Savo orovic...narodni heroj

Ići dole

Savo orovic...narodni heroj Empty Savo orovic...narodni heroj

Počalji  Milan taj Uto Maj 04, 2010 3:30 pm

Savo Orović (1888—1974), učesnik NOR-a i general-pukovnik JNA.
Biografija [uredi]
Rođen je 1888. godine u Lijevoj Rijeci. Tokom Prvog svetskog rata bio oficir Crnogorske vojske, a od 1916. godine bio komita. Završio je Oficirsku školu u crnogorskoj i Školu gađanja u jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci. Imao čin pukovnika i bio na dužnosti komandanta puka.
Posle Aprilskog rata i kapitulacije kraljevske vojske, izbegao zarobljavanje i vratio se u rodni kraj, gde je aktivno učestvovao u priprema za Trinaestojulski ustanak. U Nikšićki partizanski odred stupio je 17. jula 1941. godine. Bio je među retkim višim oficirima kraljevske vojske koji su stupili u partizane. Kada su avgusta 1943. godine uvedeni činovi u NOVJ, odlukom Vrhovnog komandanta NOVJ Josipa Broza Tita, Savu Oroviću je prvom dodeljen čin general-lajtanta NOVJ.
U toku Narodnooslobodilačkog rata bio je na funkcijama: vojnog savetnika Operativnog štaba NOP odreda Hercegovine; komandanta Nikšićkog NOP odreda; člana Glavnog štaba NOP odreda Crne Gore i Boke; od maja 1942. godine bio je kao član Vrhovnog štaba NOV i POJ, bio na dužnosti komndanta Oficirske škole; vojni savetnik Prve, Druge i Treće divizije, načelnik Glavnog štaba NOV i PO Vojvodine; a od decembra 1944. godine bio je komandant Pešadijskog vojnog učilišta (kasnije Vojne akademije JNA).
Član Komunističke partije Jugoslavije posato je 1943. godine. Tokom NOR-a učestvovao u mnogim borbama: na Kupresu, na Sutjesci, u Fruškoj gori, kod Brčkog i Bijeljine i u desantu na Drvar.
Posle oslobođenja Jugoslavije vršio razne dužnosti u Jugoslovenskoj amiji. Penzionisan je 1952. godine. Biran je za poslanika Savezne sktpštine i republičke skupštine NR Crne Gore.
Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja.

Na jednom sastanku, u vreme akcije *imas kucu vrati stan*..za rec se javio i jedan kapetan prve klase, sa predlogom da se oduzme kuca Orovicu, posto nema decu, da mu se dodeli manji stan, a kuca dodeli nekom od oficira sa vecom porodicom. Nastupila je mucna tisina, za rec se javio sam Orovic, ..*da ti ja odgovorim*...* velikoj tici veliko gnjezdo, maloj tici malo gnjezdo*.... Orovic se inace bavio istorijom, iz tih razloga mu je i dodeljena kuca zbog biblioteke i materijala. Orovic nije imao decu a kucu i sve je zavestao, posle svoje smrti, drzavi idrustvu...
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Savo orovic...narodni heroj Empty Ivan Milutinovic

Počalji  Milan taj Uto Maj 04, 2010 3:33 pm

Ivan Milutinović - Milutin (1901—1944) je bio istaknuti jugoslovenski komunista i revolucionar. Postao je član ilegalne Komunističke partije Jugoslavije 1923. godine, zbog čega je više puta hapšen i osuđivan. 1929. godine osuđen je na šest, a 1934. na još dve godine robije. Od 1939. postao je član Centralnog komiteta KPJ, a Politbiroa CK KPJ od 1940. godine.

Milutinović je bio učesnik narodnooslobodilačke borbe od 1941. kao član Vrhovnog štaba Narodnooslobilačke vojske Jugoslavije, komandant Glavnog štaba narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Crne Gore, član Predsedništva AVNOJ-a i NKOJ-a. Poginuo je sa činom general-lajtant NOVJ, u oktobru 1944. godine, prilikom dolaska u oslobođeni Beograd. Za narodnog heroja je proglašen 6. jula 1945. godine.
Sadržaj
[prikaži]

* 1 Biografija
o 1.1 Porodica i detinjstvo
o 1.2 Studije i politički život
o 1.3 Robijanje
o 1.4 Politički rad
o 1.5 Logor Bileća
o 1.6 Peta zemaljska konferencija KPJ
o 1.7 Aprilski rat i okupacija
o 1.8 Ustanak 1941. godine
o 1.9 Delegat Vrhovnog štaba i CK KPJ u Crnoj Gori
o 1.10 Stvaranje AVNOJ-a i njegovo prvo zasedanje
o 1.11 Četvrta i Peta neprijateljska ofanziva
o 1.12 Ponovo u Crnoj Gori
o 1.13 Drugo zasedanje AVNOJ-a
o 1.14 Poslednji put u Crnoj Gori
o 1.15 Odlazak u Moskvu
o 1.16 Pogibija
o 1.17 Sahrana
* 2 Odlikovanja
* 3 Korištena literatura
* 4 Reference

[uredi] Biografija
[uredi] Porodica i detinjstvo

Rođen je 27. septembra 1901. godine u zaseoku Cerovice, kod sela Stijena Piperska, u blizini Podgorice.[1] Milutinovići iz Cerovica su nastavak bratstva Božovića, koji su od Božidara Vukotina, prvog vojvode piperskog, davali Piperima vojvode i serdare. Ivanov deda Vukalica bio je barjaktar. Otac Rade je umro od rana zadobijenih na Skadru 1914. godine, a stric Miro i njegov sin Stanko poginuli su na Muselimovoj glavici. Ivanova majka Stefa je bila kćerka popa Radovana Markovića iz Liše. Ivanovi ujaci su se nalazili u Rusiji, gde su studirali. Petar i Miloš su u Kijevu studirali prava, a Vukašin je u Harkovu završio prvo medicinski, a potom veterinarski fakultet; bio je učesnik Oktobarske revolucije i Lenjinov saradnik i lični prijatelj.[2]

Ivanovi roditelji, Rade i Stefa, imali su, pored Ivana, još četiri sina Đorđija, Todora, Iliju i Vasilija. Najstarijeg sina Đorđija su poslali u Rusiju, kod ujaka, gde je upisao gimnaziju u Kijevu, ali je, kao učenik četvrtog razreda, umro. Posle smrti Ivanovog oca brigu o porodici su preuzeli majka Stefa i stariji brat Todor. Ivan je osnovnu školu učio u rodnom mestu u veoma teškim materijalnim uslovima. Posle završetka osnovne škole, upisao je gimnaziju u Podgorici. U početku je stanovao kod dede i babe, a, kada su oni umrli, kod ujaka Miloša. Bio je jedan od najboljih učenika podgoričke gimnazije.

Odjeci Oktobarske revolucije, koja se odigrala 1917. godine, stigli su i do Crne Gore. Polet Oktobra je najviše zahvatio omladinu, radnike i đake. Proslave Prvog maja u Podgorici su bile masovne, a „Radnički dom“ je postao stecište mladih. Milutinović je bio čest posetilac „Radničkog doma“, a tajni sastanci podgoričkih gimnazijalaca bili su sve češći. Pošto su ga zapazile vlasti, bio je prinuđen da napusti Podgoricu. Otišao je kod svog brata Vasilija u Negotin, gde je završio 7. razred gimnazije. Potom je odlučio da napusti školovanje i otišao u Priboj, gde se zaposlio kao praktikant. Iz zdravstvenih razloga, napustio je posao i otišao kod brata Ilije u Sarajevo, da se leči. U Sarajevu je ostao do izlečenja, a potom je otišao u Beograd.[2]
[uredi] Studije i politički život
Spomen-ploča Ivanu Milutinoviću, na zgradi Preduzeća „Ivan Milutinović“, u ulici Gavrila Principa u Beogradu

U Beogradu je nastavio školovanje i upisao 8. razred gimnazije. Kao gimnazijalac-maturant, Milutinović je 1923. godine postao član Komunističke partije Jugoslavije.[1] Na njegovo političko opredeljenje posebno je uticao njegov ujak Vukašin Marković, kog je upoznao neposredno po njegovom dolasku iz Rusije. Vukašin je bio čest gost u kući Milutinovića, a za vreme ilegale se skrivao u njihovom domu, bežeći od žandarma.[2]

Ivan se, posle završene mature, 1924. godine upisao na Pravni fakultet Beogradskog univerziteta i odmah se uključio u rad Udruženja studenata marksizma. Bio je pročelnik studenata marksista na Pravnom fakultetu, član uprave Centralnog veća studenata marksista na Beogradskom univerzitetu i, ujedno, blagajnik. Bio je i član uprave opšteg studenskog udruženja „Pobratimstvo“ i jedan od osnivača i potpredsednik studenskog udruženja „Progres“, osnovanog 1928. godine, koje je okupljalo sve studente, a ne samo marksiste.[2]

Predavanja su bila osnovni oblik rada Udruženja studenata marksista, a predavači su bili poznati naučni radnici. U diskusijama su, sem studenata, učestvovali pisci, novinari, profesori, advokati idr. Među predavačima su bili: Sreten Stojanović, dr Sima Marković, Mika Todorović, dr Nikola Konstantinović, Rade Drainac, Veselin Masleša, Otokar Keršovani i drugi.[2] Glavni organizator predavanja i najčešći učesnik u diskusiji bio je Ivan Milutinović. Njegova aktivnost u radu Udruženja studenata marksista nije se sastojala samo u organizovanju predavanja i u diskusijama; kao blagajnik Udruženja, pored svoje blagajničke dužnosti, bio je zadužen i za rasturanje knjiga, brošura i časopisa u beogradskim organizacijama radnika.

U godinama „Obznane“ došlo je do rascepa u, do tada jedinstvenom, studentskom pokretu. Tada se stvorila studentska organizacija jugoslovenskih nacionalista „Orjuna“. Dolazilo je do čestih sukoba između ove dve studentske frakcije, koji su bili oštri i krvavi. U jednom od obračuna, Milutinović je ranjen. Orjunaši su ga napali i gvozdenom šipkom udarili u glavu. Obliven krvlju, sklonio se u zgradu Univerziteta, a kad je opasnost prošla, uz pomoć službenika Kaluđerovića, koji je tu radio, uspeo je da dođe do Kolarčeve ulice kod svog prijatelja Mila Popovića, čiji je stan bio često utočište crnogorskih komunista.

U vreme „Obznane“, u danima teškim za komuniste, Ivan Milutinović je bio jedan od centralnih ličnosti „Crvene pomoći“. Odbori Crvene pomoći prikupljali su pomoć - u novcu i hrani - za svoje ugrožene članove i njihove porodice. Posebno je bila značajna pomoć za komuniste u zatvorima. Nijedan štrajk niti politička manifestacija nisu prošli bez njegovog učešća, najčešće kao inicijatora i organizatora. Organizovao je, između ostalog, i štrajk studenata Pravnog fakulteta koji je za dekana doveo profesora Dragoslava Jovanovića, kao i manifestacije solidarnosti kojima su propraćeni dolasci predsednika Republike Čehoslovačke Edvarda Beneša, ministra Francuske Ivona Delbosa, popularnog pisca i humaniste Anrija Barbisa.[2]

Ivan je povremeno odlazio u Crnu Goru, a boravke u rodnim Piperima, je koristio i za svoju političku aktivnost, koja je bila naročito intenzivna prilikom njegovog dolaska 1927. godine, kada su se održavali izbori za narodnu skupštinu koje je raspisala vlada radikalno-demokratskog bloka Vukićević-Marinković. Komunisti su ušli u izbore sa posebnom listom Republičkog saveza radnika i seljaka. Ivan je tada najviše vremena proveo u Piperima i na planini Lukavici. Njegovo prisustvo je doprinelo da većina piperskih seljaka glasa za kandidata liste Republičkog saveza. Radio je i sa omladinom i imao veliki uticaj na organizovanje i rad školske i seljačke omladine, kroz razne oblike okupljanja: skupove, zabave, priredbe i dr. Ivan je radio i na učvršćivanju skojevskih organizacija u Crnoj Gori. Prisustvovao je konferenciji Saveza komunističke omladine Jugoslavije u Podgorici i učestvovao u pisanju Rezolucije. Posebno se zalagao za rad sa seoskom omladinom, s obzirom na njenu brojnost.[2]

Studentski život Ivana Milutinovića je samo malim delom pripadao učenju. Razapet između života revolucionara, i obaveza učenja, on se opredelio za život revolucionara koji je smatrao prestižnim, a svoj angažman u njemu obaveznim. Uprkos tome, ni učenje nije zapostavljao. Nalazio je vremena da sprema ispite, polagao je ispite redovno kad je bio na slobodi.
[uredi] Robijanje
Lik Ivana Milutinovića na spomen-ploči u Ulici Gavrila Principa u Beogradu

Ivan Milutinović je bio dobro poznat beogradskoj policiji i agenti su ga često pratili. Naročito se na njega bio okomio Svetozar Vujković. Policijski agenti su ga uhapsili 24. januara 1928. godine i zatvorili u Glavnjači. Tada su počela teška i duga saslušanja, koja je vršio lično Vujković. Pošto Milutinović u početku nije ništa odgovarao, u sobu su ušla dva batinaša, od kojih je jedan u rukama imao volujsku žilu, a drugi upletenu žicu, i počeli da ga biju. I narednih dana su usledila još drastičnija premlaćivanja. U Glavnjači se upoznao sa revolucionarima Radom Vujovićem i Otokarom Keršovanijem.[1][2]

Novo saslušanje je otpočelo 7. marta i, posle duže „obrade“, Vujković je uspeo da dobije odgovore koje je želeo. Milutinović je rekao da mu knjige i časopisi stižu poštom, na adresu univerziteta. Ko ih i odakle šalje nije mu poznato, jer nijedan put nije zagledao pečat, niti adresu ko šalje. Priznao je da je član udruženja marksista na Beogradskom univerzitetu i da je ideološki komunista, ali da nije član Komunističke partije ni Komunističke omladine. Tada je odeljenje opšte uprave beogradske policije dostavilo Prvostepenom sudu u Beogradu tužbu protiv Ivana Milutinovića i iz policijskog zatvora je prebačen u sudski pritvor.[2]

Suđenje po optužnici je trajalo mesec dana. Dokazivani su navodi optužnice: da je rasturao zabranjenu štampu, da je u njegovom stanu nađen veći broj knjiga i časopisa zabranjene komunističke literature, da se u policiji lažno branio idr. Nakon suđenja i izvođenja dokaza, Prvostepeni sud za grad Beograd, 17. marta 1928. godine, osudio ga je po Zakonu o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi na kaznu od šest meseci zatvora. Kaznu je izdržavao u Požarevačkom zatvoru i na slobodu je pušten 7. avgusta 1928. godine.[1][2]

Po izlasku iz zatvora, Milutinović je u Beogradu radio na organizaciji Crvene pomoći. Zaposlio se u fabrici šećera na Čukarici i aktivno politički radio među radnicima. Krajem decembra 1928. godine otišao je, po partijskom zadatku, u Crnu Goru, a u Beograd se vratio u februaru 1929. godine. Šestojanuarska diktatura kralja Aleksandra Karđorđevića je prekinula svaki oblik političkog delovanja u zemlji. Nastupali su progoni i hapšenja komunista. Uhapšeni su Vlada Nešić i Bracan Bracanović, sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i član CK KPJ, Ivanovi prijatelji i najbliži saradnici, koji su kasnije likvidirani. Smrt Bracana Bracanovića posebno je pogodila Ivana.[1][2]

Krug delovanja beogradskih komunista se svakog dana sve više sužavao, sve teže su se izbegavale policijske potere i Ivan Milutinović je bio svestan da mu preti opasnost. Menjao je mesta boravka i skrivao se kod svojih prijatelja. Ponovo je uhapšen, samo godinu dana po izlasku iz požarevačkog zatvora, 29. avgusta 1929. godine. Ponovo se našao u beogradskom policijskom zatvoru Glavnjači. Na intervenciju njegovog advokata Miroslava Stojanovića, prebačen je u bolnicu, u Vidinskoj ulici u zatvoreničko odeljenje. U bolnici je proveo mesec dana, a onda je ponovo vraćen u policijski zatvor, u Upravi grada. Tri meseca nakon hapšenja i završene policijske istrage, Ivan je iz policijskog zatvora prebačen u sudski pritvor. Suđenje je počelo u februaru 1930. godine i trajalo je mesec dana.[2]

Državni sud za zaštitu države u Beogradu osudio ga je 28. februara 1930. godine na šest godina zatvora.[1][2] Tamnovanje je započeo u samici zatvora u Sremskoj Mitrovici. Zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, zauzimanjem njegovog prijatelja, advokata Tripka Žugića, Ministarstvo pravde je odobrilo da iz Sremske Mitrovice bude premešten u Lepoglavu, gde su, navodno uslovi bili bolji. Samica u Lepoglavi u kojoj je bio smešten bila je, nešto veća, ali hladnija i vlažnija od one u Sremskoj Mitrovici.[2]

Sa grupom političkih zatvorenika, Ivan je 1934. godine ponovo premešten u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Svi su bili smešteni u sobi šest tzv. „mladićke zgrade“. Uslovi su i ovde bili teški, a pogoršavali su se posle svakog ispada ili štrajka zatvorenika. Ivan je bio organizator protesta i pobune protiv postupaka stražara prema nekim zatvorenicima, zbog čega mu je zajedno s grupom komunista ponovo suđeno. Protiv dvadeset šest pobunjenika podignuta je „na zakonu zasnovana“ kolektivna optužnica, a suđenje je održano u stražarskoj zgradi i improvizovanoj sudnici. Komuniste je branila grupa najuglednijih beogradskih advokata, koje je angažovalo rukovodstvo Partije. Tok suđenja je pratio i čuveni pariski advokat Etjen Milo, koga je uputila Liga za zaštitu prava čovjeka, koja je, bila upoznata sa mučenjem i neljudskim postupcima prema zatočenicima u zatvorima i robijašnicama širom Kraljevine Jugoslavije. Ivan je tada osuđen na dve dodatne godine robije. Pored njega na dodatnu kaznu su osuđeni i Radivoje Davidović Kepa, na tri godine, i Moša Pijade, Branko Solarić, Stevo Boljević, Đuro Pucar, Dimitrije Aleksić, Borislav Vojinović, Franjo Jelović, Mustafa Pešić, Branimir Fridman, Đuro Kožar, Konrad Vinigerholc, Branko Bujić, Anton Salaj, Milorad Petrović i Momčilo Đorđević, na dve godine.[2]

Među zidovima zatvora, Ivan se rvao sa vremenom i bolešću kroz čitavo tamnovanje. Bolest mu je bila najveća smetnja. Nekoliko puta mu je život visio o koncu, a najkritičnije je bilo posle štrajka glađu 1936. godine. Intervencijom svojih prijatelja, a najviše advokata Tripka Žugića, upućen je na lečenje u Beograd. Posle tromesečnog lečenja i oporavka, vraćen je u Sremsku Mitrovicu.[2]

Za vreme robije stalno je učio i radio. Posebno se zanimao za izučavanje ekonomskih i nacionalnih problema, a naročito seljačkog pitanja. Kao član zatvoreničkog komiteta rukovodio je sekcijom i bio predavač na „Crvenom univerzitetu“ iz te oblasti. „Crveni univerzitet“ je bio svojevrsna partijska škola koja je pripremala komuniste za dalji partijski rad. U tišini i uzanom prostoru ćelije - samice, radili su Otokar Keršovani, Ognjen Prica, Moša Pijade i Ivan Milutinović.[1][2]
[uredi] Politički rad
Bista Ivana Milutinovića na Grobnici narodnih heroja na Kalemegdanu

Posle osam godina robije, 27. avgusta 1937. godine, Ivan Milutinović je izašao na slobodu. Tada je sa svojom dugogodišnjom devojkom Milicom Uzelac, otputovao kod brata Vasilija u selo Vrtište, kod Niša, gde su se i venčali 12. septembra 1937. godine. Svoju suprugu Milicu, službenicu u Savezu bankarskih i industrijskih radnika, Ivan je upoznao, 31. decembra 1927, na dočeku nove 1928. godine. Zbog Ivanovog hapšenja, početkom 1928. godine, nisu se videli sve do avgusta iste godine, kada su se slučajno sreli na Terazijama. Milica ga je potom, kada je ponovo uhapšen 1929. godine, posećivala i slala mu pakete sa hranom, preobukom i novcem.[2]

Ivan je 2. novembra otišao u Crnu Goru. Put u Crnu Goru nije bila samo želja da vidi zavičaj, ostarelu majku, brata i prijatelje, već je želeo i da svojim iskustvom pomogne crnogorskim komunistima u obnovi i jačanju partijskih organizacija. Najpre je boravio u Podgorici i Piperima, a onda je otišao u Tivat, kod svog brata Ilije. Boravak u Risnu je iskoristio da se, u ličnim kontaktima sa ljudima, upozna sa političkim prilikama u Boki kotorskoj. Aktivno je učestvovao u političkom životu, agitovao za svog prijatelja Nikolu Đurkovića i potpomagao njegovu kanditaturu za predsednika opštine. Krajem decembra 1937. godine vratio se u Beograd i živeo je u stanu u Zemunu, u koji se njegova žena Milica preselila neposredno pre njegovog dolaska. Aktivno je nastavio sa partijskim radom i radom u Crvenoj pomoći. Policija je i dalje pratila Ivana, ali je on, zahvaljujući sve široj mreži saradnika i ilegalnih veza, uspevao da im izbegne. Sve manje vremena je provodio u Beogradu, nekoliko puta je odlazio u Crnu Goru, Sloveniju i Hrvatsku.[2]

U vreme parlamentarnih izbora 1938. godine otišao je u Crnu Goru i aktivno politički delovao u izbornoj borbi, koja je dala priliku crnogorskim komunistima da od opozicije dobiju pristanak da kao samostalna politička stranka budu na njihovoj izbornoj listi. Ivan je sarađivao sa članovima Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru na prevazilaženju krize u Partiji koja je nastala posle tzv. „dubrovačke provale“ 1936. godine, kada je uhapšeno 300 komunista, a veliki broj emigrirao ili prešao u ilegalnost.[2]

Maja 1938. godine Ivan je otišao u Sloveniju, gde je na zemaljskom savetovanju KPJ održanom ispod Šmarne gore predstavljao partijsku oragnizaciju Crne Gore. Na ovom savetovanju primljen je u članstvo Centralnog komiteta KPJ.[1][2] U Crnu Goru se vratio avgusta 1938. godine i prisustvovao Sedmoj pokrajinskoj konfereniciji KPJ za Crnu Goru, Boku, Kosovo i Metohiju i Sandžak u selu Vranjicke Njive, kod Podgorice. Učestvovao je u pripremi i radu ove konferencije, a imao je i velikog udela u pisanju Rezolucije.
[uredi] Logor Bileća

Ivan je 2. januara 1940. godine pozvan u policiju i uhapšen. Tu u zatvoru „Glavnjače“, pored ostalih, zatekao je Mošu Pijadu i Ivu Lolu Ribara.[1] Sutradan su vezani lancima u paru po dva, i odveženi do železničke stanice u Topčideru odakle su vozom, dva dana i dve noći, putovali do Bileće. U Bileći su bili zatvoreni u koncentracionom logoru koji se nalazio u preuređenom vojnom utvrđenju koje je izgrađeno još u vreme Austo-Ugarske, radi odbrane granice prema Crnoj Gori. Žandamerijski poručnik Terzić, doneo je instrukciju „da komuniste u logoru treba podvrći najgrubljem režimu, provocirati da se bune i, kao buntovnike, u odbrani državnog poretka - ubiti“. Prema instrukciji je napravljeno pravilo koji je, između ostalog, davao pravo stražarima da ubiju logoraša za najmanji prestup, a da za to ne odgovaraju, jer su logoraši bili stavljeni van zakona. Prvog dana kada su im saopštena pravila logoraši su se pobunili. Tada je osnovan i logoraški komitet na čijem je čelu bio Ivan. Pod pritiskom javnosti, koji je postajao sve veći, ne samo da se uslovi života u Bilećkom logoru poboljšaju, već da se taj i svi drugi logori ukinu, Ivan Milutinović je, sa ostalim logorašima, 16. maja 1940. godine pušten iz logora u Bileći, koji je nekoliko meseci kasnije ukinut. Iz Bileće prvo je otišao za Podgoricu, a potom za Beograd.[2]
[uredi] Peta zemaljska konferencija KPJ
Ivan Milutinović

Po izlasku iz logora u Bileći, pred Ivanom Milutinovićem su se nalazili novi partijski zadaci, a jedan od najznačajnijih je bio Peta zemaljska konferencija KPJ. Sav svoj rad, Ivan je tada usmerio na njeno pripremanje, stalno putujići između Beograda i Podgorice, Beograda i Zagreba, a otišao je i na Kosovo i Metohiju.[2] Posebnu pažnju je posvetio pripremama komunista Crne Gore: organizovao je prošireni plenum Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru u Momišićima, kod Podgorice i Osmu pokrajinsku konferenciju PK KPJ za Crnu Goru, Kosovo, Metohiju i Sandžak koja je održana u Barama Žugića, na Durmitoru, 10. avgusta 1940. godine, uz prisustvo generalnog sekretara KPJ Josipa Broza Tita.[1][2][3]

Osma pokrajinska konferencija je bila jedna u nizu pripremnih konferencija za Petu zemaljsku konferenciju.[3] Skup je trajao tri dana, a govorio je gotovo svaki delegat. Ivan je tada izneo referat o radu komunista na selu, o povezivanju sela i grada i o uključivanju svih u jedinstveni front. Trećeg dana rada izabrano je 10 delegata za Petu zemaljsku konferenciju. Ivan je potom otišao u Zagreb, gde je 8. septembra 1940. godine, prisustvovao Šestoj zemaljskoj konferenciji SKOJ-a, na kojoj je izabran Centralni komitet SKOJ-a i delegati za Petu zemaljsku konferenciju.[1][2]

Peta zemaljska konferencija KPJ, koja je imala značaj kongresa održana je u zagrebačkom predgrađu Dubravi od 19. do 24. oktobra 1940. godine.[3] Učešće Ivana Milutinovića u pripremama, kao i doprinos u radu konferencije, su bili veliki. Bio je zadužen za obezbeđenje zgrade, prihvat delegata i njihov smeštaj, nabavku hrane i drugo, a na konferenciji je podneo referat o radu Partije na selu. Na kraju petog dana konferencije biran je Centralni komitet, a Ivan je tada izabran za člana Politbiroa CK KPJ.[1] Posle završetka konferencije, Ivan je iz Zagreba otišao u Beograd, a odatle za Kosovo, gde je prisustvovao plenumu Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju. Krajem iste godine prisustvovao je Šestoj pokrajinskoj konferenciji KPJ za Srbiju.[2]

Krajem 1940. godine, Ivan je, zbog straha od novog hapšenja, prešao u Zagreb, gde je živeo ilegalno sve do napada Sila osovine na Kraljevinu Jugoslaviju. Povremeno je ilegalno dolazio u Beograd, kad su to zahtevali partijski zadaci. Kad mu je trebala kurirska veza između Beograda i Zagreba tu je bila njegova žena Milica i rođak Vojin Mrčarica. Dva dana uoči napada na Kraljevinu Jugoslaviju boravio je u Beogradu, održao sastanak sa rukovodećim komunistima Srbije, i uveče otputovao u Zagreb.[1]
[uredi] Aprilski rat i okupacija

Napad Trećeg rajha na Kraljevinu Jugoslaviju Ivana je zatekao u Zagrebu. Slušajući radio-vesti, čuo je za bombardovanje Beograda. U Zagrebu je 10. aprila prisustvovao sednici najužeg rukovodstva KPJ. Po odluci Politbiroa CK KPJ, Ivan je krenuo, preko Like i Hercegovine, za Crnu Goru, da pomogne u organizovanju otpora.[1] Do Vrhovina je putovao vozom, ali je zbog uništene pruge morao nastaviti peške, pa potom biciklom, a onda opet peške preko Velebita. Vest o kapitulaciji zatekla ga je u blizini Knina. Tada je put za Crnu Goru postao isuviše opasan, pa je Ivan krenuo prema Sarajevu, gde mu je živeo brat Ilija. Posle kraćeg zadržavanja u Sarajevu, vratio se u Beograd.[2]

Znajući da mu preti opasnost od policije, Ivan je radi sugurnosti često menjao stanove. Za dvadeset dana promenio je deset stanova. Tokom boravka u Beogradu povezao se sa rukovodećim komunistima, sastajao se i razgovarao sa njima, planirao akcije i dr. Početkom maja 1941. godine, Ivan se iz Beograda zaputio u Zagreb, gde je prisustvovao Majskom savjetovanju KPJ,[4] na kome su donesene značajne odluke: rešeno je da treba raditi na prikupljanju patriotskih snaga za borbu protiv okupatora i da se formiraju vojni komiteti pri partijskim rukovodstvima.

Po povratku u Beograd, gde je ubrzo prešao i čitavi Centralni komitet,[1] Ivan je činio sve da se odluke Majskog savetovanja KPJ sprovedu u delo: rukovodio je zemaljskim savetovanjem organizacije Narodne pomoći, početkom juna; na dan napada Trećeg rajha na Sovjetski Savez, 22. juna, prisustvovao je sastanku CK KPJ u Molerovoj ulici, a 4. jula je na sastanku Proširenog Politbiroa CK KPJ na Dedinju, u kući Vladislava Ribnikara, kada je donesena odluka o podizanju ustanka.[1][2][4]
[uredi] Ustanak 1941. godine
Članovi Vrhovnog štaba NOV i POJ na ostrvu Visu, avgusta 1944. godine; Ivan - drugi sleva

Radi sinhronizacije u organizovanju otpora, u sve pokrajine upuđeni su pojedini članovi CK KPJ sa vanrednim ovlašćenjima. Pored brojnih poslova koje je tih dana obavljao, Ivan je bio zadužen i za finansije Centralnog komiteta. Jedno kraće vreme je bio zadužen i za štampariju i tehniku CK KPJ. Radio je danonoćno, svestan svih opasnosti koje ga vrebaju na ulicama okupiranog Beograda.[2]

Pošto je dalji opstanak članova CK KPJ u okupiranom Beogradu bio sve teži i opasniji, zbog sve češćih racija i blokada, Politbiro CK KPJ je promenio raniju odluku da centar oružanog ustanka bude Beograd i prešao je na slobodnu teritoriju zapadne Srbije.[4] Ivan Milutinović je sa Ivom Lolom Ribarom, Aleksandrom Rankovićem Markom i još nekoliko drugova, 18. septembra 1941. godine napustio Beograd. Tog dana Ivan se poslednji put video sa svojom suprugom Milicom. Zaputili su se preko Čukarice i Žarkova, sa lažnim četničkim legitimacijama, svi u seljačkim nošnjama sem Ivana koji je bio u engleskom civilnom odelu, sa šeširom i crnim naočarima. Krenuli su u susret ustanicima oko oslobođenog Krupnja.[1][2]

Posle dva dana putovanja, stigli su u Krupanj. Nekoliko dana potom, 26. septembra 1941. godine, Ivan je prisustvovao vojno-političkom savetovanju u Stolicama, kod Krupnja.[1][2][3][4] Tu se sreo sa drugovima sa robije, iz logora i ilegalnog rada. Na savetovanju Ivan je izabran u članstvo Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije. Posle savetovanja Vrhovni štab je, preko Mačkovog kamena i Ljubovije, prešao u oslobođeno Užice, koje je postalo centar jedine slobodne teritorije u okupiranoj Evropi. U Užicu se Ivan posebno angažovao da se po svaku cenu izbegne sukob sa četnicima i spreči građanski rat. Sa Sretenom Žujovićem Crnim je otišao u Užičku Požegu i tamo pokušavao da spreči sukob i uskladi odnos između partizana i četnika.[2]

O Trinaestojulskom ustanku i borbama koje su vodile u Crnoj Gori Ivan je čuo još u Beogradu[2], ali kakvo je stvarno stanje na terenu nije znao, jer su veze između Crne Gore i Beograda bile jako slabe.[3] Nešto jasniju sliku o političkoj situaciji i borbama crnogorskih partizana dobio je u Užicu, kada je u Vrhovni štab stigao zvanični izveštaj o događajima u Crnoj Gori[3]. U izveštaju se govorilo o opštenarodnom ustanku, ali i o njegovom jenjavanju, što je događaje činilo jasnijim, ali ne i do kraja jasnim. Tada je Vrhovni štab uputio Ivana u Crnu Goru "da ispita stanje i podnese tačan i iscrpan izveštaj". Dobio je široka ovlašćenja, ali i odgovorne zadatke.[1][2][3][4]

Kao delegat Vrhovnog štaba trebalo je da zameni dotadašnjeg delegata Milovana Đilasa: da otkloni izvesne greške nastale u dotadašnjem razvoju ustanka; da crnogorskom rukovodstvu prenese zaključke savetovanja u Stolicama i da ih zajedno sa njima sprovede u delo; da konsoliduje i razvije već postojeće organe vlasti i drugo[4]. Među najznačajnije zadatke je stavljena reorganizacija postojećih i mobilizacija novih vojnih jedinica. Od dotadašnjih odreda koji su bili vezani za određene teritorije trebalo je stvoriti pokretne jedinice koje bi dejstvovale u bilo kojem delu zemlje. Zbog toga je bilo neophodno povezivanje sa Srbijom i njenim ustaničkim jedinicama. Trebalo je mobilisati oko 3.000 boraca koji bi bili spremni da napuste Crnu Goru i što pre ih uputi u Srbiju.[2]
[uredi] Delegat Vrhovnog štaba i CK KPJ u Crnoj Gori
Rukovodstvo NOP-a u Crnoj Gori krajem 1941. godine - stoje, sleva na desno: Mitar Bakić, Peko Dapčević, Ivan Milutinović i Savo Orović

Ivan Milutinović je 5. novembra 1941. godine, preko Sandžaka, stigao iz Užica u Crnu Goru, u Štab crnogorskih ustaničkih snaga koji se nalazio u selu Gostilju[2][3]. Odmah po dolasku preduzeo je sve što je bilo potrebno da se odluke savetovanja u Stolicama sprovedu u delo. Izdao je upustva za formiranje mobilizacijskih spiskova i organizaciju partizanskih jedinica; utvrdio brojno stanje jedinica i naoružanja; dao naređenja o postupku sa ratnim zarobljenicima; propisao načine stvaranja Narodnooslobodilačkih odbora i dr.[2] Umesto Štaba partizanskih gerilskih odreda, 20. oktobra 1941. godine, obrazovan je Glavni štab Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda za Crnu Goru i Boku, a za njegovog komandanta je postavljen Ivan Milutinović. [2][3][4]

Posebnu pažnju je posvetio rešavanju ključnog zadatka - mobilizaciji boraca za odlazak u Sandžak i Srbiju. Članove Glavnog štaba je uputio na teren da, u najvećoj tajnosti, sprovedu mobilizaciju. Ubrzo su u Glavni štab stizali kuriri iz svih krajeva i javljali da se za Crnogorski odred, kako su ga nazvali, javio mnogo veći broj dobrovoljaca nego nego što je bilo potrebno.[2] Pokret jedinica Crnogorskog NOP odreda za operacije u Sandžaku je počeo 20. novembra, a 1. decembra 1941. godine, otpočeo je kobni napad na Pljevlja. Vođene su žestoke višečasovne borbe. Napad nije uspeo, a Odred je pretrpeo velike gubitke - 214 poginulih i 275 ranjenih boraca. Posle poraza na Pljevljima, većina Odreda, njih oko 1.500 boraca, ostalo je u Sandžaku, a drugi manji deo, oko dva bataljona, krenuo je u susret partizanima iz Srbije i, 21. decembra 1941. godine, u Rudom ušao u sastav Prve proleterske udarne brigade.[2][4]

Početkom 1942. godine četnički pokret je u Crnoj Gori bio u ekspanziji, a Đorđije Lašić je u svom proglasu pozivao na borbu protiv partizana. Ivan je, s obzirom na porast četnika, bio svestan da četnički pokret neće biti moguće poraziti ako mu se ne zada politički udarac.[4] Pripremio je i sazvao Ostrošku skupštinu rodoljuba Crne Gore i Boke, koja je predstavljala „istorijsku kariku i jedan od prelomnih događaja prve etape Narodnooslobodilačke borbe u Crnoj Gori“. Ostroška skupština održana je u manastiru Ostrogu, 8. februara 1942. godine.[1][2][3][4] Ivan je održao uvodni referat, govorio je o borbama i pobedama partizana, o izdaji četnika, o značaju narodnog jedinstva, o Narodnooslobodilačkim odborima i o potrebi da se svi oni ujedine u jedan, na skupštini izabran, Narodnooslobodilački odbor za Crnu Goru i Boku od 22 člana. Proglas sa skupštine u Ostrogu štampan je u 3.500 primeraka i poslat u sve krajeve Crne Gore, a oko 1.000 primeraka na neoslobođene teritorije.[2]

Marta 1942. godine Vrhovni štaba NOP odreda Jugoslavije je izvršio reorganizaciju Glavnog štaba NOP odreda Crne Gore i Boke, a Centralni komitet KPJ je smenio čitavo rukovodstvo Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru.[3] Proleće i početak leta 1942. godine bili su najkritičnije vreme za Narodnooslobodilački pokret u Crnoj Gori. Partizanske jedinice su pritisnute i sabijene na malom, pasivnom i za borbu nepodesnom prostoru, na severu Crne Gore. U tim uslovima nisu mogle ostati i morale su se povući u pravcu istočne Bosne, gde se nalazila Glavnina snaga Narodnooslobodilačke vojske sa Vrhovnim štabom.[4] Ivan je, uprkos teškoj situaciji, tih dana radio na organizaciji konferencije rodoljuba, poput one u Ostrogu. Obavestio je Vrhovni štab 4. juna, da je odlučeno da se održi skupština crnogorskih i bokeljskih rodoljuba 14. juna u selu Goranskom, kod Nikšića. Međutim, pokret partizanskih snaga iz Crne Gore onemogućio je održavanje skupštine u Goranskom, pa je ona održana 16. juna na Tjentištu, u selu Mrkalje.[1][2] Skupštini je prisustvovalo 38 delegata od 80 pozvanih.[2] Mnogi se nisu mogli probiti kroz neprijateljske obruče, ali su svi naknadno potpisali usvojenu rezoluciju.

Od partizanskih jedinica koje je Ivan doveo u istočnu Bosnu, formirane su Četvrta i Peta proleterska crnogorska brigada.[4] Kao šef ekonomskog odseka Vrhovnog štaba, on je ulagao napore za obezbeđenje, organizaciju i snabdevanje vojske, uprkos tome što je nailazio na velike teškoće zbog stalnih pokreta Narodnooslobodilačke vojske i ofanzive neprijatelja. U oktobru 1942. godine obišao je Šipovo, Kupres i Glamoč, gde se poslednji put video s bratom Ilijom, koji je dugo bolovao, i neposredno posle toga i umro.[2]
[uredi] Stvaranje AVNOJ-a i njegovo prvo zasedanje

Jačanjem Narodnooslobodilačke vojske, stvaranjem divizija i korpusa, širila se i slobodna teritorija. Krajem novembra i početkom decembra, partizani su kontrolisali jednu petinu Jugoslavije, a na oslobođenoj teritoriji oko Bihaća stvorena je "Bihaćka republika". Tada je odlučeno da se osnuje političko telo koje će predstavljati vrhovnu revolucionarnu i narodnu vlast - Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ).[4] Ivan je zajedno sa Ivom Lolom Ribarom, Veselinom Maslešom, Mošom Pijadom i dr. Ivanom Ribarom pripremao Prvo zasedanje AVNOJ-a. Pored priprema materijala za zasedanje, Ivan je dočekivao delegate, brinuo o njihovom smeštaju i ishrani.[2][3]

Prvo zasedanje AVNOJ-a održano je 26. novembra 1942. godine, u dvorani ženskog manastira, u Bihaću, u prisustvu delegata iz svih krajeva zemlje. Među četrnaest većnika crnogorskog naroda bio je i Ivan. Na početku zasedanja je bio najpre izabran u radno Predsedništvo zasedanja, a potom u Izvršni odbor AVNOJ-a i bio zadužen za rad Privredno-finansijskog sektora.[1][2][3][4] Obilazio je slobodnu teritoriju, povezivao se sa komandama mesta i područja, sa Narodnooslobodilačkim odborima, prisustvovao sastancima, konferencijama, mitinzima, kao i zborovima u Slunju, Rakovici, Drežniku i dr.

U časovima predaha odlazio je u zamak Ostrožac i družio se sa Vladimirom Nazorom i Ivanom Goranom Kovačićem.[2] Kad nije bio na terenu, Ivan je redovno prisustvovao sednicama Izvršnog odbora AVNOJ-a, a nalazio je vremena i da drži predavanja u Domu kulture u Bihaću. Prisustvovao je partijskom savetovanju Okružnog komiteta KPJ za Bihać i, kao gost, konferenciji AFŽ-a i Prvom zasedanju USAOJ-a, a u Livnu izbornoj skupštini Narodnooslobodilačkog odbora Dalmacije. Na Ivanovu inicijativu bio je raspisan Narodni zajam. Obaveznice zajma su rasturane na oslobođenoj, ali i na okupiranoj teritoriji, što je imalo veliko dejstvo. Finansijski efekat zajma u ratnoj oskudici bio je značajan, ali politički i mobilizatorski efekat je bio još značajniji. Zajam je raspisan u visini od pet stotina miliona dinara, a obaveznice su štampane u vrednosti od sto do pet hiljada dinara.[2]
[uredi] Četvrta i Peta neprijateljska ofanziva
Ivan Milutinović i Mitar Bakić, narodni heroji

S početkom Četvrte neprijateljske ofanzive Ivan Milutinović je iz Bihaća, s članovima Vrhovnog štaba i Izvršnog odbora AVNOJ-a, krenuo na put koji je vodio preko Raduše, Prozora, Neretve, Prenja, Hercegovine, Durmitora, Pive, Vučeva i Sutjeske. Po prelasku Rame, odlukom Vrhovnog štaba, bio je zadužen da vodi najuži deo Izvršnog odbora AVNOJ-a i brine o starom i obolelom pesniku Vladimiru Nazoru.[2] Grupa, koju je Ivan predvodio, je posle mnogo teškoća stigla na Neretvu, a potom nastavila preko zaleđenog Prenja i probila se u Crnu Goru. Ivan je odmah po dolasku u Crnu Goru stupio u vezu sa crnogorskim komunistima i rodoljubima. Održavao je zborove naroda i podsticao borbeni duh crnogorskog naroda. Učestvovao je na mitingu povodom 1. maja u Žabljaku i prisustvovao konferenciji prvaka Demokratske i Zemljoradničke stranke u Pivi.[2]

Za vreme Pete neprijateljske ofanzive, glavnina snaga Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije se našla u okruženju, pa je Vrhovni štab NOV i POJ odlučio da se podeli u dve grupe. Glavnina sa Vrhovnim štabom je krenula u proboj preko reke Sutjeske za istočnu Bosnu.[4] Ivan je tada ostao sa drugom grupom i zaštitnicom Centralne bolnice.[2] Treća udarna divizija koja je tada ostala sa hiljadama ranjenika, bolesnika i nemoćnih, tražila je izlaz i posle dugog oklevanja odlučila da krene preko reke Pive, Vučeva, Sutjeske i Zelengore za Glavninom i Vrhovnim štabom.[2][4]

Posle prelaska reke Pive, kod Gornjeg Kruševa, izbili su na plato Vučeva, gde su zastali da se odmore, previju rane i nahrane. Umesto vode služio im je neotopljeni sneg. Ostatak noći proveli su da se makar malo odmore, okrepe i povrate snagu koja im je bila potrebna da nastave dalje.[2] U svitanje je došlo do nove nevolje kada su nemački avioni počeli s bombardovanjem. Tom prilikom je smrtno ranjen Nurija Pozderac, potpredsednik Izvršnog odbora AVNOJ-a, koji je ubrzo preminuo.[4] Bajonetima su iskopali raku i sahranili ga na vrh Dragoš Sedla. Smrt Nurije Pozderca, mnogo je potresla Ivana, jer mu je ovaj u amanet ostavio sina Salka.[2] Kolona je nastavila dalje, ali samo noću, jer bi svaki pokret po danu bio primećen.

Tražeći izlaz iz teške situacije, shvatilo se da opterećeni teškim ranjenicima dalje ne mogu. Ivan je, deleći tešku odgovornost sa Milovanom Đilasom, delegatom Vrhovnog štaba, doneo odluku: „Teške ranjenike skloniti u skrivene pećine, kamuflirati u šumi, sa bolničarima koji će znati gdje su i previjati ih. Sa onima koji mogu da jašu i da se kreću nastaviti naporan i dalek put“.[2] Štab Treće udarne divizije sa Centralnom bolnicom se 12. juna nalazio na Dragaš Sedlu, a put kojim su nameravali da idu zaposele su jake nemačke snage, pa je tuda bilo nemoguće proći.[4] U dilemi koja je nastala, nastalo je više predloga, a usvojen je Ivanov predlog da se preko Sutjeske i Volujaka ide u Izgore, u Hercegovinu. Komandant Treće divizije Sava Kovačević odmah je izdao usmenu naredbu da se Sutjeska mora preći.[2] Sa dolaskom noći počeo je pokret po planinskom bespuću. Po prelasku Sutjeske, nabujale od velikih kiša koje su tih dana neprestano padale, glavnina divizije sa ranjenicima je pokušala proboj odmah iza Dalmatinaca koji su već bili prošli, ali nije uspela. Propao je i drugi pokušaj proboja 13. juna, u kome je poginuo komandant Treće divizije Sava Kovačević.[1][2][3][4] Ivan, koji je bio u neposrednoj blizini, naredio je da mu se odmah skinu oznake čina, kako ga neprijatelj ne bi prepoznao i skrnavio njegov leš, jer za sahranu nije bilo ni vremena ni mogućnosti. Prekrili su ga samo opalim lišćem.[2]

Treća udarna divizija je bila razbijena i proređena. Preostali borci su se počeli probijati u manjim grupama. Prilikom proboja, nailazili su na jake nemačke zasede. Probijajući se pod najtežim mogućim uslovima kroz prašume Perućice, preko vrleti Maglića i Volujaka, Ivan je, sa grupom od nekoliko stotina boraca, stigao u hercegovačko selo Gornje Izgore.[2] Pristizale su i druge grupe koje su se od Izgora povlačile različitim pravcima. Delovi Treće proleterske sandžačke, Pete proleterske crnogorske i manji delovi Desete hercegovačke i Prve dalmatinske udarne brigade potražili su spas i predah u alugama Perućice i Suškog potoka, odaktle su se po grupama, preko Maglića i Volujaka, prebacivali ka Izgorama.[4] U dogovoru sa Milovanom Đilasom, koji se sa jednom od grupa, takođe, srećno izvukao iz okruženja, odlučeno je da se Ivan sa delom boraca vrati u Crnu Goru, a da Milovan Đilas i Radovan Vukanović, sa ostatkom boraca, krenu prema istočnoj Bosni, gde se nalazio Vrhovni štab NOV i POJ.[2]
[uredi] Ponovo u Crnoj Gori

Na putu za Crnu Goru, Ivan je bio sa grupom boraca, kojoj su se usput pridruživali i oni koji su se sami ili po grupama od tri do četiri, vraćali sa Sutjeske. Prolazili su planinskim bespućima, a i kroz naselja gde je neprijateljska ofanziva ostavila pustoš. Uplašeno stanovništvo se još uvek krilo po šumama i pećinama. Ivan je smatrao da bi prolazak grupe boraca kroz krajeve koje je kontrolisao neprijatelj bilo izgubljeno vreme ako ne bi bilo propraćeno borbenim akcijama. Pod njegovim rukovodstvom odigrale su se akcije: diverzija na železničkoj pruzi između Trubjele i Nikšića, borba kod Drenovštice, pokušaj zauzimanja Ostroga, susret i borba sa četnicima kod Vinića i dr. U katunu Vukotice, gde je stigao posle svih ovih akcija, odlučio je da se, u interesu bezbednosti i lakše ishrane, podele u manje grupe, koje će svaka poći na svoj teren.[2]

Ivan je tada proveo nekoliko dana u rodnim Piperima. Svakodnevno je održavao sastanke u Ivačevom dolu, Ubalacu, Rijeki Piperskoj, Trmanju i dr. Na Ponikvici se sastao i sa predstavnicima Glavnog štaba NOV i PO Albanije i CK KP Albanije. U ovom periodu, radio je na, povezivanju grupa i pojedinaca, razbijenih po raznim terenima i nepovezanih, i njihovom organizovanju u jedinstveni Narodnooslobodilački pokret.[2] Od boraca četvrtog bataljona Pete proleterske crnogorske brigade i delova drugih jedinica koji su se posle Sutjeske vratili u Crnu Goru, i novih boraca, formiran je, u avgustu, u Dubravicama, u podnožju Kamenika, bataljon koji je kasnije ušao u sastav Pete proleterske brigade. Već 2. septembra bataljon se, na piperskoj planini Lukavici, sukobio sa Nemcima i razbio jedan njihov odred.[4]

Posle kapitulacije Italije u ime Glavnog štaba NOV i PO Crne Gore i Boke uputio je komandi italijanskih trupa ultimativnu poruku:
Vikicitati „Danas u 22,15 časova londonski radio objavio je bezuslovnu kapitulaciju Italije prema Saveznicima... S obzirom da smo i mi, Narodnooslobodilačka vojska i partizanski odredi Jugoslavije, saveznici Sovjetske Unije, Engleske i Amerike i da smo od njih priznati, još u junu mjesecu, kada su Engleska i Amerika poslale predstavnike kod našeg Vrhovnog štaba NOV i POJ, to vas ovim obavještavamo da ste obavezni da cjelokupnu ratnu opremu i naoružanje predate nama... U isto vrijeme vas obavještavamo da možete slobodno svi, italijanski vojnici sa svim komandnim osobljem prelaziti na našu stranu, a mi vam garantujemo da vam se neće ništa desiti, već da ćete biti, u sporazumu sa Saveznicima, prebačeni u Italiju...“
({{{2}}})

[2]

Kapitulacija Italije stvorila je velike probleme - brojno male partizanske snage su trebale da izvrše ozbiljne zadatke oko predaje i razoružanja italijanske vojske. Ubrzo zatim u Crnu Goru je došao Drugi udarni korpus NOVJ.[4] Italijani su se masovno predavali, a pred generalom Pekom Dapčevićem je stajala postrojena čitava italijanska divizija pod oružjem.[2] Tada se Narodnooslobodilačka borba ponovo razvila u Crnoj Gori. Ivan je 14. oktobra 1943. godine, u Beranama, učestvovao u osnivanju Sreskog narodnooslobodilačkog odbora, prvog u Crnoj Gori. Istoga dana, na velikom narodnom zboru, govorio je o razvoju Narodnooslobodilačke borbe i prisustvovao smotri novoformiranog Beransko-andrijevačkog partizanskog odreda, koji je kasnije ušao u sastav Četvrte proleterske crnogorske proleterske brigade.[2]

Uspesi NOB-a u Crnoj Gori od kapitulacije Italije bili su veliki: stvorena je prostrana slobodna teritorija i na njoj uspostavljena narodna vlast; italijanske jedinice ili su bile razoružane, ili su se priključile partizanima; četnički pokret je bio obezglavljen ubistvom Blaža Đukanovića i Baja Stanišića u Ostrogu. Tada su bili stvoreni svi uslovi za konstituisanje Zemaljskog antifašističkog veća narodnog oslobođenja Crne Gore. Ivan je sa Inicijativnim odborom ZAVNOCG-a aktivno učestvovao u njegovom osnivanju. Skupština je održana 15. i 16. novembra 1943. godine u Kolašinu, u zgradi gimnazije. Na skupštini je izabran ZAVNO Crne Gore, kao najviši organ narodne vlasti; Izvršni odbor ZAVNOCG-a, sa predsednikom dr. Nikom Miljanićem i tri potpredsednika: Božom Ljumovićem, Jovanom Ćetkovićem i Petrom Tomanovićem, kao i delegati za Drugo zasedanje AVNOJ-a.[1][2][3][4]
[uredi] Drugo zasedanje AVNOJ-a

Ivan Milutinović je predvodio grupu od jedanaest crnogorskih delegata na Drugom zasedanju AVNOJ-a. Put ka Bosanskoj krajini, dug 300 kilometara, vodio ih je po planinskim bespućima, između neprijateljskih uporišta, preko oslobođene i neoslobođene teritorije. Put od Kolašina do Jajca bio je pun prepreka, trajao je sedamnaest dana. Kroz bespuće, vremenske nepogode, krajeve pod kontrolom okupatora, od Kolašina preko Mojkovca, Pljevalja, Previša, Pivskog manastira, Ravnog, Gacka, Boračkog jezera, Glavatičeva, Ribara, Omolja, Prozora, Gornjeg Vakufa i Bugojana, pa sve do Jajca.[1][2]

Drugo zasedanje AVNOJ-a održano je 29. i 30. novembra 1943. godine, u zgradi Doma kulture u Jajcu. Ivan Milutinović je bio član radnog Predsedništva. Zasedanje je donelo niz važnih odluka, a najznačajnija je, bila odluka o osnivanju Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ). Ivan je na zasedanju izabran u članstvo NKOJ-a, kao poverenik za narodnu privredu i zamenik poverenika za finansije.[1][2][3][4] Dan uoči zasedanja AVNOJ-a, 28. novembra 1943. na Glamoč polju je poginuo Ivo Lola Ribar. Ovu tužnu vesti o pogibiji sina, dr. Ivanu Ribaru, predsedniku AVNOJ-a, odmah po završetku zasedanja, saopštio je Josip Broz Tito. Vest o pogibiji i drugog sina, Jurice, koji je poginuo nekoliko nedelja ranije, kod Kolašina u borbi s četnicima, dr. Ivanu Ribaru saopštio je Ivan Milutinović, na Lolinoj sahrani.[2]

Kao poverenik za narodnu privredu u Nacionalnom komitetu, Ivan je i pored teških ratnih prilika prikupljao podatke o ratom upropaštenoj privredi. Koristio je šturu evidenciju Narodnooslobodilačkih odbora o veličini štete koju je okupator počinio.[2] U Drvaru koji je, posle pada Jajca, bio sedište CK KPJ, Vrhovnog štaba i Nacionalnog komiteta, Ivan je obilazio Narodnooslobodilačke odbore, prisustvovao sastancima u gradu i okolini, a povremeno i držao predavanja u Partijskoj školi Vrhovnog štaba.[2] Kao gost je prisustvovao i Drugom kongresu USAOJ-a održanom od 2. do 4. maja 1943. godine u Drvaru. Posle nemačkog desanta na Drvar, Ivan je, s ostalim članovima Vrhovnog štaba i NKOJ-a, uz pomoć Saveznika prešao na ostrvo Vis.[1][2]

Svoj boravak na Visu Ivan je ispunio svakodnevnim radom, sa svojim saradnicima iz povereništva za finansije - Dušanom Sernecom, Stankom Danilovićem, Antom Cerinićem i Obrenom Blagojevićem. Bio je inicijator zakona o oduzimanju ratne dobiti i intenzivno je radio na tezama budućeg zakona. Na Visu je došao i na zamisao o zameni novca. Pitanje zamene novca nije bilo samo finansijsko, nego i političko pitanje. Trebalo je onemogućiti nastojanje emigrantske vlade u Londonu da u jugoslovenskim zemljama plasira svoj novac, pre nego što budu gotove nove novčanice. Usled nedostatka tehnike za štampanje, prvi novac Nove Jugoslavije štampan je u Moskvi, još za vreme rata. To je, uz ostalo, bio i razlog Ivanovog boravka u Sovjetskom Savezu.[2]
[uredi] Poslednji put u Crnoj Gori

Sa Visa je Ivan Milutinović otputovao u Kolašin, na proslavu trogodišnjice Trinaestojulskog ustanka, 13. jula 1944. godine.[2] Kolašin, koji je u toku Narodnooslobodilačke borbe 25 puta oslobađan[4], bio je centar slavlja. Proslava trogodišnjice ustanka u Crnoj Gori počela je svečanim zasedanjem ZAVNO-a Crne Gore i Boke, u zgradi gimnazije, a nastavljena polaganjem venaca na Brezi i velikim zborom naroda i vojske u Smailagića Polju, nedaleko od Kolašina. Na Trećem zasedanju ZAVNO Crne Gore i Boke, u čijim pripremama je učestvovao i Ivan, donesena je odluka, u skladu Drugog zasedanja AVNOJ-a, o pretvaranju ZAVNOCG-a u Crnogorsku antifašističku skupštinu narodnog oslobođenja - CASNO, koja se konstituisana u najviše zakonodavno i izvršno telo Crne Gore.[1][2] [3][4] Na kraju zasedanja izabrano je i Predsedništvo CASNO-a, u čijem članstvu je bio i Ivan.

Ivan Milutinović je u Kolašinu 14. jula 1944. godine održao govor o federalizaciji Jugoslavije na Trećem redovnom zasedanju Zemaljskog antifašističkog veća narodnog oslobođenja Crne Gore i Boke, kojom prilikom je izneo stav da je svaki narod u Jugoslaviji „svoj gospodar“, posebno se osvrćući na stvaranje federalne jedinice Crne Gore:
Vikicitati „Prema tome, stvaranjem federalne Crne Gore nikako se ne umanjuje jedinstvo i ljubav Crnogoraca prema srpskom narodu. Naprotiv, jedinstvo je čvršće, ljubav je još veća, jer postoji na dobrovoljnoj osnovi, i ravnopravnoj zajednici - Federativnoj Jugoslaviji. Današnjim odlukama, vi, drugovi, stvarate slobodnu Crnu Goru u sastavu Federativne Jugoslavije. Da li nas ta odluka obavezuje, da se nje uvijek držimo. Ne! Ona je samo potpuno ostvarenje našeg prava koje nam je zagarantovano odlukama. Drugo zasijedanje AVNOJ-a, ostvarenje koje u sebe uključuje kako objezbjeđenje nesmetanog razvitka Crne Gore, kao posebne federalne jedinice, tako i potpunu demokratsku garanciju da se naš narod sutra, ako to želi, može slobodno i dobrovoljno ujediniti sa Srbijom ili nekom drugom zajednicom... Postavlja se dalje pitanje: da li Crnogorstvo umanjuje i isključuje Srpstvo? Drugovi, ko nije dobar Crnogorac taj nije ni dobar Srbin... Crnogorci i Srbijanci su narod jednog plemena.“
({{{2}}})

Dva dana kasnije na sastanku CASNO-a osnovan je Narodnooslobodilački front Crne Gore i Boke, s ciljem da objedini i mobiliše sve rodoljubive snage Crne Gore i Boke za oslobodilačku borbu. Tada je izabran i Glavni odbor, a Ivan je izabran za potpredsednika. Nova ratna ofanziva neprijatelja na slobodnu teritoriju Crne Gore odvela je Ivana u Štab Treće udarne divizije na Trešnjeviku, gde je na položaju, proveo nekoliko dana.[2] Pošto je neprijatelj bio onemogućen u svojoj nameri, Ivan je prešao u Štab Drugog udarnog korpusa u Manastiru Morača, i tu ostao do kraja jula. Učestvovao je, 2. avgusta, na zboru naroda i vojske, na Bioču, gde se susreo sa brojnim Piperima i nekim članovima svoje porodice.[2] Ubrzo potom je pozvan da se vrati na Vis, i iz manastira Morače je, sa Radovanom Vukanovićem i Vojom Nikolićem, pošao za Berane. Sa beranskog aerodroma su avionom otputovali za Vis.[2]
[uredi] Odlazak u Moskvu
Orden Kutuzova prvog reda

Na Visu je Ivan učestvovao u formiranju zakonskih odredbi o oduzimanju ratne dobiti, oko zamene i štampanja novca, popisa razorenih privrednih objekata i dr. Putovao je brodom i avionom u Italiju, obilazio partizanske baze i posećivao ranjenike. Zajedno sa Vrhovnim komandantom NOV i POJ i predsednikom NKOJ-a maršalom Josipom Brozom Titom otputovao je, 21. septembra 1944. godine, preko Krajove i Rumunije, za Moskvu. Noću su se, na aerodromu na Visu, u najvećoj tajnosti, ukrcali na transportni avion kojim su pilotirali sovjetski piloti i, odleteli u pravcu Moskve.[1][2]

U Moskvi su pregovarali sa najvišim sovjetskim vojnim i političkim predstavnicima o usklađivanju dejstva jedinica NOVJ i Crvene armije, čije su borbene kolone već izbijale na istočne granice Jugoslavije.[1][2][4] U ugovoru potpisanom 28. septembra 1944. godine precizirani su: način i pravci dejstva Crvene armije, vreme zadržavanja na teritoriji Jugoslavije, kao i obaveze Sovjetskog Saveza da, na ime savezničke pomoći, isporuči „sto vagona životnih namirnica, kompletno naoružanje za dvanaest pešadijskih i dve vazduhoplovne divizije, i da pripadnike NOVJ primi u učilišta Crvene armije“.[2] Na svečanosti povodom zvaničnog saopštenja Ugovora za javnost Ivan je, kao priznanje za njegove zasluge u borbi protiv fašizma, odlikovan Ordenom Kutuzova prvog stepena, najvišim ratnim odlikovanjima za starešine ranga komandanta armije.[1][2] Kratak boravak u Moskvi bio je njegov prvi, dugo priželjkivani, susret sa zemljom Lenjina o kojoj je neborojeno puta slušao od ujaka dr. Vukašina Markovića.

Na povratku iz Rusije zadržao se u rumunskom gradu Krajovi[1][2], a odatle se, sa generalom Ivanom Rukavinom, tek postavljenim komandantom Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju, i grupom drugova prevezao ruskim avionom do Vršca.[2] U tek oslobođenom Banatu, Ivan se zadržao da bi pomogao organima vlasti koji su bili tek formirani. Učestvovao je na narodnim zborovima u Petrovgradu, 20. oktobra i u Kikindi, 22. oktobra. U Petrovgradu se susreo sa starim drugom sa robije u Sremskoj Mitrovici, Jovanom Veselinovim Žarkom.[2] Na Titov poziv, zajedno su otišli u Vršac, gde se on zadržao na putu iz Krajove za Beograd. Na put u Vršac krenuli su vozom koji je imao samo jedan stari vagon i lokomotivu. Po dolasku upoznali su Tita sa situacijom u Banatu.[2][3]
[uredi] Pogibija
Naslovna strana „Politike“ sa nekrologom Ivanu Milutinoviću

U ponedeljak 23. oktobra 1944. godine, oko 11 časova pre podne, vozom iz Petrovgrada Ivan je stigao u Pančevo.[2] Po dolasku u Pančevo obišao je Komandu područja. Za vreme ručka u oficirskom domu, Ivan je zahtevao od majora Čolakovića da mu omogući da se odmah, prvim prevoznim sredstvom, prebaci u Beograd. Pošto Komanda područja nije imala na raspolaganju nijedno prevozno sredstvo, Ivan je sa svojim pratiocem Đurom i majorom Čolanovićem oko 12 časova otišao do pristaništa da se raspita oko mogućnosti prevoza do Beograda. Tada se niz Tamiš, prema Dunavu, kretao šlep „Kostolac 14“, udaljen od pristaništa oko 500 metara i on je zahtevao da se šlep odmah zaustavi.[2]

Po zaustavljanju šlepa Ivan se sa pratiocem ukrcao na šlep, koji je nastavio ka Beogradu, oko 15 časova. Plovio je lagano, vreme je sporo promicalo, uz monotonu vožnju. Počeo je i sumrak da se hvata nad mirnom površinom Dunava. Stigli su do Sibnice, nedaleko od Višnjice, a do Beograda je ostalo svega osam kilometara. Najednom, oko 17 i 30, prolomila se eksplozija.[2] Šlep je naleteo na zaostalu rečnu minu, koju su Nemci postavili prilikom evakuacije iz Beograda. Nastala je panika i ljudi su počeli da skaču u vodu. Ivan je sa prepolovljenog šlepa skočio u vodu sa daskom u rukama. Nešto kasnije čuo se njegov glas iz vode: „Drugovi pomozite, ja ne znam da plivam“[2]. Pomoći nije bilo, jer se u opštoj pometnji i mraku svako spasavao kako je mogao i umeo. Matica Dunava nosila je Ivana, a obala je bila daleko, oko pet stotina metara. Neposredno posle eksplozije, na mesto nesreće stigao je ribar sa Karaburme Dimitrije Todorović i sa svojim čamcem počeo da sakuplja žive brodolomnike. Spasio je jedanaest ruskih vojnika i oficira. Prilikom ove nesreće nesreće poginulo je 7 lica, od čega 4 Rusa.[2]

Sutradan, 24. oktobra radio-stanica „Slobodna Jugoslavija“ je objavila vest: „23. oktobra u mraku stradao je od ploveće mine na sred Dunava, na domak oslobođenog Beograda, član Politbiroa Ivan Milutinović“. Svi dnevni listovi su preneli ovu vest, a na prvom izdanju posleratne „Politike“, na prvoj strani stoji napisan nekrolog generalu Ivanu Milutinoviću. Nekoliko časova posle vesti o pogibiji Ivana Milutinovića, iz pančevačkog pristaništa je isplovio motorni čamac „Sveti Naum“ sa četiri alasa, stručnjaka za traženje i pronalaženje davljenika. Nešto kasnije isplovio je i drugi motorni čamac „Zemun“, sa istim zadatkom: što pre pronaći telo nastradalog Ivana Milutinovića. U traganju su bili uključeni i svi ribari, brodari i Peta ekonomska baza. Puna četiri dana ekipe su neprekidno tragale od mesta nesreće, pa sve do rumunske granice. Vreme je bilo izuzetno loše, duvala je jaka košava, stvarala talase koji su otežavali traganje. Petnaest dana kasnije, 12. novembra 1944. godine, leš Ivana Milutinovića, nađen je šest kilometara južno od Smedereva.[2]
[uredi] Sahrana
Grobnica narodnih heroja na Kalemegdanu - Moša Pijade, Ivo Lola Ribar, Đuro Đaković i Ivan Milutinović

Posmrtni ostaci Ivana Milutinovića su, 12. novembra 1944. godine, prevezeni u Beograd i izloženi u oficirskom domu.[2] Kolone Beograđana prolazile su pored Ivanovog odra. Sutradan, 13. novembra, pred polazak, oko oficirskog doma bila su raspoređena dva bataljona vojnika - partizana, a ispred je bila postrojena vojna muzika. Ogromna masa naroda je stajala na trotoaru ispred doma. U sali oficirskog doma, pored odra prekrivenog državnom zastavom, su bili njegovi najbliži: supruga Milica, braća Todor i Vasilije, bratanić Đedo i ostala rodbina. Tu su se nalazili i njegovi ratni drugovi, članovi Vrhovnog štaba: general-lajtanti Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Sreten Žujović, Arso Jovanović, Peko Dapčević, Koča Popović i Savo Orović; general-majori Svetozar Vukmanović Tempo, Rade Hamović i Ljubodrag Đurić; članovi Predsedništva AVNOJ-a dr. Ivan Ribar, Moša Pijade, Marko Vujačić, Dimitar Vlahov i sekretar Rodoljub Čolaković; Predsedništvo ASNO Srbije, na čelu sa dr. Sinišom Stankovićem. Crvenu armiju su predstavljali general-lajtnant Nikolaj Kornjejev i general-major Kiseljev; vladu NR Bugarske ministar Dobri Terpešev i general-major Blagoje Ivanov, a prisustvovali su i članovi vojne misije SAD i Velike Britanije. Ispred oficirksog doma, u ime Vrhovnog štaba NOV i POJ, od Ivana Milutinovića, oprostio se general-major Rade Hamović, a u ime Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije Edvard Kocbek.[2]

Uz akorde Lenjinovog posmrtnog marša povorka je krenula ka Novom groblju. Trotoari ulice kojima se kretala bili su zakrčeni masom građana. Povorka se zaustavila kod Vukovog spomenika, gde su se od Ivana Milutinovića oprostili, dr. Siniša Stanković u ime ASNO Srbije, Slavko Komar u ime Centralnog odbora USAOJ-a i Obren Blagojević u ime CASNO-a. Na Novom groblju od Ivana Milutinovića su se oprostili: general-lajtant Aleksandar Ranković, u ime Vrhovnog komandanta maršala Tita, general-lajtant Kornjejev u ime Crvene armije i general-lajtant Sreten Žujović Crni, u ime CK KPJ. Ivan je bio prvobitno sahranjen pored monumentalnog spomenika borcima oslobodiocima Beograda iz Prvog svetskog rata (danas Aleja narodnih heroja).[2]

Nepune tri godine kasnije, 27. marta 1948. godine, posmrtni ostaci Ivana Milutinovića su preneseni, zajedno sa posmrtnim ostacima Ive Lole Ribara i sahranjeni u Grobnicu narodnih heroja na Kalemegdanu. Godinu dana kasnije, u grobnicu su preneseni i posmrtni ostaci Đure Đakovića, generalnog sekretara KPJ, a marta 1957. tu je sahranjen i Moša Pijade.[1][2]
[uredi] Odlikovanja

Ivan Milutinović Milutin je 6. jula 1945. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije.[1][2][4] A pored ovog velikog priznanja proglašen je i za narodnog heroja NR Albanije[2] i odlikovan sovjetskim Ordenom Kutuzova prvog reda.[1][2][4]

Grad Berane je u znak sećanja na njega, 21. jula 1949. godine poneo ime Ivangrad, i nosio ga sve do 1992. godine.[2] U beogradskom naselju Višnjici, nedaleko od mesta njegove pogibije, nalazi se osnovna škola koja nosi njegovo ime. Preduzeće za premošćenje vodenih prostranstva i reke iz Beograda takođe nosi njegovo ime. Biste Ivana Milutinovića, nalaze se u Bileći ispred nekadašnjeg logora, kao i u Podgorici, u parku koji je nekada nosio njegovo ime. Pored osnovne škole u beogradskom naselju Višnjica, ime Ivana Milutinovića nosi i osnovna škola u Subotici.
[uredi]
Milan
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu