Pronaći grob generala Draže Mihailovića????

Strana 4 od 11 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5 ... 9, 10, 11  Sledeći

Ići dole

Sta na sve to kaze general....

Počalji  Milan taj Sre Okt 14, 2009 1:08 pm

General Mrksic je uzor !

Mnogi naši čestiti i časni ljudi su postali žrtve novoproklamovane
politike, nečeg što ovom narodu nije svojstveno, što liči na
"protivprirodni blud", pa bio on i u politici. Svakim danom je sve
jasnije da je na sceni nešto vrlo čudno, neprihvatljivo i omraženo. U
takvim okolnostima ljudi pokazuju veliko razočaranje u sve, pa i same
sebe. Tako je i Mrkšić postupio, priča u trenutku potpune rezignacije,
a država ga je odbacila, proglasila ovakvim i onakvim. On je bio
gardijski oficir, general, Za njega je pojam "izdaja" stran, za njega
je život ništa kad je u pitanju otadžbina, a označen je imenom
"izdajnik" koji je predao Krajinu neprijatelju.

Hocemo istinu na videlo !
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

FRIZERSKI SALON SPO ISTORIJE PRESTAJE SA RADOM....*stecaj*

Počalji  Milan taj Čet Okt 15, 2009 11:22 am

Савез удружења бораца народноослободилачког рата Србије small logo

Савез удружења бораца народноослободилачког рата Србије је организација бораца и инвалида учесника народноослободилачког рата 1941-1945- године.

У СУБНОР-у Србије могу се организовати борци и инвалиди, припадници оружаних снага Југославије, учесници у оружаним акцијама после 1990. године и остваривати сарадња и заједничко организовање са њиховим удружењима.

Ради остваривања заједничких интереса борачких организација, СУБНОР Србије је опредељен за стварање Савеза или Унија свих самосталих удружења бораца и ратника ослободилачких ратова Србије.

СУБНОР Србије на традицијама НОР-а, остварује сарадњу с организацијама бораца НОР-а 1941-1945. године изван територије Србије, а посебно са Савезом бораца НОР-а Републике Српске.

Као самостална друштвена, нестраначка и патротска организација СУБНОР Србије сарађује са органима власти и друштвеним и политичким организацијама - странкама које уважавају историјски значај НОР-а и признају друштвени легитимитет СУБНОР-а као организације бораца - ветерана ослободилачког рата Србије.



Препоручујемо:
Баштина ратника



МЕТЕОС - временски подаци


Препоручуемо на нашем сајту

Десетогодишњица од почетка
НАТО бомбардовања Изборна платформа Конкурс "Драгојло Дудић" Повеље СУБНОР-а Реаговања-Закон о рехабилитацији Туђе нећемо - Косово не дамо Актуелни догађаји Народни хероји







7. јули - Дан устанка

Широм Републике је и овог 7. јула, у организацији СУБНОР-а и локалне самоуправе, свечано обележен Дан устанка народа Србије.
Централна свечаност је, у организацији Републичког одбора борачке организације, одржана у Белој Цркви, центру слободарске Рађевине, где је 7. јула 1941. започет устанак у Србији.
Свечаност је отворио председник РО СУБНОР-а, генерал Славко Поповић, да би, после интонирања државне химне „Боже правде“ и свечане песме бораца „Партизан сам тим се дичим“, положили венце на спомен-бисту народних хероја Жикице Јовановића Шпанца и Чеде Милосављевића и народног трибуна Мише Пантића, бројне делегације, које су предводили: др Миро Чаваљуга у име Министарства рада и социјалне политике, Мехо Омеровић у име Одбора за борачка питања Народне скупштине Србије, Бранко Ружић и Борка Вучић у име СПС, генерал Славко Поповић у име РО СУБНОР-а, па председници организација РМВИ, генерала и адмирала, потомака ратника 1912-1920, те окружних, градских и општинских борачких организација.
Главни говорник на свечаном скупу био је председник ИО ГО СПС и шеф посланичке групе у Народној скупштини Србије, друг Бранко Ружић. Поздрављајући око 2.000 присутних, Ружић је – подсећајући на први устанички дан у поробљеној Европи – нагласио да је „наша народноослободилачка борба дала огроман допринос победи у Другом светском рату у сламању фашизма и она има достојно место у историји Европе. Ту борбу данас не може нико да умањи, нити да врши њену ревизију, јер је историјска наука дала свој суд о огромном доприносу нашег народа у Другом светском рату. Не може данас нико патриоте и родољубе да изједначава са издајницима свог народа, нити да их ставља у исту раван“ – закључио је Ружић, бурно поздрављен од присутних.
Краћи програм извели су Културно-уметничко друштво „Јадар“ из Лешнице и Фолклорна група „Дома Политике“ из Крупња, који су побрали велики аплауз свих присутних.


СУБНОР СРБИЈЕ
(1948 - 2008)

Оснивачки конгрес Савеза бораца Народноослободилачког рата Србије одржан је у Београду, 9. маја 1948. године. Оснивачки конгрес је означио завршетак организовања бораца НОР - а у Србији и одредио њихове задатке у мирнодопским условима: очување тековина борбе за ослобођење земље, учешће у обнови и изградљи земље, заштита инвалида и породица погинулих, сарадња са сродним организацијама у иностранству.
Године 1948. СУБНОР је имао 260.000 чланова, а данас чланство чини 133.427 бораца НОР - а, ратних војних инвалида, потомака, младих бораца, поштовалаца, мирнодопских ратних инвалида, резервних војних старешина, активних официра и припадника МУП - а.
Четврти конгрес Савеза бораца НОР - а Југославије (Београд, 29. јуни - 1. jул 1961. године) донео је одлуку о удруживању три до тада самосталне организације:
Савеза бораца НОР - а Југославије, Савеза ратних војних инвалида и Удружења резервних официра и подофицира у јединствену организацију. Од тада, организација бораца НОР - а Србије носи име СУБНОР Србије које је задржала до данас.
У току шездесет година плодног рада СУБНОР је био иницијатор подизања споменика, организовања изложби, покретања књижевно - публицистичких конгреса, издавања књига са историјском и књижевном тематиком итд. На конкурсу „Драгојло Дудић“ награђено је и похваљено преко 300 књига најразноврсније тематике.
СУБНОР је члан Светске федерације бивших бораца (РМАС), Међународне организације покрета отпора (Р1В) и сарађује са оргамизацијама ратних ветерана у четрдесетак земаља.
Ове године СУБНОР ће одржати свечане академије, посебно у већим градовима, уз учешће бораца и грађана, пријатеља и симпатизера НОБ - а.
Седиште СУБНОР - а Србије је у Београду, улица Савски трг 6р. 9 / IV.
Председник Славко Поповић, генерал


SUBNOR OF SERBIA
(1948 - 2008)

The founding congress of the Union of War Veterans of the National Liberation War of Serbia was held in Belgrade, on May 9th, 1948. This meeting demarked the end of organizing of National Liberation War soldiers in Serbia and defined their mission in peacetime: preservation of war heritage for the liberation of the country, participation in the reconstruction, protection of disabled veterans and families of killed soldiers, cooperation with related foreign organizations.
In the year 1948, SUBNOR had 260.000 members. Nowadays, this organization gath¬ers 133.427 soldiers of the National Liberation War, disabled veterans, descendants, young soldiers, followers, peacetime disabled veterans, reserve and active officers and policemen.
During the fourth congress of the War Veterans Union of the National Liberation War of Yugoslavia (Belgrade, June 29th - July the first, 1961) a decision was made about the uniting of three, until that time, independent organizations: Union of War Veterans of the National Liberation of Yugoslavia, Union of Disabled Veterans and Association of reserve and noncommissioned officers, into one unique organization. Since then, the War Veterans Union of Serbia was known under the name of SUBNOR of Serbia. During 60 years of fruitful work, SUBNOR has been organizing expositions, literary-journalistic congresses, erecting of monuments, issuing of historical and literary works etc. More than 300 books on various subjects were awarded and praised at "Dragojlo Dudic" contest.
SUBNOR is a member of the World Federation of Veterans (FMAC), and the International Federation of Resistance Movements (FIR). It has been collaborating with War Veterans Organizations in more than 40 countries.
This year, SUBNOR was hold, especially in bigger cities, solemn academies with the participation of veterans, citizens, friends and sympathizers of the National Liberation War. The main office of the SUBNOR of Serbia is located in Belgrade, 9/IV Savski trg Street.
President Slavko Popovic, General
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

SPO suga rimskog kluba i komiteta 300

Počalji  Milan taj Pon Okt 19, 2009 2:53 pm

avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

vuk..mi rece...

Počalji  Milan taj Uto Okt 20, 2009 11:58 am

avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Kuda ide Serbija

Počalji  Milan taj Pet Okt 23, 2009 10:31 pm

Dr Branka Prpa, direktor Istorijskog arhiva Beograda
Nedić je ubica i Srba i Jevreja i Cigana
Zbirka 23.670 dosijea banjičkih logoraša u izdanju Istorijskog arhiva Beograda biće dragocena građa za istoričare
Bran­ka Pr­pa (Foto L. Vuletić)

Uskoro će u izdanju Istorijskog arhiva Beograda izaći osam knjiga o Banjičkom logoru. Prvi put će javnosti biti predstavljeni izuzetno značajni dokumenti za našu istoriju 23.670 dosijea banjičkih logoraša. Ova dragocena istorijska gra]a biće štampana u dva toma.

– Smatram da je ovo veoma značajan civilizacijski poduhvat, dokument o velikom i tragičnom stratištu u Beogradu, koji je organizovala Nedićeva vlada. Ova zbirka dokumenata biće naravno i dragocena građa za istoričare koji se bave Drugim svetskim ratom i Nedićevom upravom. Edicija o Banjičkom logoru je i jedinstveni omaž Beograđanima, logorašima prvog koncentracionog logora na teritoriji Beograda u toku Drugog svetskog rata, kaže u razgovoru za „Politiku” dr Branka Prpa, direktor Istorijskog arhiva Beograda.

Učestali su zahtevi za najrazličitije rehabilitacije, pa i Milana Nedića. Takav zahtev su nadležnim sudovima uputili Udruženje književnika Srbije, Udruženje „Dveri”, Srpska liberalna stranka, Udruženje Srba iz Hrvatske...

Zamislite sličan potez u Francuskoj!? Probajte da rehabilitujete Petena, koji ni iz daleka nije uradio Francuzima ono što je Nedić uradio Srbima, odnosno građanima ovog grada. Pokušajte bilo gde u Evropi da rehabilitujete kvislinšku vlast – nećete uspeti! A pri tom možete da budete i kažnjeni zbog takvih pokušaja.

Milan Parivodić, bivši ministar u Koštuničinoj vladi,javno poručuje da se pred imenom Milana Nedića stoji mirno...

Nedićeva uprava je kvislinška uprava, ona servisira nemačku okupacionu vlast u svemu. Četvrto odeljenje Nedićeve uprave, odeljenje specijalne policije, pravi spiskove Jevreja, ono identifikuje sve koje treba likvidirati, vodi računa o jevrejskoj imovini... Zbog obima posla Nedićeva uprava organizuje specijalno odeljenje, tzv. Jevrejsko odeljenje, kasnije se formira odeljenje za Jevreje i Cigane. Kad u kvislinškoj upravi imate ovakvo odeljenje, jasno je šta ono radi, pomaže i u onom što se zove „konačno rešenje jevrejskog pitanja”. I na teritoriji Beograda, i na teritoriji Srbije, holokaust je izvršen u strašno visokom procentu: od oko 12.000 Jevreja, preživelo je 1.500 i to iz mešovitih brakova. Blizu 9.000 beogradskih Jevreja likvidirano je u prvoj godini rata. Nemačka komanda u Srbiji ponosito je izašla pred Firera sa obznanom da je Beograd prvi Judenfrie, očišćen od Jevreja, grad u Evropi.

Kao povod za najnoviju polemiku o ulozi Milana Nedića neki uzimaju TV film B92, zapravo uvertiru za istoriju logora na Sajmištu. Slobodan Antonić optužuje „drugu Srbiju” da pokušava da krivicu za nacistički holokaust nad srpskim Jevrejima proširi na „vladu nacionalnog spasa Milana Nedića” kao i da Srbiji nametne „kompleks krivice”...

Naravno da Nedićeva saradnja sa okupatorom nema nikakve veze sa pojmom kompleksa krivice kolektiviteta ili participacijom Srba u holokaustu.

Taj Nedić je istovremeno hapsio i ubijao Srbe u Banjičkom logoru. Dakle, ne znam na koji način se Nedić može identifikovati sa srpstvom, na koji način ono što je radila Nedićeva kolaboracionistička uprava može biti identitet srpskog naroda, jer on je istovremeno i krvnik srpskog naroda. Beograd na svojoj teritoriji imao je četiri logora. Nijedan prestonički grad u Evropi nije na svojoj teritoriji imao koncentracioni logor.

Komentator zapravo amnestira kvislinšku vlast...

Banjica je direktno pod Nedićevom upravom, Sajmište je pod nemačkom upravom, ali ga održava i snabdeva beogradska opština. Jevreji, žene, deca i starci prevoze se kroz Beograd kamionima-dušegupkama, pa ih onda, podno Avale, sahranjuju u masovnim grobnicama. Kompletna likvidacija Jevreja i svih drugih logoraša se vrši s druge obale Save, u Jajincima. Pretpostavlja se da je tu streljano i sahranjeno oko 68.000 osoba. Nemci su pred kraj rata počeli da otkopavaju te masovne grobnice i da spaljuju leševe, da uništavaju tragove.

Kako je moguće da fotografija Milana Nedića visi u skupštini zajedno sa fotografijama svih drugih predsednika vlade u istoriji Srbije?

Kako je moguće da fotografija Dragog Jovanovića, upravnika grada Beograda, upravnika Banjičkog logora, čoveka koji je čak i sam ubijao, visi u Skupštini grada Beograda sa drugim gradonačelnicima?

Kao da je sada na sceni ostrašćeni revizionizam nekih istoričara...

Ove knjige Banjičkog logora biće prva stepenica ka sagledavanju istorijske istine. Sad će prvi put biti objavljene mnoge fotografije: svi će pogledati u oči sve one mladiće i devojke koji su boreći se protiv okupatora otišli sa ovoga sveta na najstrašniji način. Kao direktorka Arhiva tvrdim da su primeri ljudske hrabrosti i časti veoma veliki i veoma potresni.

Videće svi kako su ljudi u Banjičkom logoru mučeni, videće hrpe ljudskih zuba, zlata, prstenja... javnost će prvi put videti ženu koja je ubijena i sahranjena sa dvoje dece. Ruke su joj vezane žicom. S kojim će argumentom onda neki od tih marketinških kvaziistoričara koji nikada nogom nisu kročili u Arhiv, doći i reći „Nedić je srpska majka”!? Onog trenutka kad si izgovorio da je Nedić „srpska majka” ti si na najstrašniji način uvredio sve majke koje su svoju decu izgubile tako što ih je Nedić pobio, jer su se borili protiv okupatora. Nedić, nije srpska majka, on je – ubica.

Ne znajući za stratišta, ne poštujući ljudske žrtve, mi obesmišljavamo žrtve, ali obesmišljavamo i život sam. Istorijska nauka je strašno odgovorna za znanje o nama u nečem što je istorijska i moralna vertikala.
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Pronaci imena pobijenih u Jajincima ili...grob Draze ?

Počalji  Milan taj Sub Okt 24, 2009 7:40 pm

*Mestanin sam jajinaca i samo da podsetim one koji neznaju da je tu streljano oko 80.000 rodoljuba i da su jajinci najvece srpsko stratiste posle Jasenovca. U sta se sve to pretvorilo? Vikendom i praznicima to je postalo pik-nik izletiste sa mnostvom bahato parkiranih automobila na sred travnjaka, prepuno rostilja i polupripite rulje koja se veseli uz "zidarsko"pivo i preglasno pustenu novokomponovanu muziku. Ako ih ponese atmosfera, nekad padne i "kolce" i to sve nad kostima 80.000 stradalih ljudi!! A tek nocu... na centralnom plocniku se mladi "overavaju" svojim cetvorotockasima, puno je svakakvog polusveta, sve su svetiljke polupane.. Zar je toliko tesko da se angazuje nekakva cuvarska sluzba {recimo kao na Kalemegdanu} koja bi brinula o redu.. Mislim da su svi ti nevino stradali heroji to ipak zasluzili.. setite se kako drugi cuvaju svoja stratista poput Ausvica, Dahaua ili kako to Jevreji rade... Nije ni cudo sto se dogadjaju takvi ruzni incidenti..
(Uros ajdukovic, 9. avgust 2009 18:51) *
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Povratak..

Počalji  Milan taj Sub Okt 24, 2009 9:39 pm

Slobodan(e)k idatziaon 2008.eko Abenduak 28 at 23:09
Povratak lopuža

Jedna od društvenih tema dana u Srbiji je restitucija. Nema poznatijeg novinarskog pera, ekonomiste i drugih stručnjaka iz ove oblasti da nisu pisali o tome. No, nijedan od njih ne piše kako je i zašto došlo do konfiskacije, nacionalizacije i sekvestra kapitalističke privatne svojine 1945. – 1958. i kakva je bila njena dalja sudbina? I ko su ljudi kojima je tada oduzeta imovina? I kako su oni do nje dosli? Svi polaze samo od poznate i proste EU šeme “da su komunisti 1945. nepravedno oteli privatnu imovinu bogatim poduzetnicima i da je sada došlo vreme da se oduzeto vrati”.

Odmah treba reći da oduzeta imovina nije bila privatna nego kapitalistička, koju su vlasnici koristili ne za lični rad vec za zapošljavanje i eksploataciju tuđe radne snage, i tako je uvećavali. Ona nije lično stečena i radom dobivena. Ona je nastala radom drugih a delom i tako, što su pojedinci iz građanske klase i osionog vladajućeg birokratskog aparata s monarhijom na čelu otimali i uzurpirali, zbog dugova, privatnu svojinu velikog broja seljaka, zanatlija itd. Tada je u ozlojeđenom narodu i nastala izreka “oteto prokleto” i naziv “derikože “. Komunisti su dolaskom na vlast, zapravo, vratili privatnu svojinu jednom broju siromašnih seljaka i bezemljaša i povećali broj privatnih vlasnika i njihovu imovinu, najviše na selu ( u Srbiji je 164 543 porodica siromašnih seljaka, bezemljaša i kolonista dobilo zemlju agrarnom reformom iz 1945.)

Danas se ti surovi birokrati, industrijalci,bankari, veletrgovci ,veleposednici - trutovi i neradnici - nazivaju uspešnim poduzetnicima, domaćinima, očevima porodica, dobrim gazdama itd.,koji su vodili računa o svojim radnicima i seljacima , bili omiljeni medju njima, ;inili dobra dela i slične gluposti. Kako su konkretno ti “uspešni poduzetnici i dobri domaćini ” ( na primer, Karadjordjevići, Mitići, Vajferti,Savčići, Acovići,Geca Koni itd.) došli do tako velike imovine i postali krupni kapitalisti ? Da ovo objasnimo ne trebaju nam Marks i Engels ! Pred našim očima danas odvija se društveno ekonomski proces sličan onome koji se odvijao u Srbiji krajem XIX i pocetkom XX veka, dakle u vreme nastanka kapitalizma i kapitalista u njoj. I danas ,kao i onda, javna i državna, pa i zadružna imovina prodaje se u bescenje ili čak poklanja stranim kapitalistima,pojedincima iz državnog i partijskih aparata, crkvi itd.

U toku je restauracija kapitalizma u Srbiji započeta 1991. kada su zakonom ukinuti samoupravljanje i društvena svojina a zavedeni tzv.višepartiski politički sistem i kapitalistička svojina kao vladajući oblik svojine. To je dovelo do nastajanje nove kapitalisticke klase tako da jedan mali broj ljudi u Srbiji (oko 5 odsto ) raspolaže ili će uskoro raspolagati u kooperaciji sa stranim partnerima, najvećim delom njenog bogatstva.Nema potrebe da ovde navodim njihova imena jer to svaki dan možemo pročitati u novinama ,čuti na radiju i videti na TV ekranima u situacijama kako gomilaju svoj imetak i kako ga,uživajući u obilju i razvratu, nemilice troše širom sveta. Mislim da je većina naših ljudi,iako laici u ekonomskoj sferi kao što sam i sam, to jasno videla i shvatila da su ponovo postali njihovi najamni radnici i sluzbenici!

Istorija se ponovila. Navešću samo nekoliko primera koji ovo najbolje ilustruju.

Kapitalizam je u kneževinu Srbiju ušao preko seljačke grbače. Sitni, siromašni seljak i njegova pokretna i nepokretna imovina bili su u vreme njegovog nastanka i razvoja glavna meta nezajažljivih stranih kapitalista , domaće činovnicko birokratske kaste predvođene monarhijom i tek nastale gradjanske klase.

Srbija je u to vreme bila izrazito seljačka zemlja sa pretežno naturalnom privredom.Prodiranje robno novčanih odnosa na selo dovelo je do razaranja naturalne proizvodnje , raspadanja patrijarhalnih porodičnih zadruga i izrazite klasne diferencijacije.U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca ( 1918.) taj proces je nastavljen i seljaštvo bezobzirno eksploatisano od osionog vladajućeg društvenog sloja. Pomocu birokratizovanog državnog aparata – koji je omogućavao nerad, korupciju i nepotizam –vladajuće stranke zloupotrebljavale su vlast, primenjujući, naročito za vreme izbora , fizičku i psihološku prinudu.Opšta društvena i politička nestabilnost izazivana stranačkim sukobima ispoljavala se i u čestim špekulantskim i korupcionaškim aferama, parlamentarnim i ministarskim krizama itd. Nijedna od skupština izabranih do 1928. nije dočekala kraj četvorogodišnjeg mandata( izbori 1923, 1925, 1927).

Ima li to sličnosti sa stanjem u Srbiji 2007.? Itekako!

Razvojem uglavnom lake i sirovinske industrije zadržavana je ekonomska zavisnost od razvijenih kapitalističkih zemalja. Tu zavisnost pojačavala je rastuća uloga stranog kapitala u privrednom životu zemlje,koji je i do 1918. imao značajnu ulogu u privredi pojedinih jugoslovenskih zemalja. Privučen sirovinskim bogatstvima i jeftinom radnom snagom, strani kapital je za samo desetak godina postigao dominantan položaj u jugoslovenskom rudarstvu,industriji i bankarstvu. Krajem 20-ih godina pod kontrolom stranog kapitala bilo je oko 65 odsto rudnika i 51 odsto industrije.Preko krupnih banaka strani kapital je kontrolisao kreditnu politiku zemlje , a preko pojedinih stranačkih prvaka uticao i na njenu unutrašnju i spoljnu politiku. Zavisnost od stranog kapitala izražavala se i u rastućem zaduživanju države u inostranstvu.

Upoređujući to vreme sa sadašnjom situacijom u Srbiji teško se mogu naći neke razlike sem što strani kapital danas ne utiče na našu spoljnu i unutrasnju politiku vec je kreira(Savet Evrope,MMF, Svetska banka)!

Socijalno-ekonomski položaj većine stanovništva u zemlji pogoršao se u vreme svetske ekonomske krize , koja je počela 1929. i to naročito na selu, gde je živelo 76,58 odsto stanovništva. Deobom ionako sitnih zemljišnih poseda pogoršavala se imovinska struktura na selu. Prihodi sa sitnih gazdinstava uglavnom nisu mogli da podmiruju potrebe njihovih vlasnika.Seoska sirotinja - u kojoj su , pored bezemljaša, poljoprivrednih najamnih radnika i nadničara, spadali i seljaci s malim posedom - bila je sve brojnija, a agrarna prenaseljenost sve izazitija . Od 1923. do 1932. broj poljoprivrednog stanovništva povećao se za 1,1milion. Došlo je do nezapamćenog pada cena poljoprivrednih proizvoda, čime se znatno povećala razlika u odnosu na cene industrijskih proizvoda i bitno suzila kupovna moć seljaka. Seljački dugovi su se više nego udvostručili. Tada je 35 odsto poljoprivrednih domaćinastava bilo prezaduženo. Zelenaške kamata na seljačke dugove iznosile su i do 40 – 50 odsto, te su zaduženi zemljoradnici davali gotovo ¾ novčanog prihoda na porez i kamate. Došlo je do masovne prinudne prodaje pokretne i nepokretne imovine za naplatu duga.Tako su za male pare naši “uspešni poduzetnici i dobri domaćini“ ,u stvari lopuže i “derikože“, došli do svojih šuma, vinograda,pašnjaka,mlinova , vinskih podruma itd. Špekulacija i korupcija uzimala je sve više maha. Opterećeni dugovima, porezima i dažbinama ,široki slojevi seljaštva živeli su u velikom siromaštvu. Pauperizovani seljaci i nezaposleni poljoprivredni najamni radnici ,pre svega seoska omladina, uzalud su opsedali gradove u nadi da će tamo nekim zaposlenjem obezbediti uslove za opstanak.

To je sudbina koju mogu da očekuju naši seljaci i danas. Priprema se teren za njihovu likvidaciju kao sitnih proizvodjača.Kada završi započeti obračun s državnim i zadružnim poljoprivrednim subjektima socijalističkog porekla nova kapitalistička i veleposednička klasa u Srbiji obrušiće se na seljaka.Već je najavljeno „ ukrupnjavanje malih poseda „ koji su tobože nerentabilni.Traže se farme i farmeri kao u SAD. Senka kapitalizacije nadvila se i nad seljakom. Ne verujem da će naš seljak tako lako dati svoje imanje. To nije ni KPJ uspela pokušavajući svojevremeno kolektivizaciju sela stvaranjem tzv.seljačkih radnih zadruga. Seljak trudbenik bi mogao , zbog svoje masovnosti i buntovnosti, da postane čak glavni faktor u rasturanju današnje lupeške vlasti!

Navešću i deo iz Istorije SKJ ( izdanje 1986,Beograd) iz koga se vidi kako su nekadasnji „ pošteni domacini i poduzetnici „ postupali s radnicima i sticali imovinu na njihovom znoju i trudu . Radi se o periodi ekonomske krize o kojoj je već bila reč : „Stalni porast rezervne armije rada usled zatvaranja pojedinih preduzeca i sve većeg priliva radne snage sa sela omogućavao je poslodavcima da najamninu snižavaju i ispod životnog minimuma, da povećavaju intenzivnost rada, zapošljavaju jeftinu žensku i dečiju radnu snagu. Ekonomska kriza posebno je teško pogodila omladinu.Mladi radnici zapošljavali su se na noćnom radu, radili za niže nadnice, s praktično neograničenim radnim vremenom.Osobito je bio težak polozaj šegrta, a učenje zanata pretvoreno je u sistem besplatnog i polubesplatnog izrabljivanja dece, koja su pretežno dolazila sa sela, nudeći svoj rad u bescenje“.

Srbija 2007.nije daleko od navedenog : zatvaranje fabrika, otpuštanje s posla, rad “ na crno”, “ siva ekonomija” itd.

Kapitalisticki sistem u Jugoslaviji i pre i posle ekonomske krize, a pogotovu u vreme njenog razornog trajanja, veoma je sporo razvijao proizvodne snage, čime je pokazao da to nije vitalan sistem. Tu situaciju imamo i danas. Tu i tamo otvori se neka fabričica limenki ili gradjevinskog lepka, putna obilaznica i rekonstruisana deonica puta, lokalna ćuprija i to je sve.

U javnoj raspravi o restituciji pokrenut je i niz ideoloskih i moralnih pitanja od šireg značaja ali i njihov tretman je jednostran i obojen isključivo EU razmišljanjima. Njihov cilj je da se diskredituje socijalizam a glorifikuje kapitalizam , pa je potrebno i o tome nešto reći.

Danas se pokušava opravdati saradnja sa okupatorom 1941.do1945.ne malog broja poduzetnika, trgovaca, industrijalaca,zemljoposednika i bankara itd.i kaže da dekonfiskacijom treba ispraviti nepravdu nanetu odredjenom broju građana „ koji su u cilju legitimacije revolucionarnih mera proglašeni neprijateljima i saradnicima okupatora“. Nisu oni proglašeni vec su to bili! Oni su mu pomagali da resurse zemlje koristi za svoju ratnu mašinu, bogateći se i sami tom prilikom. Nisu oni imali „ nesreću da u vreme okupacije posluju na domaćem tlu“ niti su to morali činiti vec je to bio njihov izbor.Oni su to nazivali „ velikim deloma nacionalne obnove otadžbine“ To je jasno rečeno u „Apelu srpskom narodu“ od 10.avgusta 1941 sa potpisom 500 industrijalaca, veletrgovaca itd. u kome pozivaju narod da se suprostavi ustanku protiv okupatora. Zato je njihova sudska osuda i konfiskacija imovine bila ispravan moralni čin jer su je sticali u ratu protiv sopstvenog naroda.

Oduzeta imovina nije „ završila „ u rukama pojedinaca iz novog državnog aparata i partije na vlasti niti je „ revolucionarna elita nesmetano raspolagala sada podržavljenom svojinom i samo ona uživala u njoj”.Ta svojina data je na upravljanje onima koji s njom rade u preduzećima – ustanovama i bila na dobrobit svih ljudi u zemlji.Odmah je, recimo, uvedeno besplatno školovanje i lečenje za sve. A u vreme “uspešnih poduzetnika i poštenih domaćina” imali smo 50 odsto nepismenog odraslog stanovništva i jednu od najvećih smrtnosti odojčadi u Evropi ( 136 na 1000 živorođenih).!

Tvrdnja, više „priča se“, da su komunisti imali neke lične koristi od konfiskovane i nacionalizovane imovine, naročito kada je reč o kućama i stanovima , bez osnove su. Sve je to bilo državno vlasnistvo. Pojedinac je mogao dobiti stan ili kuću samo na korišćenje i to rešenjem državnog organa po odgovarajućim propisima. To je važilo za svakoga. Naravno, postojale su i neke privilegije kada je reč o zaslužnim građanima ili državnim i partijskim rukovodiocima ali je i njihovo dobijanje precizno regulisano odgovarajućim propisima i aktima. Sa prestankom funkcija prestajale su i privilegije, koje i inače nisu bile naročito velike. One se nisu mogle privatizovati niti nasleđivati. Tito je najbolji primer za to. On je svojim brojnim naslednicima ostavio imovinu koja nije veća od imovine prosečnog gradjanina SFRJ.

Konfiskacijom i nacionalizacijom stvorena je državna i zadružna svojina kao materijalna osnova planskog socijalističkog razvoja privrede, koji će omogućiti relativno brzo rešavanje ekonomskih, političkih i socijalnih problema zemlje. Kraljevina Jugoslavija je za 23 godine postojanja jedva stigla do 112 dolara ND po glavi stanovnika i bila među najnerazvijenim zemljama Evrope. SFRJ je za nešto više od tri decenije iz osnova promenila svoju ekonomsku i socijalnu strukturu i sa 2.620 dolara ND po stanovniku 1980. uvrstila se u industrijski srednje razvijene zemlje i sa visokom kulturom.

Nacionalizovana imovina ,dobivši status državne i društvene , vrlo brzo će pokazati svoje prednosti nad kapitalističkom. Milioni radnika stećiće pravo da rade sa društvenim sredstvima za proizvodnju i da upravljaju njima a oni i njihove porodice osetiće brzo blagodeti tog čina. Društvena svojina se ne uništava danas zato što nije rentabilna vec zato što je društvena i jer pokazuje da kapitalizam nije „kraj istorije“ već da je ušao u ćor – sokak iz koga nema izlaska.

To objašnjava i zašto danas SAD i EU svuda rigorozno zahtevaju da sve što nosi oznaku „ društveno“ nestane s lica zemlje,iako se to protivi njihovovoj osnovnoj tvrdnji da je svojina sveto pravo čoveka i da mu to pravo niko ne može oduzeti. Prisvajanjem društvene svojine ,čiji su vlasnici brojni pojedinci koji su je svojim ličnim radom i stvorili, kršenje je tog prava i to u daleko većem obimu od onog, koje se desilo 1945. nacionalizacijom kapitalističke pivatne svojine. Onda je oštećen mali broj ljudi a sada stotine hiljada .

Naši novi “ uspešni poduzetnici i dobri domaćini „ pravo na imovinu izjednačavaju s pravom na život. Naravno, kad se radi o njima.Na drugoj strani, oni lišavaju radnike društvene imovine koja im znači zivot a da „ ne trepnu“. Uskoro će i seljake lišiti njihovog malog poseda.Ni onda “ neće trepnuti“.

Netačna je i tvrdnja da su raniji vlasnici nacionalizovane imovine ostajali manje –više bez ičega. Svako je mogao da nastavi da radi u svom bivšem preduzeću a pri nacionalizaciji zgrada i stanova svi su dobijali odgovarajući smeštaj.

Tvrdnja,pak, da će vraćanje oduzete imovine ukinuti komunisticku praksu da ograničava pravo na imovinu – pravo svakog fizičkog i pravnog lica da mirno uživa u svojoj pokretnoj i nepokretnoj imovini ima samo jednu manu : u kapitalizmu je to uživanje samo za 5 odsto populacije zemlje a onih 95 odsto već sada može samo da gleda kako onih 5 odsto sopstvenim avionima polecu sa Surčina ka, recimo, Azorskim ostrvima a onda otići biciklima ili autobusom da uživaju u lepotama Savskog jezera ili rodnog sela i grada.

Kada govore o vracanju oduzete imovine kao „ elementarnom nivou društvene pravde“ pristalice denacionalizacije u stvari govore o pravdi za kapitalisticku klasu, dakle manjinu drustva. A pravda za nju znači , po pravilu, nepravdu za većinu!

Tačna je tvrdnja da je KPJ organizovala i sprovela oduzimanje imovine bogatašima 1945 – 1958 u skladu sa” marksistickom doktrinom o razvlašćivanju klase posednika „. Ona to nije ni pokušala da skrije ili maskira jer je to ,u suštini, njen program i cilj.U Manifestu Komunističke partije Marksa i Engelsa ima ovaj pasus:“.... Ono što čini odliku komunizma nije ukidanje vlasništva uopšte već ukidanje buržoaskog vlasništva. Ali moderno buržoasko privatno vlasništvo poslednji je i najsavršeniji oblik proizvodnje i prisvajanja proizvoda koji počiva na klasnim suprotnostima, na eksploatiranju jednih od drugih. U tom smislu mogu komunisti sažeti svoju teoriju u jednom izrazu: ukidanje privatnog vlasništva“.

Ideja da je denacionalizacija pokazatelj napretka na putu (ponovnog) prihvatanja “modernih vrednosti “ ,što je romantičan naziv za surovi kapitalizam ,teško da će biti rado prihvaćena od onih koji su lepo živeli u samoupravnom socijalizmu a sada na “svojoj koži” osećaju svu grozotu “modernog doba” . Da to nisu “moderne vrednosti” a ni nove pokazuju duge kolone nezaposlenih radnika u Srbiji, što smo vec imali u Kraljevini.

Tvrdnja da je sprovođenje denacionalizacije dokaz da je u Srbiji “uspostavljena pravna siugurnost i vladavina zakona ,kao i povoljan ambijent za rast stranih ulaganja, neophodnih za podsticanje privrednog razvoja i podizanje zivotnog standarda” tačna je samo u jednom: standard će rasti za onih 5 odsto a za 95 odsto već uveliko pada. Prema zvaničnoj statistici strana ulaganja su već premašila cifru od nekoliko milijardi evra ali privredni razvoj ne ide uzlaznom nego silaznom putanjom.. Što su strana ulaganja veća to je standard većine našeg stanovništva manji. Razlog je prost :stranci su pokupovali samo razvijena i vrlo profitabilna velika preduzeca i banke i zgrću pare “derući kozu” radnicima koje su zadržali na poslu a nama savetuju da otvaramo mala i srednja preduzeća i zapošljavamo one koje su oni otpustili, dajući nam u tu svrhu neku “siću”.

Mi nemamo svoju privrednu strategiju već smo deo privredne strategije SAD i EU. A oni ne kriju da na Balkanu neće razvijati “kapacitete već infrstrukturu i obrazovanje”. Bićemo ,dakle, servis i izvor radne snage Zapadu . A prozivodićemo limenke, gradjevinski lepak, šrafove, čačkalice, crep, ciglu, zapušače,malinu,burek, ženske grudnjake itd. a oni automobile, turbine, belu tehniku, građevinske mašine, traktore, brodove, avione,topove. Uništava se jedna uspešna privreda, koja je podmirivala najveći deo potreba svih subjekata na domaćem tržištu, da bi se stvorio prostor za uvoz stranih industrijskih i poljoprivrednih proizvoda i koristila jeftina radna snaga i energija. Naši privredni giganti koji su zapošljavali veliki broj radnika bezobzirno su uništeni bombardovanjem 1999. i privrednom strategijom koju nam je nametnuo Zapad.

Isto tako, tvrdnja da ce denacionalizacija blagotvorno uticati i na razvoj demokratske političke kulture jer bez privatne svojine nema ni gradjanina kao samostalnog i odgovornog učesnika u javnim poslovima je obicna frazeologija. Možemo samo pretpostaviti kakva će biti “ politička kultura” u zemlji kada se onih 95 odsto siromašnih i nezaposlenih radnika i pauperizovanih seljaka pojave na ulici “ kao samostalni i odgovorni učesnici u javnim poslovima”. Neko će da “bere kožu na šiljak”!

Tvrdnja da će kao posledica denacionalizacije biti sužene mogucnosti za pojavu korupcije u javnom sektoru , čime se insinuira na korupciju u socijalizmu je smešna. Nje je bilo i tada ali neuoporedivo manje nego danas u kapitalizmu, što važi i za kriminal uopšte. Korupcija, dobro skrivena od očiju javnosti, u osnovi je svakog ekonomskog uspeha na Zapadu. Javno se otkrije retko, samo onda kada bankrotiraju velike firme čiji se tresak pri padu ne može sakriti kao Enron u SAD, Parmalat u Italiji itd. To su finansijski giganti napravljeni štimovanjem bilansa,”firme baloni „. Što veći balon – veći prasak.Neposredno pre bankrota Enrona B.Klinton ga je istakao kao „ najbolje ostvarenje američkog sna“. „Uspesi“postizani finansijskim i drugim malverzacijama i prevarama, pljačka, šverc su karakteristika i naše privrede od 1991. Pa, drukčije se i ne može postati bogataš. Prema tome, denacionalizacija će samo „rascvetati“ korupciju koja je kod nas već odavno „procvetala“.

Vrhunac sramotne priče o “dobrim domaćinima i uspešnim poduzetnicima” je slavopojka o njihovom humanizmu:” Privređivanje za njih nije značilo samo sticanje imetka , nego i doprinos opštem razvoju zemlje. Smatrali su svojom dužnošću da ono što su stekli svojim radom na neki način vrate narodu preko dobrotvornih i humanitarnih akcija .Duga je lista njihovih fondova, zadužbina,dobrotvornih ustanova, stipendija, priloga” . Zaista srceparajuće! Naravno, na čelu tih dobrotvora je kralj, vešti i lukavi trgovac i najbogatiji čovek kraljevine.Današnje kapitalističke lopuže i pljačkaši nastavljaju tu tradiciju. Ali, mi znamo da iza svakog njihovog dara i donacije stoji radnički i seljački znoj!

Na kraju, tvrdnje da se „deca revolucije tesko odriču revolucionarnih tekovina i navika u kontroli izvora ekonomske moci“ je tačna jer što bi se mi odricali nečeg dobrog kao što je, recimo, bilo samoupravljanje. Većina ljudi u Srbiji smatra da je „Bravar bio bolji“ tj. da je socijalizam bolji od današnje demokratije najviše zbog što je radnik bio i proizvodjač i računovođa. A što se tiče saveta da treba „učiniti mentalni skok iz košmarnog sveta voluntaristicke pravde u zajednicu uredjenu zakonima i prožetu moralom“ on lepo zvuči samo kad bi nam pisci ovakvih poetičnih tekstova još pokazali na mapi sveta tu zajednicu. Nažalost, nje još nema, tek je stvaraju Kinezi, Kubanci i još neki narodi. U ostalim zajednicama vladaju vučji zakoni. Tako se, recimo, svi trude da nas ubede kako naš ideal treba da bude „normalno građansko društvo po principima EU“, što je smejurija jer da su normalni ne bi nas 90 dana besomučno bombardovali i raketirali samo zato što drukčije mislimo!

Stevan Mirkovic, general u penziji i predsednik Centra Tito.
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Pa i Vuk je bio novinar..*morao je* *opet mora >* za koga >?

Počalji  Milan taj Čet Okt 29, 2009 3:49 pm

* Sredinom prošlog meseca, u veoma gledanoj emisiji narandžaste televizije, vođen je zanimljiv razgovor između četničke unuke i novinara, bivših članova Partije, a sada najradikalnijih boraca za “demokratsko uređenje medijskog prostora Srbije” i kritičara tradicionalističkog odnosa srpskog naroda prema mnogim društvenim događajima u okruženju. Najinteresantnije je bilo objašnjenje novinara kako su postali članovi Partije i šta su radili dok su to bili. Ako im je verovati, oni su u Partiju učlanjeni prisilno, ali su imali hrabrosti da u njoj deluju opoziciono i da se bore za uspostavljanje demokratije, ljudskih prava i sloboda, jer svega toga, podrazumeva se, nije bilo dok je njihova Partija bila na vlasti.

Za one koji se još uvek sećaju metodologije rada Partije, priča je neverovatna, tako da bi najbolje bilo da se za sve, “nasilno” učlanjene u Partiju, objave njihove molbe za prijem, obrazloženja odluka o prijemu i svojeručno pisane autobiografije.
S obzirom da ljudi, zbog različitih razloga, menjaju svoje ideološke i političke stavove, činjenica o radikalnoj promeni kod naznačenih novinara ne bi zasluživala posebnu pažnju da nije jedan od mnogobrojnih primera fenomena organizovanog antisrpskog delovanja bivših članova Partije.
Oni su, na talasu “demokratske revolucije” od pre pet godina, veoma brzo preuzeli sve poluge moći u državi i kreiraju budućnost srpskog naroda primerenu ulozi koju su odredili globalistički centri moći za male i teško prilagodljive narode. Da je krug potpune kontrole srpskog naroda čvrsto zatvoren, pokazuje i analiza pozicija na kojima se trenutno nalaze bivši članovi partije.

Predsednici, ministri, zamenici, direktori agencija, fondova i institucija, bivši partijci, svojim neposrednim delovanjem, bez obzira da li se radi o odlučivanju ili zapostavljanju obaveza, zdušno rade na realizaciji projekta svođenja Srbije na predkumanovsku teritoriju. Naravno, on je prekriven propagandnom maglom o evropeizaciji i evro-atlantizaciji, gde “granice nisu bitne i nema međusobno sukobljenih država i naroda”. Mada, uprkos ovim stavovima, postaje sve jasniji i vidljivije preko budućeg rešavanja “konačnog statusa Kosova” i internacionalizacije “problema međunacionalnih odnosa” u Vojvodini, da nije tako. Stoga se postavlja pitanje, šta se to desilo sa “partijcima” srpske nacionalnosti, ako se ima u vidu da su njihovi drugovi, iz drugih nacija, postali vođe separatističkih pokreta za nasilno stvaranje nacionalnih država, perjanice nacionalnih programa i ideolozi antisrbizma? Jesu li ikada bili svesni svog nacionalnog identiteta i da li im je on išta značio? *
affraid
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Cetnici i ostala bratija

Počalji  Milan taj Pon Nov 02, 2009 2:41 pm

U operaciji na Kozari pored Nemaca, Italijana, ustaša i dobmobrana, učestvovalo je i 2.000 četnika. Partizanske jedinice sa oko 500 ranjenika i 80.000 izbeglog stanovništva našle su se u obruču. Posle žestokih borbi jedan deo partizanskih snaga se probio i stigao na Podgrmeč sa 20.000 izbeglica. Oko 50.000 izbeglica koji nisu uspeli da se probiju pobijeni su ili odvedeni u koncentracione logore.

Dolaskom partizanskih jedinica u zapadnu Bosnu daje se novi polet oslobodilačkom pokretu. Stvorena je slobodna teritorija na relaciji Prozor, Livno, Jajce, Drvar sa 250 km u dubinu i 70 km u širinu. Presečena je pruga Sarajevo-Mostar koja je imala strateški značaj za okupatora. Došlo je do povezivanja s partizanskim pokretom Bosanske krajine i Dalmacije.
Italijani su preduzeli ofanzivu tokom jula i avgusta 1942. u Sloveniji protiv Oslobodilne fronte, ali je pokret uspeo da se održi.
Posle Kozare, partizanski pokret više nije bio izolovan i na vojnom i političkom planu deluje sinhronizovano. Zvanični naziv partizanskih jedinica je Narodnooslobodilački partizanski odredi Jugoslavije (kasnije je menjan u Narodnooslobodilačka vojska i partizanski odredi Jugoslavije, da bi na kraju rata nastala Jugoslovenska armija). Krajem 1942. pokret broji 150 hiljada boraca raspoređenih u 9 divizija. Neprijatelj je imao ukupno 800.000 vojnika. affraid
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Po cemu je *cuvena* podmornica *NEBOJSA*

Počalji  Milan taj Uto Nov 03, 2009 2:56 pm

Željko Milović
PRISTAN - DRUGI SVJETSKI RAT

Italijani su bili prisutni na Pristanu još od početka vijeka. Dobili su koncesije, radili pristanište, prugu Bar-Vir, sagradili zgradu Monopola duvana, a u reonu Pristana izdavali dozvole za gradnju. Zanimljivo je da su se dozvole odnosile samo na barake, ma šta da je građeno, jer su na taj način, ukoliko bi zbog eventualnih radova Italijana objekat morao biti srušen, oni isplaćivali samo vrijednost barake. Njima se plaćala i zemljarina.
Do 1930. godine u cijelom Pristanu bile su samo tri kuće na sprat, osim one u korijenu brda. Italijani su ih gradili preko puta zgrade Monopola, za službenike "Barskog društva". U hotelu "Marina" stanovali su italijanski rukovodioci, a između je bilo jugoslovensko Načelstvo sreza sa Komandom žandarmerije, kao državna zgrada. Na Pristanu je bila i Finansijska kontrola, kao i jedini zatvor u srezu sa 7-8 ćelija.
Nakon kratkotrajnog aprilskog rata i sloma Kraljevine Jugoslavije, sile osovine i njihovi trabanti okupirali su jugoslovensku teritoriju. Područje barskog sreza zauzele su jedinice italijanskog 14. korpusa 9. armije, a Ulcinj, Krajinu, Vladimir, Šestani i Pečurice su pripojeni tzv. Velikoj Albaniji. Divizija "Messina" ušla je u Bar 16. aprila 1941. i uspostavila garnizone u Baru i Virpazaru, a finansijsku stanicu u Mišićima.
Došli su bez otpora, najprije motociklisti, a onda i kopnene snage. Ulazak italijanske vojske je unio strah u narod, jer su starijima bila živa sjećanja od prije dvadesetak i više godina. Civilni komesar za Crnu Goru Macolini imenovao je 28. aprila za komesara u Baru Đovanija Miletu, predstavnika "Barskog društva" u Beo- gradu, čovjeka koji je imao zadatak da u Baru formira fašističku partiju. Početkom maja je formiran Mjesni privremeni crnogorski komitet i izabrana nova opštinska uprava. Za sreskog načelnika je postavljen Nikola Debelja, a za predsjednika Opštine Pero Jovović Ćeklić.


Članovi posade podmornice
Članovi posade podmornice "Nebojša" Kraljevske mornarice:
Andrija Mijović, Milan Vlahović i Branko Stamatović.
Jugoslovenska vlada je podmornicom početkom rata pobjegla
za Egipat, a njih trojica su zakasnili na isplovljavanje i
kasnije su se pridružili partizanskom pokretu..... affraid affraid affraid
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Lepo kaze covek

Počalji  Milan taj Sre Nov 04, 2009 1:49 pm

avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Jedni bi da prave dok se drugi trude da ociste......

Počalji  Milan taj Pon Nov 09, 2009 10:42 pm

ЧЕШКА ВОЈСКА ЧИСТИ СВОЈЕ РЕДОВЕ ОД НЕОНАЦИСТА

ПРАГ – Чешка армија суспендовала је двојицу официра из мисије у Авганистану, симпатизера неонациста који су на шлемовима носили грбове СС дивизија из Другог светског рата.
„Суспендован је и њихов командант. Истрага ће бити веома брза а у случају да се покаже да су погрешили и официри из виших командних структура, последице ће сносити и они”, рекао је данас након седнице владе чешки министар одбране Мартин Бартак.
За скандал се сазнало када су се отвореним писмом у најчитанијем чешком дневнику „Млада фронта днес” побунили данас војници из 4. бригаде за брзе интервенције који су служили под Јаном Чермаком и Хинеком Матонохом у Авганистану.
Они су навели да одбијају да служе у јединици у којој команданти на шлемовима носе грбове злогласних СС дивизија Хоенштауфен и Дирлевангер.
Војници су у отвореном писму навели, а то су листу потврдили и неки високи чешки официри, да уместо да нареди истрагу командант чешког контингента у провинцији Логар у Авганистану Петр Проћазка наредио је да се шлемови униште а такође и фотографије у војним архивима, како би се афера заташкала.
„Жао ми је што то баца сенку на цео контингент”, казао је министар Бартак повом отворених питања медија и чешке јавности какве то екстремисте шаље у иностране мировне мисије у Авганистан или на Косово.
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Lavrentije...kao pop[ melentije..

Počalji  Milan taj Pon Nov 09, 2009 11:36 pm

Kako mali Miroljub zamišlja Drugi svetski rat
(„Ideološke podele ne blede“ – 26.10)
Čitajući „Politiku“ ovih dana zabrinuo sam se da neću imati koga da uterujujem u laž. Bez brige – „Politikina“ radionica laži nije omanula. Tekst o Šapcu „Ideološke podele ne blede“ Miroljuba Mijuškovića vrvi od laži.
Nisu u Srbiji tih godina ratovali fašisti i komunisti već nemačka vojska, potpomognuta Nedićevim žandarmima i Dražnim četnicima, protiv partizana. Nema to veze sa ideologijom. Nisu Nemci 23.10.1944. „napustili grad a partizani ušli“ u njega , već su isterani posle 3,5 godine krvavih borbi u kojima su ginuli i jedni i drugi. Grad je oslobodila 23.divizija 14.korpusa NOVJ. Nije bilo nikakvih „ komunističkih streljanja“ ni „ komunističkog terora“ već su po zakonu sudjeni i streljani ratni zločinci . U celoj Jugoslaviji tom kaznom je osudjeno 2000 zlikovaca. Da M.M. laže govori najbolje njegove reči „.. a računa se da je na starom železničkom mostu ....bez suda ubijeno oko 2.000 neistomišljenika...“. Ko to računa,Miroljube? Ti i Lavrentije!? Sve dvojkaši ! Bolje bi bilo da je pop u prisustvu UG „Most“ služio parastos na Partizanskom groblju ,gde je sahranjeno 3.500 boraca i žrtava nemačkih, Nedićevih i Dražinih zlikovaca. U tom broju nema greške.
U Drugom svetskom ratu nije bila podela na četnike i partizane već na izdajnike i borce za slobodu. NOV je bila najhumanija vojska u njemu a četnici jedna od najkrvoločnijih –dželati sa kamom. Četnička kuga, nažalost, harala je i u gradjanskom ratu 1991. – 1995. i još će, ko zna gde i kad, dok god srpsku omladinu vaspitava sadašnji režim, SANU,SPC, BU,UKS, „Politika“ i „intelektualci“ poput Antonija Djurića.Progonjeni Mladić, mali Draža, njihovo je čedo! Roditele treba prvo kazniti pa onda decu!
Stevan Mirković, predsednik Centra Tito, Beograd

30.10.2009
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Duno u levak !

Počalji  Milan taj Pet Nov 13, 2009 12:06 pm

raža je bio Čerčilov poklon Titu
Broj 89 | Piše: Nataša Jovanović • 12. novembar 2009

Iznoseći obilje novih podataka iz srpske istorije 20. veka, istoričar Đorđe Stanković objašnjava zbog čega je u najnovijim rehabilitacijama „mnogo politike, a malo prava, mnogo sile, a malo razuma“, i, eksluzivno za naš list, saopštava do sada nepoznate detalje o hapšenju Draže Mihailovića.

Stiče se utisak da se danas – „istorijskim revizionizmom“, rehabilitacijom ličnosti za koje je donedavno vladalo opšteprihvaćeno mišljenje da su kolaboracionisti, i pokušajem izjednačavanja uloge četničkog i partizanskog pokreta za vreme Drugog svetskog rata – borba srpskog naroda protiv okupatora, a za slobodu, i borba protiv fašizma, obesmišljavaju. Slavljenje kolaboracije kao „mudrosti, odgovornosti i brige za srpski narod“, te nerazlikovanje borbenog i deklarativnog antifašizma, od Srbije pravi zemlju bez kvislinga, i kao takvu, jedinstvenu na svetu.

Da li su sve srpske borbe u 20. veku bile uzaludne? Da li su Srbi straćili čitav 20. vek u „jugoslovenstvu“ i svojim jugoslovenskim zabludama? Šta bi Srbija trebalo da nauči iz svoje jugoslovenske prošlosti i da li je do danas savladala neku od tih važnih lekcija? Kakvu i koliku cenu plaća ili će plaćati tim poukama koje nije izvukla ili zapamtila? Imaju li odista Srbi kratko istorijsko pamćenje?

Tražeći odgovore na neka od ovih pitanja, razgovarali smo sa prof. dr Đorđem Stankovićem, šefom katedre za Istoriju Jugoslavije.

Stiče se utisak da pojam istorijskog revizionizma danas ovde uživa značajni dignitet. U kojoj meri prekrajanje istorije ima naučnu, a u kojoj, pak, političku upotrebljivost?
Ne možemo da tvrdimo da je svaki revizionizam u istoriografiji nepoželjan i da nema svoju svrhu, isto kao što ne možemo da tvrdimo ni da nije utemeljen. Smatramo da je on već duboko ukorenjen u Srbiji i da ga ne treba odbacivati sa nipodaštavanjem ili se praviti kao da ne postoji. Naprotiv, iako smatramo da je na stranputici, revizionizam ima svoju političku upotrebljivost, pa sem što se bavi „proučavanjem prošlosti“, revizionizam, sam po sebi, nije sastavni deo istorijske nauke, mada ponekad ume da pruži nove činjenice za sticanje naučnog znanja. Za nas savremenike on unapređuje medijsku kulturu zabave. Što se tiče političke funkcionalnosti, ona mu je na visokom nivou. Kada se ne može nahraniti jedan milion siromašnih hlebom onda se promoviše intrigantno čeprkanje po „bunjištu istorije“. To pravilo tehnologije vladanja poznato još od starog Rima. To je danas comedia mundi. Hana Arent kaže da je istoričarima dozvoljeno da „preurede nekadašnje činjenice ali da ne mogu posezati za osporavanjem činjenica“. One su date po sadržaju, vremenu i prostoru za svagda.

Kako u tom kontekstu tumačite pravnu i političku rehabilitaciju Dragiše Cvetkovića, inicijative za rehabilitaciju Draže Mihailovića, pokušaje rehabilitacije Milana Nedića ili Dimitrija Ljotića? Kako napraviti granicu između menjanja istorijske svesti i „ispravljanja“ činjenica, te u kojoj meri naknadni rezovi u istorijsko tkivo narušavaju kolektivni sistem društvenih vrednosti?

Rehabilitacije dovode u pitanje naše dostojanstvo i pravo na pobunu, koja je prvi vesnik slobode i nemirenja sa postojećim. Već se postavlja pitanje o svrsi 27. marta 1941. godine i ustanka protiv nemačkog okupatora. I zašto se onda pitamo kako Srbija nema određen kapacitet međunarodne moći? Da li se interes države brani ekonomski jakom i politički stabilnom unutrašnjom politikom ili ponovnim deobama? Možda nismo dobro obavešteni, ali nismo čuli da je neko od najodgovornijih za sudbinu čitavog korpusa srpskog naroda rekao „istorijsko NE“! I, dok smo svakodnevno fascinirani snagom i moći gospodara sveta, zaboravljamo da polovina Srba opet živi izvan srpske države, a nacionalnog programa, primerenog vremenu u kome živimo, nema niti je na vidiku. Nikola Pašić imao je snage da u leto 1915. godine ne poklekne pred ucenama saveznika i otvoreno im stavi do znanja „da će Srbija radije sklopiti separatni mir nego dopustiti saveznicima da nas dele kao afrička plemena“. Josip Broz Tito znao je da 1948. godine kaže Staljinu „istorijsko NE“. Smeli su to jer su iza njih stajali svi politički činioci, jedinstven narod i jaka vojska.

Činjenica je da u svim dosadašnjim rehabilitacijama ima mnogo politike, a malo prava, mnogo sile, a malo razuma. Uostalom, niko još nije definisao niti pravno regulisao pojam rehabilitacije, niko nije politički argumentovano izneo njenu svrhu, kao što ni politikolozi nisu objasnili njenu upotrebnu vrednost i smisao. Ovako, ona pojedinačno i kolektivno stvara anarhiju društvenih vrednosti i pokušava da promeni našu istorijsku svest.

Više u 89. broju magazina “Pečat”
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

*Istoricari*....

Počalji  Milan taj Sub Nov 14, 2009 11:39 pm

8)Sve je to tako, o nepravdo i đavolja prevaro nad Četnicima...
Ali ipak, nakon 60 godina ostaje žal za propuštenim, temeljitijim uklanjanjem raznih sličnih pokreta ,njihovog sjemena i nasljeđa.Od ustaške bagre crnih kapa i crvenih fesova, do novočetničke pomame koja maršira ulicama Srbije i Bosne, do bradatih kretena koji tjeraju ljude po džamijama da klanjanju drugačije, i propovjedaju osvetu na šejtanskom amerikom i židovima mašući Kuranom kao privatnom crnom sveskom grijehova....
Iskreno, najiskrenije, žao mi je što nisam bio svjedok tog, daleko slobodnijeg sukoba i vremena obračuna pobjedničkih indoktriniranih komunjara sa četnicima i ustašama.
Ono što je interesantno, je da istu priču pričaju i četnici i ustaše, odnosno njihovi internet abortusi koji šetaju po forumima.
Ne bih da postavljam linkove o ustaškim teorijama na temu kojom se iskazuje ljubav prema drugim govnarima-četnicima, a posebno da navodim Zbornike.Čak i onaj Wehrmachtov dnevnik je blijedi isječak djelića njemačke arhive..
Što više čitam i poredim utjecaj tih ideologija na savremena zbivanja, sve sam dubljeg uvjerenja da bih u nekoj imaginarnoj prošlosti bio dobrovoljno uključen u tadašnju satrapsku OZNA-u.Bila bi mi čast da sam bio među 12 žigosanih koji su uhvatili najvećeg izdajnika među Srbima...čak štaviše,ovih dana ću pokušati da posjetim heroja generala Kapičića,uz svraćanje do HKomiteta i onih baksuznih Žena u crnom.
Raja u Beogradu veli da je General heroj Kapičić sasvim zdravog duha, jasnog pamćenja i otvoren za razgovor-nadam se samo da neću potrefiti kad makne prema jugu ::)ali hajd..Beograd je grad nevjerovatan, a ima se mnogo toga vidjeti,uraditi i saznati osim priče o traženju bradatog đenerala vojske rasturene prije 60 godina..Idem vidjet,sa jednim neobičnim ali krajnje hrabrim likom, i gamad zvanu Stroj i Obraz,a u Novom Sadu obići ću i Radikale, i mađarske debilčine koje također tripuju na fašizam(jedan se ponudio da me ugosti u Temerinu Cheesy), da vidim jeli Jocin Duh Sveti posadio trip i među Mađare Opušten...
Iskren žal nekad osjetim, čitajući napise demonske mladeži Herceg jebene Bosne, za onim osjećajem praznine koju su partizanski ubice imali nakon smještanja blajburške gamadi NDH s onu stranu postojanja.Čujem da su neki stari komunistički killeri ovih dana izvršili samoubistvo u Sloveniji nakon otkrića onih grobnica gdje su partizani bez suda i zapisa pobili bezbroj svojih suparnika.
Jednom mladom ustaši, deklarisani lik koji koristi korienski hrvatski i u potpisu nosi za dom ovo ono, rekoh da je njegovo postojanje rezultat greške preživljavanja nasljednika njegovog djeda koji leži u toaletu, pardon Blajburgu.Kao i jednom balijetini koji se hvalio svojim :..dajdžom čini mi se..u Handžar diviziji, uz svu onu glupu priču o tome kako su inšallah mogli klanjat', i jesti "halal hranu bez krmetine u ss-kantini".Te kako su odbranili muslimane u Istočnoj Bosni od četnika Cheesy Cheesy Cheesy--Bog te maz'o,svi ste vi suštinski isti..
Rekoh mu fino, mladi balijo, jedni su ti daidži uzeli identitet i napravili od njega genocidnog zločinca ustašu, a drugi daidžinici i djeci joj prerezali vratove vršeći osvetu.To su oni "rezultati" akcija na "čišćenju" od "Turaka" gdje ko fol "neposlušni" četnici "neopravdano i sa štetnim posljedicama na politički rad među muslimanima" od 1000 ljudi, pobiju par stotina kukavičke fukare muslimana, i 800 žena i djece.Za ukor su četnici jer"troše mnogo municije" pa se kasnije istrajavalo na fizički težem, ali opojnijem i upečatljivijem klanju.(depeše od Zaharija Ostojića i ostale gamadi)
Ipak su Muslimani bili ,ruku na srce najbizarniji igrači, kad čovjek pročita one izjave Dražinih muslimana i njegove naredbe o formiranju imaginarnih muslimanskih jedinica...ono ni Kusturica ne bi mogao kamerom dočarati,a duhom je u tom krugu jedan od najjačih...
I tako, mladi balija koji nosi Thompsonovu majicu ,sin uglednog zagrebačkog privatnika, ostade uvrijeđen i zatraži ban za "komunističkog provokatora koji unosi razdor među Hrvate Cheesy Cheesy"..
Generalu Kapičiću, kako veli jedan moj sugovornik, nije bilo krivo što nije znao za to sranje od likvidacije okupacijskih slugu( a nije znao iz sasvim praktičnog razloga), već zato što nije on sjebao slovenačke četnikoustaše---jer ih nikad ne bi ni našli, tako da slovenačka nova desnica ne bi imala novi paganski hram.
Isto važi za vas, svojim bolesnim četnikovanjem se stavljate u ravan sa ostalim ex-yu šljamom koji uživa u vampirskom balu na lešini bivše države.Doduše najvatreniji su ovi pizduni u emigraciji, iz SAD(chicago,washington,etc),Kanade ,Njemačke ili Švice..čovjek ima dojam da drkaju na Mladićevu sliku koliki je to bolesni otrov i mržnja prema muslimanima, hrvatima, nepodobnim srbima, americi i često -židovima u novije vrijeme.
Kako poručih malim ujkama koji Srbe najviše vole osušene na vrbe i narezane a la Jasenovačka hladna plata, muslimane zovu "oni što smrde na loj",tako evo imam i neodoljivu potrebu i vama da napišem(i vama koji čitate a ne pišete) ,vama koji svršavate na sjaj kokarde i nalazite novi identitet u četničkoj koži...uključujući i male poremećene kretene..
Fuj..kako rekoh, svi vi ,mali internet desničarski trolovi i ljubitelji guzice Pavelića i Mihailovića(oni što vole Broza iz guzice i ne izlaze,pa njima ionako ništa osim kafa po sarajevskim kafićima ne treba))
Sve vas voli vaša OZNA, radijacija vas pojela Smeško...uz drugarski pozdrav od vaših starih znana
Od njegove gamadi se Srbija, a i nesretna Bosna, odmarala 60 decenija kratkih..
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Patrijarh Pavle...(*pecat* br 77)

Počalji  Milan taj Sub Nov 21, 2009 8:56 pm

* Ne treba dozvoliti da se i medju partizanima ne vide mnogi dobronamerni ljudi, koji su se iskreno borili za slobodu protiv Hitlera i ustasa i njihovoh zlocina i zlocinaca, koji su iskreno verovali da ce socijalizam doneti socijalnu pravdu, savladati nacionalne netrpeljivosti i ostvariti bratstvo i jedinstvo. Sto su bili prevareeni, nisu zato sada zasluzili nase izrugivanje. Zato mislim da nije potrebno dozvoliti da se demokratija i visepartijski sistem shvate kao mogucnost nove netrpeljivosti, nepravde i mrznje, bilo kog necovestva. *
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

grob *rtnog ruga*

Počalji  Milan taj Uto Nov 24, 2009 5:03 pm

РИМ –Италијански фашистички диктатор Бенито Мусолини био је жестоки антисемита, који је својевремено поносно изјавио да његова мржња према Јеврејима датира много раније него она немачког нацистичког вође Адолфа Хитлера.

„Ја сам расиста од 1921. Није ми јасно како је ико могао и помислити да имитирам Хитлера”, забележила је Мусолинијеве речи његова љубавница Кларета Петачи, које је он изговорио у августу 1938.

У дневницима, које је Петачијева водила између 1932. и 1938, наводи се такође да је Мусолини говорио о „веома топлом пријему” код Хитлера на Минхенској конференцији 1938.

„Хитлер ме је дочекао са сузама у очима”, навео је Мусолини.

Италијански диктатор је Хитлера описао као „нежног”, а тадашњег папу Пија XИ напао је због критика на рачун нацизма и фашизма.

„Никад није било папе тако штетног по религију, као што је Пије XИ... који је чинио и говорио недостојне ствари, као што су рецимо његове изјаве да смо слични Семитима”, сматрао је Мусолини.

Кад је реч о његовом интимном животу, Мусолини је, како наводи агенција АП, био „експлицитан када се ради о сексуалним апетитима према Петачијевој”, изразивши жаљење што је „имао афере и са неколико других жена”.

„Осећам луду страст према твом малом телу... Обожавам те, и признајем да сам будала”, записала је Петачијева Мусолинијеве речи у свом дневнику.

Необјављени дневници Петачијеве послужили су као грађа за управо објављену књигу под називом „Тајни Мусолини”.

Иако су историчари навели да дневници потврђују раније уверење да је Мусолини био снажни антисемита, који је сматрао да „све Јевреје треба уништити”, они истовремено упозоравају да су ово ипак дневници његове љубавнице и да их треба узети са резервом.

„Не смемо заборавити да и када су аутентични, у овим дневницима читамо оно што је љубавница писала о ономе о чему јој је причао њен љубавник”, рекао је један италијански историчар.

Италијански дневник Коријере дела сера, који је објавио одломке из књиге, сматра да ти дневници бацају ново светло на Мусолинија, за кога су савременици веровали да је био понизан према папи и „сумњичав” према италијанским расним законима, који су омогућили широко распрострањен прогон Јевреја.

Дневници управо прате период Мусолинијевог живота до 1938. када је његов фашистички режим усвојио расистичке законе, а Европа на Минхенској конференцији изразила попустљивост према нацистичкој Немачкој, поклонивши јој област Судет која је припадала тадашњој Чехословачкој.

Италијанским расистичким законима ограничена су права Јевреја, који су такође избачени из владе, са универзитета и са других јавних функција. Мусолини је, како је забележила његова љубавница, сматрао да „код Италијана треба изградити расни осећај”.

„Ови одвратни Јевреји, морам их све уништити”, рекао је Мусолини у октобру 1938, према денвнику његове љубавнице, која додаје да их је још звао „непријатељима” и „рептилима”.

Мусолинија и Петачијеву убили су партизани 28. априла 1945, а њихова тела су обешена наглавце на једној бензинској станици у Милану.

Бета
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

.....

Počalji  Milan taj Uto Nov 24, 2009 11:25 pm

Jedan komentar za “O Rodoljublju”
Ovaj prelepi dopis me potseti na davna vremena kada sam bio zaista mlad i zelen.
Odrzavao se sastanak svih crkveno-skolskih opstina u Severnoj Americi. Prisutni su trebali da budu samo predsednici i sekretari svih crkveno-skolskih opstina.
Vec sam bio dobio poziv od lokalnog svestenika da vidi da li i ja dolazim na taj sastanak.Posto sam vec bio u nekom konfliktu sa tadasnjim predsednikom C-S. opstine,svestenik mi je porucio da bi bolje bilo da ne dolazim.I onda onako uzgred rece A jel’ dolazis? Ja mu odgovori da najverovatnije necu ici,al’ sta ga znam…
Ipak pojavio sam se na mitingu.Presedavajuci je bio jedan starosedeoc iz Windzora,stari Banacanin cika Paja Popov.Veoma ostrouman covek iako sa malo skole. Cim je video “moj” predsednik graknu da sam ja nepozeljan ovde. Cika Paja nekako smiri situaciju sa recima “Posto je brat tajnik vec ovde onda i neka ostane”. Odmah na pocetku shvatili smo zasto je ovaj miting sazvan. Nas lokalni predsednik nam izjavi da je doslo vreme da se izbaci Srpski jezik iz svih nasih pravoslavnih crkvi. Vecina je bila iznenadjena ovom izjavom,tim vise jer je taj covek navodno bio cetnicki borac sa Dinare, veliki Srbin,nacionalista.
Ja sam ustao i rekao par reci protiv tog predloga ali sam odmah dobio odgovor od predlagaca tog predloga da cutim i da mi nije mesto ovde. Onda je ustao jedan delegat iz Windzora, Marko Jankovic iliti cuveni Beogradski predratni i za vreme rata policajac Radan Grujicic koji je bukvalno pljuno na patos i dreknuo da on nije zato dolazio cak iz Windzora da ucestvuje u izbacivanju Srpskog jezika. Nastalo je neko opste komesanje i predsedavajuci je ovaj predlog mudro skinuo sa dnevnog reda. Isti predlog se nikada vise nije pojavio,bar koliko je meni poznato.
Sa ovim zelim da kazem da nisu samo pojedini svestenici svesno ili nesvesno radili protiv Srpstva vec su to isto tako bili i mirjani,narocito oni koji su se izdavali za nacionaliste.Znaci da je bila svezi teren da i svesetnici rade sta zele pored takvog naroda.
Epilog se odigrao par nedelja kasnije. Bio sam izbacen iz Cr. uprave i bilo je pokusaja da me isteraju skroz iz crkve sa blagoslovom tadasnjeg vladike.

P.S. O Radanu Grujicicu koga sam gore spomenuo pisao je Aleksandar Rankovic u svojoj knjigi koji je od njega za vreme rata bio uhapsen i prebacen u jednu Beogradsku bolnicu odakle su ga komunisti izvukli.
Rankovic je tada napisao: “Onaj ludi Grujicic neprestano me je tukao drskom pistolja po glavi”…
Radan Grujicic kao student pre rata je bio clan komunisticke partije.Bio je vrlo intelegentan i imao je izusetno pamcenje. U komunizam se razocarao i zavrsivsi prava presao je da radi za Beogradsku policiju,otsek antikoministicki. On je zaista ojadio predratnu komunu jer zbog dobrog pamcenja tacno je znao gde se koja komunisticka celija i pojedinci nalaze u Srbiji.Mnogi su komunisti tada pohapseni i partija se prakticno razbucala. To mu komunisti nikada nisu zaboravili. Grujicic je pred kraj rata uspeo da se spasi iako je za njime bila raspisana internacioinalna poternica.Zenu su mu na ulici Beograda 1945 g. streljali komunisti, a sina koji je jos bio beba stavili u dom da ga skoluju kao buduceg skojevca-janicara. Grujicic se obreo u Kanadu i izvesno vreme je ziveo na farmama u okolini grada Hamiltona. Trenirao je Mountain Canadian Police i oni su mu dali nove dokumente na ime Marko Jankovic. 3-4 puta je Titoslavija zvanicno trazila Radana Grujicica od Kanadske vlade da ga izruce kao ratnog zlocinca i svaki put su dobili odgovor da u Kanadi nema Radana Grujicica.
Radan se eventualno skrasio u Windzoru gde se bavio prodajom i kupovinom antikvarnih knjiga.Moja malenkost je cesto kupovala od njega knjige i kada je god dolazio na Srpski Dan u Nijagari Falsu ili na Drazin dan u Winoni obicno je prespavao u mojoj kuci. Za uzvrat prodavao mi je po “dobroj” ceni knjige. Radan je takodje bio snabdevac knjiga skoro citave Srpske emigracije,a narocito vojvode Momcila Djujica. Cesto mi se zalio da je tolike knjige slao.a da mu nisu ni centu platili. Pred svoju smrt,a godinama je bolovao od raka,zadesio ga je veliki pozar u kuci gde su mu skoro sve knjige izgorele. A knjige su u njegovoj kuci bile od podruma do krova. Cak nisi mogao ni u klozet posteno da se okrenes od nacickanih knjiga.Na tavanu kuce imao je pusku i pistolj jer je bilo nekoliko pokusaja UDBE da ga kidnapuju. Hteli su ga samo zivog.Kada je umro dosao mu je sin koga je vec ranije video u Francuskoj.Tamo je radio kao fotograf. Preostale knjige koje su smrdele na paljivinu pokusao je da proda u Torontu. Bio sam na toj prodaji i nazalost bar za mene nisam nasao ni jednu intersantu knjigu. Radan i sin nisu nikada nasli zajednicki jezik sto je donekle bila osveta nasih komunista.
Posto se setih njega,neka mu je pokoj njegove duse!
V.Jovicic 19. decembar 2008. u 05:07
Jump to the top of this page
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Terijeri tragaju..

Počalji  Milan taj Sub Nov 28, 2009 3:49 pm

avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Vidno bele brade...a s obzirom da su sa privredom

Počalji  Milan taj Ned Dec 13, 2009 4:15 pm

propali i frizerski saloni, Vuk nije uspeo da *menja dlaku*..a cud naravno nikako, desnicari se *prepakuju* u levicu od straha sve veceg organizovanja komunista, ...gost kod Rasima Ljajica, kao da se neseca svoga poklica da ce odseci ruku svakom ko uzme zastavu u ruke.....i mnoge druge stvari i recene i ucinjene...* vuce vuce, a zasto su ti tako velike oci*...? Cool
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

* moz da bidne al nemora da znaci*

Počalji  Milan taj Pon Dec 14, 2009 2:53 pm

Re: Da li je bilo zena u cetnicima?
vesna pesic, ruth mitchell.................... sve su bile "propagandne" , nesto kao teatarske cetnikinje, i sve su nekako bile povezane sa radom u GESTAPO glumackoj agenciji
od devedesetih postoji ogromna inflacija zena na ravnoj gori, koje do sada nisu imale neko opipljivu ulogu , izuzev tipa "mata-hari" ( za koju se zna sta je bila...)
mozemo videti da se radi rekreaciji parizanki ( kao i mi smo imali zene, bez obzira sto pravoslavna crkva i uobicajeni seoski pogled na moral, ne bi bas tako lako presao preko toga). uostalom , mihailovic tvrdi da su sve partiznake ***** , pa ne znam kakav epitet ce biti za "cetnikinje" (predobre , fine zenice ....)
posto cetnici nisu trebali sanitet (ranjenika nisu imali, izuzev u nemackij, talijanskim i ustaskim bolnicama), onda ove izmisljene dame su verovatrno pripremale satobrijan za dve do cetiri osobe, ili razvlacile testo. o seksu tesko da s emoze govoriti u cetnickim redovima, ipak se radi o sterilnim tipovima, koji samo ljube ruke damama i udaraju petama i kazu kistihand milostiva.......
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Braca po materi....*pomirenje*

Počalji  Milan taj Pon Dec 14, 2009 3:16 pm

Hrvati u četnicima – nije sve bilo crno-bijelo

Piše Dr.Nadan Filipović | 2009

Da li je riječ „četnik srpska ili su je Srbi pozajmili od „braće" Hrvata?

Prema Hrvatskoj enciklopediji: riječ četnik označava pojam: "Četnici su pripadnici ili članovi srpske vojne organizacije s izrazito nacionalističkim šovinističkim velikosrpskim ciljem" (Hrvatska enciklopedija, 2000). Bez ikakve posebne želje za komentarisanje ovakvog navođenja u biti netačne i politički pregrijane definicije riječi „četnik", mislim da je dozvoljeno iznijeti i jedno drugačije argumentirano mišlenje.

Riječ "četnik" u stvarnosti i nije srpskog, već hrvatskog porijekla. Prema fra Luji Plepeiu naziv "četnik" odnosio se na hrvatske ustanike koji su polovinom sedamnaestog stoljeća „četovali" u okolini Drniša (turski Dernish) i sukobljavali se sa Turcima. Poznatije četovođe tih hrvatskih četnika bili su franjevci fra Nikola Ružić i fra Šimun Brajinović, župnik crkve u Petropolju. (fra Lujo Plepei, Iz naše prošlosti, Petrovopolje, Gradac 1/1999). Hrvatski četnici su u stvarnosti bili pod direktnom naredbom generalnog mletačkog providura Leonarda Foskole, onog istog što je 31.marta 1648. godine komandovao vojskom sastavljenom od Mlećana i domaćeg stanovništva kad je od Turaka preoteta i zauzeta tvrđava Klis. Zauzeće Klisa smatra se jednim od najvećih mletačkih uspjeha u Kandijskom ratu. Mlećani su naoružavali hrvatske četnike i davali im novčane nagrade za svaku dobro izvedenu akciju protiv Turaka.

Nakon tih davnih događaja izraz „četnik" nije se koristio u hrvatskom jeziku. Taj su hrvatski naziv kasnije „pozajmili" Srbi, kad su se srpski četnici pojavili u drugoj polovini devetnaestog stoljeća, kao pripadnici manjih neregularnih grupica civila, naoružanih samo lakim naoružanjem. Oni su se ubacivali na turske teritorije, napadali civilno stanovništvo, vršili zločine i pljačke i opet bježali u kneževinu Srbiju. Tradicija četništva se nastavlja u Balkanskim ratovima, te u Drugom svjetskom ratu, a svakako i u neuspješnoj „junačkoj" agresiji srpskih vojnih i paravojnih hordi na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, kojom će se dugo godina „ponositi" veliki procenat nebeskog naroda. Baš u tom zadnjem ratu (ako bogda da je zadnji!) četnici su ponovo pokazali svoje zločinačko lice koje je nezanemarljivom dijelu srpskog nacionalnog korpusa s obje strane Drine donijelo epitet genocidnog naroda. Taj epitet mnogi ljudi nerado koriste, no jasno je da je pridjev „genocidan", izveden iz imenice „genocid". Na papiru skoro zaboravljene sudske presude jasno je naznačeno ko je jedini počinio genocid u Evropi nakon Drugog svjetskog rata, kao i gdje je genocid počinjen. No, izgleda da o žrtvama genocida koji je proveden na teritoriju cijele Bosne i Hercegovine jedino vode računa preživjeli srodnici, odnosno članovi familija masovno poklanih. Naše malokalibarske bošnjačke političare, ako se uvjetno tako mogu i nazvati predobro plaćeni manekeni i frazeri, genocid proveden nad „njihovim narodom" sve manje interesira
Akademik Nedžad Ibrišimović u svom djelu „Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem" piše Ademovim riječima "Riječ četnik dolazi od riječi četa.Četnici lažu. Četnik može samo biti Srbin. Četnici ubijaju Bosance. Tako zemlja Srbija hoće da osvoji zemlju Bosnu. Koljući, ubijajući, paleći, silujući i pljačkajući četnici se bore za srpstvo. Srpstvo je nešto što je samo srpsko: srpski ljudi, srpske žene, srpske ptice, srpske ribe i srpske biljke".
Slažem se skoro u potpunosti sa akademikom Nedžadom Ibrišimovićem, odnosno likom iz njegova djela Ademom Kahrimanom, ali se jedino ne mogu složiti kad kaže „Četnik može biti samo Srbin." Vidjeli smo da je i u Drugom svjetskom ratu, a i ovom zadnjem po redu ratu u Bosni veliki broj muslimana bio u četničkim redovima.

Ljudi moji pa zar je to moguće? I Hrvati u četnicima?

Malo kome je poznata činjenica da je u četničkim redovima u Drugom svjetskom ratu bilo i veliki broj Hrvata-dobrovoljaca (hrvatski dragovoljaca). U svojoj knjizi sjećanja vojvoda pop Momčilo Đujić piše "Po prelasku svih naših jedinica, most na Soči trebalo je dići u vazduh, što nije bilo ni lako ni jednostavno. Tog zadatka prihvatio se jedan odvažan mladić - Milan Bilić, po narodnosti Hrvat, koji se protiv Pavelićeve zločinačke vojske borio zajedno sa Srbima. On je uspio porušiti veliki most, ali je nažalost, zajedno sa razorenim mostom otišao u dubine rijeke Soče i ostao kao heroj kod svih preživjelih boraca." (Momčilo Đujić, Spomenica Dinarske četničke divizije, 1941 - 1945, stranica 492, Cleveland, 1995).

Prema relevantnim četničkim izvorima spomenuti Milan Bilić bio je najprije pripadnik Ljotićeve omladine iz Dalmacije, a 1942. godine se kao dobrovoljac priključio četnicima Dinarske divizije. Kada su se četnici te Dinarske divizije povlačili kroz Sloveniju prema Austriji, 3.decembra 1944. godine sukobili su se sa jakim partizanskim jedinicama kod Gorice, na rijeci Soči. Mnogo je četnika, ali i partizana izgubilo glave prilikom prelaska Soče, koju je ipak večina četnika uspjela preći. Međutim, partizani su im bili za petama, a četnici su doznali da su se partizanima uskoro trebala priključiti značajna pojačanje. Zato su četnici pokušali minirati most na Soči, te tako spriječiti partizane da pređu rijeku i krenu za njima u potjere. No, prvo miniranje čeličnog mosta bilo je potpuno neuspješno. Most se dobro zatresao, ali je ostao čitav. Tada je Hrvat - četnik Milan Bilić izvršio takozvano dobrovoljno „samominiranje". Spustivši se pomoću konopa, postavio je eksploziv na noseće tačke mosta i detonirao eksploziv, ne želeći se ponovo popeti i spasiti. Tako se zahvaljujući pravom herojskom aktu jednog Hrvata, a u stvarnosti ubijeđenog četnika, spasila većina njegove subraće iz Dinarske divizije.
Govoreći o svojoj knjizi „Fukara" Ivan Aralica se u intervjuu Andriji Tunjiću dotakao modernog hrvatskog antihrvatstva i hrvatskog četništva, kazavši - "Primjerice, u Dalmaciji su 1918. godine svi autonomaši i talijanaši postali jerezovci, jugonacionalisti, i dotjerali svoje antihrvatstvo sve do četničkih formacija u Drugom svjetskom ratu, koje su bile stacionirane u Unešiću, a potom u Zablaću (iako im iz toga mjesta nitko nikada nije bio pripadnikom). I danas je riječ o istome transferu, samo što je teže vidljiv, jer transferirani ne nose ni europske šajkače, niti europske kokarde. Kao što su ih nosili ti Hrvati-četnici!" (Andrija Tunjić, Likove za Fukaru nisam birao, oni su se sami izabrali, Vijesnik, 13. oktobra-listopada, 2002).
"Ma nisu četnici bili Hrvati, već Dalmatinci!"
Večina hrvatskih četnika ili četnika Hrvata bila je s područja Dalmacije. Tako su u februaru 1943. godine u Dinarskoj četničkoj diviziji formirani „Splitsko-šibenički četnički bataljon" i „Odred vojvode Birčanina", koji su bili sastavljeni uglavnom od Hrvata, koji su do kraja rata ostali u četnicima (Zbornik dokumenata Vojnoistorijskog institute: tom XIV, Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića).

Prema istim arhivskim izvorima, nakon kapitulacije Italije u julu 1943. godine Mladen Žujović, koji je na komandnoj poziciji naslijedio umrlog vojvodu Iliju Trifunovića - Birčanina, počinje formiranje četničkih odreda po nizu dalmatinskih gradova, Splitu, Šibeniku, Trogiru, Kaštelima, Makarskoj, itd. Prema dokumentima iz Vojnoistorijskog instituta u Beogradu već 1941. godine vojvoda Momčilo Đujić pismom obavještava tada još pukovnika Dražu Mihailovića da se Dinarskoj diviziji pridružilo 510 Hrvata, koji su tako postali četnici.

U splitskom glasilu Ljotićeva Zbora „Krik iz jame" u januaru 1942. godine piše- "Prva je četa naših neustrašivih četnika iz našeg grada, iz Splita, krenula u sure planine, u guste šume, na oštre gorske grebene, da postavi stražu i da svojim grudima odbije udare grobara naše na smrt napaćene zemlje Jugoslavije. Napustiše mekane dušeke, tople sobe, napustiše obitelji, majke, očeve, sestre, ljube svoje i djecu svoju, napustiše bezbrižan život, kafane, napustiše sve i odoše na branik zemlje svoje, grude svoje, odoše da odbrane sve nas, koji ostadosmo u domovima, od sutrašnjeg pokolja, od sutrašnje pljačke onih hijena pod imenom ustaša, a sada partizana, koji spremaju zatvor, palež, grabež i vlast onima sa dna života, onom moralnom i divljem okolišu, od rakije pijanom, od te fizičke i duševne hrane njegove."
Četnika - Hrvata je bilo i na komandnim položajima u Dinarskoj četničkoj diviziji. Posebno se isticao Ivo Jankov, četnički poručnik. Jedan od poznatijih Hrvata - četnika bio je i kapetan Krešimir Vranić, zapovjednik Drugog četničkog odreda jačine oko 2.500 ljudi, uglavnom Hrvata. S njim su u tom odredu oficiri bili poručnik Anton Šuster iz Sušaka i potporučnik Niko Lazarić s otoka Krka (Dinko Šuljak, Tražio sam Radićevu Hrvatsku, Knjižnica Hrvatske Revije, Barcelona, 1988, strana 163-167). Isti autor na 150-toj stranici svoje knjige (dnevnika) kaže da je nakon kapitulacije Italije u Splitu oko 30% Hrvata, takozvane „jugoslavenske orijentacije" dragovoljno pristupilo četnicima.

Kapitulacija Italije 9. septembra-rujna 1943. godine i četničko oslobađanje Cresa, Velikog i Malog Lošinja, Silbe, Oliba i Svetog Petra.

Engleske vojne obavještajne službe i pripadnici engleske vojne misije pri štabu generala Draže Mihailovića dali su četnicima informaciju da se sprema kapitulacija Italije, te su im sugerirali da preduhitre partizane i dokopaju se svih talijanskih vojnih skladišta i kompletnog naoružanja. Štab Draže Mihailovića o tome je obavijestio četničkog zapovjednika u Lici, generalaštabnog majora Slavka Bjelajca čiji je štab bio u Opatiji. Ti četnici, među kojima je bio veoma veliki broj Hrvata, preuzeli su od razoružanih Talijana otoke Cres, Veliki i Mali Lošinj, Silbu, Olib i Sveti Petar.

Međutim, ni Nijemci nisu sjedili skrštenih ruku. Izvršili su pregrupiranje i krenuli u brzo osvajanje cijele Dalmacije i otoka, jer to je to područje bilo od golemog strateškog značaja kako za njih, tako i za Engleze, koji su stalno puštali "probne balone" odašiljući išarete da će izvršiti invaziju i iskrcati se zajedno s Amerikancima na području Dalmacije. Kasnije se uspostavilo da je to bio samo jedan plan koji je poslužio u propagandnom ratu savezničkih, bolje rečeno, engleskih i njemačkih vojno-obavještajnih službi.
Zbog te opasnosti od Nijemaca partizani i četnici su postigli dogovor o zajedničkoj odbrani spomenutih otoka. Partizani su stigli na Veliki Lošinj trabakulama sa Raba. Njihov zapovjednik je bio Oren Ružić, a on je odmah po iskrcavanju poručio je Hrvatima-četnicima da slobodno napuste lošinjsku tvrđavu, te da se pojave na dogovoru o zajedničkoj strategiji u odbrani Cresa i ostalih otoka od nastupajućih Nijemaca. Naivni kapetan Krešimir Vranić i ostali Hrvati-četnici su povjerovali partizanima na riječ i izašli iz utvrde, koju su inače lako mogli mjesecima braniti.

Zla sudbina prevarenih hrvatskih četnika

Međutim, to je bila partizanska prevara. Svi Hrvati - četnici, zajedno sa svojim zapovjednicima kapetanom Krešimirom Vranićem i poručnikom Antunom Šusterom, odmah su po izlasku povezani žicom u parove. Dana 27. septembra 1943. godine njih stotinu i četrdeset strpani su u štive, odnosno pod palubu parobroda „Makarska". Tim brodom "partizanske mornarice" zapovijedao je kapetan bojnog broda Juraj Bonacci, koji je još iz starojugoslovenske mornarice jako dobro poznavao kapetana Krešimira Vranića, no nije ni malim prstom pomakao da mu spasi život.

Taj se Juraj Bonacci odmah nakon uspostave Nezavisne države Hrvatske stavio na raspolaganje poglavniku Dr Anti Paveliću koji ga je imenovao glavnim zapovjednikom Lučkog zapovjedništva NDH sa sjedištem u Crikvenici,a čija je djelatnost bila svedena na najosnovnije stvari praćenja civilnog pomorskog prometa u Planinskom kanalu. Zapovjednik-kapetan korvete Juraj Bonači (Bonacci) prešao je nakon kapitulacije Italije na partizansku stranu. Prije odlaska u šumu sazvao je sve podređene mu časnike, dočasnike i lučke djelatnike i saopštio im svoju odluku, te ih pozvao da ga slijede. Budući da je većina već surađivala s NOP-om, jednoglasno su prihvatili tu odluku i čitavo Lučko zapovjedništvo NDH u Crikvenici tada prelazi u NOB. Napominjem da je taj isti bivši ustaški kapetan bojnog broda Juraj Bonacci nakon komunističke pobjede i sloma NDH postao Titov kontra-admiral. Umro je kao uvaženi komunist 1971. godine u Splitu.

Jedna grupa od četrdeset Hrvata - četnika smještena je na manji parobrod „Buon Padre". Tu grupu su partizani likvidirali tako što su im rasparali trbuhe i tako još upola žive pobacali u more. Navodno je poručnik Antun Šuster prije egzekucije rekao „Dajte znati mojem kralju da umirem za njega i za Kraljevinu Jugoslaviju, i da sam sretan za njega umrijeti i Bogu dušu predati."
Prema podacima Dinka Šuljka s lica mjesta, parobrod „Makarska" stigao je pred zoru 29.septembra 1943.godine u Crikvenicu sa svojim „teretom" od 140 Hrvata-četnika. Odmah su ih pod udarcima kundaka odveli sjeverno od Crikvenice, u jednu šumu prije Bribira. Tu su ih u osvit zore partizani sve do jednog postreljali, zajedno sa njihovim zapovjednikom kapetanom Krešimirom Vranićem.
Partizanska okupacija spomenutih otoka nije dugo potrajala. Nakon desetak dana iskrcali su se Nijemci i po kratkom postupku likvidirali sve partizane bataljona „Matija Gubec"i „Ljubica Gerovac", iz sastava brigade „Lika".
Kada su se četničke formacije pred kraj rata počele povlačiti prema Austriji da se predaju zapadnim saveznicima i tada je u njihovim formacijama ostalo podosta Hrvata-četnika, koji ni tada nisu promijenili svoja politička opredijeljenja i odlučnost za Dražu Mihailovića, kralja Petra i Kraljevinu Jugoslaviju.
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pronaći grob generala Draže Mihailovića????

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 11 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5 ... 9, 10, 11  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu