, mnogo nacionalno „ubedljivijih“ magazina i časopisa. Ali, eto, svedoci smo i sličnih procesa i metamorfoza koje se dešavaju na srpkoj političkoj sceni. Te negativne procese ne bi trebalo posmatrati odvojeno, jer se radi o svojevrsnom sistemu „spojenih sudova“. Planski se razaraju stranke, stvaraju nove „našminkane“ ideologije, pa ko nasedne – nasedne. Samo jedno je sigurno – „nevidljiva ruka“ ne miruje.

Šta je najčitanije u vašem magazinu, ima li pomeranja u interesovanju i komentarima publike?

Najviše interesovanja pobuđuju analize onih društvenih, političkih i geopolitičkih fenomena o kojima se u našem društvu, iz određenih razloga, neopravdano malo diskutuje. Možda zato što se o pomenutim fenomenima u Srbiji jako malo zna. Upravo je zbog toga, čini mi se, naš magazin jedinstven.

Kako je moguće da najuticajniji „državni“ mediji u Srbiji, sa retkom posvećenošću, čak isključivošću, zastupaju jedan pre svega političko-ideološki koncept i program, a ne prvenstveno nacionalne i državne interese? Svejedno kakva, ali obavezno – „evropska“ Srbija?

Potpuno je legitimno zastupati „evroideologiju“, i tu zaista niko ništa ne spori. Međutim, medijsko nametanje i „ubrizgavanje“ isključivo jednog evroatlantskog obrasca, kao jedino ispravnog i mogućeg – i to u trenutku kada se Srbiji svakodnevno, svih ovih godina neopravdano udaraju ćuške baš od strane onih prijatelja iz Brisela i Vašingtona, koji nam, eto, tobože, sve to uvek rade samo zbog našeg dobra, ali mi to ne razumemo – ne može se ni u kom slučaju tumačiti kao dobra namera. S druge strane, čini se da se samo u Srbiji sa tolikim, rekao bih, neobjašnjivim žarom i toliko slepo zastupa jedan koncept, koji je u poslednje vreme ozbiljno uzdrman, i čija je budućnost, prema nekim ozbiljnim procenama, koje dolaze spolja, u najmanju ruku neizvesna. Iskreno se nadam se da će neko napokon „obavestiti“ domaću političku elitu i vodeće medije da politička, geopolitička i geoekonomska karta sveta i Starog kontinenta nije više ista ona kao od pre deset, pa čak ni kao od pre pet godina.

Šta to, svesno ili ne, previđa domaća upravljačka klasa?

Pojavili su se, bez obzira na to koliko to nekome teško palo, i neki „novi igrači“, naklonjeniji interesima Srbije i zainteresovaniji za sudbinu srpskog naroda, i stoga bi nam bolje bilo da prihvatimo takvu realnost i probudimo se što pre iz tog beskonačnog ružičastog „evro-sna“. Jer bi se u suprotnom vrlo lako ponovo mogli naći izvan „dobitne kombinacije“. Na kraju krajeva, poznato je da se od snova ne živi. Na medijima je u, tom smislu, posebna odgovornost, jer je njihov prvenstveni zadatak da zastupaju i artikulišu interese ovog naroda i ove države, a ne da stvaraju „hologram“ u ovom trenutku potpuno neizvesnog „evro-blagostanja“.

Sajtovi E-novina i „Peščanika“ nazvani su u komentarima „ideološkim komitetima druge Srbije“. Jesu li u pravu oni koji tvrde da su prezentacija i uticaj veb adresa ubedljivijeg nacionalnog i patriotskog koncepta još uvek bleđi i manjeg dometa od pomenutih, „komitetskih”?

Nesumnjivo da je uticaj sajtova nacionalne i patriotske orijentacije još uvek na marginama na domaćem medijskom prostoru. Dobrim delom, razlog za takvu situaciju leži u nedostatku minimalnih finansijskih sredstava, preko potrebnih da bi se održao rad pomenutih internet glasila. Takve probleme, čini mi se, nemaju sajtovi koje ste pomenuli i koji se svesrdno „pomažu“ iz raznoraznih domaćih i inostranih fondova. Mišljenja sam da je upravo na samoj državi da omogući svima „ravnopravnu utakmicu“, i ne vidim nijedan valjani razlog zbog kojeg se ne bi podsticala i ona internet glasila koja rade na afirmaciji nacionalnog pitanja i interesa. Ako država ne vidi svoj prioritetni interes u tome, onda ne bih želeo ni da naslućujem o čemu je tu zapravo reč. Sapienti sat.

Prilikom tumačenja pojmova „nezavisnost“ i „sloboda medija“, u našem vremenu kao da se, možda objašnjivo, ali i pomalo volšebno, dogodio najširi konsenzus u rezonu tipa: odrasli smo ljudi, znamo kako se stvari u realnom svetu uređuju, pa stoga ne očekujmo neostvarivo i nemoguće – istinito i „bezinteresno“ informisanje. Da li je takva situacija normalna?

Naravno da to nije normalno. Ako jedan medij neprestano, kao navijen, stavlja sebi i drugima do znanja kako je nezavisan (pitam – od koga i od čega?!), i koji praktično sve svoje prljave rabote pravda i „pere“ argumentom nezavisnosti, onda se taj medij nalazi u ozbiljnom problemu. Ali i svi mi koji ga „konzumiramo“. Međutim, problem je u tome što su mnogi „nezavisni“ mediji u Srbiji, a tu prevashodno mislim na one koji se nazivaju „komitetskim“, u stvari i najviše zavisni od raznih uticaja, što sada postaje toliko očigledno i providno da čovek ne može a da se ne nasmeje na sam pomen bilo kakve „nezavisnosti“. Mislim da bi istima bilo bolje da budu manje zavisni od različitih inostranih fondova i uticaja, pa čak i po cenu da ideal „nezavisnog medija“ nikada i ne dosegnu. Više će pomoći na taj način. Jer, upravo zbog njihovog stremljenja ka dokazivanju „sopstvene svete nezavisnosti“, koja u stvari nije ništa drugo do dokazivanje podobnosti nekome „tamo daleko“, najviše trpe interesi ovog naroda i ove zemlje.

U Srbiji elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom, kao i najtiražnija i najuticajnija štampa, danas izgledaju kao da ih uređuje već pomenuta „ista nevidljiva ruka“! Kontrolisani i dirigovani mediji jesu svetski fenomen, ali u našoj zemlji je to poprimilo dimenzije apsurda.

Da, ta sveprisutna i sveprožimajuća „nevidljiva ruka“ pokreće i završava društvene, političke pa samim tim i medijske procese u Srbiji. I treba priznati da tako nešto nije od juče. Nesumnjivo da je većina „požara“ koji su pogađali ovu zemlju orkestrirana upravo dirigovanjem iz raznoraznih „kuhinja od uticaja“. Šibice je palio u najvećem broju slučajeva neko ko se nalazio izvan granica naše napaćene zemlje. U tom kontekstu, posmatram i ulogu mnogih, kako vole da se nazivaju, „reformskih“ medija, a koji danas pale i žare Srbijom. Nije problem čak i ako jedan medij kontroliše država, ukoliko je to u cilju odbrane nacionalnih interesa. Problem nastupa kada za jedan „nezavisni“ medij postane potpuno jasno da ga kontroliše strana „nevidljiva ruka“, a sama država ne vidi u toj činjenici ništa sporno. A to je danas, čini mi se, naš najveći problem.

Vidite li mogućnost da se to promeni?

Neminovno je da se srpski medijski front proširi u budućnosti i da svoje mesto na medijskom nebu dobiju napokon i svi oni mediji koji društvena i politička dešavanja prate, posmatraju i analiziraju van nametnutih „evro-utopističkih“ okvira. Nesumnjivo da će se takvi procesi odvijati i uporedo sa neminovnim krupnim društveno-političkim „dešavanjima“ koja bi se u nekoj bližoj budućnosti mogla odigrati u našoj zemlji.

Može li se najava gospodina Bruna Vekarića da će se, protiv navodno „ratnohuškačkog delovanja“ novinara, preduzeti „istražne radnje“, razumeti kao iskreno nastojanje da se razjasne tragična događanja na Balkanu?

Zaista, sa velikom radošću iščekujem realizaciju takve najave gospodina
Vekarića, samo se čini da na taj način, po ko zna koji put, krivce tražimo na porešnom mestu. Dajem sebi slobodu da pitam gospodina Vekarića, da li on stvarno veruje u to da su se ratna dešavanja na našim prostorima i kasnija teritorijalna „prekompozicija“ nekadašnjeg jedinstvenog jugoslovenskog prostora mogla desiti bez namere „velikih“ da se jedna velika država razori, zbog ostvarenja dugoročnih strateških i geopolitičkih ciljeva vezanih za ove prostore? Ili ćemo stvar „zataškati“ tako da će se pokazati prstom na sve one igrače koji su igrali neku trećerazrednu ulogu u tragičnim dešavanjima na ovim prostorima? Apelujem da konačno budemo iskreni i prema sebi i prema drugima, i da stvari počnemo nazivati pravim imenom, ali i da ukažemo na prave krivce za sve ovo što nam se dešavalo, naravno. Ipak, za tako nešto potreban je minimum nacionalnog dostojanstva i ponosa. Mi tako nešto, nažalost, još uvek nismo izgradili.

Istragom nad „nepodobnim“ novinarima sada se preti u zemlji u kojoj se do nedavno mnogo govorilo o „izgubljenom medijskom ratu“, kao važnom činiocu opšteg sloma i stradanja. Hipokrizija u Srbiji kao da nema granica, kao da je „oročena“ za večnost?

Reč je tu o sposobnostima i dezorijentaciji nacionalne elite. Večiti problem naše elite jeste to što blagovremeno ne reaguje na sve promene koje im se, naprosto, pred očima odigravaju na globalnom planu. Razlog za to leži u činjenici što nikada nismo imali, a nažalost ni danas nemamo, bilo kakvu nacionalnu strategiju. Jer verovatno nikome ovde nije bilo u interesu da je imamo. Da je kojim slučajem imamo, ne bismo danas tapkali u beskonačnom hodniku čekajući „Godoa iz Brisela“, već bismo trezveno, realno procenjujući svoje interese i mogućnosti, preuzimali „alternativne“ aktivnosti i iznalazili i neke druge puteve, koji nam garantuju kakvu-takvu izvesnu budućnost. Ukoliko zaista plediramo da postanemo ozbiljna država i narod, morali bismo da pristupamo izučavanju i analizi globalnih fenomena i kretanja konačno uz jedan trezven i nesanjarski pristup, oslobođen ideologija, koliko god one, na prvi pogled, „milo“ i obećavajuće zvučale i izgledale.

U novinama danas „svi“ pišu autorske komentare „duha vremena“. Nižu se osvrti na javni diskurs Srbije, potpisani od autora koji nisu medijski profesionalci. Često su to daroviti i fascinantni tekstovi, ali ponekad i banalni do očaja. Iako posprdno stigmatizovana praksa „Odjeka i reagovanja“ devedesetih, savremenom „kolumnomanijom“, kao da – sofisticiranije – biva vaskrsnuta!

Ne vidim ništa sporno u „epidemiji“ kolumnomanije ukoliko pisana reč zadovoljava neke osnovne standarde kulture javnog diskursa i bar neki pristojni minimum profesionalizma. Međutim, dobro ste primetili da je danas u Srbiji „ulaznica“ za kolumne tipa „odjeci i reagovanja“ u većini štampanih medija ipak ta političko-ideološka podobnost, i tu zaista u većini slučajeva nastaje problem. Ipak, možda je najtužnije od svega da je zbog „ideologizovanih“ kolumni, u krajnjoj instanci, najviše trpi kvalitet. Ali, verovatno je sve to odgovorna logika „novog doba“ i „evro-tranzicionog mentaliteta“.

Zanimljivo je i to što se u pojedinim tekstovima pomenutog žanra izriču teški, oštri sudovi o pojedincima i događajima, da bi, ukoliko već ne reaguje tužilaštvo, u skladu sa nekim „staromodnim“ shvatanjima časti, u najmanju ruku morale da uslede ostavke. Ništa od toga. Tišina i ravnodušnost. Reč je, dakle, o papirno-životnom dokumentarcu moralne patologije društva, a istovremeno i o lukavo skockanom, „ventilu“ za kontrolu tenzija i naraslog besa javnosti?

Ponekad zaista zapadne za oko da za neke jasno obznanjene činjenice ili informacije u tekstovima sumnjivo izostane reakcija javnog tužilaštva ili, pak, drugih nadležnih državnih organa. Zagovornik sam teze da se srpsko društvo u globalu nalazi u jednom ozbiljnom moralnom posrnuću, a tendencije i slučajevi koje pominjete samo su logična posledica takvog nesrećnog stanja u kome kolektivno već dugo i beznadežno tavorimo. Živimo u društvu ozbiljno poljuljanih i sumnjivih merila vrednosti. Međutim, pitanje je pod kakvom moralnim nazorima i uslovima je izgrađivana ličnost prosečnog srpskog građanina poslednjih pedeset godina. S druge strane, uvek postoje „ljudi od poverenja“, bilo o kojoj profesiji da je reč. Međutim, sve dok se ne bude shvatilo da upravo najveću odgovornost, moralnu i političku, pa i onu širu društvenu, nose upravo oni koji se nazivaju političkom elitom u ovoj zemlji, ne možemo da očekujemo bilo kakav napredak, ni kao narod, ni kao država. Sklon sam samokritici, a bez obzira na svu ljubav prema svom, srpskom narodu, svestan sam i ogromnih mana koje posedujemo, i stoga mislim da ukoliko uistinu sami sebi želimo dobro, moramo neizostavno da izvršimo suštinske „rezove“ u sopstvenoj psihi i mentalitetu.

Pripadate generaciji rođenih „posle Tita“! Kako doživljavate savremeno javno i, u niz prigoda (društvenih, medijskih i kulturnih manifestacija), pokazano oduševljenje, evociranje uspomena, uz svojevrstan žal, nostalgično prizivanje Titove epohe?

Činjenica da sam rođen „posle Tita“ verovatno mi olakšava da tu, u mnogo čemu za srpski narod tragičnu epizodu, sagledam na jedan objektivniji način. Ne želeći da vređam osećanja svih onih koji su naricali u „Kući cveća“ kada je „ najveći sin naših naroda i narodnosti“ okončao svoj, u mnogo čemu „zagonetan“ životni put, ne mogu a da ne primetim da danas plodove vladavine ovog čoveka sumnjivog porekla i „zadatka“ kusamo svi mi koji smo ostali iza njega. Srpsko nacionalno i teritorijalno pitanje, srpska tradicija, istorija i kultura, na najbrutalniji način sasečeni su upravo za Brozove vladavine. Međutim, i pored svega toga, najviše su ga uzdizali i veličali upravo Srbi, koji su u njemu videli ikonu nekog „eksperimentalnog“ jugoslovenstva. Zašto to nisu Hrvati, koji su i pod Titom ostali Hrvati? Ali to je već naš problem, nas kao naroda, što od drveta ne vidimo šumu, a posledice takvog odnosa prema sopstvenom nacionalnom pitanju i biću neminovno se reflektuju na našu današnju poziciju, kao države i kao naroda. Stoga svako oživljavanje starih „ikonografija“, ili pokušaj reanimacije titoizma, posmatram nikako drugačije nego kao glorifikaciju sopstvenih zabluda, promašaja i problematičnog duhovnog, moralnog i intelektualnog stanja.

Ukoliko se može govoriti u ime generacije, šta iz te perspektive uočavate kao najznačajniji problem srpskog društva?

Došli smo u situaciju kada je od gomile inače preteških problema, teško izdvojiti onaj problem čije bi rešavanje suštinski uticalo na popravljanje stanja u kome se nalazimo kao društvo. Svi problemi koje ste pobrojali jesu suštinski problemi srpske države i srpskog naroda. Smatram da se jedan od naših ključnih problema sastoji ipak u zanemarivanju i potiskivanju sopstvenih duhovnih, tradicionalnih i istorijskih vrednosti. A to je odlika samo malih naroda. Gotovo sve srpske institucije i organizacije koje rade na afirmaciji srpske kulture i tradicije, na udaru su raznih centara moći, u zemlji i van nje. Tu neizostavno mora da nastupi država, čiji je zadatak da uradi sve što je u njenoj moći kako bi sačuvala sve ono dobro i pozitivno što je od nas ostalo posle svih ovih turbulentnih događaja. Stiče se utisak da vlasti nedovoljno zainteresovano deluju na ovom polju, i da nadzor nad ovim bitnim elementima srpskog bića, svesno ili nesvesno, prepuštaju onima čije se namere, ni u kom slučaju ne mogu okarakterisati kao dobronamerne.

U toku su velika „preimenovanja“, veliko istorijsko preispitivanje i pojmova i događaja iz naše bliže i dalje istorije. U svojevrsnoj političko-ideološkoj dijalektici ideja o rehabilitaciji i lustraciji na našoj javnoj sceni, heroji i žrtve ponekad zamenjuju mesta. Kako ove, svakako dramatične promene, doživljava i procenjuje mlada generacija?

Svedoci smo, ali što je najgore, i žrtve „društvenog inženjeringa“ par excellence, koji se permanentno sprovodi nad srpskim narodom, a koji kao bitne elemente uključuje i pisanje nekih „novih istorija“, čime se nanosi nenadoknadiva šteta srpskom društvu i njegovoj budućnosti. Nažalost, danas postoji „maligna“ tendencija da se pojedini značajni detalji iz dalje ili bliže srpske istorije „spinuju“ i prikažu na način neophodan da bi se opravdalo sve ono što je srpski narod, ipak nepravedno, proživljavao u prethodnih dvadeset godina, a čemu je, u dobroj meri, možda i presudno kumovala ne baš pravdoljubiva međunarodna zajednica.

Šta je stvarna motivacija „inženjera“?

Reč je o procesu nametanja svojevrsne autoviktimizacije koja nas polako uzima pod svoje. U pitanju je vrlo opasna tendencija na putu gubljenja identiteta. Mislim da je pod hitno potrebno preduzeti mere kako bi se takve „operacije“ zaustavile, jer će kasnije biti kasno. Rat protiv naše države i naroda praktično nikada nije okončan, već je samo poprimio neke druge, ali ne manje opasne forme.

Sasvim neuobičajeno, nedavno je na celoj strani Politike osvanuo oglas „Apel demokratskoj javnosti“ sa potpisima niza istaknutih zagovornika evroatlantskih integracija. Kaže se da je „devet godina prošlo od poslednje slične situacije, kada su u Srbiji bili ugroženi ionako krhki potencijali za promene, reforme i modernizaciju, odnosno evropsku opciju“?

Neki bitni momenti vezani za čitavu „operaciju“ pod nazivom „Apel demokratskoj javnosti“, bar za mene, potpuno su nejasni. Ako je neko osvojio određeni broj glasova prema izbornim pravilima koja su, između ostalog, ustoličili i zagovornici ovakvog apela, šta je onda problematično u celoj priči. Da nisu možda ovakvi „vapaji“, u stvari, izraz nemoći upravo potpisnika apela da svoju ideologiju i politiku približe građanima i pridobiju poverenje koje, eto, oni misle da zaslužuju? Pitam se odakle crpe taj silni i svemoćni „ekskluzivitet“ za ovakvo reagovanje, i koja podrška u narodu im, na kraju krajeva, sve to omogućuje? Sve mi ovo deluje pomalo neozbiljno, slično ponašanju deteta kada mu neko oduzme dragu igračku.

Živite u Novom Sadu. Kako komentarišete složene prilike u Vojvodini, stavove, govor ili ćutanje, tamošnje društvene elite, intelektualaca posebno? Jesmo li često svedoci „neutralnosti“ i tišine u vremenu u kojem je ćutanje zapravo etički problem?

Problem ćutanja intelektualaca, povodom „ srpskog pitanja“, generalno gledano, jedan je od vodećih srpskih problema u današnje vreme. Naravno, ni Vojvodina nije pošteđena takve negativne tendencije „tišine“, mada su baš intelektualci odavde najmanje pozvani da „ćute“. Politička situacija u Vojvodini dosta je turbulentna, čemu je ponajviše kumovalo pitanje spornog Statuta, a čija se suština, sadržina i cilj u krugu nacionalno mislećih i osvešćenih intelektualca ovde tumače kao nastojanje da se Vojvodini daju prerogativi države. Ovakvi negativni procesi u Vojvodini, ukoliko se ubrzo ne stvori konsenzus koji će zaštiti interese Srbije na sopstvenoj teritoriji, mogli bi lako eskalirati u potencijalno šire i teško zaustavljive „procese“. Vlasti u Beogradu su, bar kako prenose mediji, izričiti u stavu da se nikome neće dozvoliti da pravi još jednu državu na teritoriji suverene Srbije. Naravno, jedno su želje, a drugo mogućnosti. Pravo je pitanje u stvari – koliko je ko spreman daleko da ide, i ko šta kontroliše danas u Srbiji?

Nedavno ste, u zapaženom intervjuu objavljenom u vašem magazinu, sagovorniku postavili sledeće pitanje: „Da li će povećano rusko ekonomsko i političko prisustvo u Vojvodini sačuvati pokrajinu u sastavu Srbije? Koji su centri moći, tajne ili polutajne organizacije, najzainteresovanije i najaktivnije u eksperimentu stvaranja tzv. ‘novog vojvođanskog identiteta’ koji otvoreno propagira Januš Bugajski iz američkog Centra za strateške i međunarodne studije?“ Šta biste vi odgovorili na ovaj niz značajnih upitanosti?

Da, pitanje je postavljeno u okviru ekskluzivnog intervjua koje je uredništvo Srpske analitike vodilo sa istaknutim srpskim intelektualcem, novinarom i publicistom, gospodinom Milanom Vidojevićem. Nesumnjivo da se aktuelna politička trvenja u Vojvodini moraju posmatrati i analizirati u kontekstu zanimljivih „pozadinskih“ aktivnosti koje se odvijaju na ovom terenu već duže vreme. Podsticanje ili veštačko fingiranje „međunacionalnih sukoba“, izranjanje sumnjivih karata samostalne Vojvodine, i to u sumnjivim trenucima, ili čak karte „restaurirane Austrougarske“ sa Vojvodinom kao njenim prirodnim delom, naposletku izjave poput one indikativne koju je dao nekadašnji nemački ambasador Andreas Cobel o pitanju Vojvodine – samo su dodatno podgrejale i danas podgrejavaju već ionako „zagrejanu“ situaciju u severnoj srpskoj pokrajini. Izazivaju i sve veću zabrinutost i upitanost pripadnika srpskog naroda na teritoriji pokrajine. S druge strane, pojavljuju se i „nadahnuti“ pojedinci, koji dolaze uglavnom spolja, i na mala vrata uvode tzv. ‘vojvođanski identitet’, kao kategoriju kojom se nastoji oslabiti i razvodniti svako prisustvo većinskog srpskog entiteta i identiteta na ovoj teritoriji, ali i marginalizovati mogućnost uticaja zvaničnih vlasti u Beogradu na „vojvođanske prilike“. U novije vreme povučen je i niz strateških geoekonomskih i geopolitičkih poteza na „vojvođanskoj šahovskoj tabli“.

Jesu li to i novi igrači oko „vojvođanske šahovske table“?

Ulazak ruskog kapitala, koji se tumači kao prvenstveno geostrateški čin zvanične Moskve, prema pojedinim mišljenima ovde je za sada „prikovao“ Vojvodinu za Srbiju i donekle osujetio negativne tendencije koji se pominju sve više i među „običnim“ stanovništvom severa Srbije. Sve u svemu, nekako se ponovo vraćamo na priču o „nevidljivoj ruci“ i procesima koje bi srpske vlasti morale prepoznati, te blagovremeno, preventivno i efikasno reagovati, kako se ni u naznakama ne bi počelo razmišljati o poistovećivanju kosovskog i vojvođanskog pitanja. Jer, kada se misao dovoljno raširi i odomaći među stanovništvom, tada je već kasno za svaku akciju, koliko god ona dobronamerna bila.

Nedavno su u štampi objavljeni „Novi epigrami iz tuđine“ Milovana Danojlića. Pod naslovom „Glas iz publike“, pisac kaže: „Dok u skupštini odjekuje besna vika/Opredeliti se nije šala/Između plaćenika-izdajnika/I patriota, ali budala“. Koliko je ovo sumorno viđenje koje nam stiže izdaleka verodostojna slika nas i naše stvarnosti?

Sjajan piščev osvrt na srpsko političko „pozorište“. Sve je rečeno i, čini se, više nego što treba, moj dodatni komentar u tom pravcu bio bi potpuno izlišan.

Окупацију Југославије у Другом светском рату (1941. године) извршиле су немачке, италијанске, бугарске и мађарске окупационе снаге. У складу са политиком Сила осовине, Југославија је тада фактички ликвидирана као држава, иако је њено постојање и даље номинално било признато од стране тадашње међународне заједнице, а једини легитимни међународно признати представник Југославије била је Југословенска влада у изгнанству. Окупатори су, супротно међународном праву, у централним деловима земље формирали три државна протектората (Независну Државу Хрватску, Недићеву Србију и Независну Државу Црну Гору), у којима су југословенски народи задржали неки вид квази-државности у новом Хитлеровом поретку, док су периферни делови Југославије једноставно анектирани од стране суседних фашистичких држава - Немачке, Италије, Мађарске, Бугарске и Албаније (која је и сама била италијански протекторат).
..........................................................
За разлику од делова Југославије које је анектирала директно, Италија је југословенска подручја у суседству свог протектората Албаније анектирала као саставне делове овог протектората. Албанији су тада прикључени западни делови Македоније, источни делови Црне Горе, као и највећи део Косова. После капитулације Италије 1943. године, Албанију окупирају немачке трупе, а Немачка тада третира Албанију као номинално независну земљу. Југословенске територије анектиране од стране Албаније ослобођене су 1944. године.

– Cela Evropa će Prvog maja biti u dimu od suzavca I Srbija će tog dana biti u dimu, ali od roštilja i pečenja po raznoraznim izletištima i urancima To je apsurdno i bizarno, jer u Srbiji ima mnogo više razloga za proteste, nego u Nemačkoj, Grčkoj, Španiji ili Portugalu – rekao je Živorad Mrkić, predsednik Novog sindikata zdravstva Srbije, i najavio protestnu šetnju od Slavije do Terazijske česme

Predsednik Sindikata „Sloga“ Željko Veselinović potpisivanje socijalnog sporazuma nazvao je velikom izdajom radničke klase

– Isti oni koji su potpisali opšti kolektivni ugovor koji nikada nije primenjen, sada potpisuju socijalni sporazum, umesto da se od sramote sklone u mišje rupe Ti takozvani reprezentativni i veliki sindikati u stvari su najobičniji moralni patuljci – rekao je Veselinović

Predsednik Policijskog sindikata Srbije Veljko Mijailović pozvao je radnike i građane da izađu na protest kako bi pokazali da su građani i policija zajedno

Za uranak pekli i po 10000 jagnjadi

BOR – Prvih godina po završetku Drugog svetskog rata, Bor je za Prvi maj ličio na mravinjak U centar grada, na platou Zelene pijace, gde je danas Trg oslobođenja, dolazilo je i staro i mlado

Iz okolnih sela, još u svitanje, pristizale su kolone seljaka uz svirku folklornih grupa i muzičara Na čelu je nošen ogroman transparent: „Živeo savez radnika i seljaka“ Te, 1946 godine,

Rudarski list „Borski kolektiv“ 1946 godine pisao je da su radnici u kolonama stizali iz svih pravaca grada

– Ispred svake kolone pisalo je ime kolektiva, a na ostalim transparentima pisalo je kakve je ko postigao radne rezultate „Iskopali smo… toliko i toliko rude“, „Dali smo… toliko tona bakra“ ili toliko dobrovoljnih sati rada Na trgu miting, a na mitingu – sve parole zajedno Uzvikivalo se iz hiljade grla: „Živeo Prvi maj“, „Živeo drug Tito…“, „Dole fašistički okupatori i izdajnici“… – pisao je „Borski kolektiv“

Prvom prvomajskom uranku u tek oslobođenom Boru prisustvovalo je 4000 ljudi

– Prve posleratne prvomajske proslave bile su veličanstvene Kasnije nikada nije bilo tolikog oduševljenja Trebalo je biti tu i sve doživeti Najupečatljiviji utisak na mene je ostavio dolazak naroda iz okolnih sela Još je bilo goleti, pa su se kolone iz daleka lepo videle Bila je to šarolika reka, nepresušna Nakon mitinga nastupao je KUD „Abrašević“ čiji je hor otpevao nekoliko pesama iz NOB-a, kasnijih godina program je bio bogatiji – seća se Srećko Stojadinović

On napominje da su proslave nastavljane opštim narodnim veseljem Najglasnija bila je muzika rudara Igralo se, pevalo, radovalo A radno takmičenje, već je bilo u „krvi“ svakog trudbenika…

Posle se na prvomajske uranke odlazilo, isto u kolonama i uz pesmu i muziku, u Brestovačku banju Već sedamdesetih godina, podizanjem Borskog jezera, narod je masovno hrlio na jezerske obale

– Umeli smo da okupimo 20 do 30000 ljudi Oko jezera podignuto je više od 2000 vikendica i kuća i sve su bile prepune, dolazili su gosti iz cele bivše Jugoslavije, sindikati su spremali bogatu trpezu Pevalo se i veselilo na sve strane Posle 5 oktobra zamerano nam je što smo kraj jezera pekli i po 10000 jagnjadi i više hiljada prasadi Niko ništa nije plaćao Jer, ceo taj trošak zaradili su radnici, ko bi drugi I danas je ostala rudarska budilica u zoru, autobusi prevoze građane besplatno, ima svega i svačega Jedino nema „sindikalne“ jagnjetine – priča Slavko Petrović, nekadašnji rudar

Neke manifestacije povodom prvomajskih praznika, kao studentski „Skok preko kože“ odavno su izostale No, uranak nikad nije zaboravljen Tako će biti i ove godine

– Okupiće se na Borskom jezeru najmanje 15000 ljudi Na tri bine pojaviće se lokalni bendovi, kulturno-umetnička društva i afirmisani muzičari Biće svega i svačega I sportskih nadmetanja Naći će se i para za vruću jagnjetinu – kaže Darko Mihajlović, opštinski šef za organizovanje ovogodišnjeg prvomajskog uranka

On naglašava da će „fešta“ trajati do 6 maja i opštinske slave Đurđevdana

Rudari traže beneficije

Rudarsko-topioničarski basen „Bor“ uprkos tome što su organizovana dva tendera, nije privatizovan U državnim je rukama Prosek plata 5000 radnika je 42000 dinara S obzirom na teške uslove rada mogli bi, vele, da dobiju povoljnije beneficije, bar kod penzionisanja

– Ministar Ljajić je dolazeći u rudnik prošlog leta video kakvi su uslovi rada Obećao je beneficije za najteže poslove Obećanje još nije ispunjeno – kaže Dragan Jankucić iz Topionice i rafinacije bakra

Narodni praznik postao porodični izlet

Prvi maj više od jednog veka jeste jedan od najvećih praznika u Srbiji Od završetka Drugog svetskog rata do 2000-ih godina velike firme plaćale su slavlja na izletištima kraj industrijskih gradova, ali danas je narodni i radnički praznik postao samo jedan porodičan izlet

U Nišu ove godine neće biti organizovanih odlazaka na uranak preko sindikata i slavlja kakvog je nekad bilo, uz govore i priredbe Ipak, veliki broj Nišlija poći će na prvomajske uranke i izlete sa svojim porodicama i prijateljima Naravno, sve to neće prođi bez ražnja i roštilja

U trsteničkoj opštini prvomajski praznici će se, kao i do sada, proslavljati na različite načine Praznik rada će proslaviti, kažu neki od građana, na Goču i u Mitrovom polju, a neki od njih naći će se u ataru manastira Ljubostinja Tamo će biti postavljena šatra, u njoj jelo i piće po želji, ali i muzika uz orkestar i pevaljke iz Godačice

Zaječarci poslednjih godina Prvi maj ne dočekuju više kao nekada, sa proslavama, urancima i okretanjem jaganjaca A pre tridesetak godina nije bilo tako Zaječarci su tada masovno izlazili na uranak, organizovane su sportske igre i na ražnju su okretani jaganjci Na ravni Bratujevac uvek je organizovana centralna proslava Ovo mesto je sada pusto i o tome da je tu nekada bilo slavlja sada svedoče samo spomenik poginulim u Drugom svetskom ratu i ruinirani sportski tereni

Organizovane radničke proslave Praznika rada u Novom Sadu neće biti ni ove godine Nekad, u vreme socijalističkog samoupravljanja, Prvi maj je bio istinski praznik, a ostalo je zabeleženo, na primer, da je 1961 godine ovaj radnički praznik na ulicama proslavilo 30000 Novosađana I to u vreme kada je grad imao 50000 stanovnika

U Kikindi je posle Drugog svetskog rata privreda bila u usponu, a radili su giganti poput „Livnice“, „Toze Markovića“, „Msk“, IPP „Banat“, pa je proslava Praznika rada bila je veoma važna

Izlozi u Kikindi bili su obavezno okićeni državnim zastavama, transparentima podrške radničkoj klasi, cvećem i Titovim slikama Tradicionalno su se pripremali prvomajski uranci, a popularna „Šumica“ je bila mesto gde se uvek organizovalo narodno veselje, uz muziku, prasetinu, roštilj, piće, luna parkove i šetnje kroz prirodu

Iako je situacija jako teška i sve veći broj radnika ostaje bez posla, u Kruševcu ni ove godine neće izostati tradicionalni vatromet i prvomajski uranak na Bagdali

Pre 30 godina Paraćinci su za Prvi maj organizovali brojne kulturne manifestacije Bez prvomajskog uranka život se nije mogao zamisliti

– Radnici su slavili organizovano u fabričkim halama i na obližnjim izletištima Svirali su trubači, vijorile su se crvene zastave, kolektivni duh i zajedništvo bili su prisutni na svakom koraku Danas toga nema – kaže Dragan Živković

Kako objašnjava, slavilo se po dva-tri dana, spavalo se na livadama, a muzika se čula sa svih strana Ipak, Paraćin ovaj Prvi maj dočekuje bez ikakvih manifestacija i slavlja

Proslavu Praznika rada u Valjevu od Drugog svetskog rata do pre dve decenije ljudi su planirali danima Prvi maj se dočekivao s veseljem

Stariji sugrađani pričaju da su iz svake fabrike u četiri sata ujutru svečano obučeni radnici u kolonama odlazili do parka „Pećina“ i na tom mestu čekali su ih ranoranioci, koji su na ražnju okretali jaganjce i prasiće Poslednjih godina nema više praznične euforije, kao ni organizovane proslave

U subotičkom „Severu“ 285 radnika dobilo je otkaz pred praznik, što je možda najveća poruka radničkoj klasi u šta se pretvorio Međunarodni praznik rada Ti radnici i njihove porodice sigurno neće imati čime da slave Prvi maj

– Prvi maj više nije praznik rada, nego Dan radničke borbe, jer je danas radnik u takvom položaju da se više ne može ćutati Sami radnici se moraju izboriti za svoj status, da ih poslodavci smatraju čovekom i slobodnim društvenim bićem – kaže Mikloš Nađ Olajoš iz Centra „Tito“

Ove godine Centar i komunisti na Trgu Subotice 1 maja u 11 sati izvešće performans „Tri osmice“, ali se neće pridružiti roštiljijadi na Paliću

Ulaznice za Frušku goru

Očekuje se da i ove godine na Fruškoj gori bude oko 300000 posetilaca, koliko ih je bilo prošle godine, ali će ovoga puta radnici i drugi slavljenici plaćati po 150 dinara za ulazak vozila na područje Nacionalnog parka „Fruška gora“ U Kameničkom parku, gde se očekuje oko 10000 Novosađana, parking će koštati 200 dinara za ceo dan, a mesto za loženje vatre biće naplaćivano po 400 dinara

hm,hmm tackice,bonovi,par nepar...???
..................................................
Sjedinjene Američke Države su godinama bile sinonim za zemlju sa jeftinim gorivom. Međutim, skok cena na svetskom tržištu naftnih derivata uticao je i na porast cena u Americi. Policija se sada prvi put suočava sa krađama benzina sa pumpi. Poslednji pokušaj se, kako prenosi televizija ABC, dogodio pre tri dana na benzinskoj pumpi u blizini grada Tampa na Floridi. Lopovi su dovezli kombi do pumpe i iz cisterni počeli da prebacuju gorivo u spremljene kanistere. Policija je osujetila tu krađu, ali je ona samo jedna u niza više desetina koje su se dogodile širom Amerike. Ukradeno gorivo se kasnije prodaje kamiondžijama po ceni od 2,50 dolara za galon, a s rastom cene goriva, američka policija strahuje da će ovakvih krađa biti sve više.

Кажу не пада снег да покрије брег да свака зверка остави свој траг. Међутим у Србији последњих дана пада снег само да сакрије траг појединих зверки. Колико је велики утицај режима на националне медије можда није потребно ни спомињати. Од неколико тема које су заиста значајне, и које народ и поред њихове тежине треба и мора да зна, изгледа да је снег најважнија. Све до јуче! Јуче се наиме десило нешто што је по новинарима била вест која је потресла целу Србију. Срећко Калинић и Жељко Миловојевић су покушали бекство из затвора. Кога је таква тривијална и посве безначајна вест потресла, и то до те мере да осим што заузме пола дневника заслужи и додатне емисије у којима се води расправа да ли су или нису могли да побегну и ко ли им је дотурио тестерице да се ослободе. Народ свакако није! Поред стотине лопова који седе у згради владе још двојица неће се поред оволике беде ни осетити.

РТС на пример не обраћа толико пажњу на покушај бекства колико на невероватну снежну непогоду која се десило ни мање ни више него у сред зиме. Просто за неповеровати, па су лепо увели целу Србију у ванредну ситуацију. У рубрици економија о снегу, о политици о снегу, друштво у снегу, црна хроника је већ данима обавијена снегом, али као да то није довољно, и да народ мора бити упознат са том елементарном непогодом, а посебни са мерама које влада Србије предузима од кад је ступила у рат са њим. Доводе се стручњаци за лед, воду, падавине, тражи се помоћ, добровољци.

Трећа најбитнија ствар у Србији која се „дешава“ јесте шта је Чеда Јовановић изјавио тог дана, а затим анализа од претходног, и тако уназад и уназад до крштења његове минђуше. Како је Чеда данас напао цркву а јуче Републику Српску. У свему томе једина занимљива чињеница је да су ти банални и тривијални чланци који продају поједине новине, баш управо и са одређеном намером од тог Чеде и позивани да слушају и лепе му етикету најомрженијег грађанина Србије. Да је Србија колико толико уређена држава тога не би ни било, осим уколико новинари не би Чеду посећивали у затвору. Како је у нашој земљи све наопачке па тако ни Чеда не лаје себе ради већ села ради или другим речима медији тако креирају јавно мњење да грађани стекну утисак да је добра ова садашња власт какав је онај црни Чеда.

За последњих десетак дана, од кад трају ове „сумњиве„ снежне непогоде видели смо ове две теме, Чеду и снег како се врте у круг, наравно испловило је још неких информација које од вести да је у Сјеници измерено минус тридесет, просто нису могле да изађу у први план.

На пример по режимским одлукама чињеница да смо у дугу преко 14,5 милијарди евра и да је од тога 5,7 милијарди евра направила садашња власт, задужујући се 55 евра по секунди, односно 4,7 милиона евра дневно. Од тога да је наша земља на самој ивици банкрота је много битније да је сада зимско годишње доба и да је пао снег, као да смо колективно сви слепи па не видимо.

Е, сада, ако смо се за време нормалног стања, без снега задуживали 55 евра дневно, замислите колико ћемо се задуживати дневно ако се узме у обзир чињеница да је влада испала толико милостива према нама када је обећано да ћемо цео фебруар уз мало штедљивије коришћење ел.енергије моћи бесплатно да је користимо. Знајући колико кошта њихово бесплатно сваки грађанин, користио или не користио струју наредних пет година, има да отплаћује овај ледени фебруар.

О зими толико, већ је као што рекох и сами довољно рекламирају, него вратити се на власт. Власт је осетила да је ова зима као сам дар „са неба“ ( Боже опрости) па је искоришћава колико је то могуће. Односно мудро ћуте у нади да је народ од оволике несреће, глади и зиме заборавио ко их је увукао у све то. Апсолутно једна једина тема која би требало да постоји, и око које сви треба да се мало запитају пре него што заокруже неки број на изборном листићу, јесте ко је појео скоро шест милијарди евра а да апсолутно ништа није урађено. Заправо не баш ништа, било је радова да се не лажемо. Тако је зграда владе у Немањиној прошле године појела преко 2 милијарде евра. Канцеларије су реновиране, нови намештај, нови рачунари, све ново како и доликује једној власти која прави кућу на рачун гладног народа. Кад канцеларија једног министра или посланика изгледа као милион евра, чињеница да у Србији има неколико хиљада бескућника и око милион породица са не решеним стамбеним питањем очигледно никога не интересује.

Наравно возни парк не треба заборавити који је такође допуњен са неколико десетина аутомобила, нема смисла да се председник вози у крнтији старој три године, а деца која путују пешке до школе десетак километара некако ће се већ снаћи. Не треба заборавити ни семинаре које су наши министри похађали и од којих је свакако најзанимљивији био онај министра Мркоњића тродневни од тричавих 40 хиљада евра, а од коридора 10 ни метра од тада. О аферама којих на свако слово азбуке има и то по неколико нема више сврхе ни писати. Афера се деси, изађе у јавност, на аудицији се изабере министар који ће прихватити одговорност а који ништа није знао, за два три дана да оставку и сви мирни и задовољни. Али дуг расте ли расте.

Илузије које су гајили према ЕУ, чија би им кандидатура обезбедила бар још мало лагодног живота, онај ко мисли да би неком инфузијом од ЕУ вратили неки дуг у гадној је заблуди, је и сама пала. Не 9.децембра, већ још раније, када је и самом народу било јасно да је ЕУ на самој ивици опстанка и ми од ње не треба и не можемо да очекујемо никакву помоћ. После распродаје све државне имовине, приватизације која је уназадила и привреду и економију наше земље у време пре првог светског рата остала је још само једна ствар коју могу да понуде својим западним партнерима – Косово!

Шта се дешава ових дана када смо завејани снегом, и буквално а поготово медијски је једно велико питање. Наиме кад гране пролеће и прича о снегу ће престати, међутим на Косову ни сада није мир а у медијима га готово не помињу. Ускоро, кад се све истопи и кад маске падне, знаћемо шта се крило иза ове снежне олује.

Даље не треба заборавити још неке детаље које је ова власт радила и промене које су уведене, а и даље су на снази. Срби су маргинализовани и буквално смештени у грађане другог реада у сопственој држави. Различито третирање социјалних групација је постало пракса. На пример, треба се подсетити протеста који су летос имали малинари, тражећи од државе нешто што им свакако припада, док су били окружени жандармеријом и специјалним јединицама које их нису пропустиле до Београда, јер би како су тада навели „угрозили јавни ред и мир, и увели социјални неморал“ (шта год то значило). Док су са друге стране након само неколико дана исти ти припадници полиције без икаквог обезбеђења блокирали део Београда штрајкујући због неиспуњених захтева које су имали.

Али народ и после свега што га је задесио и даље мудро ћути. Па да ли ће бити мудрије ћутање народа или актуелне власти видећемо. Колико год снег покривао манипулације и колико год Чеда лупао глупости, оних двеста радника, колико кажу да у просеку дневно остаје без посла, задужен сасвим сигурно неће још једном направити исту грешку да гласа за оног ко га је отпустио. Нажалост после приватизације као што рекох није ништа остало на основу чега би нам понудили хиљаду евра и врло је тешко ово време док ишчекујемо неку нову анимацију којом би нас привукли да гласамо за њих. С обзиром да стручњаци процењују да је чак и свака новорођена беба одмах по рођену дужна око 4 хољаде евра, испод 5 не би требало да нуде. Знајући да у затвор више не примају због дугова, а да се оснивају државна предузећа која ће легално утеривати дугове, по свему судећи Србију ће врло брзо преплавити пар милиона српских илегалаца.