Ma kakve stranke kakvi bakraci, ona zna sve i svja,

Ići dole

Ma kakve stranke kakvi bakraci, ona zna sve i svja, Empty Ma kakve stranke kakvi bakraci, ona zna sve i svja,

Počalji  Milan taj Pon Okt 17, 2011 2:45 pm

Tajni život Mirjane Bobić

Kakvi smo to mi koji ne odustajemo ni od čega, iako je to sumanuto u ovakvom času? Kakvi smo to mi, koji smo počeli, kao svi normalni dvadesetogodišnjaci, sa idejom da menjamo svet, a završavamo u četrdesetoj, bez gneva? Uglavnom sa vicem. Mi smo najmanje gnevna generacija, bez sumnje. Iako ništa nismo promenili, iako ništa nije ispalo bolje. Jedino što je očigledno, jedino što mi se sviđa i jedino što nas razlikuje od svih generacija pre i posle nas jeste neobični mali detalj – mi se uopšte ne trudimo da u bilo čemu obavezno budemo u pravu. Nas su zaobišle sve nagrade, počasti ideologije, svaka slava političke korektnosti trenutka, mi smo antispomeničari po ubeđenju. To nas i danas spasava. Bili smo posmatrači, cinični prema svakoj veličini, skloni da se podsmehom i vicem borimo sa gromadama koje su bile svuda oko nas. Novi duh Beograda, između žrvnja komunizma, kompleksa partizana, levice i njihovih šezdesetosmaških veličanstvenih zabluda, između njihove mladosti i zapanjujuće sredovečnosti nacionalizma, između te dve decenije, između osamdesetih koje smo živeli kao da će večito trajati, i devedesetih za koje smo verovali da će se završiti odmah. Redakcija “Omladinskih novina” nalazila se preko puta ”Madere”, u bivšem stanu pokojnog Veljka Vlahovića. Sve je, dakle, moralo da ima težinu, ozbiljnost i značenje. Hej, šta ću ja ovde, pitala sam se posle prvog radnog dana, dok sam ronila suze u ”Poslednjoj šansi”, spremna za svoj prvi skandal – da dam otkaz. Nisam ja bila za te teme – demetropolizacija kulture, plenumi, partija, radne akcije. Drugovi i drugarice, obavezno poštovanje mutne i strašne partijske moći. Grozno. Htela sam, dakle, i da, ako je ikako moguće, odmah postanem slavna. Da budem nova Orijana Falači (tek nedavno, na Internetu, otkrila sam da smo rođene istog dana). Da me ljudi zaustavljaju na ulici i da mi se dive. Da mi niko ne može ništa, to naročito. U to vreme sam potpuno neobuzdano verovala da sam milion puta pametnija od svih njih, a možda i od svih ljudi na svetu. Bila sam klinka, lepa, visoka i drčna, i osećala sam kako tu svoju drčnost, hrabrost, treba da udvostručim, ako hoću da budem shvaćena ozbiljno. Biti lep, mlad i gnevan bilo je dopušteno samo muškarcima. Novinar kao društveno-politički radnik bilo je biće nagnuto nad problemima socijalizma, jagnjetine i stenodaktilografkinja. ”Zglajznuti ” za novinare, imalo je istu težinu kao za političare. Oni su bili, u stvari, na zajedničkom radu. Žene u novinarstvu bile su ukras. Žene su bile skrajnute u ženske časopise. Teme o srećnoj porodici, napuštenoj deci, ulozi žene u našem društvu, kako se pravi zimnica, i kako od zavese napraviti sinu zvoncare za matursko. To je bilo njihovo. One koje su radile na televiziji, ili radiju i informativnim programima bile su primer dobrih svršenih studentkinja, omladinki, svesnih situacije i socijalističkog samoupravljanja, kao i bratstva i jedinstva. Gordana Suša, bila je primer novog društveno-političkog radnika na TV. Bila je zvezda. Jako je pametna, govorili su gledaoci i drugovi iz komiteta, vidiš kako ona ima ideje da popravi socijalizam, kako je konstruktivna, govorili su po redakcijama. Možete se zamisliti šta se onda izveštavalo iz Skupštine, i koliko je to bilo zanimljivo! Otkriti neki smisao u rečima Baje Vidića, ili nekog Dušana Gligorijevića zvanog Saša, ili Bakarića. Ništa ja tu nisam razumela, niti sam se trudila. Meni su svi ti tadašnji takozvani politički komentatori, poznavaoci tajni partijskih podružnica, izveštači iz skupštine, obično natovareni akcijaškom prošlošću i četvrtastim kožnim tašnama okačenim o ramena, (koje su vazda bile pretrpane novinama, papirčinama i olovkama zakačenim za futrolicu koja liči na onu za metke) na kojima je bio odštampan znak SKOJ, ili SSRNJ, izgledali kao strogi i dosadni partijski komesari iz lektire. Smrdeli su na vinjak. Ja sam bila dete iz sasvim drugog filma. Meni je neverovatno – gotovo svi od njih su i kasnije u godinama koje su dolazile, bez obzira da li su se opredeljivali za ili protiv Miloševića, stalno bili urednici, glavni urednici ili direktori nečega. To je najžilaviji profil kod nas, besumnje. Jedni drugima su dodeljivali nagrade, a tako je i danas. Uzimaju sve. Čak i nagrade namenjene deci, otimaju svih ovih godina, bez pardona, ljudi koji su pred penzijom. Neverovatno! Kad sam počinjala, bila sam toliko rešena da me ne gledaju kao lutkicu, da bih se osetila uvređenom ako bi mi neko dao kompliment. Maska ozbiljnosti na mome mladom licu. Mene je zanimao samo grad, rokenrol, žurke, frajeri, izlasci, literatura, grafiti po zidovima, moja generacija. Sve ono što je bilo po strani glavnog puta u srećniju budućnost. I, kad sam jednom napisala tekst o nekom silovanju na radnoj akciji, suspendovali su me. Ogradili se od mene javno u novinama. Slučaj nije bio baš proveren. A i omladinci polno ne opšte. Kao suspendovana klinka, osećala sam se kao Jovanka Orleanka profesije i shvatila da bez suspenzije, zabrane, skandala – u SFRJ nisi ništa, osim ako si Neko.
U Klubu književnika se videlo Ko je Ko u SFRJ
Ja sam htela da budem neko, ali svojom glavom, a ne svojim nogama, koje, uzgred, uopšte nisu bile za potcenjivanje. Htela sam da mi u Klubu književnika svi zbog nečega čestitaju. To je onda bila mera uspešnosti u Beogradu. Klub književnika, kafana u podrumu Udruženja književnika, Francuska 7, bila je mesto gde smo izlazili. Naši roditelji išli su retko u kafane, i uvek sa nekim povodom. Da nas izvedu na roštilj, da se proslavi ovo ili ono. Mi smo išli stalno. Tako smo se dokazivali, tako smo živeli, čak smo odlično zarađivali. Na ulazu u Klub, sedeo je jedan krupni čovek koji je ponekad znao da neke ljude grubo vrati sa vrata. Zvali smo ga književni selektor. Dole su sedeli policajci i pesnici, bivše pesničke muze ocvalih lica, novinari u usponu, Momo Kapor, jedini superstar pisac koga sam imala sreće da upoznam kao devojčica, ako ne računam jedan protokolarni susret sa Desankom Maksimović za Osmi mart, kad sam bila u četvrtom osnovne i kad sam iskreno verovala da i ja mogu da napišem ”Krvavu bajku”, samo kada bi se ponovo dogodila. Pisci i pesnici uglavnom su imali brade – to je bila mera njihove razbarušenosti, nosili su neku vrstu ruskih odela, ili sakoe sa zakrpama. Svi su bili vrlo važni, ili vrlo pijani, okruženi buljucima slušalaca. To je bio valjda poslednji trenutak kada su pisci bili zvezde u ovoj zemlji. Njihov značaj određivali su gospon Iva Kusalić i Buda, po tome za koji sto su ih smeštali. Sećam se kako je Miodrag Bulatović jednom prišao za moj sto i onako, ne štedeći i rasipajući komplimente, sa pogledom lisice i onom neverovatnom dikcijom, tražio mi ličnu kartu. Dala sam mu je, on je otišao i posle nekoliko trenutaka, vratio mi je. Nisam shvatala u čemu je štos, možda je hteo da vidi koliko imam godina. Ali, ne, posle nedelju dana na kuću mi je stigao komplet njegovih sabranih dela u kožnom povezu, i uplatnica, naravno, u visini moje dve plate! Čovek je bio sam svoj majstor – pisac i akviziter. U ovom drugom, konkurencija mu je bio jedino čuveni Miloš Jovančević, autor samizdatskog bestselera ”Nevini muškarac”, koji je tako isto, ali za keš, po beogradskim kafanama prodavao svoja dela. U Klubu su sedeli svi koji nešto znače. Mladi Vuk Drašković, tada samo novinar, koji čita naše tekstove – i nekako prepoznaje da će od Marića i mene biti nešto. Ksenija Zečević, pijanistkinja i kolumnista NIN-a, sa ogromnom crvenom mašnom u kosi i crvenim karminom koji joj je našminkan malo i po zubima, za kojom polovini Kluba kreću zazubice. Pesnici, marksisti, glavni urednici, psihijatri – svi je obožavaju. Tu su i glumci i reditelji češke škole. Penzionisani udbaši oko kojih sede slušaoci večite tajne o Krcunu, Leki ili Plenumu, ovom ili onom. Napisala sam tekst o ljubićima i odnela ga u NIN, toliko sam želela da mi se tekst pojavi u NIN-u, ali sam strepela da ga možda neće objaviti. Otišla sam sa prijateljima u Klub na večeru (čoveče, toliko smo jeli tih godina da mi nije jasno kako se nikada nisam ugojila) i dok smo čekali da nam Buda nađe sto, prišao mi je Tirke i kratko rekao – Objavićemo ti tekst u NIN-u, odličan je. To je sigurno jedan od najlepših trenutaka u mojoj karijeri. Znak, veliki znak. Danas Tirke tvrdi da smo se upoznali na koncertu Bijelog Dugmeta kod Hajdučke česme, gde smo se moja sestra i ja pojavile sa ostalim gimnazijalcima-glumcima iz filma ”Nije nego”, Miće Miloševića, čiji smo jedan deo snimali na tom koncertu. – Jedna od vas dve mi se vrlo ljubazno javila – posle je pričao Tirke – i ja sam znao da si to bila ti. Ti si htela da budeš novinarka, pa si se trudila. Toga se uopšte ne sećam, ali na početku filma ”Nije nego”, u tom dokumentarnom snimku sa koncerta, vidimo se stvarno i Tirke i ja. Tada se nismo poznavali ni ja, ni Tirke, ni Goran Bregović. Ubrzo smo se upoznali.
Vučelić je sramota za časnu profesiju beogradskih zavodnika
Osamdesete godine otvoren je prvi kafić u Beogradu – zvao se ”Zlatni papagaj” i to je bila prava ludnica. Nije moglo da se prođe Jakšićevom ulicom, Kafa je na svim drugim mestima u gradu bila uglavnom turska. Ako si do tada hteo da popiješ pravi espreso ili kapućino, išao si lepo u Zagreb ili u Ljubljanu. Poslednji lepi dani Jugoslavije. Sećam se – sedimo pre podne u ”Maderi”, i dolazi Milorad Vučelić – tada je bio zamenik Dunje Blažević u SKC-u. Bio je u neku ruku prototip savremenog komunističkog intelektualca – što je podrazumevalo malo šezdesetosmaške biografije, malo podrške konceptualnoj umetnosti, članstvo u Partiji, montgomeri mantil, poznavanje kafana, erotske i druge veze širom jugoslovenskog kulturnog prostora . Vučelić je zaista bio sve to. Seda za naš sto i, da ostavi utisak, prepričava Matiju Bećkovića iz ”Čika”. Erotske teme. Glumi Matijina apokrifna pisma čitalaca, šuška dok govori, šala šalu stiže , i ne skida mantil. Montgomeri mantil ili vijetnamka – to je bila uniforma svih njemu sličnih, koji su se u to vreme šetali po svim mestima, koji su stalno žurili iz redakcije u redakciju, sa sastanka na partijski sastanak, pa u kafanu, pa na pisanje nekog jako važnog teksta, na primer obračuna ili polemike sa nekim čuvenim filozofom (to je bilo veoma u modi, svi su hteli da budu kao Markuze, Adorno, ili bar kao Rudi Supek, u najmanju ruku ravnopravni sagovornici Krleži, na primer), i svi su hteli slavu Danijela Kon Bendita, ili Rudija Dučkea. Braća po biblioteci, partiji i kafani. Mnogo godina kasnije, kad je Vučelić umesto Matije Bećkovića prepričavao svog novog idola Slobodana Miloševića, objavila sam njegov portret u ”Dugi”, pošto je ekspresno uznapredovao u političkoj karijeri i kao Miloševićev pulen – bio je tada direktor Radio Televizije Srbije. Tekst je bio oštar, ali sa primesama tada u ”Dugi” negovanog jedinstvenog novinarskog stila koga je pre svega odlikovala jedna univerzalna posprdnost prema svima koji su sami sebe doživljavali kao gromade, pogotovo ako su pripadali establišmentu. Nisam propustila da pomenem, iz legende čuvene,Vučelićeve uspehe kod jugoslovenskih glumica od Vardara pa do Triglava, ni ljubavni tepih koji se nazire ispod tesne majice dok se šeta po Dubrovniku i tome slično. I jednog dana, u mom komšiluku, zaustavlja me na ulici čuveni Dragutin Gostuški. Bio je oduševljen tekstom: Ali – rekao je – Mirjana, ljut sam na Vas zbog jedne stvari – kako ste mogli da napišete da je taj tip ljubavnik – to je i nedolično, i netačno, molim Vas lepo. Kasnije sam shvatila da se ovde oprašta svako moralno posrnuće, svaka ideološka ili politička prevrtljivost, surovost i bezobzirnost, ali se ne oprašta ako se makar i iz nepouzdanih izvora pomene da je neko bio veliki zavodnik. Neki su me tada, u nastupu ljubomore, spopali: ”kakve glumice, kakav ljubavnik, taj je na kolenima morao da moli za onu stvar. Mi to znamo najbolje, gledali smo ga svakog dana”. Neki od njih će kasnije i sami pokušavati da dostignu Vučelićev status i kod Miloševića i kod žena, ali bez većeg uspeha. Osamdesete, naročito njihov početak, bile su zaista godine dobrih vibracija. Novi talas u muzici, i grad je odjednom živnuo. Muzika i žurke. Oblačili smo se isključivo iz naftalinskih zaliha tetaka i teča. Devojke su nosile šimike, sakoe i mantile od porodičnih pokojnika, fucnute astraganske bunde, mladići su izgledali kao mali ljudi, nosili su ska šeširiće i starinske sakoe, igralo se smešno – bila je to neka vrsta cupkanja sa rukama spuštenim uz telo. Fenomen su bile žurke – neko napravi žur i ceo grad dođe. – Hej, stiže kolona – tako se govorilo. Postojali su neki frajeri koji su bili predvodnici manjih kolona. Pamtim ih kako, mnogo stariji, specijalno kostimirani za izgledanje, u vučijim bundama pokupljenim na buvljacima Amsterdama ili Londona, ulaze i uvode svoje sledbenike, klince mlađe od nas i luđe, spremne da se već koliko iste večeri bace u zagrljaj heroina. Danas mnogih od tih klinaca više nema. Vođe su im žive, i ofucane kao nekada bunde koje su nosili. Bilo je droge, bilo je mnogo droge, ali smo o tome saznavali deset godina kasnije iz čitulja u novinama. Bilo je takođe i nekog opšteg uverenja da ćemo zauvek ostati dečaci i devojčice. Ta muzika, taj životni stil, u neku ruku sadržavao je u sebi odbijanje da se odraste, da se ikada postane čovek u sivom odelu. Revolucija tog novog vremena videla se i u čuvenoj emisiji ”Petkom u 22”. Bio je to kulturni magazin revolucionarnog izgleda, za koji Mika Oklop piše monologe koje govori Sonja Savić, tada najveća mlada glumačka zvezda Beograda. Novo, novo, moderno, alternativno i onda u svemu tome, pojavljuje se Brana Milošević, čovek figurativno u sivom odelu, partijski radnik (mislim da je tada bio neki izvršni sekretar CK za kulturu ili nešto slično) koji se vlada kao intelektualac i koji svojim političkim pridikama, koje se otežu kao gladna godina, svakog petka u dvadeset dva, smara naciju gušeći je visokoparnom dosadom, kojom su bili očarani jedino njegovi poslodavci iz Partije. Veza sa ideologijom morala je da bude očigledna, inače ničega ne bi ni bilo. Mogao je rokenrol na televiziji, mogao je Mika Oklop, mogli su labudovi da plivaju oko nogu Brane Crnčevića i mogao je Oliver Mandić da u svom čuvenom šou programu obuče čipkaste čarape i visoke potpetice, ali Brana Milošević bio je jedno bukvalno priheftavanje poleta novooslobođene kreativne energije, za realnost partijske ideologije. Kao generacija, imali smo otpor prema sivom odelu, koje je bilo simbolička slika ne naših roditelja, nego političara i opšte vladajućeg sivila. Imali smo urođeni otpor prema ideji da gušitelji iz komiteta i drugih organizacija za kontrolu sreće, na bilo koji način utiču na naše živote. Tito je umro, a mi smo po Beogradu ludovali u njegovom “kadilaku”, koji je moj drug Pop, nekada basista čuvene švajcarske rok grupe ”Rumpel Štilc”, kupio na nekoj aukciji. Automobil enormnih razmera, unutra je bio presvučen sivom kožom, i imao je istorijski spomenik, opekotinu od Titovog tompusa. I malu kasetu u vratima, sa šuberom. Za pištolj, valjda. Taj ”kadilak” posle je bio u spotu Olivera Mandića i u mnogim drugim spotovima domaće muzike iz osamdesetih. Bio je već na prvi pogled najglamuroznija limuzina u Beogradu, a još je imao i tu mitsku priču. Vožnja u toj limuzini bila je takođe simbolički čin, jedna rokerska blasfemija, svetogrđe prema dogmi Titovog lika i svega onoga, i svih onih, koji su se iza toga krili. Gest oslobađanja. Kad smo bili mali, nas su učili da volimo Tita. Slepo. U mom razredu bilo je dece koja su govorila: ”Prvo volim Tita, pa mamu i tatu.”
Kako nisam videla Tita
Jednom, u trećem razredu gimnazije, mene i sestru, kao odlične učenice i slatke devojčice, odredili su da u Skupštini SFRJ dočekamo Tita. Tako nešto se nije odbijalo. Otišle smo tamo, ali smo se osećale neprijatno. Glavonje u sivim odelima gledale su nas krajičkom oka, onako bezobrazno kako se ne gledaju omladinke. To je jedini put da sam bila u Skupštini SFRJ. Doveli su nas rano ujutro, sa ostalim gimnazijalcima koji su bili u dočeku. Bilo nas je mnogo. Tito je kasnio. Tito je mnogo kasnio, pre njega su stizali političari koje smo znale sa televizije, svi nasmejani i važni, već su pravili špalir u foajeu i oni. Tito je kasnio, a mi smo zaključile da i ovako ima dosta onih koji ga čekaju, te da možda i nismo neophodne u tom vašaru! Da možda uopšte i nije planirano da ga baš nas dve dočekamo! Da su za to određeni Azem Vlasi i neki mladi aktivisti, pa smo odlučile da se brže-bolje izgubimo odatle. Ili Maršala, ili nikog drugog! Ili sve ili ništa. Nećemo da dočekujemo sporedne likove! Pokupile smo se i izašle na zadnja vrata. Tako nisam videla Tita. Kad sam, mnogo godina kasnije pravila intervju sa Azemom Vlasijem, bilo mi je strašno smešno što je u vili Pokrajine Kosovo, na Dedinju, na jednom zidu centralno mesto zauzimala vunena tapiserija – model čvorići– sa Titovim likom. Ličilo je to na kič otirač za noge, ali oni su očigledno bili ponosni na taj ručni rad neke šiptarske domaćice. Posle Titove smrti, svi političari i novinari trudili su se da na svaki način pokažu da je Tito besmrtan. To je bilo ludilo. Titovi portreti među kobasicama i debrecinerima u mesarama, njegove slike napravljene od blokeja, proslava rođendana mrtvom lideru, sa njegovom gigantskom figurom od stiropora koja je zastrašujuće stajala na stadionu JNA, kao da je celu tu predstavu smislio Dušan Makavejev, samo što bi se on podsmevao. Sa Titovim nasleđem današnje srpsko rukovodstvo vezuje samo – pušenje tompusa. Svi koji puše tompus na srpskoj političkoj sceni, bez obzira da li su iz vlasti ili opozicije, su najbolji Titovi učenici. Kad sam iz ”Duge”, posle “Omladinskih novina”, prešla u ”Intervju” pravila sam seriju intervjua pod nazivom ”Taj i taj u raljama Mirjane Bobić”. Sećam se kako je intervju sa Lepom Brenom, pod stvarno komičnim naslovom ”Brine me naša situacija” izazvao burne reakcije, a u političkim krugovima bio shvaćen kao čista politička diverzija. Mama mi je jednog dana usplahireno rekla: – Šta je to, zaustavlja me komšiluk po ulici, svi me pitaju, je l’ istina da se udaješ za Dragana Džajića? Sine, je l‘ ima nešto što ja ne znam? Mislim, otkud ti i fudbaleri? Nikoga nisam mogla da razuverim da je u pitanju samo običan intervju, jer se na televiziji neprestano vrtela reklama: “Dragan Džajić u raljama Mirjane Bobić – Rešio sam da se ženim”! I te, 1983. godine, narod je više verovao RTS-u, nego sopstvenim očima. Intervjui su bili velika fora. Novinari koji su pravili intervjue sa važnijim od sebe smatrani su takođe važnim ličnostima. U to vreme, jedina prava jugoslovenska Orijana Falači, bio je Boro Krivokapić. Moj prijatelj, kolega i veliki džentlmen. Crnogorac, iz Cuca, pun sebe, pametan, obrazovan, žovijalan. I ponekad preozbiljan. Oblačio se po poslednjoj crnogorskoj modi – u ono vreme bio je jedan od retkih novinara koji se oblačio drugačije – dok je većina muškaraca u profesiji gajila stil sličan stilu pijanih marksista i šezdesetosmaša, ili, sa druge strane, vojni stil koji je u Beograd početkom osamdesetih doneo Miroslav Lazanski. Boro Krivokapić nosio je mekane italijanske mokasine, kratke kožne jakne sa rajsferšlusom i tanak sat. I brkove. Znali su ga svi u svim boljim beogradskim kafanama, znali su ga političari, pisci, i naravno svi Crnogorci na radu u Beogradu – u rasponu od policije preko Akademije nauka, do sitnih kriminalaca. Zvuči neverovatno – ali tada krupni nisu ni postojali, ili samo nisu bili došli na vlast. Bio je neka vrsta autentičnog crnogorskog konzula u Beogradu kome su sva vrata bila otvorena – od Mire Trailović, do partizanskih generala, od fudbalskih trenera do kandidata za sledeću nagradu 13. ili 7. juli – svi su bili oduševljeni što ga poznaju, a još više ako su mogli nekako da mu ugode. Umeo je da imitira Miodraga Bulatovića, da parodira Branu Šćepanovića, da šarmira gospođe različitih biografija i da sa glavnim urednicima svih listova ili televizija, sa kojima je sarađivao postigne neverovatne nagodbe o svojim honorarima. S njim su književnici pričali kao da je i sam njihov kolega, fudbaleri kao da je selektor savezne reprezentacije, slikari kao da je i sam slikar, reditelji koje bi udostojio razgovora obraćali su mu se kao da je producent, a novinari kao da je Gutemberg lično. Ostao je, mada odavno ne piše nigde, najbolje plaćeni novinar svih Jugoslavija, svih vremena. Na mene, kao sasvim mladu početnicu, neviđeni utisak ostavio je njegov razgovor sa Krležom. Naravno da se ne sećam ni jednog Krležinog odgovora, ali se sećam da je tu Bora bio glavni, da je Krleža bio očaran njime, da je sa njim razgovarao kao sa sebi ravnim, i da je Boro detaljno opisao kako se obukao za taj istorijski razgovor. Mislim da je bila u pitanju belo-plava mornarska majica na štrafte. Posle Borinog hrabrog i bezobraznog ”JA” pred Krležom i pred celom jugoslovenskom javnošću, svi mi, klinci, hteli smo da budemo kao on. Da preslišavamo, podbadamo, unakrsno ispitujemo neke druge, malo manje Krleže, i da na kraju ispadnemo pobednici. Svaki se intervju smatrao nekom vrstom duela, bitke i obračuna. Gladni svega, tako smo osvajali životni prostor i za sebe. Nije bilo te veličine koja bi za nas unapred bila nepobediva. Uvek je mera svega bila sadržana u opaskama tipa ”sredila si ga” ili ”sredio je on tebe”. Ne znam danas koga sam ”sredila” i da li sam ikoga ”sredila” i to, danas pogotovo, nije ni bitno. Onaj ko sabira svoje uspehe, na kraju ne nađe ništa. Ne pamtim ništa od toga. Bodan Bogdanović, nekada gradonačelnik Beograda, protohauzmajstor – kako je za sebe u šali govorio, kod koga idem na ćevapčiće donete iz Vltave, gde celom društvu, na njegovu molbu prepričavam i glumim događaje iz Zagreba. Svi se ruše od smeha. Još uvek čuvamo, sestra i ja, njegove crteže koje nam je nacrtao za rođendan – bliznakinja koja se plazi, ali svakoj od nas po jedna! Pamtim kako sam za nekadašnjeg direktora ”Politike” Dragana Markovića, pisca serije “Otpisani”, govorila da izgleda kao francuski egzistencijalista, jer je uvek nosio crnu rolku. Svaki put bi mi Tirke na to uzvratio: ”Shvati već jednom, Miki, crnu rolku su na ovim prostorima nosili samo ovi iz studenjaka, jer se ne prlja. Bela košulja je izazov – na njoj se sve vidi.” Milomir Marić i dan-danas gde god stigne priča kako je Vojislav Šešelj slab na mene jer je, kada je pobegao iz Bosne, sišao sa voza i došao pravo u redakciju “Duge”. – Zar se ne sećaš, bio je lep kao Robert Redford, ugledao te je – i odmah se zaljubio. Zvao te je ”drugarice” – ubeđuje me Marić. Zaista se sećam kako je mladi i pravedni Vojislav Šešelj stigao tog jutra. Nosio je tašnu punu kompromitujućih dokumenata, i bio nam je svima atrakcija. Bosanski disident. O, da, voleli smo disidente. Svaki ražalovani dojučerašnji partijski ubica, naredbodavac, ideolog, istražitelj, postajao nam je nekako mio. Cela Jugoslavija bila je društvo koje je gajilo neku vrstu sažaljenja i divljenja prema disidentima. Zar nije i danas tako? Do juče su terali policiju na nas, danas su sa nama. Zato nam je ovako.
Pisala sam rok operu
Ksenija Zečević i ja početkom osamdesetih pravimo rok operu. Ona piše muziku, ja libreto. Tema – bajke. Poznate dečije bajke, ali u simboličkom kontekstu. Sedam patuljaka je sedam umetnosti. Zla veštica je univerzalno zlo totalitarizma. Prasići su prasići. Vuk i Crvenkapa su otelotvorenje nepravde jakih prema slabima, ali na kraju mu se Crvenkapa izmigolji, što znači da dobro koje je malo i lukavo, pobeđuje. Tako nekako. Sećam se da je predstava trebalo da počne i da se završi jednom parafrazom na Dalijevu sliku. Smislila sam tada sintagmu ”život nadrealizma” na koju sam bila naročito ponosna. Ta jedinstvena rok opera trebalo je da se postavi u Ateljeu 212. Mira Trailović, Mihiz i Jovan ∆irilov bili su oduševljeni idejom. Kakvo vreme! U podrumu ”Ateljea” nalazio se pianino. Ksenija svira, ja pevam songove (A celog života patim što mi Bog nije dao više sluha)! Mihiz i Mira slušaju i cupkaju. Mihiz pronalazi da sam veoma talentovani pesnik. Ksenija piše stvarno fantastičnu muziku. Radimo u stanu njenih roditelja, u njenoj devojačkoj sobi u kojoj se nalazi koncertni klavir, i flaša domaće crnogorske lozovače, jer stalno nazdravljamo onome što smo uradile. Po ceo dan pevamo i stvaramo. Mogla sam imati 22 godine tada. Ludo vreme. Toliko ludo da jednom kod Ksenije dolaze da nas čuju kako pevamo, sviramo i glumimo – Mira Trailović, Jovan ∆irilov i Borka Pavićević. Valjda je i njima bilo zabavno. Ne znam tačno zašto se posle šest meseci rada odustalo od predstave. Nikada nije izvedena, a nikada i nije do kraja završena. Uvek sam htela da se bavim još nečim, osim pisanjem za novine. Nekoliko godina kasnije opet sam se bavila pozorištem. Od nekih privatnih producenata, koji su hteli da naprave pare na brzinu, dobila sam ponudu da od jedne monodrame o Jovanki Broz napravim isto to, samo malo bolje i atraktivnije za publiku. Bili su verovatno inspirisani uspehom mojih emisija na Trećem kanalu, u kojima sam nekoliko puta veoma samouvereno najavljivala da ću uskoro napraviti intervju sa Jovankom. Bilo je to krajem osamdesetih, kada je detabuiziranje velikih tema naše istorije bilo veoma šik. Sela sam i napisala to što su od mene tražili. Sećam se da su mi, povodom tog teksta, u kuću dolazili Zoran Ratković i Milena Dravić. Milena je mojoj kćerki donosila ”Rafaelo” bombone. U predstavi se, inače, radilo o novinarki radija koja ima kontakt emisiju, pa tu svi pričaju o Jovanki. Igrala je Danica Maksimović, a nemam pojma ko je to režirao. Predstava je bila totalni fijasko. Sećam se da sam iz Doma sindikata, izašla na sporedna vrata. Da budem poštena, tekst je sigurno bio najlošija stavka tog projekta. Osamdesete. Godine lepog provoda. To besumnje. Putovala sam bezbrižno po Jugoslaviji, avionom. U Zagrebu sam se družila sa Slavenkom Drakulić i Mirkom Ilićem. Tako je Mirko Ilić dobio da radi omot za album Bijelog Dugmeta. Biti dizajner albuma Bijelog dugmeta imalo je onda medijski značaj ravan uspehu na bijenalu u Veneciji, i veći. Sećam se kako me je jednom Slavenka pozvala na ručak koji pravi za ”djevojke”. Bio je to krug feministkinja različitih godina. Tanja Torbarina, kasnije najveća zvezda hrvatskog tiska, bila je tada novinar gradske rubrike ”Vjesnika”. Sve su bile starije od mene. Pravile su feminističke šale na račun činjenice da se Slavenka bruka, jer kuha. Pričale su o ginekolozima, o papanikolau testovima, o raku, orgazmu i izveštaju Šer Hajt. Tanja je neprestano psovala. Visokofrekventno popodne. Da bih sa tih, meni i danas morbidnih tema, skrenula raspoloženje u drugom pravcu, iz čista mira sam im rekla da su njima, u stvari, potrebni frajeri. – Koji frajeri – zacikale su u glas. – Pa, Srbi, devojke – odgovorila sam sa sigurnošću vlasnice kataloga najlepših primeraka Beograđana. Oh, kako je atmosfera odjednom bila popravljena. Predložila sam im da počnemo da pravimo jednog meseca žur u Beogradu, a drugog tulum u Zagrebu, na kojima bismo se bolje upoznavali. Za svaku od njih imala sam da ponudim konkretnog muškarca. Sećam se da sam za Slavenku odredila Dragana Babića. On se danas valja od smeha kad čuje tu priču. Za Tanju sam predložila Boru Krivokapića: ”On je ozbiljan, Crnogorac, ne smeš samo da psuješ, i shvatićeš šta je divljina.” Vrištale su od sreće. Već su u mislima igrale sa Srbima koje sam im ja dovela. Ludo smo se zabavljale. Maja Miles je odjednom rekla: ”Djevojke, pa moramo se revanširati Mirjani. Moramo joj naći frajera u Zagrebu.” – Neka, hvala, dovoljan je meni i Beograd. Ali, one su bile uporne da mi uzvrate dobročinstvom. Posle dugog prebiranja po muškim izdancima zagrebačkog intelektualnog krema, na kraju su uzviknule u glas: – Isuse, Bože – pa Hrvoje! – Hrvoje ti je ljep, uspješan, arhitekt, ima trideset i dvije. Što hoćeš, nije mator, ne budi luda, tak ljep i visok, ima stan na Ilici, iz fine je kuće, voli film, jako je bogat i ljepo priča, dopašće ti se. Ostavila ga žena, veliki je sportaš i ume da zabavi klapu... – E, čekajte, a što ga je ostavila žena – pitala sam da zaustavim tu tiradu. – Kako što? – rekla je Maja Miles. – Ostavila ga je, jer da je idiot! Feministički do daske. Ne znam šta je bilo sa ostalim kombinacijama, ali su se Slavenka i Dragan Babić upoznali mojom zaslugom. Draganu sam to ispričala tek prošle godine: ”Eh, da sam to onda znao! Što mi nisi rekla?”
Ne zaboravite, ja sam Hrvat
Dragan Babić je moj veliki prijatelj. Videla sam ga prvi put kada sam imala osam godina. On je tada bio neviđena zvezda televizije Beograd, radio je sa Ršumovićem čuvenu emisiju ”Dvogled”, i došao u selo Gornji Branetići, kod Gornjeg Milanovca, gde nas je na rekreativnu nastavu vodio naš dragi i neponovljivi učitelj Dragoslav Æiæović. On je i u tome bio pionir. Dragan je došao da snimi emisiju o našem druženju sa decom sa sela. Svoj prvi intervju dala sam tada. Govorila sam o mojoj drugarici Mikani i o njenom teletu kome sam dala ime Cezar. Toga se sećam. Tačno deset godina kasnije upoznali smo se ponovo, kad je došao da sa mnom i mojom sestrom bliznakinjom napravi emisiju “To sam ja”. Pre nas dve, u toj emisiji su bile razne slavne ličnosti, od Bogdana Bogdanovića, Olje Ivanjicki do Liv Ulman. Dolazio je svakog dana kod nas, da nas bolje upozna, družio se sa našom mamom i našom starijom sestrom Gordanom, govorio je da bi nas strpao u kavez i samo gledao. Bile smo vesele, divno raspoložene, imale smo ideje o budućnosti, fakultetima, uspehu, znale smo sve. To je bilo slatko. S vremena na vreme, Dragan bi nas pitao – Da li da odem? – a mi smo govorile u skladu sa svojom bezmernom životnom radošću – Idi, idi, život je jedan. Nismo imale pojma gde to on ide. Nekoliko dana pošto smo snimili taj čuveni razgovor, u kome sam ja pojela najvažniji deo scenografije (na stolu je bila činija divnih opranih trešanja), Dragan je otputovao u svoju ljubav sa Liv Ulman. Kad se nekoliko godina kasnije, vratio u Beograd, dolazio je kod nas često. Na naš telefon, kod mame, javljala se Liv. Devedeset prve godine, ponovo smo se sreli. Radili smo zajedno sa Tijanićem emisiju u Sarajevu. Bilo je to divno vreme za nas. Poslednji tragovi, tračci, mrvice sreće u profesiji. Putovali smo zajedno kolima do Sarajeva. Ponekad smo vozili goste iz Beograda. Jovana Raškovića, na primer. Stipu Šuvara. U povratku bismo uvek stali negde kod Malog Zvornika da u jednoj privatnoj mesari kupimo teletinu. U Sarajevu smo posle emisije uvek išli na večeru, sa gostima emisije, u kafanu ”Magnum”. Stipe Mesić je bio simpatičan, pravio je fazone na srpsko-hrvatske teme. Radovan Karadžić je bio zabrinut što prvi put svojim očima gleda neku Srpkinju koja ne veruje da je Milošević politički genije. Dušan Mitević je bio neraspoložen što je Goran Milić došao i rekao mu ”E, Dule, Mirjana te sredila.” Nenad Pejić, tada urednik sarajevske televizije, sada veliki urednik Radio Slobodna Evropa, sedeo je pored mene i tiho, misleći da ga niko ne čuje, rekao na uvo Stipi Mesiću: ”Gospon Mesić, samo da znate, ja sam Hrvat!” Mesić ga je pogledao belo. Vane Ivanović došao je sa svojom suprugom, koja izgleda kao prava engleska aristokratkinja, i obraćao joj se kao pravi džentlmen isključivo sa ”Džun, darling”. Vuk Drašković je govorio ”Bosna je moja”. Adil Zulfikarpašić je bio oduševljen konceptom emisije i dolazio je da pozdravi razne naše goste koji su njemu bili zanimljivi. Alija Izetbegović je pred našu prvu emisiju, u kojoj je on bio gost, tiho i stidljivo rekao da bi najviše voleo da ga ispitujem ja. Izgledalo je da je sve opušteno, da je divno, da se volimo. I onda se desio onaj linč zbog toga što sam pozvala Sarajliju Šešelja u sarajevsku emisiju. Saša Tijanić i ja prošli smo sve faze prijateljstva – uz mnogo svađa i mnogo svega. Verovatno da danas jedno drugome imamo da zamerimo toliko toga. Ali, ipak, ne mogu da zaboravim i neću da zaboravim jedan veliki trenutak u kome se Tijanić držao zaista kao gigant. Kada je linč počeo, kada je na nas nasrnula rulja od nekoliko hiljada ljudi, kad smo ubačeni u taksi – “mercedes” koji je raspomamljena gomila lomila motkama i štanglama – kada smo bili okupani srčom i kada su nam životi zaista bili u opasnosti, ja sam, umirući od straha, sagla glavu na kolena, da ne gledam ta razjarena lica divljaka iz rulje, tu buku i bes, rekla Tijaniću: ”Sagni se, sagni se, ubiće te!” Onako veliki, bio je idealna meta. Ali, nije se sagnuo. Nije se sagnuo ni jednog trenutka. Istina je, ostao je uspravan. To je zaista bio Trenutak, koji zaslužuje da bude pomenut. Postoji još jedan zanimljiv detalj vezan za taj dan. Vraćali smo se te noći sami kolima, u Srbiju, a do granice između Bosne i Srbije imali smo pratnju policijskih kola. Pričalo se svašta u Sarajevu, da nas čekaju ovi ili oni – da nas dovrše. Bio je to rent-a-kar, mislim da je bio crveni ”sitroen ax”. Od farova koji bi se pojavili u retrovizoru, mene je obuzimala jeza. Bilo je to putovanje kao iz pravog trilera. Mrkla noć, i mi putujemo, mi bežimo iz Bosne, godinu dana pre nego što će tamo početi rat. Bio je Đurđevdan 1991. isti onaj dan kada su, dok su nas linčovali u Sarajevu, u Splitu davili onog vojnika pred kamerama JRT.
Pištolj Radovana Karadžića
U toj noći u kojoj smo bežali u Srbiju, moj pogled je stalno bio uperen prema kaseti u automobilu. Unutra je bio smešten pištolj koji nam je Radovan Karadžić, preko svojih ljudi, doturio u hotel Holidej In, za svaku sigurnost, za zlu ne trebalo. Ti detalji tek sada mi se vraćaju, svih ovih godina nikad nisam pomislila na taj pištolj, na težinu tog trenutka u kome su već svi umirali od straha, u kome su svi osim nas, osim mene sigurno, već znali sve o strašnom vremenu koje je nazadrživo stizalo. Pada mi na pamet kako sam nekoliko godina kasnije u Beogradu, u jeku rata u Bosni, u hotelu Interkontinental, ponovo srela Radovana Karadžića. Unutra je tadašnji ”beogradski krem” nešto slavio. Za jednim stolom – RTS, na čelu sa Vučelićem, Momom Kaporom i društvom, a gitarista im peva pesme Arsena Dedića. Za drugim – Bobi Fišer sa menadžerom, večera zbunjen ovom ludom i jezivom zemljom. Za trećim, Jezdimir Vasiljević sačekuje društvo. Za četvrtim Dafina Milanović sa svojom ekipom. Svuda unaokolo novi milioneri, podvižnici ideje nacionalnog spasa, preporoda i ponovnog osvajanja svih srpskih zemalja, manekeni ideje ”Srbija do Tokija”. U oglušcima hvatam reči koje lepršaju odasvud, i čujem samo ”Srbija ” i ”hiljade maraka, milion, milijardu maraka”. Radovana Karadžića srećem na izlazu. Dok pokušavam da mu priđem, između nas se isprečava njegov telohranitelj sa nekim mitraljezom (za mene je sve što nije pištolj – mitraljez. Ja sam kao dete čitala strip ”Mirko i Slavko”), ali me Karadžić prepoznaje, sklanja telohranitelja, rukujemo se. Njemu je valjda bilo malo neprijatno, možda zato što ga vidim u privatnom izdanju, kako izlazi iz ekskluzivnog hotela, dok u Bosni besni rat. I možda zbog tog telohranitelja... – Je l’ istina da se otržete Miloševiću – pitala sam... – Ko to priča? – pitao je zabavljen. – Moguće, moguće – rekao je i ušao u crnu limuzinu sa zatamnjenim staklima. Bilo je to teško i ponižavajuće vreme za sve ljude koji su i ranije bili neko i nešto, i kojima rat, ili novi heroizam, ili iskorišćavanje srpske patnje i mržnja prema neprijatelju, nije bila ni za šta potrebna. Bilo je poražavajuće za sve koji nisu bili žedni ni krvi ni osvete, i koje je, čak i ako su imali pojačana nacionalna osećanja, stid ubijao pred slikama koje su se u direktnom prenosu odvijale pred našim očima. Bilo je to strašno, strašno vreme za svakoga ko nije bio spreman da se obuče u maskirnu uniformu, da okači pušku ili da žmuri i kaže: “Zbogom pameti”. Oni koji su u svojim životima imali samo bes i beznađe, dočekali su najzad svojih pet minuta. Novine su bile preplavljene novinarima patriotama, borcima, onima koji su očekivali spomenice, ordenje narodnih heroja, kada jednoga dana, a to je trebalo da bude uskoro, pod sjajnim vođstvom Slobodana Miloševića Srbi pobede sve svoje neprijatelje i prošire svoje teritorije do neslućenih granica, bacivši pod noge Beč, Pariz, Rim i London. Naravno da sam i ja tada bila izdajnica, antisrpkinja, i sve ono što je u arsenalu ideoloških psovki postajao svako ko nije hteo da učestvuje u bruci koja je odasvud promovisana kao nacionalna vrlina. Kad sam kao sasvim mlada devojka iz Omladinskih prešla u Dugu, tamo su pisali sve sami bardovi. Bila je velika čast prošvercovati svoj potpis među sva ta imena. Brana Crnčević bio je tada najšarmantniji čovek na svetu, prepun duha, viceva, važnih priča, ozbiljnih didaskalija. Mene i Milomira Marića je prosto obožavao. Zvao nas je svojom decom, a mi njega našim tatom. Vodio nas je često na piće i priče, mi smo ga samo podbadali, a on je uživao i zabavljao i nas i pola kafane gde god bismo se našli. Ja sam oduvek bila očarana njegovom čuvenom poemom ”Bosonogi i nebo”. Brana Crnčević je i u svojim pedesetim bio taj dečak koji je hteo da poljubi nebo. Tako mi je izgledao. Uvek sam mu govorila (a nosio je farmerke i gledao onim svojim zaprepašćenim i radoznalim očima svet oko sebe). – Brano, vi ste taj Bosonogi, i uvek kada se okrenete, pomislim da ću videti kako Vam iz zadnjeg džepa farmerki viri praćka. Sviđao mu se taj kompliment, obožavao je da, umirući od smeha, čita Marića i mene, ali je isto tako umeo i da nam vrlo strogo prigovori što smo zaprepašćujuće nadnacionalni. Mene je, na primer, jednom izgrdio što sam napisala neki komentar o nacionalističkim pesmama pod šatrom u nekom selu, koje sam tada prvi put u životu čula. Bio je zgrožen što sam opisivala krezave i pijane Srbe, koji lupetaju o srpskim zemljama i osluškuju srpske trube sa Kosova. Bilo je to pre nego što je iko od nas, klinaca, mogao stvarno znati koliko je na Kosovu ozbiljno. Marić ga je, sećam se, svaki put zgražavao pričom da se ponosi što je ordenje svog dede, iz Prvog svetskog rata, trampio za četiri ploče ”Rolingstonsa”. Tako je Brana kuburio sa nama, sa svojom izabranom decom, koja su ga volela, ali koja ga nikada nisu dovoljno slušala. Mi smo odrasli. I onda su došle strašne godine. I Brana je postao bliski prijatelj srpskog Vožda, i dočekao je da njegova srpska žica napokon zaživi među Srbima. Od brojnih nacionalnih i državnih poslova, nikako i nije stizao da dođe do redakcije. Ali, jednog dana je, razume se, došao. Isti onakav veliki, sa onim očima, onim đavolskim loknama, pun priča, i odjednom – ne više onako duhovit. Čovek kad nije u pravu, valjda, teško može da bude duhovit. I sa njim je došao njegov pratilac, koji je po tada važećim običajima paradno nosio lično naoružanje. Možda je Brana video tada da mi je to bilo smešno ili strašno. I, kao i nekada, i sada je prigovarao Mariću i meni da smo nedopustivo nadnacionalni, da smo se mi, njegova deca po peru, totalno izrodili. Međutim, odjednom je nestalo neke miline iz tih grdnji, tako sam to doživela. I rekla sam tada Brani: – Brano, Vi znate, kada Vas budu napuštali ovi koji vam sada kliču, Marić i ja sigurno nećemo biti među njima. I tako je i bilo. Voleli smo da rušimo spomenike, voleli smo da se podsmevamo svemu i svakome, ali očeve ubiti, očeve pobediti, očeve nadjačati kad oni počinju da gube (srpsko) tle pod nogama, to je za nas bilo nedolično.
Umalo me nisu udavili
Izdajnik. Ta tako slatka reč. Sećam se kako je bilo opasno tih godina kad bi te proglasili lošim Srbinom. Umeli smo da živimo i sa tim, ali nikada se nije znalo koja budala može da ti priđe na ulici, nahuškana sa televizije ili nekim govorom u Skupštini. Nisam se u vreme rata u Hrvatskoj i Bosni ni ponašala naročito nacionalno ”svesno”. Pa, ipak, jednoga dana je u redakciju ”Duge” došao da me vidi, kako su sa portirnice najavili, jedan oficir. Bio je to naočit, veoma visok, u maskirnoj uniformi, sa bordo beretkom. Bila sam prestravljena – jer šta ima mene da traži bilo koje vojno lice? Nisam spadala u one koji bi u bilo kojoj ratnoj, vojnoj, obaveštajnoj ili kakvoj sličnoj temi mogli da nađu sebe. Oduvek sam bila sumnjičava prema istraživačkom novinarstvu, smatrajući da onaj koji vam daje specijalne i tajne podatke, koje niko drugi nema, radi to uvek sa određenom namerom. Zato sam i bila zaprepašćena kad sam videla tu uniformu, tu beretku. – Šezdeset treća padobranska vas obožava – rekao je sasvim mirno – i doneo sam vam poklon, da se čuvate, branite i sačuvate. Izvadio je pištolj, nov, sjajan i zastrašujući, i stavio ga na sto. Izvadio je i šaržer, i metke i dokumenta, sa mojim imenom na regularnoj dozvoli za nošenje oružja. Bila sam u šoku. – Molim vas da ga primite. Posle toga u redakciji su pričali viceve, da srpski komandosi idu u svoje akcije i da ruše gradove i mostove, sa mojom slikom, sa slikom osvedočene izdajnice i loše Srpkinje uvek pred očima, a ne sa slikom Slobodana Miloševića. Grozila sam se na taj štos. Ali, tako je ispadalo. Sećam se da sam pištolj, metke i šaržer stavila u pismo-tašnu, koja je odjednom postala teška kao tuč, i da sam se, odjednom, osetila neobično, i neprijatno i nekako filmski. Kao velika špijunka, kao žena sa zadatkom. Odnela sam pištolj u toj tašnici kući. Ali, ja verujem da je oružje stvar sa lošom vibracijom, pogotovo za ljude koji u sebi ne gaje nikakvu agresiju. Nisam mogla da živim sa pištoljem među šoljicama za kafu. Ubrzo sam ga, lepo upakovanog, poklonila mom prijatelju za rođendan. Nije me sačuvao, ni očuvao, ni odbranio, taj pištolj. On je samo bio znak, neobični, opipljivi znak u tom ludilu, u tom strašnom trenutku. Ma kako da je sve izgledalo suprotno, možda, ipak, nismo bili tako sami. Možda i zato što se nisam rodila sama, nisam nikada volela da budem deo grupe. Još manje organizovane grupe. Kad danas posmatram unazad, kad zavirim u svoju prošlost, vidim da je bilo toliko momenata u kojima sam činila stvari koje su bile sasvim suprotne važećim pravilima, i što su više bile suprotne, to sam više bila spremna da ih branim. To je ono kada kažem da bih opet pozvala Šešelja u Sarajevo. Da makar vidi svoj rodni grad. Ne vidim ni zašto su drugi nacionalisti gori od srpskih. Izazvala sam zgražanje beogradske javnosti i jednim ”neprimerenim činom”, kad sam pristala da se pojavim na večeri mladoljotićevaca, na kojoj sam održala jedan moj, a ne ljotićevski govor. Sećam se da je ključna teza moga govora bila da je prirodna pojava desnice u zemlji u kojoj je pedeset godina postojala samo levica. Da ako čovek ima stalno podignutu već umerenu levu ruku, da mora jednom da podigne i desnu. Skup su organizovali Dragoslav Bokan, Nebojša Pajkić, Isidora Bjelica. Bilo je pola publike iz Kinoteke. Artificijelno srpstvo, poigravanje sa mitom, simbolima i tabuima. Ne pamtim da se oko nečega digla tolika prašina. Nisam se čak ni branila. Veoma mi je prijala ta moja hrabrost i snaga da izdržim relans svakog svog postupka. Sećam se da su mi tada mnogi koji se tupavo diče svojom političkom korektnošću, tada zamerali i što sam deset godina pre toga branila Isidoru Bjelicu, koja je u tadašnjem komunističkom Sarajevu, kao gimnazijalka, bila politički slučaj i ”subverzivni element” o kome je raspravljala celokupna komunistička organizacija, jer je na svom rođendanu, sa svojim društvom, na svojim sendvičima, svojim majonezom crtala kukaste krstove. Dok su novine SFRJ od toga pravile politički slučaj, sve se utrkujući u tome ko će više da bude zabrinut za sudbinu mlade generacije – tim pre jer je Đorđe Balašević lepo obećao Stanetu Dolancu, i drugovima, da mogu mirno da računaju na nas – ja sam se drznula i branila je. Goran Milić, tada urednik čuvenog subotnjeg Dnevnika, u koji je ponekad zvao specijalne goste, pozvao me je da napravim komentar. Tako sam se ja pojavila i pročitala svoj tekst u odbranu Isidore Bjelice, braneći tako pravo na slobodu. Više me nikada Goran Milić nije pozvao na saradnju, ali Isidoru Bjelicu, opet bih branila. U jeku tih naših ovdašnjih strahota, koje su bile samo odraz strahota, na primer iz Vukovara, bilo je odista teško biti potpuno hrabar i potpuno slobodan. Naročito ako si bio sam, ako iza tebe nije stajala neka organizacija, domaća ili međunarodna, svejedno. Imala sam kolumnu u odličnom novosadskom listu koji se zvao ”Stav”. Duboko potresena, napisala sam, govoreći o agresiji koju donosi rat, kako mi je na groblju, dok sam nosila cveće, prišao čovek i hteo da me udari. Bilo je to jedno strašno, užasno i potresno iskustvo. Mora da sam plakala dok sam pisala. Nekoliko dana kasnije, od svih mojih prijatelja, kolega, bivših i budućih udvarača, od svih njih, javio mi se čovek koga uopšte nisam poznavala – tada već po novinama prokaženi, fašista, zločinac, komandant neke paravojne jedinice – reditelj, Dragoslav Bokan. – Pročitao sam tvoj tekst – rekao je – i duboko sam potresen. Osećam potrebu da ti kažem, da ću te ja štititi, i da nešto tako više ne sme da ti se dogodi. Bila sam tako dirnuta da sam se rasplakala. I danas sam dirnuta tim jednim malim, velikim viteškim gestom. Kad bilo ko pomene Bokana, ja uvek prvo pomislim na to. Sećam se filmova, festivala, Pule. Sve je to bila jedna grande žurka. Školjke i divno belo vino, Ivan Starčević, filmski kritičar iz Zagreba, koga je Tirke zvao “moj drug ustaša”, kome smo mi bili zanimljivi. Sećam se knjiga koje smo čitali. Bilo je nezamislivo odrasti i proći osamdesete, bez ”Ruskog umetničkog eksperimenta”, bez Suzan Zontag i ”Stilova radikalne volje”, bez Encesbergera i njegove ”Nemačka, Nemačka između ostalog”, bez Vere Horvat Pintarič i njene studije o kiču, bez Aleksandra Flakera i njegovih ”Nomada ljepote”, bez Makavejeva i njegovog ”Poljupca za drugaricu parolu”, bez celokupnog opusa Kundere, Markesa, Borhesa.
Odbila sam da budem predsednik Srbije
Na neki način bili smo to i mi. Nomadi ljepote. Hteli smo da znamo sve – od društvenih teorija, do Vilhelma Rajha, od istorije umetnosti do istorije komunizma, od Monti Pajtona do Fransoa Trifoa. Bili smo nomadi lepote. Pronalazili smo simboličke tačke svuda. Sećam se divne izložbe u Muzeju savremene umetnosti na Ušću, koja se zvala ”Plavi jahač” na kojoj su bili izloženi, Kandinski, Šagal i Maljevič – sa “Crvenom konjicom”. I sećam se kako je ispod jedne Lenjinove biste neko od posetilaca stavio venčić cveća. Kakvo inspirativno vreme. U svemu smo pronalazili nešto. Sećam se i kako sam, u iskrenom oduševljenju, napisala tekst o Kusturičinom prvom filmu ”Sjećaš li se Doli Bel”. Tada se nisam poznavala sa Kusturicom. Raspisala sam se, hvalila sve segmente tog divnog filma, proricala Kusturici sjajnu filmsku budućnost, a posebno sam hvalila njegovu genijalnost za detalje. Na primer, primetila sam da je malo ko zapazio, osim mene, da je Kusturica genijalan zato što je Dinu na nogama ostavio soknice, kada prvi put treba da spava sa Doli Bel, i da se na tim soknicama vide tragovi sarajevske prašine, u štraftama. Kad sam se upoznala sa Kusturicom, zahvaljivao mi se za divnu kritiku, a onda me je pitao: ”Je l’, majke ti, a đe si našla one soknice i prašinu, to ni ja nisam primjetio.” Moji bliski prijatelji i danas, kad god nekuda idemo kažu: ”Miki, pamti sve, pa da nam posle pričaš kako smo se proveli.” Tako je možda i ova priča ispala. Naravno da je sećanje selektivno i ko zna zašto je danas, dok ovo pišem izbor ovakav. Bilo je tu svega – Šijanov film ”Davitelj protiv davitelja” gledala sam u Puli, na festivalu, jer sam bila naučila da su tu napravili parodiju na mene. Sonja Savić igrala je novinarku koju svi hoće da udave. Bila sam jako ljuta. Kako se neko mlad, gnevan i sam može boriti protiv čitave ekipe muškaraca koji su se bili udružili da me zavitlavaju, osim vicem. I zar sam ja toliko važna? Onda sam u “Dugi” napisala: “Potpuno mi je jasno zašto su se toliko napeli da zadave tu najlepšu, najpametniju, najhrabriju i najmlađu i najslađu novinarku Jugoslavije, kad sam ih videla kako izgledaju poređani na konferenciji za štampu – Nebojša Pajkić, Srđan Šaper, Taško Načić, Slobodan Šijan.” Bila je to moja mala ženska osveta. A Srđan Šaper mi je posle rekao: ”Miki, kako si mogla mene da staviš u taj spisak, ja, ipak, nisam toliko ružan.” To je bilo vreme iz vica. To je takođe bilo vreme buđenja medija, proizvođenja zvezda. Sećam se kako je Dragoš Kalajić promovisao u “Startu” šik-šok žene osamdesetih i kako je i moja malenkost bila među njima. Moja slika na celoj strani “Starta”. Mnogo godina kasnije u kragujevačkim ”Pogledima”, takođe su mi objavili sliku i tekst u kome su me predložili za predsednika Srbije! U nekim novinama su me proglašavali ”muzom opozicije”. Kad danas o tome razmišljam, pada mi na pamet da su upravo ovakvi detalji dokaz da smo i onda, kad je već bilo uveliko kasno, pokušavali da mnoge stvari izvrnemo na šalu, na vic, na štos, kako bismo ih lakše preživeli. Ali, ništa nam nije pomoglo. Kad se u Srbiji događao bum političkih stranaka govorila sam da sam bliska Demokratskoj stranci, jer je tamo najveća koncentracija zgodnih muškaraca. Tada smo verovali da je dovoljno što smo građani, što smo pismeni, okupani, lepo vaspitani, što smo razumni i što nismo lopovi, pa da se stvari u ovoj zemlji promene. Kakva zabluda! Mene ja valjda u svemu ovome, u ovoj ruži vetrova, spasla jedna stvar koja je pitanje karaktera, ličnosti, vaspitanja. Ja se nikad ne ložim da budem neka vlast. Ne uzbuđuje me gazdovanje, fotelje i važnost koja se meri količinom društvene moći. Mogla sam, dakle, da budem poslanik nekoliko partija u Skupštini, ali hvala lepo, ako tamo moram da govorim stavove partije, a ne svoje lične. Nudili su mi da budem potpredsednik jedne velike partije, da budem portparol Milana Panića, desna ruka ovoga ili onoga, ali se nisam polakomila ni na šta. Nikakva politička karijera nije me zanimala, iako sam prečesto, u ime vlastite savesti, za poslednjih deset godina govorila na političkim skupovima, na mitinzima, na tribinama. Sada, u sam osvit dvehiljadite, novinarstvo u smislu u kome postoji danas, za mene je potpuno nezanimljivo. Kad bolje razmislim, time mogu da budem zadovoljna, tim pre što su me odavno napustile ideje da budem Orijana, napustile su me sve ideje o značaju, veličini, potvrđivanju, želja da budem bilo šta drugo od onoga što jesam.
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu