BRDO KOD KRANJA..

Je nastavak sprovodjenja, ostvarenja *ciljeva i zadataka*, rusitelja drzave SFRJ, i organizovanje *na drugi nacin*. Ciljevi i zadaci su bili jasni i nedvosmisleni, reorganizovanjem clanica federacije, obezbediti *nadglasavanje Srbije* u okviru SFRJ. Sada, u *rinfuznom stanju* stvara se nekakva *YU zajednica* u kojoj ce stare-nove clanice..*demokratski* donositi odluke, o, naravno *TRZISTU SRBIJE*. Srbija, suocena sa *spoljnim i unutrasnjim neprijateljem* mora da pravi saveze sa drugim drzavama, drzavama koje ne razmisljaju o unistenju i eksploataciji Srbije, drzavama koje postuju drzavu Srbiju, njene granice i sve sto stoji iza toga SUVERENITET. Druga je stvar, unutrasnja stvar, hoce li gradjani srbije pristati na *inetrni i ehterni teror*...eksploataciju, od strane imitatora *savremenih drzava*, u kojima, policija jurca na biciklima, hitna pomoc jurca po ulicama, policija hvata gradjane po ulici i utvdjuje DNK, a nikako da *uhvati* Bogoljuba Karica, Radulovica...koji su nas sve pohvatali, isisali DNK i novcanike...i pridrue se Pokretu levih snaga, svesnih da zivot u krilu kapitalizma *nije adekvatan novi nacin ramisljanja*. Hleba i igara je dosta, savet smo poslusalli, mesto hleba jeli smo kolace, ali i njih smo pojeli,...*hleba, hleba gospodaru*. Ukoliko, ne prevlada glas razuma, kod laznih levicara, namece se situacija razmisljanja..da se izvrsi smena, da se ukinu *krizni stabovi* i uvedu *revolucionarni komiteti*, radnicki komitei ?

Danas je *proljece*, zvanicno kao i *cuveno Hrvatsko proljece 1971*,
obelezava se u necijem *zdanju* na Brdu kod Kranja...to nije
*konferencijska sala*..to je ambijent *molitvenog
dorucka*..*prijateljski restoranski* nacin razmisljanja. Ugodjaju i
dogadjaju ne prisustvuju Srbija, RSK, Slobodna Drzava Rijeka, Slobodna
Drzava Istra...Izmisljena drzava Racak je potvrdila svoje
prisustvo...scenario nije kompletan, po americkom modelu, nema
novogodisnje curke, kojoj je Ivo Puhanic, pardon Josipovic *oprostio
zivot*, pa da se seta oko uzvanica. Razlog je, sto, nedostaje jos
jedna regija, drzava, a njen predsednik Fikret Abdic cami u apsani,
stala je proizvodnja curki u Velikoj Kladusi....a Britis strajkuje,
otkazano je oko 1.000 letova *iznad kukavicijeg gnjezda*..pa Barak Onana.
nije mogao da ustupi svoju curku. Nazdravlje...

Nobel, najveći Titov poraz

U najopsežnijoj akciji u istoriji jugoslovenske diplomatije Tito nije uspeo da izlobira Nobelovu nagradu. Pokazalo se da borac za mir ne može da bude neko ko nosi teret Golog otoka i ratnih zločina
1

Dok su sedamdesetih godina prošlog veka u SFRJ trajale pripreme za ustavno preuređenje, kojim su socijalističkim republikama i srpskim pokrajinama dati elementi državnosti, Tito je vodio računa samo o dve stvari: da se proglasi za doživotnog predsednika i da dobije Nobelovu nagradu za mir. Priznanja koja je dobio u godinama posle rata ne mogu se prebrojati, ali je vođi jugoslovenskog samoupravljanja i globalnog nesvrstavanja bilo potrebno Nobelovo priznanje kako bi mu bilo zagarantovano da će mu ime u istoriji biti upisano među najveće državnike 20. veka i kako bi se i ozvaničila predstava koju je Tito stvarao o sebi u svetu - da je najveći mirotvorac u celom svetu.
Tito je najbliži priznanju bio 1973. godine. Kako za Pressmagazin kaže Pero Simić, autor knjige „Tito - tajna veka", jugoslovenska diplomatija ne pamti da je toliko diplomata angažovala na jednom poslu.

- Na najvišem državno-partijskom nivou rešeno je da se sondira teren da Tita za Nobelovu nagradu predlože Vili Brant, Indira Gandi, etiopski car Hajle Selasije, bivši generalni sekretar UN U Tant, predsednik Finske Urho Kekonen, predsednik Tunisa Habib Burgiba, italijanski političar Pjetro Neni i predsednik Svetskog jevrejskog kongresa Naum Goldman. Tita su u ovom nastojanju prodali i njegovi nesvrstani. Akcija je završena fijaskom - priča Simić.
Timom koji je trebalo da ostvari Titov san komandovao je Rato Dugonjić, tadašnji potpredsednik Predsedništva SFRJ. Kako je pisao publicista Milo Gligorijević, Vladimir Dedijer je jednom rekao:
- Mene je pozvao Dugonjić i pitao da li bih podržao Titovu kandidaturu. Kazao sam mu da ću podržati kandidaturu, ali da mu moram skrenuti pažnju na važnu činjenicu. Tito nije Jevrejin i koliko znam nije mason, a tu nagradu dobijaju Jevreji i masoni - pričao je Dedijer.

Milan Terzić, autor knjige „Tito i Nobelova nagrada", zabeležio je zadatke radne grupe za Nobelovu nagradu. Kako je zabeleženo u poverljivim dokumentima SSIP-a, akciju je trebalo voditi diskretno, jer zbog mogućeg neuspeha nije bilo dobro izlagati u javnosti ni predsednika ni Jugoslaviju. Titovu kandidaturu Komitetu za dodelu nagrade podneli su predsednik parlamenta Luksemburga Pjer Gregoar i predsednik Saveza učesnika pokreta otpora Karl Ibah. Međutim, radna grupa SSIP-a morala je da obezbedi 30 najuticajnijih političara i državnika iz celog sveta. A 12. decembra 1972, piše Terzić, urađen je izveštaj radne grupe u kom stoji „da još nije konstatovano ni da li je Gregoar podneo zvaničan pismeni predlog". Poslate su depeše u sve jugoslovenske ambasade širom sveta i svi najznačajniji političari i diplomate su dobili zadatke. Akcija skupljanja podrške nije išla glatko. Čak ni u zemlji, gde su SPC i katolička crkva odbile da potpišu podršku.
10
Utešno: Dobio Nehruovu nagradu
Tito je te 1973. godine dobio Nehruovu nagradu za međunarodno razumevanje. Da je reč samo o utešnoj nagradi za Broza govori podatak da je još u junu u SSIP stigla informacija da će Tito biti laureat te godine, a da je jugoslovenskim diplomatama naloženo da se „sugeriše indijskoj strani da sa objavom sačeka do novembra, pošto se smatra da bi dodela Nehruove nagrade mogla nepovoljno uticati na odluku o Nobelovoj nagradi".

Kako je zabeležio Ranko Đukić u knjizi „Topli zec u Oslu", spoljnopolitički komentator „Politike" Đorđe Radenković pripremio je tekst Titove kandidature za Nobelovu nagradu. Na kraju, u zvaničnoj kandidaturi ostali su samo citati značajnih političara koji su lepo govorili. Tito je imao veće šanse da dobije Oskara nego Nobela, pošto je među onima koji su podržali kandidaturu bilo više ljudi iz filmskog sveta nego političara - Čaplin, Ford, Bunjuel, Kurosava, Olivije, Bergman...
U informaciji radne grupe za Nobelovu nagradu od 17. maja 1973. kaže se: „Za sada se može izvući opšti zaključak da postoji uočljiva disproporcija između predloga i podrški našoj kandidaturi, koji su stigli od uglednih ličnosti iz sveta Nobelovom komitetu."
U Oslu je 16. oktobra 1973. objavljena vest da su nagradu dobili Henri Kisindžer i Le Duk To zbog zasluga za obustavljanje rata u Vijetnamu, što je „Politika" sutradan objavila na trećoj stranici, bez ikakvih vesti o Titovoj kandidaturi. Prilikom glasanja, za Tita je rezultat bio 2:2 i ostalo je da presudi glas predsednice Komiteta Ose Liones, inače iz Radničke partije Norveške, koja je neočekivano glasala protiv. Za nju se pričalo da nije mogla da glasa prema ideologiji svoje stranke, pošto je jevrejska snaja i nije mogla Titu da oprosti što je Jugoslavija stala na stranu Arapa u sukobu sa Izraelom.
Iza Titovog fijaska krije se, međutim, mnogo toga. Dedijer je smatrao da je kandidatura obesmišljena akcijom iz Moskve. Naime, u jednom trenutku SSSR ga je javno podržao, što je izazvalo negodovanje zapadne štampe i zapadnih političara. „Njujork tajms" je to okarakterisao kao podršku antiameričkim tendencijama u SFRJ. Sa nesvrstanima je imao problem, pošto je i Selasije imao ambicije kao Tito.

Srpska narodna odbrana, organizacija emigranata u Americi, organizovala je proteste u kojima je zapadna javnost upoznata da je Tito kriv za uništenje 400.000 Srba za vreme Drugog svetskog rata, za likvidaciju i progone intelektualaca. Srpska narodna odbrana uputila je marta 1973. Nobelovom komitetu pismo u kom se dokazuje da je Tito diktator i ratni zločinac, a preko izraelskog konzula u Čikagu pokrenuto je i jevrejsko javno mnjenje kome je predočena Titova antiizraelska politika. Slična pisma su stigla do najznačajnijih političara u svetu, uključujući Vilija Branta i američki Senat.
Švedski list „Sidsvenska dagbladet" pisao je o čistkama i hapšenjima u Jugoslaviji. Posebno su bili aktivni pripadnici srpske i hrvatske emigracije. Pogotovo što je to bilo vreme kada se režim u Jugoslaviji obračunavao sa tehnokratama u državnim preduzećima, odnosno sa „praksisovcima" na univerzitetu.
Kako je pre desetak godina svedočio jedan od „praksisovaca" Dragoljub Mićunović, postupak za udaljavanje osmoro profesora i asistenata sa Filozofskog fakulteta počeo je 1971. i neočekivano je trajao čak četiri godine...(hmmm, mmm Dragoljub Micunovic..golootocki globalista)
- Tito je strašno želeo Nobelovu nagradu za mir. Bio je tu umešan i vojvoda luksemburški, koji ga je predlagao. Glasine tvrde da je on to radio za veliki novac. Titu je skrenuta pažnja da ne bi bilo dobro da isteruje profesore sa univerziteta ako hoće nagradu. Brant i Palme skretali su mu pažnju da to ne bi trebalo da radi. Svake godine donosili su novi zakon o školstvu, tražeći formulu kako da nas oteraju, ali nikako da pređu tu fakultetsku barijeru. Vojvoda bi opet predlagao Tita za nagradu, opet bi stvar propala... - pričao je Mićunović.
Dakle, tek kada je shvatio da nema ništa od Nobela, Tito je mogao da se „otarasi" profesora koji su mu bili trn u oku. A kako je zabeleženo jedno njegovo izlaganje u krugu najviših vojnih i državnih zvaničnika u Karađorđevu, negde pred kraj života, Tito je rekao:
- Ja zbog Golog otoka nisam dobio Nobelovu nagradu za mir, iako je više od stotinu državnika sveta to predlagalo. Norveški kralj tražio je da se izvinim svetu zbog Golog otoka. Ja sam rekao: „Ako nekome treba da se izvinim, onda su to oni koji su tamo došli nevini. Ibeovcima ne želim da se izvinjavam." Nobelovu nagradu nisam dobio i nisam nikoga krivio za takvu odluku. Sam sam sebi presudio.

Vjesnik: 14. 06. 2001.

Na Brdu kod Kranja se odlučuje o sudbini jugoistoka Europe?

Brdo kod Kranja, od vremena austrijskih careva, jugoslavenskog regenta Pavla Karađorđevića, Josipa Broza Tita, mjesto je gdje se stvarala i očito i dalje stvara povijest, pa politički analitičari očekuju da bi George Bush i Vladimir Putin mogli u subotu ponuditi rješenja za dugoročnu stabilizaciju jugoistoka Europe

ZAGREB, 13. lipnja - Dva dana uoči susreta američkog i ruskog predsjednika Ljubljana sve više postaje »zatvoreni grad«. Dugačke kolone na hrvatsko-slovenskoj granici i višesatna čekanja za ulaz u Sloveniju ukazuju da se mjere osiguranja provode i mnogo prije glavnog grada Slovenije, a na ulicama Ljubljane ovih dana patrolira već 2000 policajaca koji će osiguravati skup.

U Ljubljanu su Amerikanci dopremili tone opreme potrebne pripadnicima američkog osiguranja predsjednika Busha. U subotu će biti zatvoren promet na cesti Ljubljana-Kranj, a vrijedit će i posebna regulacija prometa u samom gradu. Avionski promet bit će preusmjeren na Zagreb, a gotovo 2000 akreditiranih novinara morat će još u ranim jutarnjim satima doći do Brda kod Kranja, gdje će se susret održati.

Ruski predsjednik Vladimir Putin doputovat će u Ljubljanu iz Kine, dok će američki predsjednik George Bush doći iz Varšave. Obojica će odmah otići na Brdo kod Kranja, i u ranim poslijepodnevnim satima predviđen je susret sa slovenskim predsjednikom Milanom Kučanom i premijerom Janezom Drnovšekom. Nakon toga, protokol predviđa razgovor dvojice predsjednika, koji bi trebao trajati dva i pol sata, a oko 17 sati Putin i Bush trebali bi se obratiti novinarima.

George Bush odmah će napustiti Ljubljanu i vratiti se u SAD, dok organizatori nastoje od Kremlja dobiti suglasnost da Putin ostane još i u nedjelju.

Sve do srijede, organizatori nisu službeno objavili da će se dvojica predsjednika sastati na Brdu kod Kranja, iako su novinari to »otkrili« prateći brojne automobile koji su prevozili američku i rusku informatičku opremu prema trideset kilometara udaljenom Brdu od glavnog grada Slovenije. Više od 500 godina stari zamak, koji je u svojoj dugoj povijesti promijenio niz vladara i ugostio veliki broj uglednika, najidealnije je mjesto za američko-ruski sastanak na vrhu jer pruža mogućnost maksimalnog osiguranja, a i uvjeti su gotovo idealni za organizaciju susreta.

Ovih se dana intenzivno dovršavaju pripreme u samom dvorcu i na 500 hektara parka oko njega, uređuju se puteljci, »šiša« trava, a Slovenci naglašavaju da većih zahvata ipak, zbog štednje, neće biti. Usprkos tome što se na Brdu kod Kranja organiziraju svi najvažniji politički susreti ( nedavno su tu boravili i Romano Prodi i Günter Verheugen), Slovenci razmišljaju da bi ubuduće trebalo maksimalno komercijalizirati korištenje kompleksa, prvenstveno za vrhunski turizam.

Kako u svjetskoj politici ništa nije slučajno, tako i priča da su Igor Ivanov i Colin Powell okretali globus i da im je prst stao nad Slovenijom više ide u red atraktivnog novinskog štiva, a manje u političku realnost.

Odabir Slovenije za prvi službeni susret američkog i ruskog predsjednika svakako je i svojevrsna nagrada ovoj tranzicijskoj zemlji iz prvog reda europske čekaonice. Osam dana prije nego što će Slovenci proslaviti desetu godišnjicu osamostaljenja Putin i Bush će sigurno i direktno izraziti podršku europskim težnjama Slovenije, jedine od bivših jugoslavenskih republika koja je izbjegla divljanje srpskog nacionalizma (osim kratkotrajnog »rata« koji je i značio definitivni razlaz s bivšom Jugoslavijom) i imala mogućnost aktiviranja svih svojih potencijala na putu u Europu. Slovenija je to briljantno iskoristila i samo je pitanje datuma kada će i službeno zakoračiti u europsku zajednicu naroda.

Na Brdu kod Kranja dvojica najmoćnijih ljudi svijeta govorit će i o budućnosti jugoistoka Europe, a obojica stižu sa intrigantnim planovima kako dugoročno stabilizirati to područje.

Brdo kod Kranja, od vremena austrijskih careva, jugoslavenskog regenta Pavla Karađorđevića, Josipa Broza Tita, mjesto je gdje se stvarala i očito i dalje stvara povijest, pa politički analitičari očekuju da bi i George Bush i Vladimir Putin u subotu mogli ponuditi rješenja za dugoročnu stabilizaciju jugoistoka Europe.