Rehabilitacija Draze Mihailovica..postupak zapoceo

"i posle Petre Petra"...?

Ona će posle pauze od dve godine nastaviti da vodi Dnevnik. Sa tog radnog mesta povukla se posle saobraćajne nesreće u januaru 2012. u kojoj je usmrtila pešaka Slobodana Bajića.
Kako se saznaje Petra Cvijić još čeka zvaničnu odluku urednika Informativnog programa Nenada Stefanovića, ali je izvesno da ćemo je u skorije vreme ponovo videti staroj ulozi.
Nikola Mirkov, v.d. direktora javnog servisa potvrdio je da i on očekuje da uskoro vidi Petru u udarnom terminu.
Načelno, to bi trebalo uskoro da se dogodi, ali nemam tačne informacije - kaže Mirkov.     

Izložba “U ime naroda! - represija u Srbiji 1944-1953”, koja se otvara danas u Istorijskom muzeju Srbije, kazuje o običnim, malim ljudima koji su stradali u vremenu revolucionarnog terora nakon Drugog svetskog rata. Neke od njihovih priča jezivije su nego što ste zamišljali, pa će vam dobro doći bar nagoveštaj onoga u šta se upuštate.
Mnogi ljudi pate za onom starom, bivšom Jugoslavijom. Priče o tome kako se lepo živelo, kako je svako znao šta i za koliko radi i kako smo bili poštovani svuda, gde god da se pojavimo u svetu su lepe i nostalgične. Ali da bi se taj sistem uspostavio i održao morala je da postoji i njegova tamna i represivna strana. Upravo tu, drugu stranu o kojoj se u to vreme nije mnogo pričalo, dočarava izložbena postavka Srđana Cvetkovića koja se otvara danas u Istorijskom muzeju Srbije.
      

To je fenomen politike koja je u potpunosti od početka do kraja obavijena pobedom. Da nije izvršena ta ogromna mobilizacija koja je prethodila ratu, ni o kakvoj pobedi, ni o kakvom ratu ne bi bilo govora. „Mi smo zaostali u odnosu na napredne zemlje od 50 do 100 godina. Mi moramo da pređemo to rastojanje za deset godina. Ili ćemo to učiniti, ili će nas rastrgnuti“, ovo je najpoznatiji Staljinov govor iz 1931. godine u kojem je precizno odredio zadatke i izazove.
Tako da je glavni objekat destaljinizacije u principu sama ideja pobede. Vitalij Tretjakov koji je istupio sa idejom devlasovizacije, apsolutno je tačno primetio da je destaljinizacija borba sa Staljinom sa pozicija Vlasova. Uzgred, potpuno logičan stav za vlasovca. To su gubitnici. Gubitnici moraju da izbrišu iz nacionalnog koda, iz svesti, ono čime država treba da se bavi i zašto uopšte postoji – tu tvrdoglavu i neprijatnu stvar. Pobedu. Ako ne ukloniš Staljina ništa nisi uradio.
Inače, njih će rastrgnuti.       

http://www3.picturepush.com/photo/a/4753661/img/4753661.jpg        

Hm,hmm.. „Tri ratna druga“…Stojadinovic,knez Pavao Karadjordjevic i Hitler…hm,hmm Pavao je rehabilitiran ne za vreme „druga Tite“ nego…a…?
………………………………………………………………………………………………………….......................................................................................................
http://www.srbijadanas.net/wp-content/uploads/2013/03/%D0%BA%D0%BD%D0%B5%D0%B7-%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B5-%D0%B8-%D0%A5%D0%B8%D1%82%D0%BB%D0%B5%D1%80-%D1%83-%D0%91%D0%B5%D1%80%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D1%83.jpg


Bila je to godina 1941. u noći nakon 27. marta. Kralj Petar II Karađorđević. On je preuzeo vlast i knez Pavle je uhapšen, jer se tajno sastao sa Hitlerom i zemlju uveo u Trojni pakt. Vraćen je sa otvorene pruge kod Zaprešića na Savi i doveden u Beograd. Prva odluka koja je data bila je da se knez izdajnik strelja i to na licu mesta. Život mu je spasao patrijarh srpski Gavrilo Dožić, koji je bio prisutan u Generalštabu u momentu kada je knez priveden.
– Ne, ljudi, nemojmo tako! Hajde da izdajniku stavimo lisice na ruke i da ga proteramo iz zemlje bez prava povratka – knez je proteran i umro je u emigraciji

ЗЛОЧИНИ ЧЕТНИКА СЕ НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ

Тужно је то сећање, морбидна истина: пре седам деценија, у зору 29.априла 1944, у мирно домаћинско село Друговац, недалеко од Смедерева, упала су четири корпуса четника Драже Михаиловића и за тили час масакрирали недужно становништво.

Четници су, називајући се још и краљевска југословенска војска у отаџбини, стрељали или заклали 73 цивила не бирајући узраст и пол. А потом запалили око 120 и опљачкали више од 200 кућа.

Касно увече, после непрекидног дневног оргијања, зликовци су напустили село са пленом на шездесетак унапред припремљених запрежних кола.

da se utvrdi,ko je od zveri, uzeo cekove od ubijenih i razmenio ih u Zemunu, trag ceka vodi do Uzica, porodica nesretnika je otplacivala minus po "krvavim cekovima
.............................................................................................................................................................................................................................
Postoje dokumenta koja ukazuju da je ova otmica bila unapred pripremana i da su ŽTP, MUP Srbije i Vojska Jugoslavije bili upozati sa tim da će "pripadnici Srpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza i odvođenje putnika".[5][6] Prema izjavama svjedoka, nakon polaska voza iz Beograda, kondukter je, u pratnji dvojice policajaca, pregledao karte, i upisivao svačije ime na kartama, navodno zbog šverca.[1] Pruga Beograd-Bar jednih kratkim delom prolazi kroz Bosnu i Hercegovinu, blizu mesta Štrpci, ali voz tu inače ne staje. Kako se voz bližio bosanskoj granici, policija i vojska je započela legitimisanje po hodnicima, odvajajući muslimane, dok su ostale tjerali u kupee.[1] Voz je nakon toga, mimo reda vožnje, zaustavljen u Štrpcima i grupa kidnapovanih civila je izvedena iz voza.
Wikicitati „Sve je bilo kao na filmu. Voz je stao zbog crvenog signala na samom ulazu u tunel. Otmičari su bili uredno uniformisani, osim jednog koji je imao bradu i crnu šubaru sa kokardom. Kada su zatražili lične karte, sve je ličilo na rutinski postupak i dok nijesu počeli da odvode ljude izgledalo je da nekog konkretno traže. Bilo je komentara da traže njihove bjegunce, po nekome je bilo jasno da su cilj Muslimani. Iz bifea je u majici kratkih rukava, iskočio na snijeg jedan od putnika vičući: 'Koljite balije'. Najjezivije je bilo to što, u stvari, nije bilo nikakvog otimanja. Niko se nije bunio, sve se odvijalo u zlokobnoj tišini. Sve to nije trajalo mnogo duže od pola sata. Začudo, voz je nastavio put kao da se ništa nije desilo.[1]“
(Izjava jednog od očevidaca)

Svjedočenja putnika ukazuju da je između vojnika koji su bili u vozu i onih koji su voz zaustavili u Štrpcima postojala saradnja.[7] Kidnapovani civili su odvezeni u selo Prelovo kod Višegrada, gde su ih u fiskulturnoj sali osnovne škole postrojili, prilikom pretresanja oduzeli novac, nakit i druge vredne stvari, a zatim tukli. Posle toga, oteti putnici iz voza su vezani žicom, ubačeni u kamion, potom odvedeni u pravcu Višegrada i likvidirani u jednom selu nedaleko od Drine.        

Hronika poslednjeg putovanja

Na dan početka poslednjeg putovanja žrtava otmice, u Beogradu je na železničkoj stanici bio i Šefko Alomerović, predsednik Sandžačkog odbora za ljudska prava. On je na stanici video Vladimira Matovića, savetnika za štampu predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića, kako razgovara sa jednim bradatim čovekom. Ispostaviće se da je sagovornik bio čovek koji je glumio konduktera u vozu smrti, a zapravo je na poleđini voznih karata ispisivao „interesantna“, bošnjačka prezimena. Alomerović će za podsticanje i zataškavanje otmice direktno optužiti Dobricu Ćosića i Matovića, a u sudskom procesu protiv njega za klevetu, po tužbi ove dvojice, ponoviće optužbu i zapitati se kako to da ovaj navod nijedno srbijansko tužilaštvo deset godina neće da proveri. Ponovio je svoje osnovane pretpostavke date u intervjuu koji je objavio dnevnik Danas 27. februara 2002. i – bio oslobođen. Dobrica Ćosić nije se pojavio pred sudom.

"BRACA PO MATERI"...
.........................................
ANDRIĆGRAD – Režiser Emir Kusturica ocijenio je da bošnjački intelektualci uporno nastoje da djecu boraca protiv nacista „reformišu“ u fašiste, a da genocid u Andrićgradu vide samo oni čiji su se djedovi borili na strani nacista u redovima ustaša i Handžar-divizije.
„Najglasniji borac protiv prosvjetne i kulturne funkcije Andrićgrada je moralno insuficijantni Sidran /tako ga naziva jedan sarajevski hegelijanac/, koji ne dokumentuje genocid o kome tako često govori nego ga ističe kao opšte mjesto, maše njime i srozava ga kao i vlastiti život“, napisao je Kusturica u autorskom tekstu objavljenom u beogradskoj „Politici“.
Navodeći kako je „ovaj duhovni beskućnik“ sugerisao da se Republika Srpska ogradi kao Aušvic i da se Andrićgrad pretvori u muzej, Kusturica je ukazao da to ne bi bilo pametno, i to „ne samo zbog toga što se zna kako je propao Zemaljski muzej u Sarajevu“.
Kusturica je istakao da Sidranovu sugestiju ne bi bilo pametno ostvariti „najviše zbog osvetničke retorike koja traje već dvadeset godina i koja kao da priziva stvarnost koju sugeriše naslov filma Živojina Pavlovića `Doviđenja u sledećem ratu`“.
U tekstu pod nazivom „Kad ja pođoh u Diznilend“, Kusturica je priznao da ga je to što „nekoliko tipova koji predstavljaju bošnjačku elitu“ Andrićgrad nazivaju Diznilendom nije pogađalo sve dok nije otkrio da oni u istom kontestu „sve češće pominju i genocid“.
„Intelektualci iz bošnjačkog korpusa vide budućnost bolje od mene. Oni kao da predviđaju kako bi i Diznilend uskoro mogao da uđe u fazu reformi. Kao što reformišu države, tako hoće da reformišu i nas, djecu čiji očevi su se borili protiv nacista“, ukazao je Kusturica.
On je podsjetio da su se na strani nacista na Istočnom frontu borili „ustaše i Handžar-divizija, zapravo djedovi ovih koji u Andrićagradu vide genocid“.
„Ako danas amnestiramo vojnike Vermahta, da li ćemo dočekati da ih jednog dana prihvati reformisani Diznilend? Biće to reklamna kampanja za neki već provaljeni brend: `Nisu to bili loši vojnici, a izgledali su ubjedljivo. Uostalom, nose šljem istog oblika kao današnji NATO vojnici`“, naveo je Kusturica.
On ističe da sve zavisi od situacije na terenu. „Da li bošnjački intelektualci vjeruju da će NATO ovaj put stići do Sibira, pa će poslije onih 22 miliona Rusa, koji su poginuli boreći se u Drugom svjetskom ratu protiv nacista, ustaša i Handžar divizijom, posthumno proglasiti nacistima?“, pita Kusturica.
Ako se to desi, Kusturica pita da li vjeruju da će Hitlera gledati u Diznilendu kao saobraćajca koji usmjerava Šilju i Miki Mausa i vodi goste da ima pokaže stijene iz Ohaja i mjesto gdje žive preostali Indijanci.

Tzv..“vojvodski savet“,je svojim „aktom“, djeneralisimusa „Milike Ceke Dacevica“..razalovao, sve vojvode koje je postavio, tako da Bora corba vise nije „dvostruki vojvoda“,Velja Ilic vise nije pukovnik, Amfilohije Radovic nije pukovnik …itd,itd..ostalo:

Šešelj je na konferenciji za novinare ponovio da se sigurno neće dobrovoljno odazvati eventualnom pozivu Haškog tribunala da se vrati u pritvor.
„Moguće je da Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić odluče da me na silu isporuče. U tom slučaju moraju da me uhapse i vode sudski postupak koji traje minimalno 14 dana. Ja se tome radujem, da me moji glavni saučesnici u svim eventualnim ratnim zločinima i zločinama protiv čovečnosti hapse i isporučuju Tribunalu. Ssta bi čovek više od toga mogao da poželi“, rekao je Šešelj.
Rekao je i da mu u Hagu nisu postavljani nikakvi uslovi i da mu je jednostavno saopšteno da treba da se pakuje i da ide, da nije ništa potpisivao te da niko iz Trubunala sa njin nije razgovarao.

Rumunski "OTPOR", javlja..da zbog bolesti, nece svirati, na proslavi pada Nikolae Causeskua i supruge..nasta je inace bio "ponosan" ..
..........................................................................................................................................................
BUKUREŠT - "I danas se uznemirim kad govorim o tome", kaže Jonel Bojeru, vojnik koji je pre 25 godina kraj toaleta u smrznutom dvorištu u Targovištu streljao rumunskog diktatora Nikolaja Čaušeskog i njegovu suprugu Elenu.
Na Božić 1989. on je bio stražar na melodramatičnom zvaničnom suđenju prvom rumunskom paru. On ih je izveo iz zgrade dok je Čaušesku pevao Internacionalu, a njegova manje pribrana žena vrištala "je.ite se". Zatim ih je postavio pred zid, pa su ih on i još dvojica vojnika pokosili kalašnjikovima.
Sve se dogodilo tako brzo da je vojni fotograf koji je snimao suđenje uspeo da uhvati samo zadnji rafal i tela koja su se stropoštala. Ali i tih nekoliko sekundi obeležilo je život toga padobranca, piše Gardijan.

Pišu: Veljko Lalić i Uglješa Balšić
PO dolasku u Beograd, nemačka tajna policija trudila se da objasni hapšenje i interniranje predsednika vlade i najmoćnije ličnosti u predratnoj Jugoslaviji Milana Stojadinovića.
Izveštaje o predaji Stojadinovića Englezima, koje "Novosti" pronalaze u dosijeu Milana Stojadinovića u arhivu Udbe, nemačkoj tajnoj policiji pisali su svi načelnici Uprave grada Beograda.
"Prema usmenom naređenju nemačkih vojnih vlasti, a po pitanju Milana Stojadinovića, čast mi je podneti sledeći izveštaj: Od upravnika grada Beograda, gospodina Drinčića, bio sam određen za obezbeđenje i čuvanje dr Milana Stojadinovića na Ilidži kod Sarajeva. Gledao sam da Stojadinović ostane izolovan i da mu se sva pošta cenzuriše, pa da o svim zapažanjima izveštavam gospodina Drinčića ili gospodina Mila Jovanovića, šefa odeljenja opšte policije.
Za vreme službovanja na Ilidži dva puta je dolazila supruga dr Stojadinovića i ostajala po nekoliko dana(odobrenja je dobijala u Beogradu). Dok sam ja bio na Ilidži, sa dr Stojadinovićem šetao sam jedan sat pre podne i po jedan sat po podne, a odlazili smo i u vojnu bolnicu u Sarajevu, gde je Stojadinović lečio zube. Telefonski iz Beograda, 15. marta, naredio mi je bivši upravnik Drinčić da će doći u nedelju 16. marta iz Beograda automobilima i da će preduzeti sve za Stojadinovića. 16. marta 1941. u podne došao je u Sarajevo tadašnji načelnik agenata gospodin Miodrag Čohadžić, s dva automobila i agentima, i preneo mi naredbu da se ide za Veles", Miodrag Lazić, činovnik Sedmog kvarta UGB.
GESTAPO je uzeo izveštaje i od svih ostalih agenata, a najdetaljnije od šefa agenata Miodraga Čohadžića:
"Ne sećam se datuma, bilo je oko polovine marta. Bio je petak, pozvao me upravnik grada gospodin Drinčić i rekao mi da idem za Sarajevo da otpratim gospodina Stojadinovića do grčke granice. Zamolio sam upravnika da me ne upućuje jer lično poznajem Stojadinovića, ali on nije hteo ni da čuje.
Sutradan, pozvao me upravnik i rekao da svoju sliku predam Dragom Jovanoviću, tadašnjem šefu odeljenja opšte policije. Kada su Jovanović i Milovanović došli, doneli su formulare za pasoše. Ja sam popunio formular za sebe, a njih dvojica za ostale. Tada sam video da na put pored mene idu Miodrag Lazić, činovnik, koji je u to vreme bio šef službe bezbednosti kod dr Stojadinovića u Sarajevu, Borivoje Đurašković, podnadzornik policijskih agenata, Sotir Pitašević i Đorđe Grahovac, agenti, kao i dva šofera agenata - Slobodan Malivuković i Petar, čijeg prezimena sada ne mogu da se setim.
Jovanović mi je rekao da dođem po podne za pasoš, a Milovanović da će me sačekati u Skoplju, odnosno na putu do Skoplja ka Velesu. Istog dana, upravnik mi je dao jedno pismo i ček na slobodnu zonu Jugoslavije u Solunu od 50.000 drahmi, da je predam dr Stojadinoviću i kažem mu da je to za njegov trošak. Zatim je rekao da se ide ovim putem: Sarajevo, Užice, Čačak, Raška, Kosovska Mitrovica, Priština, selo Lipljane, gde će biti prenoćište, dalje - Skoplje, Veles, Đevđelija, grčka granica.

Pred isukanim četničkim kamama, Ilija je odlučno rekao ubicama: - Koljite, gadovi, ali nas ne možete sve poklati! Na kraju ćemo mi pobediti. Živela Komunistička partija Jugoslavije."

Već na prvom saslušanju, Zeka je pokušao da privoli popadiju na saradnju i ljubav sa njim, uz obećanje da će poštedeti život i njoj i popu, pod uslovom, da pop postane aktivni četnik i pomogne u otkrivanju i hvatanju drugih saradnika i simpatizera partizana. Popadija je ove Zekine predloge energično odbila. - Bila sam partizanka i takva želim da ostanem ili umrem, a vi radite šta hoćete.

Na drugom saslušanju, Zeka je bio mnogo manje ljubazan, odmah je napao popadiju: - Kurvo partizanska, mene odbijaš a zabavljala si partizane, misliš da će te lepota spasiti. E, neće, zaklaću te kao pile. Bićeš moja, samo moja, ili ću te zaklati sa uživanjem.

Pokušao je na silu da je obori na krevet, ali se ona znalački borila, u jednom trenutku, kao tigrica, odgurnula ga od sebe tako snažno da se teturao preko cele sobe, dok nije leđima udario u zid. Postiđen i uvređen, zgrabi torbicu sa municijom, lice mu dobi zverski izgled. Svom snagom udarao je ps diju sve dok se nije onesvestila. Potom je podigao sa poda na krevet i silovao.

Tako je Zeka, svaki put do besvesti mučio popadiju pa onda silovao.

Sva modra od batina, popadija je shvatila da je takav otpor besmislen - morala je i čin silovanja da prihvati kao fizičko i psihičko mučenje i silje nad zarobljenom partizankom.

Zeka je znao da je ona daleko od njega i da ga neće nikad zavoleti,; izostanak njenog otpora i njegovih batina on je shvatio da je donekle zadobio njenu naklonost. Zato jednog jutra iznenada reče: - Pokušaću da ti poštedim život, a i pop je još živ, Ilija je likvidiran, tu se ništa nije moglo. Popadija briznu u plač: - Idioti, ubili ste dobrog i čestitog čoveka Zeka se pravio da ništa nije čuo, samo je pogledao uplakanu popadiju i izašao iz sobe.

Zeka je popadiju prigrabio samo za sebe, kao da je bila njegov lični zarobljenik. Niko iz sela, pa ni četnici, nisu kontaktirali sa njom. Smesti u svoju sobu i postavio dva stražara, kojima je zapretio da nikoga, bez njegovu odobrenja, ne smeju pustiti u sobu, pa makar to bio i sam Draža. Bila je to prava tamnica. Popadija je mogla da razgovara samo sa Zekom. O popu i Iliji ništa nije znala, dok joj Zeka nije rekao, da je Ilija zaklan, a pop još živ.

Četnici su popa Boru jedno vreme vukli i čuvali po seoskim straćrama, a onda ga naterali da stupi u četnike, dali mu pušku i tako ga vodili po selu da narod vidi da je i on postao četnik.

Ono što je započelo kao drama, završava se kao farsa, kao što je poznato. Uzmimo najdrastičniji primer: sud u Šapcu rehabilitovao je ona dva nesrećna žandarma koje su Žikica Jovanović Španac i njegov drugar ubili 7. jula 1941. u Beloj Crkvi kada je „udario Srbin na Srbina“, kako se to danas kaže. To rešenje besmisleno je i apsurdno: ta dva žandarma stradali su u borbenoj akciji, a nisu bili nepravedno osuđeni, pa da imaju pravo na sudsku rehabilitaciju, ali to nije smetalo šabačkom sudu.

Nego, vratimo se mi đeneralu Draži. Ta se priča vuče već nekoliko godina. Prvo ga je Homen kopao, pa ga nije iskopao, i neće. Proglašen je mrtvim, mada ostaci nisu nađeni – niti će biti, ali to nije sporno. Tu se sada treba vratiti u prošlost, a iz perspektive te ponovljene sudske rasprave. Đeneral Draža bio je decenijama vlasništvo Srpskog pokreta obnove, to jest Vuka i naročito Dane Drašković. Kao, uostalom, i čuvene „vračarske babe“ o kojima Milan Božić ima šta da priča. Vračarske babe Vuku su preoteli Voja Koštunica i DSS; a ko mu je preoteo đenerala? Naime, toga dana u Višem sudu nije bilo ni Vuka, ni Dane, niti bilo koga iz SPO, a nešto se i ne čuju u poslednje vreme na tu temu. Čuje se „dedino unuče“ Voja Mihailović, sada u Srpskoj narodnoj partiji, čovek koga je Vuk kandidovao za predsednika SRJ onda 2000. u leto, svim boljim savetima uprkos, pa su tako i prošli. Taj isti Voja Mihailović izdao ga je prvom prilikom, pa se čudim kako to da Nenad Popović nema malo bolju kadrovsku politiku.

U sudnici, dakle, nije bilo Vuka i Dane, Čotrića i Jugovića; nije bilo ni Milana Božića, ali on je opravdano odsutan – prešao je u SNS. Umesto njih u sudnici su se pojavile dve neočekivane osobe: prof. dr Voja Šešelj i Jelisaveta Karađorđević – od svih ljudi. Vratimo li se prvo u bližu, a zatim i u malo dalju prošlost videćemo zašto je njihovo prisustvo iznenađujuće, ako ne čak i neprilično.

Da se podsetimo: kumovi Vuk i Voja zajedno su sa Mirkom Jovićem osnivali Srpski četnički pokret, pa kad to nije prošlo, Srpsku narodnu obnovu, još 1990. Odmah su se posvađali, pa su tako nastali SPO i Srpska radikalna stranka koja je potrajala do nedavno. Vuk je monopolisao „brend“ đenerala Draže, mada je Šešelj stalno nešto drobio o „četnicima“, ali Dražu nije uzimao u usta. Šešelja je pop Đujić proizveo u „vojvodu“, pa mu je posle to zvanje oduzeo, videvši da ga je Voja izradio za pare. To Voji nije smetalo da proizvodi „četničke vojvode“ na pišle, uključujući i izvesnog Nikolić Tomislava iz Bajčetine, trenutno na radnom mestu izvršioca poslova i radnih zadataka predsednika Republike Srbije (vojvodskog se zvanja nije odrekao, a ne čujemo ni da mu ga je Šešelj oduzeo). Odakle Voja Šešelj u toj sudnici, sa sve Oliverom Antićem, savetnikom vojvode Nikolića, kad ga ranije đeneral (kojega demonstrativno zove „general“, da bi se odmakao od Vuka) nije zanimao? Izgleda da je počelo otimanje o „brend“ đenerala Draže, kad je već Vuku i Dani iscurila franšiza, kako se čini. Uzgred, pred Palatom pravde je grupa „ravnogoraca“ tražila od policije da ih razdvoji od grupe radikala, jer da njihova podrška rehabilitaciji nije „politička“. A da kakva je?

Sa gđom Jelisavetom Karađorđević stvar stoji takođe delikatno. Naime, da se nekim čudom (drugačije ne bi išlo) desilo da se njen bliski rođak Petar II Karađorđević sa sve kraljevskom vladom vratio iz londonskog izgnanstva na vlast u Jugoslaviji ili Srbiji, svejedno, đeneral Draža Mihailović loše bi se proveo; možda isto ovako kao i sa komunistima. Problem je u tome što je septembra 1944. đeneral Mihailović otkazao poslušnost svom Suverenu i Vrhovnom Komandantu i odmetnuo se od Kraljevske Vlade u Londonu, izričito odbivši direktno naređenje da se sa svojim trupama stavi na raspolaganje NOV i POJ (to su vam, ako ste zaboravili, Narodnooslobodilačka vojska i Partizanski odredi Jugoslavije). To se inače zove veleizdaja. Nije, dakle, jasno zašto se istaknuta pripadnica kuće Karađorđevića pojavljuje na jednoj ovakvoj sudskoj raspravi. To je postupak nepromišljen i nepriličan.

Možda se Voji i Saveti učinilo da bi njihovo ukazanje na toj raspravi donelo neku marketinšku korist jednom kompromitovanom pseudo-dvoru i jednoj političkoj stranci na samrti. Dobro: ovo je slobodna zemlja i svako može da se ukazuje gde hoće, šta ja marim. Kad se, međutim, uzme sve zajedno na gomilu, ovakvo kakvo je, a jadno je, ostaje neprijatan ukus.

Čekaćemo do 3. aprila, kad se sud bude konačno razabrao u dokazima i iskazima svedoka i doneo rešenje. Neće im biti lako.

(Autonomija)

Недавно је, приликом посете Београду, познати руски редитељ Александар Сокуров, између осталог, рекао да „Србија никад није подржала Русију“. Многима је то запарало уши, а неке и обрадовало као добра препорука за куповину улазнице у НАТО. Али не стигоше ни једни ни други да се докопају микрофона или лате пера и оловке кад се појави интервју Владимира Мединског, министра за културу Руске Федерације. Доневши у Београд страницу Мирослављевог јеванђеља која се од деветнаестог века налазила у Петрограду, он каза следеће:

„Мислим да колега Сокуров није историчар, опростићемо му он је уметник. Очигледно је помешао Србију и Бугарску. Као историчар, ја знам и то стално понављам – у најтежим годинама Другог светског рата, још пре отварања другог фронта у Нормандији, а када су се већ водиле борбе у северној Африци и Италији, фашисти су морали да задржавају више дивизија у Југославији, где тобоже није било рата – био је само партизански отпор, него што су слали у северну Африку. Овде су Срби представљали за Немце огроман проблем. Много већи него сви такозвани савезници СССР-а. Ми то знамо и ми то поштујемо. И руку на срце, јединa земља у Европи која је наставила да се супротставља Немцима после окупације била је Југославија. Партизански покрет у Француској био је пре Де Гола разбацан, ту и тамо. У Пољској су размере отпора биле много мање. Остале земље су се просто покориле и чекале да их Руси спасу својом крвљу.“

http://4.bp.blogspot.com/_35h7SzgrM7c/S2asbVg66PI/AAAAAAAAAJ8/ptghD9eR7Rc/s320/baba-srednji-prst.jpg

Одбијање канцелара Немачке да дође на празновање Дана Победе у Москви за народ Русије (nadajmo se i Srbije) представља веома озбиљан знак тога да ће ускоро у Немачкој престати да признају победу над фашизмом. Немачка политичка класа прелази на нову раван идејно-политичког битисања. Немцима се убацује протеза вештачког сећања, са којим се може неустрашиво ходати заједно са Американцима путем изградње новог поретка у Европи.

Vojislav seselj preti (politickoj) smrcu Tomislavu Nikolicu "kao ovlasceni organ"..hm,hmm paravojne sekte Srbije
...........................................................................................................................................................................
Hm,hmm..da, ali ukoliko je moguca "zrtva", dobrovoljno stupila u tu mracnu cetnicku organizaciju, i polozila zakletvu u crkvi, stvari izgledaju drukcije,vojvoda Toma ima pravo, kao vojvoda da primeni istu meru "za izdaju".Na zalost, taj mrak se nadvio iznad Srbije, u kome aktivno kruzi duh Dragoslava draze Mihailovica "en company". Razmislite o tome !

Fašizam je uvek nova ideologija. Kao što se i prvi put javio kao rezultat ekonomske krize kapitalizma koji je iracionalnim nacionalnim romantizmom, vraćanjem u izmišljenu prošlost i prepoznavanjem nacionalnih “neprijatelja” odgovornih za sva zla nanesena “naciji”, proglasio nužnost obračuna svim sredstvima i duhovno i fizički militarizovao “naciju” do krajnjih granica, tako se u sličnim okolnostima može uvek i svuda ponovo razbuktati, ali je sigurno da neće biti isti kao što je bio pre osamdeset godina. To je razlog što se evidentne pojave novih oblika totalitarizama danas teško prepoznaju iako su tu oko nas. I u prošlosti se fašizam javljao u različitim formama u zavisnosti od neposrednih okolnosti u svakoj zemlji, ali je svim tim formama zajedničko svojstvo bilo da su pripadale desnom, nacionalističkom, militarističkom i autoritarnom spektru. Neki novi fašizam sigurno bi se razlikovao od onog iz prošlog veka bar u meri u kojoj se i okolnosti današnjice razlikuju od onih prošlih. To ne znači da bi bio manje razoran po civilizaciju od onog prethodnog, samo ako bi mu se, kao tridesetih godina, dozvolilo da se razmaše i postane svetski proces.

(Istoričarka Olivera Milosavljević: Rehabilitacija saradnika okupatora ne može promeniti istoriju, Danas, 18. april 2015.)

Piše: Vedrana Rudan

Kad god se obilježavaju veliki dani hrvatske povijesti meni se okreće želudac. Ne mogu više gledati kosti “mojih” ili “njihovih” predaka. Jednom godišnje mediji mi u oči tresnu fotke izbezumljene djece koja su nestala u Jasenovcu. Preživjeli se još sjećaju kako su gledali ubijanje majke, brata, sestre. Noću, u devedesetoj, urlaju od užasa. A prošlo je milijun godina.

Za koji dan gledat ćemo i slušati žrtve koje su preživjele Bleiburg. Opet plač, strava, politički analitičari, usporedbe. Koja je hrpa kostiju veća? Ona u Bleiburgu ili ona u Jasenovcu? A koja hrpa o “Hrvatima” ljepše poruke šalje? U Jasenovcu smo “mi” bili koljači. U Bleiburgu su zločinci bili “oni”. Jesmo li jedan jedan? Kosti, kosti, kosti, kosti…

Ruku na srce, koga zaista briga za te kosti osim potomaka ubijenih? U ljudskoj je prirodi da ubija, kolje, pali, razara. Da li bismo “mi” u Domovinskom ratu bili bolji ljudi da smo četrdeset godina tri puta dnevno gledali dokumentarac o Jasenovcu? Strastveno bismo voljeli Srbe, Cigane, Židove i potomke krivomislećih Hrvata?

Da li bi “oni” bili milostiviji da su, dok smo bili “braća”, skupa s nama gledali isti film? Da li smo krenuli u rat pedeset godina poslije Rata svih ratova jer “nas” bole blajburške rane a “njih” jasenovačke? Ja u to ne vjerujem. Ljudi, obični ljudi, zovu nas i “mali ljudi”, mi nismo opsjednuti poviješću osim kad to moramo biti.

Dok je Tito bio gazda hodočastili smo u Jasenovac. Danas, glumeći tugu, žalimo one koji su poginuli na Bleiburgu. Ni jedna od te dvije nesreće nas ne gađa u srce, zašto i bi? Mi smo samo bića koja glume suosjećanje sa žrtvama u skladu sa trenutačnom politikom. U posljednjih dvadeset i pet godina, otkako imamo Hrvatsku, kako je znao reći partizan i Titov general i najveći Hrvat među Hrvatima Tuđman, prihvatljivije je žaliti za pobijenim “Hrvatima” nego za “njima”, Ciganima i Židovima. Kakvo vrijeme takve suze.

Čovjek je u svojoj suštini fašist, ubojica, mrzitelj drugog i drugačijeg. Zašto bježimo od toga? Političari, ljudi poput nas samo tisuću puta bolje plaćeni, koračajući polako prema velikom kamenju nabijaju nam osjećaj krivice. Moji su roditelji, naši su preci pred sedamdeset godina klali. Treba li nas na to podsjećati? Zašto? Mi smo klali pred dvadeset i pet godina a klat ćemo opet ako bude zdravlja. Stalno na tom svijetu samo klanje jest.

Razorila bih sve spomenike. Neka kosti počivaju u miru i srcu onih kojima nešto znače. Tuga po zadatku je uvijek ruganje pokojnicima. Nije u kostima spas kako nam to poručuju i najnovije vođe. Mene muče krediti, besparica, boleštine, nezaposlena djeca, kapitalizam koji sve moje najdraže drži za grlo, mračna budućnost obojana crnom prošlošću.

Htjela bih živjeti u zemlji bez spomenika. Da jednom godišnje ne moramo lažne suze liti pred ekranima ili kamenjem lakše bismo liječili rane poslije posljednjeg rata, opuštenije bismo se pripremali za idući.

ОДЛУКУ САОПШТИТЕ У ВРАНИЋУ!

СУБНОР Барајева и његових преко 400 чланова а посебно становници Вранића, са великим револтом и гнушањем примили су информацију да постоји могућност да суд 12. маја донесе пресуду о рехабилитацији Драже Михаиловића, највећег злочинца и издајника у историји српског народа.
Ако ипак донесу такву пресуду, позивамо судије да своју одлуку прочитају у кући породице Пантић у соби у којој је 20. децембра 1943. године поред 67 недужних жена, деце и стараца, четничким ножем заклана шестомесечна беба у колевци.

Злочин какав се не памти извршили су четници Драже Михаиловића.

Да ли је рехабилитација допринос победи над фашизмом? Да ли је на начин као у Вранићу разуларена, пијана, прљава, брадата банда кољача пружала отпор и наносила губитке фашистичкој Немачкој која је окупирала Србију? И поред бројних других злочина које су над Србима, муслиманима, и другим народима чинили, само покољ 68 недужних цивила у Вранићу довољан је разлог да се и не помисли а камоли разматра могућност рехабилитације.

Донесе ли суд пресуду о рехабилитацији Драже, чланови СУБНОР Барајева и становници овог дела Србије , изгубиће сваку веру у непристрасност, независност и правичност судског система у Србији.

Управо ових дана цео свет обележава 70-цу победе над фашизмом а у Србији која је дала огроман допринос тој победи, мрачне силе покушавају да рехабилитују човека који је сарађивао са фашистима и који је зарад њихових циљева вршио злочине над сопственим народом. Е, то Србија не сме да допусти!

Општински одбор СУБНОР-а Барајево

http://www.orbus.be/aktua/2010/aktua3024.htm

Crna trojka i prelazak sa riječi na djela: Kada je Drugi svetski rat ušetao na tenkovima i bombarderima i u naše zabačene krajeve, otac Milorad je shvatio da borba za duše propovedanjem Jevanđelja, služenjem svete liturgije, pričešćivanjem na evharistiji i svetim tajnama više nije dovoljna. Došlo je vreme da sluge Hristove pređu sa reči na tela. Prosvećen Duhom Svetim, otac Vukojičić je spoznao da se nad veru pravoslavnu nadnosi opasnost komunističke aždaje koja se nameračila da proguta i crkvu, i relikvije, i svete mošti, i sveštenstvo, i brojanice i lojanice, i celokupno pravoslavlje. O srpstvu da i ne govorimo. Vođen nepogrešivom rukom proviđenja, otac Milorad se pridružio lokalnom četničkom odredu, jer se slatko pravoslavlje više nije moglo uspešno odbraniti u hramu Božijem, na domaćem terenu, već se moralo krenuti patronažno, po neznabožačkim kućama. Ono što neuki ateisti zovu „srećna okolnost“, a što je zapravo, kad se pogleda duhovnim okom, božansko proviđenje, uredilo je da italijanski okupatori, Bog im svako dobro dao, imaju iste ciljeve kao četnici – istrebljenje komunističke gamadi. Četnici su se odmah pridružili Italijanima na zajedničkom delu (grčki: liturgija) i stavili se pod okupatorsku komandu da bi zajedničarili sa Bogom kroz uništenje njegovih neprijatelja.

cetnikokZajedno sa svojim duhovnim čedima Vojislavom Kovaljskim i Milisavom Jestrovićem, sveti Vukojičić formira crnu trojku po uzoru na Svetu Trojicu koja daje i uzima život. Uzevši za svoju ideju-vodilju izreku na koju se pozivao i sveti vladika Nikolaj Velimirović„Ko se ne osveti, taj se ne posveti“, crna trojka predvođena svetim Miloradom kreće u krstaški rat za veru bez večere po partizanskim kućama. Tada dobija i nadimak Maca, koji nema nikakve veze sa životinjama, zverima pogotovo, već sa macolom, oruđem Gospodnjim za prevaspitavanje zabludelih ovčica. Umesto krstom, služio se kamom, što nije nimalo slučajno, jer ako malo pažljivije pogledamo kamu jasno je da se radi o stilizovanom krstu. Klao je žrtve za njihovo dobro, zarad večnog života u rajskom naselju, da bi spasao njihove zabludele duše sablažnjene levičarskom prelesti. „Ako je Avram bio spreman da zakolje rođenog sina Isaka i prinese ga kao žrtvu Jahveu, zašto mi ne bismo klali otpadnike od svete vere i prinosili ih na trpezu Gospodnju“, često je sveti Maca postavljao retoričko pitanje u propovedima svojim sugrađanima kojima je um ogrezao u materijalno i očigledno, pa nisu bili u stanju da u klanju civila vide bogougodno delo.

Svete tajne i neizlečivi marksistvujušči neznabošci: Maca je prilagodio tradicionalne svete tajne Srpske pravoslavne crkve, prilagodivši ih potrebama poslednjeg doba, kao pravi reformator, ali sve u duhu pravoslavlja i svetosavlja. Broj svetih tajni je ostao isti – sedam – ali su one, primenjene na neizlečive marksistvujušče neznabošce, izgledale ovako: krštenje bezbožničkom krvlju, pričešće svetom kamom ili svetim metkom krvotočivim, pokajanje pod udarcima macolom, miropomazanje sopstvenim telesnim tečnostima, jeleosvećenje suzama, brak sa smrću. Poslednju svetu tajnu – sveštenstvo, sveti Milorad je sačuvao za sebe postavši sveštenoslužitelj Svete Crne Trojice.

Pošto su partizani obično obitavali u šumi, gde ruka Gospodnja još nije kročila, sveti Vukojičić je bio prinuđen da se za krst časni bori po kućama, hapseći žene partizana i simpatizere pokreta otpora fašizmu & pravoslavlju. Najveću akciju spasavanja zabludelih duša pop Maca sa saslužiteljima izveo je u martu i aprilu 1944. godine kada je više osoba otpravljeno Bogu na istinu, pa nek Tvorac vidi ko je vera a ko je nevera. U to vreme je u okupiranim Pljevljima stolovala nemačka uprava, ali sveti Milorad je bio spreman da se udruži i sa crnim đavolom da bi porazio crvenog đavola. Čuvena je blagočestiva akcija izvedena noću, između 6. i 7. aprila 1944, kada su uhapšene i privedene Bogu Ocu Savaotu Zora Karamatijević, Ljubica Stojkanović, Savka Matović, Milica Janketić i Mileva Žugić. Prelazak iz ove doline plača na onaj svet, u tzv. Nebesku Srbiju, izveden je na Dajevića Hanu kroz svetu tajnu streljanja. Neoboženom umu, pogruženom u tamu ovoga sveta i prolazna zemaljska zadovoljstva, Macina borba za veru može izgledati surova, ali je svakom iskrenom verniku jasno da se sveti Miloradrukovodio jevanđelskom idejom da je duša pretežnija od tela, i da je bolje da čitavo telo propadne, nego da duša bude bačena u pakao gde su plač i škrgut zuba. Ako se pitate otkud duši zubi, znači da vam je zapadnjački racionalizam nagrizao ostatke mozga zaklanog poluvekovnom komunističkom vladavinom, krajnje je vreme da se bacite na Isusovu molitvu!

pljevljaokSpisak duša „spasenih” od Mace: Duhovna borba svetog Macekamom, ognjem i puškom nije bila dugog veka. Krajem 1944. godine Gospodnje samozvani Narodno-oslobodilački pokret predvođen crvenim demonima proterao je fašističke mučenike i odmah krenuo u progon poštenih hrišćana koji su se tokom rata borili za neznabožačke duše, ne birajući sredstva. Sveti Vukojičić se neko vreme skrivao od novih bogoboračkih vlasti, ali pošto se grad, po rečima Jevanđelja, ne može sakriti kad na gori stoji, to se i blaženi Maca nije mogao sakriti od kneza ovog sveta u obličju komunističkih komesara. Ne shvatajući presvetu Macinu misiju, zemaljska komisija ga je osudila na smrt i utvrdila da je Vukojičić, sa saučesnicima Vojislavom Kovaljskim i Milisavom Jestrovićem „učestvovao u hapšenju i strijeljanju mirnih građana grada Pljevalja u 1944. godini“. U odluci se navodi da je Vukojičić kriv za smrt Dika Stamenića, zemljoradnika, Ljuba Stamenića, automehaničara, Jule Stamenić, domaćice, Ljubice Stojkanović, studenta, Zore Karamatijević, domaćice, Mileve Žugić, domaćice, Savke Matović, domaćice,Miladina Božovića, penzionera, Božane Mišović, domaćice i Živka Kontića, penzionera. Spisak duša spasenih od propasti u ateizmu je mnogo duži, ali svetitelju nije padalo na pamet da se hvali dobrim delima pred neprijateljima Boga, srpstva i pravoslavne filijale hrišćanstva.

Lažljivi komunistički pseudoistoriografi beleže da je sveti Maca, nakon izricanja presude, počeo da plače i traži milost, što je ordinarna laž. Sveti Vukojičić je sveštenomučenik, a sveštenomučenici (pogotovo sveštenomučenici srpske veroispovesti) ne plaču, nego umiru pevajući „Srb je Hristov, raduje se smrti/nema lepše vere od hrišćanske“. Pošto je duhovnik Milorad kanonizovan kao mučenik, jedina prihvatljiva verzija je da se Maca đavolovim komesarima nasmejao u staljinistički brk i odbrusio im: „Kada krv svoju budem prolio za Boga mog, prineću mu je na žrtvu. Time ću, iako ne potpuno, a ono delimično uzvratiti Bogu mom što je za mene prolio krv svoju. Jer me Hristos, car moj, iskupi svojom skupocenom krvlju“. To izusti, pa kamu ispusti.

Srpska pravoslavna crkva proglasila je 2005. godine Milorada Vukojičića Macu za sveštenomučenika koji je postradao za živu veru. Zli jezici koji zanose ulevo tvrde da je Sabor SPC na čelu sa patrijarhom beatifikovao Macu samo zato što su ga streljali partizani. Međutim, istina je negde drugde. Sabor SPC je sačinjen od episkopa koji su tu dospeli po apostolskom prejemstvu, što ih čini sposobnim da prepoznaju božje ugodnike koji su se upodobili Hristu. Čak i da nije mučenički usnuo u Gospodu, u Maci bi Sabor svakako prepoznao svetiteljski potencijal i štof. Samo bi oreol koji mu blista nad glavom bio svetiteljski, a ne sveštenomučenički zlatan. Nakon kanonizacije protestovali su članovi porodica žrtava, i dalje ne shvatajući da ih je sveti Maca pobio za dobrobit njihovih besmrtnih duša. Neverničkom svetu se ne može ugoditi.
About these ads

Nije li „gradjanski rat“ bio izmedju Draze i Pecanca.? nije li Draza doneo presudu da se ubije Kosta Pecanac..“bez suda i odbrane i stranih izvestaca“..? Politika pise:
Шта би се догодило кад би даља родбина и следбеници војводе Пећанца покренули судски поступак против генерала Драже Михаиловића

Еуфорија поводом судске рехабилитације Драже Михаиловића је на врхунцу.

Да ли је то прави покушај оповргавања оне праксе којом је – после Другог светског рата – победничка страна пресуђивала из политичких и идеолошких разлога? И може ли наш суд, било ког степена, да преузме на своја плећа воденички камен српских раскола и безглавог сударања без дубоког познавања анамнезе једног случаја у суровом времену…

Дража се на завршетку рата нашао на губитничкој обали. Дакле, јао таквима – рече бахато галски ратник пораженим Римљанима, јер победнике су увек и свуда чекали славолуци, али и властито задовољавање гнева…
Да би се разумело како је одмах по завршетку Другог светског рата успостављен етос одмазде у готово свим деловима ослобођене Европе, и у нас, морало би се поћи од небиблијског порива око за око. О тој мучној традицији, која је и у нас дуго потхрањивана, писао је у време Карађорђа руски дипломата Родофиникин као о пракси за коју би било боље да је нема. Рекло би се да је царски поклисар видовито наслутио да ће се догодити Радовањски луг.

BEOGRAD - Dan, 25. maj, dan koji se širom bivše Jugoslavije nekada masovno slavio kao Dan mladosti i rođendan nekadašnjeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita.

Ni danas, 35 godina posle Titove smrti, u nekim gradovima regiona sećanje na taj praznik, a i njegovo obeležavanje, nije prestalo.

I ove godine će, tradicionalno, Titov grob u "Kući cveća" u Beogradu posetiti veliki broj njegovih poštovalaca iz regiona. U Kumrovcu, Titovom rodnom gradu u hrvatskom Zagorju, u subotu je već održana je tradicionalna proslava Dana mladosti.

Iako je Tito zvanično bio rođen 7. maja, 25. maj je obeležavan kao njegov rođendan.

Centralna manifestacija uvek je organizovana na tadašnjem stadionu JNA u Beogradu, gde su pioniri, omladinci i pripadnici svih rodova vojske i mornarice izvodili slet.

Titu je tom prilikom uručivana štafeta mladosti, koja je polazila svaki put iz drugog mesta i iz druge republike, ali je uvek masovno dočekivana širom gradova nekadašnje Jugoslavije.

Po pravilu, štafetu mladosti Titu su, uz prigodnu čestitku sa željama za dug život i dobro zdravlje, uručivali najbolji omladinci i omladinke.

Nošenje štafete trajalo je pune 42 godine, do 1987. godine. Posle Titove smrti, štafetu su primali predsednici tadašnjeg Saveza socijalističke omladine Jugoslavije.

Sama ideja potekla je 1945. od omladine Kragujevca, čije je Odeljenje za sport i fiskulturu osmislilo masovna omladinska štafetna trčanja širom Jugoslavije.

Prvu štafetu Titu je predao Mika Tripalo, tadašnji predsednik CK Narodne omladine Jugoslavije. Sedam godina posle Titove smrti, na završnoj proslavi Dana mladosti, Rejmonda Broćaj iz Gnjilana je štafetu uručila Haimu Redžepiju, tadašnjem predsedniku ŠOJ.

Tito je na čelu SFRJ bio punih 35 godina i imao je nesumnjivo izuzetan ugled u tadašnjem svetu. Posebno je veliki značaj, u međunarodnim odnosima, imala njegova uloga kao jednog od osnivača Pokreta nesvrstanih, što je u tadašnjim međunarodnim okolnostima imalo veliku težinu.

Kao vođa Komunističke partije Jugoslavije, predvodio je partizanski pokret u Drugom svetskom ratu, iz koga je izašao kao proslavljeni ratni komandant, predvodnik najmasovnijeg pokreta otpora u okupiranoj Evropi i neprikosnoveni lider zemlje.

Njegov ugled je bio posledica i činjenice da je bio poslednji veliki ratni lider Drugog svetskog rata koji je toliko dugo ostao na čelu svoje zemlje.

O Titovoj istorijskoj ulozi svedoči i neverovatno masovno prisustvo najistaknutih ličnosti tadašnjeg sveta njegovoj sahrani 8. maja 1980.