Crna Gora

S.R. Crna Gora nalazi se uz jadransku obalu i ima povrsinu od 13 712km2 na kojoj zivi 585 000 stanovnika. Od ukupnog broja stanovnika 68% je Crnogoraca, 13% muslimana, 6% Albanaca, 5% Srba, 6% Jugoslovena i 2% ostalih.Konfiguracija terena je planinska sa ravnicom u predjelu Titograda. Od rijeka su najvece Moraca i Tara a Skadarsko jezero se nalazi na granici sa Albanijom.
Glavni grad Titograd se nalazi na obalama rijeke Morace a jos veci gradovi su Niksic, Cetinje, Bar, Budva, Herceg Novi, Ivangrad, Bijelo Polje. Herceg Novi se nalazi u prekrasnom podruciju Boke Kotorske gdje su planine i more nacinili jedan od najljepsih zaliva. Iznad zaliva nalazi se Lovcen sa poznatim Njegosevim mauzolejom.
Kroz istoriju Crne Gore stalno se istice borba za slobodi naroda Crne Gore. Crnogorci su poznati po svom rodoljublju koje nisu slomili ni Osmanijsko carstvo ni mletacki osvajaci. U 2. sv. ratu narodi Crne Gore su se digli 13 jula 1941 u borbu protiv okupatora i domacih izdajnika i time jos jednom pokazali da ne dozvoljavaju okupatorsku cizmu na crnogorskoj zemlji.
Poslije rata se naglo razvijaju turizam i industrija. SR Crna Gora krece krupnim koracima ka savremenom svijetu. Postizu se veliki uspjesi na svim podrucijima a narocito u prvoj polovini 70-tih godina kad je izgradena pruga Beogrd-Bar dolaze do izrazaja razvoj i prosperitet tog kraja.

Grb


Zastava

Titograd


Cetinje


Durmitor

Lovčen



Sveti stefan

[quote="rozalin"]S.R. Crna Gora nalazi se uz jadransku obalu i ima povrsinu od 13 712km2 na kojoj zivi 585 000 stanovnika. Od ukupnog broja stanovnika 68% je Crnogoraca, 13% muslimana, 6% Albanaca, 5% Srba, 6% Jugoslovena i 2% ostalih.

IZ KOJE GODINE JE OVAJ POPIS? 5% SRBA???????? KAKAV FALSIFIKAT... ALI U SKLADU SA POLITIKOM SAVEZA KOMUNISTA JUGOSLAVIJE!

Priznala je, nezavisnost izmisljene vanpravne drzave Kosovo,...u nadi da ce bitno da oslabi Srbiju, i da bude *faktor stabilnosti* na Balkanu. * Djekna* je na kraju ipak umrla....Naravno, u politici nema emocija, postoje samo interesi tvrde *Junaci naseg doba*..malo ali jako trziste Crne Gore mora da bude snabdeveno drogom i duvaniom, tako da duvanski dim i dim hasisa, zamagljuju Lovcen, od silnog dima ne vidi se Njegos, Marko Miljanov...Srpski narod u Crnoj Gori..uopste, njega vidimo po popisu nema !!! ???

Pa junace..ja bogumi ne vidju, bilo kakve veze sa Komunistima, bilo koga *kova*, kada znamo da su na vlasti *u SFRJ*...Cetnici, Ustase,Balije,Rupnikovci...i ostale *pripomagajuce skupine* Blajburga, Kocevskog Roga, pa i Golog otoka...a sve u cilju kako eto SKJ, i tako to ne valja. Vas koji mrzite...pitam..onako kako je patrijarh Srpski Pavle pitao Atanasija Jeftica...* Atanasije, a koga ces ti da mrzis kada jenoga dana odu komunisti..*...!...!..!...?

Na Novom groblju u Beogrdu juce je odrzan ispracaj Nikoli Kavaji, najpoznatijem srpskom komandosu, atentatoru na Tita i jednom od najvecih boraca protiv komunizma. Kavaja je sahranjen na Cetinju. *Pocasni vod Gorske garde* Ravnogorskog pokreta nosio je kovceg od kapele do crkve na groblju, ispred koje je odrzano opelo. Ispracaju su su prisustvovali biznismen Bosko Radonjic, Kavajin najbolji prijatelj, s kojim je planirao (naravno neuspeli) atentat na Tita, sekretar kabineta Mike Spiljk drug Vuk Draskovic, njegova supruga inace iz neugledne cetnicke porodice danica Draskovic, Veselin i Marko Osmajlic, advokat nekada pandur Vladimir Bozovic, Spasoje Krunic,, 5 oktobarac Dzo bagerista,, Srdjan Adzemovic, *potomk* Karadjordjevica,, profesor Veselin Djuretic, Miroslav Popovic, kao i predstavnici *patriotskih* pokreta..Rvnogorskog, Saveza srpskih sokolova iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore...sve od zle majke i jos goreg oca.

Za vrijeme Đurišićevog odsustva, četnička organizacija u Crnoj Gori proživljavala je teške trenutke, dok se NOP sve više širio. Mihailović je Crnu Goru sada podijelio na Istočni front, pod komandom Đorđija Lašića, i Južni, pod komandom Baje Stanišića. Međutim, sredinom oktobra 1943. jedinice Drugog udarnog korpusa NOVJ napadaju na manastir Ostrog i uništavaju četničku komandu za Crnu Goru, ubivši pri tom generala Đukanovića i Baju Stanišića. Četničke snage u Crnoj Gori nakon ovog su se svele na slabe snage Đorđija Lašića i Jakova Jovovića, koje su se povukle u gradove i prešle u otvorenu kolaboraciju sa Nijemcima.
Pavle Đurišić je u međuvremenu uspio pobjeći iz zarobljeništva i stići nadomak Beograda gdje ga je uhapsila patrola Srpske državne straže i predala Nijemcima, koji su ga ponovo zatvorili. Pušten je na intervenciju Milana Nedića te se sastao sa Nedićem i sa njemačkim ministrom za Jugoistok Neubacherom. Sklopivši sa njima određene aranžmane napustio je Beograd i javio se Mihailoviću, koji ga šalje da od Lukačevića preuzme komandu za Sandžak, zbog Lukačevićevog upućivanja na zadatak ispraćaja engleskog pukovnika Baileya do jadranske obale na njegovom putu za Kairo. Međutim, neplanirano i mimo Mihailovićevih naredbi, i Lukačević je produžio sa Baileyem u Kairo, a zatim i u London. Đurišić ( sad već potpukovnik ) je svoju komandu smjestio u Prijepolje kod Nijemaca te odmah počeo sa njima surađivati u akcijama protiv partizana.U aprilu 1944. njegovi četnici zajedno sa Nijemcima pokreću veliku ofanzivu protiv snaga NOP-a u Crnoj Gori koja završava potpunim neuspjehom. Đurišić se u maju 1944. vraća u Beograd radi realizacije ranije utvrđenih planova sa Nedićem i Nijemcima. Naime, dogovoreno je da se od četnika iz Crne Gore i Sandžaka osnuje Crnogorski dobrovoljački korpus (CDK) koji će biti u potpunosti opskrbljivan od strane Nedića i Nijemaca. Za vrijeme boravka u Beogradu i Nedić je Đurišića unaprijedio u čin potpukovnika, a stiglo mu je i specijalno priznanje, jedinstveno među četnicima: Hitler ga je odlikovao Gvozdenim krstom ! Po povratku u Crnu Goru Pavle je izvršio formiranje CDK.
Nezadovoljan Đurišićevim arnžmanima sa Nijemcima Mihailović mu naređuje da se vrati u «ilegalu» da se ne bi do kraja kompromitovao u narodu. Na kraju su se sporazumjeli da Đurišić svoju komandu u Sandžaku Dušanu Arsoviću, koji bi nastavio održavanje veze sa Nijemcima, a on da se vrati u Crnu Goru i preuzme raniju Lašićevu komandu ( Đorđije Lašić je u maju 1944. poginuo ). Ovim je Đurišić i fomalnu postao komandant svih crnogorskih četnika. Međutim, ubrzo se sukobljava sa Mihailovićem.
Mihailović u to vrijeme vraća u Crnu Goru Voju Lukačevića da preuzme komandu ilegalnih četnika Crne Gore i Sandžaka, time praktivčno ponovo isturivši Đurišića kao «legalnog» u kolaboraciju i dalju kompromitaciju. Đurišića je ovo jako povrijedilo i došlo je do prepiske između njega i Mihailovića te je stvar nekako izglađena i Đurišiću je vraćena stara komanda.
Sredinom avgusta 1944.Nijemci i Đurišićevi četnici pokreću novu ofanzivu protiv snaga NOP-a, poznatu i kao Durmitorska operacija. Nakon početnih uspjeha i zauzeća većeg dijela slobodne teritorije, partizani prelaze u kontraofanzivu. 25. avgusta nanose Đurišiću težak poraz na Krnovu i u Čeranića gori, ubivši 350 i zarobivši oko 300 četnika. Nakon ovoga Treća divizija NOVJ razbija četnike i u Gornjim Rovcima i Donjoj Morači, i do kraja avgusta oslobađa Kolašin, Berane, Andrijevicu, Mojkovac i Šavnik. Ovaj poraz označio je kraj svih četničkih i okupatorskih iluzija u Crnoj Gori.

Grudvama na narodnog heroja

Velimir Radičević Veco (97) jedan je od poslednjih živih sa spiska od 1.322 narodna heroja, koliko ih je imala SFRJ. Bio je u najvažnijim bitkama, odlikovan gomilom priznanja, ali je doživeo da mu neki novi „bombaši" zasipaju prozore
1

Svako vreme ima svoje heroje, a heroji to vremena što im je naklonjeno, dok ne dođu ona koja obesmisle i ponize sve za šta su stradali. A neumitno dođu, prevrnu istoriju naglavce i satru jednako žito i kukolj, bez razlike i pardona. Po principu prekih sudova razrežu i ljudima i ideji i žrtvama, promovišući nove heroje, dok i njima ne presudi rok važenja na koji su oročeni...
Da je drugačije, ne bi obesna mlađarija danas grudvama zasipala okna na prvom spratu zgrade u Hadži Ruvimovoj ulici, na beogradskom Vračaru. Možda bi se s pijetetom stišala dok sitne noć pod prozorom sobe u kojoj bolećivi starac uz lupu i naočare iznova prelistava zbornike i monografije, tiho pobrajajući imena drugova kojih odavno nema, dok ih traži na fotografijama.

Znaju li uopšte ko je Velimir Radičević Veco, heroj vremena u kojima su im stasavali roditelji, il' roditelji njihovih roditelja? Znaju li kako izgleda lenta Narodnog heroja i šta uopšte predstavlja, dok tih 97 leta žive istorije, nogu pred nogu gazi trotoar, umoran od negdašnjeg forsiranja Pljevlja, Prozora, Konjica, Neretve, Sutjeske, Zelengore, Knina...
- Ne znaju, naravno, ali za to su ponajmanje ona kriva - pomirljivo veli Olga, kći jednog od poslednjih živih Narodnih heroja Drugog svetskog rata, trudeći se da nikome ništa ne zameri, niti koga osudi zbog današnjeg odnosa, ne prema ocu, već ideji, ideologiji za koju joj se otac borio.
- Ma, pušti to! Ja se ni onda nijesam busao s lentama i ordenima, pa ne moraju ni danas da mi odaju počasti, ali moraju s poštovanjem da se odnose prema onima koji su ostavili kosti za slobodu, a koji su ovo odličje zaslužili mnogo više i od mene i od mnogih koji su ga okačili oko vrata, a kojima se ni ime više ne pominje - još iz starine bije oštri ton zetskog gorostasa, iz sela Goričani u kojem su majke još po rođenju muške dece znale da će doći dan da za njima zaleleču i zakukaju. Nije bilo rata u kojem nisu među prvima ustajali na oružje...

- Ne, vala! Pa smo se tako i 1941. digli na ustanak prije nego li je i zvanično objavljen - ote se glas dvadesetsedmogodišnjaka iz starine koji se pričom već vratio u ustaničku Zetu, mada je svoje vojevanje počeo godinama pre tog rata.
- Član partije sam od 1936. godine, a '37. sam pokušao sa grupom drugova da se domognem Španije i pomognem revolucionarima u građanskom ratu, ali je naša namera osujećena, brod kojim smo krenuli put fronta presretnut i mi pohapšeni. Poslat sam na robiju, pa me je i 27. mart 1941. zatekao u logoru u Sremskoj Palanci, koji je odmah po izbijanju demonstracija u Beogradu raspušten, a mi pohitali kućama da se dohvatimo oružja i udarimo na dušmane! Baš tih dana došao mi na prag jedan žandarm noseći poziv za mobilizaciju, a ja ga mršnem i kažem: „Znam ja bolje nego ti đe mi je ratni raspored, i nećeš me ti učit kako ću se borit za ovu zemlju", pa pravac u šumu sa drugovima - a među drugovima sve čuvena imena revolucije, s kojima je Vladislav još iz školske klupe i SKOJ-evskih dana maštao o utopiji koja se nazirala s vrha nišana: Budo Tomović, Vlado Božović...
Jedna od prvih i svakako u to vreme najvećih bitaka u kojoj je Velimir, uz starijeg brata Dušana, jurišao u prvim redovima bila je ona za Pljevlja, iz koje su uz ogromne gubitke izašli kao pobednici.
3
Skromnost - Išao je pešice na posao i nikada nije potezao veze
Iako su mu 1948. predlagali da se demobiliše i posveti partijskoj karijeri, Velimir je odbio, insistirajući da se nađe u prvim redovima ukoliko Istočni blok udari na Jugoslaviju zbog rezolucije Informbiroa. Posle nebrojeno prekomandi penzionisao se kao general-potpukovnik u komandi Prve armije. Koliko nije mario za pripadajuće privilegije svedoče reči ćerke.
- Kad god je išao na proslave, orden bi nosio u džepu dok ne dođe tamo, i stavljao ga tek koliko mora, kao i ostale kojima je odlikovan. Nikada nije koristio službeni automobil, išao je pešice na posao, i nikada ništa nije završio preko veze. Majka i on su brata i mene vaspitavali da ne smemo da se izdvajamo od ostale dece i da ni po koju cenu ne smemo da zloupotrebimo to što nam je otac cenjen i uticajan. Na zaposlenje sam kao diplomirani stomatolog čekala godinama jer nije hteo da urgira, a podstanar sam bila duže od decenije, jer mu nije padalo da potegne veze i obezbedi stan za nekoliko minuta - naglašava Olga, ćerka jednog od poslednjih živih narodnih heroja, sa spiska od nekadašnjih 1.322 koliko ih je imala SFRJ.

- Pokušavali su da me kao SKOJ-evskog rukovodioca odgovore od učešća u borbi, ali nijesam hteo ni da čujem. Zar dok mi drugovi ginu ja u pozadini da vodim politiku? Odbijem naređenje i u boj! Poslao me posle bitke u Rudo da podnesem izveštaj Vrhovnom štabu o učinku, kad tamo u toku formiranje legendarne Prve proleterske brigade. Kumim i molim generala Arsu Jovanovića da me primi u nju, a on veli: „Ne, vala, nego ćeš se vratit u Crnu Goru da sačekaš formiranje ostalih brigada i njima se pridružiš! Valja će im takav borac ko hleb", pa tako i učinim. Od manjih formacija sačinismo Podgoričko-zetski odred, a nešto kasnije i čuvenu herojsku Petu crnogorsku brigadu - ovde zastade, pogleda nas ko da pita da li znamo čije će ime da prevali preko usana, i znači li nam nešto, u vremenima kada malo šta ima istinsko značenje.
- Pod komandom Save Kovačevića, najhrabrijeg borca kog sam upoznao i jednog od najboljih ljudi koje je revolucija imala - reče odsečno, da zagrmi sobom i da dobro zapamtimo to ime.
Pamtimo. Poslednja smo generacija kojoj je petica iz muzičkog zavisila od poznavanja opusa narodnooslobodilačkih pesama.

- Pamtim da nas je pred prelazak Sutjeske okupio i rekao: „Drugovi, noćas ćemo gaziti Sutjesku! Biće teško, ali verujem u svakog od vas i znam da možemo"! I bio je u pravu; bilo je teško i uspeli smo, ali izgubismo takvog junaka komandanta Savu - omekša mu i utiša glas, kao da još kleči kraj mrtvog komandanta pokušavajući da ga dozove.
Upravo je Velimir Radičević bio jedan od prvih koji su dotrčali do palog vojskovođe, i sa još petoricom saboraca satima branio mrtvo telo komandanta da ne padne u ruke Nemaca.
- Dogovorili smo se da mu skinemo komandantske oznake s rukava, da ako izginemo Nemci ne otkriju koga su ubili, i ne iživljavaju se na mrtvom heroju, pokazujući ga kao najznačajniji trofej - opet utihnu starina, nesta u lamentu za komandantom, bratom kog nije pošteno stigao da ožali na Neretvi dok mu je držeći položaj sklapao oči, ocem Vasilijem za kojeg je stigao glas da su ga u Podgorici streljali četnici, i majkom Milicom kojoj je morao da odnese crni glas o sinu i suprugu.
Za Sutjeskom, kao borac na glasu koji je za svoje rane i jurišanja korak ispred drugih već bio odlikovan ordenom za hrabrost, Velimira upućuju u prateći bataljon Vrhovnog štaba, za zamenika komesara čete koja je brinula o bezbednosti najviših ličnosti partije i NOR-a.

- Upućeni smo u Jajce, da obezbeđujemo Vrhovni štab i delegate Drugog zasedanja AVNOJ-a! E, tad sam se prvi put u ratu iskreno uplašio, ali ne od borbi, već od odgovornosti koju sam dobio. Sreća, u svakoj situaciji, dilemi i odluci našao mi se drug Marko, odnosno, Aleksandar Ranković, koji me je više nego očinski savetovao šta i kako da činim, i podržavao u odlukama koje sam donosio. Pričaju i pišu sad svašta o njemu, ali ja vam tvrdim da je reč o velikom junaku i časnom čoveku. Tito nije imao većeg prijatelja od njega, ali su mu drugi smestili te sramne optužbe zbog kojih je postradao '66, ali sam ubeđen i da mu je Tito sačuvao glavu posle toga, jer da su se drugi pitali, verujem da bi ga pojeo mrak - pretrčavamo poslednje dve godine rata, Velimirove rane, pale saborce, borbe u Dalmaciji, bitku za Knin, ne bi li se obreli u tek oslobođenom Beogradu, u kojem je kao odlikovani partizanski potpukovnik ušao sa legendarnim generalom Petrom Drapšinom.

- Pozovu me u današnju „Maderu", u kojoj se u to vreme nalazio Centralni komitet, i Krsto Popivoda mi saopšti da sam raspoređen u Oznu. Pogledam ga, otpozdravim i kažem: „Vidi, Krsto, hvala tebi na ponudi, ali niko mi u familiji nikad nije bio špijun, pa neću ni ja! Svestan sam značaja te službe, i znaš da ću sve učinit za našu revoluciju, daću i život ako ište, ali u Oznu ne mogu i neću"! Naljutio se Krsto ko ris! Ko je tad smeo da kaže ne Ozni i pošalje me kod Rankovića, što mi je, ubeđen sam i spalilo glavu. Marko me je dobro znao još iz rata, nije mi zamerio, ali me je rasporedio u KNOJ (Korpus narodne odbrane Jugoslavije, preteča vojne obaveštajne službe prim. aut.), prvo u Kragujevac, a potom u Zagreb. Tu je moja jedinica izvela najznačajniju akciju, ravnu onoj hvatanja Draže Mihailovića. Presreli smo ustaškog kurira, propisno ga pritegli da oda šifre i lokacije na kojima se kriju zlikovci, i uspeli da namamimo u zamku i pohvatamo krvoloke Ljubu Miloša i još nekolicinu Pavelićevih najkrvavijih koljača - seća se deda Velimir, jedino se ne sećajući čime je zavredio najznačajniji orden Drugog svetskog rata.

Zapravo zna, ali toliko beži od toga da se to ističe u priči, uporno ponavljajući da su ga ponajviše zaslužili oni nepomenuti kojima su kosti još razasute na znanim i neznanim bojištima. A zaslužio ga je zbog „posebnog isticanja u borbi i pokazane hrabrosti", idući glavom tamo gde mnogi nisu smeli ni nogom. Vođen tim kriterijumom drug Stari je i potpisao ukaz 1951. godine, kada je na skromnoj svečanosti u Belom dvoru Velimiru i još petorici boraca prebacio lentu preko vrata.
- Bili smo njegovi gosti na ručku i nazdravili crnogorskom lozom - u ovoj je rečenici narodni heroj Radičević sabrao sve što ima da kaže o privilegiji koja je nekad značila sve, a danas ni toliko da neki novi „bombaši" grudvama zaobiđu prozore njegovog stana. Heroji tog vremena za njih su tek starci sa nekakvim kolajnama oko vrata, ni približno vrednim „kajlama" koje krase današnje „heroje".

Тринаестојулски устанак народа Црне Горе је био највећи устанак у поробљеној Европи 1941. године. Отпочео је 13. јула, под руководством КПЈ, а трајао је до половине августа, када је угушен јаком италијанском офанзивом. Иако је планиран у много мањој мери, устанак је од првог дана добио карактер „општенародног устанка“ у којем је учествовало преко 30.000 људи. Устаници су разбили и заробили до тада највећи окупаторски гарнизон у поробљеној Европи, од око 1.000 италијанских војника и старешина.[1] Устанак је добрим делом охрабрен нападом Немачке на СССР.[2]

У време СФРЈ, 13. јули, се обележавао као Дан устанка народа Црне Горе, а данас као Дан државности.

Http://www.Ljubomir.Cupic