Pronaći grob generala Draže Mihailovića????

Sta bi bilo, da je bilo..da su1941postojale
-----------------------------------------------------------
*srpske novine broj 1* PRESS...i obavestile, kako, Kraljeva vojska u otadzbini...napusta otadzbinu i hrli u Evropu u Nrmacke logore, zatim iz *patriotskih* razloga, iz nemackih logora ide u Englesku i Ameriku, pevajuci *Amerika i Engleska bice zemlja proleterska*..a, Djoko Kessic i Vuk Draskovic snimaju film *Draza i ja*, snimaju *Bitka na Neretvi*..i ostale *nepostojece ofanzive i borbe*, i konacno otkriju sakrivene slike i snimke, snimljene u oci oslobodjenja Beograda..moze i Skoplja, ako im je lakse ..na kojima...uz *ratne karte* na travi lezi..Zdanov, Draza, Koca Popovic, Nikola Kalabic, Kosta Nadj, i pripremaju *odsudnu odluku*...za oslobodjenje Beograda, i konacno obelodane kako *nemacka i partizanska vojska*, Beze preko Blajburga i Kocevskog roga, od oslobodioca, a pored puta...cetnici, dele topli caj, mekike, gibanicu...posto su daleko od Jajinaca i drugih *kultnih mesta okupljanja*.

* Izveštaj Komande 15. brdskog armijskog korpusa od 19. novembra
1943. Štabu 2. oklopne armije o saradnji četnika sa nemačkim trupama u
Dalmaciji i zapadnoj Bosni
* Sporazum između komandanta Jugoistoka i majora Vojislava
Lukačevića od 19. novembra 1943. o saradnji četnika sa nemačkim
trupama u borbama protiv Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije
* Objašnjenje komandanta Jugoistoka od 21. novembra 1943. o cilju
i načinu sklapanja sporazuma sa četničkim komandantima
* Sporazum od 27. novembra 1943. između pukovnika Jevrema Simića i
kapetana Nikole Kalabića sa nemačkim predstavnikom o saradnji u
borbama protiv NOVJ
* Sporazum komandanta Jugoistoka sa komandantom Ravaničke brigade
od 14. decembra 1943. o saradnji četnika sa nemačkim trupama u borbama
protiv NOVJ
* Sporazum između Krajskomandanture u Zaječaru i komandanta
Timočkog korpusa od 25. decembra 1943. o saradnji u borbama protiv
NOVJ
* Izveštaj Abver-grupe od 23. januara 1944. o sklopljenom
sporazumu između vojnoupravnog komandanta Jugoistoka i inspektora
četničkih jedinica u Srbiji
* Izveštaj Feldkomandanture u Čačku od 25. marta 1944. komandantu
Jugoistoka o pregovorima sa komandantom 2. ravnogorskog korpusa

zoran calovic
21. septembar 2007 17:50:51
Ово је још један, по свим закономерностима морао би бити последњи, широки покушај Вука Драшковића да „опере“ своју личност и прикаже себе онаквим какав НИЈЕ. Још увек привидно вешто, али ипак провидно, манипулише фразама, које показују његово „високо“ виђење ситуације, са његовом јаловом надом да је засенио читаоце. Он мора, како психологија показује, као и свако искуство у писању онога који пише, да свој написани пасус чита поново и поново, све се више дивећи бистрини свог ума и својим „открићима“. Вероватно ће део читалаштва и „засенити“, онај део који не посматра шире и више од онога што Вук „открива“. Мноштво је недоследности, контрадикторности и нечасности које је Вук учинио, написао и изговорио у последњих 17 година (да је остао нем и потпуно пасиван 1990. и касније, онда би оне његове књиге, написане до тада, имале вредности, овако, својим каснијим учинцима, Вук је и те књиге обезвредио и много тога поништио). Неке од тих недоследности и лоших учинака, и својих „открића“, Вук показује и у овоме тексту. Изабраћу само, илустрације ради, неке да расветлим и ставим у сукоб са чињеницама и логиком, и наравно у сукоб са чашћу и поштењем. Каже Вук: „Југославија се брани у Србији. И биће срушена, ако Србија не сруши Слободана Милошевића“. Ова Вукова констатација је потпуно погрешна, речена је упрошћено, како би била лако прихватљива за „широке народне масе“. Личи на паролу, има својство и употребну вредност пароле, која је избачена из арсенала антисрпске пропаганде, из арсенала пропаганде оних који 17 година уништавају биће српскога народа. Када се све сагледа шта су моћници урадили Србима у ових 17 година, јасно се види огољени антисрпски фашизам планетарних моћника, планетарних убица и пљачкаша. Они више и не крију свој АНТИСРБИЗАМ. Е, њима је потребна свака парола која оптужује Србе, а Вук овом паролом унапред Србе осуђује на кривицу, и овом и другим паролама Вук служи уништитељима српскога народа. О Милошевићу се може писати и овако и онако, али се мора бити прецизан, што није значајно за оцену стања у Југославији које је затекао Милошевић када је освојио власт у Србији. Нарочито, понашање Милошевића није значајно за планове планетарних моћника, које су они у својим централама и институтима утврдили и у пракси проводили под једном или другом маском, под једним или другим изговором. Увек су ови планетарни моћници имали довољно поборника у срединама на које су планове примењивали, имали ситних и бедних плаћених издајника, ситних и бедних шићарџија, ситних „паса из синђира“ што око стола купе мрве господара. Вук се, у овој или оној мери, њима придружио, свом својом нискошћу и свом својом привидном величином. Свака анализа, историјска и неисторијска, не може негирати чињенице да је у држави СФРЈ Република Србија била неравноправна, била у стању протектората „својих“ покрајина и осталих република. За ту констатацију не треба памет, треба само поштење и требају часне намере. Није Слободан Милошевић био крив за ову неравноправну позицију Србије, а тиме и неравноправну позицију српскога народа. Србија је била стављена у систем изнуривања и присилног „добровољног“ помагања оних који су имали планове рушења Југе, а кроз систем помагања „неразвијених република и покрајина“. За то време Србија је буквално копнила, српско село пресушивало и нестајало и сав српски народ је нестајао. Рушење Слободана Милошевића о коме је сањао, и о чему овде пише, Вук Драшковић, искључиво као конкурент да се дочепа власти, не би изменило токове које су планетарни моћници планирали. НИСУ ОНИ РУШИЛИ СРБИЈУ ЗБОГ МИЛОШЕВИЋА, НЕГО СУ РУШИЛИ И СРБИЈУ И МИЛОШЕВИЋА, КАКО БИ ШТО БРЖЕ И ШТО ЕФИКАСНИЈЕ УНИШТИЛИ СРПСКИ НАРОД НА СВИМ ПРОСТОРИМА БИВШЕ ДРЖАВЕ СФРЈ, ГДЕ СУ СРБИ ВЕКОВИМА ЖИВЕЛИ. Милошевић је „отишао“ пре више од 7 (седам) година, па шта се то променило у односу планетарних моћника према Србима и према Србији? НИШТА СЕ НИЈЕ ПРОМЕНИЛО, ЧАК И НЕ КРИЈУ СВОЈЕ НАМЕРЕ ДА УНИШТЕ СРБЕ И СРПСКУ ДРЖАВУ ГДЕ ГОД ПОСТОЈИ. Руше Србију (коју су ставили под окупацију), руше Републику Српску, не пада им на памет да присиле фашистичку државу Хрватску да врати више стотина хиљада Срба које су протерали са вековних огњишта и да добију аутономију и сва права у Хрватској, не пада им на памет да врате више од 200000 Срба на Косово и Метохију одакле су их заједно са шиптарским терористима протерали, и даље подржавају све, баш све непријатеље српскога народа, подржавају све што руши Србе и Србију. Тврдња да се Југославија бранила у Београду је чиста бесмислица, права паролашка глупост. Једини начин да „Београд одбрани Југославију без рата“ био је да представници Србије прихвате даље понижавање Србије и даљу и још већу обесправљеност Срба која је из тога истицала, све до нестанка и Срба и Србије. То је управо и био циљ планетарних моћника и њихових антисрпских савезника у Југославији. Тај циљ планетарних моћника морао се остварити милом или силом. У другом случају, како је то „Београд“ могао променити планове отцепљења Словеније и Хрватске? Ти планови нису зависили од Београда. Како је то Србија могла сачувати Југославију? Није Србија била Република у којој су друге нације биле угрожене, ни пре рата, па чак ни за време рата. Није Србија крива што је фашистичка Хрватска, подржана од „демократског“ Запада, истерала Србе из Устава Хрватске и што их је ставила у стање страха за голи живот, нарочито узимајући у обзир чињенице геноцида над Србима за време Хитлерове и Павелићеве НДХ. Нису Муслимани били угрожени у Србији, али јесу Срби у БиХ били угрожени фашистичком коалицијом муслиманско-хрватског фашистичког империјализма. Алија Изетбеговић је рекао: „Жртвоваћу мир за независну Босну“. Господине Вуче, и сви који те „славе“, није ту реченицу изговорио нико из Београда, него Алија. Узалуд правиш лажне, антисрпске, симетрије. Што се тиче флоскуле о „продору демократије“са Запада, то је само једна цинична лаж, лаж за варање народа са циљем да се што лакше стави у ропство оних који „демократију“ проповедају. Да завршим, Вуче Драшковићу, велику си штету наносио српскоме народу, и даље ту штету наносиш. Добро је да си добро „прочитан“ . Нама, који знамо шта се и како се дешавало, читати твоја тумачења о томе значи чисти мазохизам.

Krcun mi je predložio da izdam Dražu
Vuk Z. Cvijić, Tanja Nikolić Đaković | 17. 09. 2009. - 08:03h | Komentara: 70
General Kraljevske vojske Jugoslavije (KVJ) Draža Mihailović uhapšen je uz pomoć Nikole Kalabića, komandanta garde KVJ, na osnovu saradnje i po instrukcijama Slobodana Penezića Krcuna. Ovaj podatak postaće deo zvanične srpske istorije ukoliko se potvrdi autentičnost Kalabićevog pisma koje je Bezbednosno-informativna agencija (BIA) predala Komisiji za istinu o streljanju Draže Mihailovića, a čiji sadržaj „Blic” ekskluzivno objavljuje.

Ne navodeći kome se obraća, decembra 1945. Kalabić u jednom od tri pisma, čijim fotokopijama raspolažemo, između ostalog piše „partizanskim vlastima”:
- Pukovnik Penezić i potpukovnik Milatović predložili su mi da kažem kako sam ja uhvaćen, ostali likvidirani u šumi, dajući mi časnu reč da neće biti streljani. Pristao sam radi naroda, bolje je da privedu nas 10-20 nego nove hiljade nevinih, ali tvrdim da je to položaj da se izvede samo još dva-tri puta i stvar otkrivena, a u pitanju je pokret sa dubokim korenom u Srbiji, a ne na tri-četiri mesta - piše Kalabić.
U pismu koje ni stilom ni rečnikom ne podseća na preostala dva, Kalabić ispisuje:
- Oko 8. 12. ‘45. potpukovnik Mile Milatović rekao mi je: „Briši ti, Nikola, ova Ravna Gora je prošlost. Mi hoćemo pomoću tebe političkim putem da rešimo četničko pitanje u Srbiji, ako si zaista rad da pomogneš svome narodu, to učini sad, jer možeš. Mi stojimo čvrsto na nogama, ali hoćemo da stojimo još čvršće. Razmisli i daj nam predlog” - piše.
Posle dugog razmišljanja, pozivajući se na poznavanje tačnog stanja organizacije Draže Mihailovića, Kalabić odgovara da Ravna Gora nije prošlost, i da to neće biti još dugo godina. Ipak, iznosi svoj predlog, za koji smatra da će rukovodioce NOB-a nasmejati, naljutiti, a nekog i naterati na ozbiljno razmišljanje. Reč je o pomirenju partizanskih i četničkih snaga.
- Nijedan Ravnogorac nije pravio greške iz osvete ili korstoljublja, greška je do Dragiše Vasića koji je sve više grešio, padao iz jedne krvi u drugu jer im se ne da prilika da se poprave, a treba im dati i tu mogućnost kao vašem majoru Miloju Milojeviću da se popravi i krenu putem sreće i napretka - objašnjava Kalabić, a zatim pod stavkom „moj predlog” navodi:
- Pružite ruku bratstvu mira, praštanje svega što je bilo, bez obzira ma kakvi bili ti grehovi: veliki - bezgranično praštanje. Rezultat bi bio za Vas zaprepašćujući i to brz.
Kalabić dalje navodi da garantuje svojom čašću, svom svojom porodicom i celim svojim bićem da će praštanjem biti prekinute borbe, ubijanja „D. M. ljudi” (p.a. Kalabić kadgod piše o Draži Mihailoviću navodi samo njegove inicijale), hapšenja...
- Ja lično u tu svrhu žrtvujem sebe i porodicu, samo da narodu bude bolje i da jedanput prestane bratoubilačka borba kojoj se za sada ne vidi kraj. Kao najodgovorniji komandant i čovek mogu uraditi u samom narodu mnogo, i to mnogo više nego Vaše desetine i desetine hiljada vojnika - piše on.
Kalabić predlaže da se pojavljuje uz članove NOB-a na zborovima, konferencijama, mitinzima i garantuje da bi „stvar skrenuo za 180 stepeni”. Ubeđen je da bi ga narod poslušao.
- Razume se, ovome bi prethodila opšta amnestija, amnestija za sve Ravnogorce. Problem je, razume se, složen. Ali nema stvari koju ljudi ne mogu svršiti ako imaju imalo dobre volje za to. Godine bi rane zalečile, smirile i stišale.
Partija Vaša, pokret, front, ne gubi tu, već naprotiv, dobijate, a ne verujemo da Vam je cilj osveta.
Ako bi mi se dala garancija za živote ljudi koji su u šumi, garantujem da bih do jeseni apsolutno do poslednjeg čoveka povukao iz šume bez borbe, potresa, bez ratova. Pa zar to nije idealno, zar i Vama nije isti cilj - garantujem da je u ovom slučaju istovetno sve - pa kad je tako, na posao, dajte mi mogućnost, a vi kontrolišite.
Kalabić je „tvrdo ubeđen” da je baš Maršalu Titu stalo do toga da narodu bude bolje u svakom pogledu, „pa i on je čovek od krvi i mesa”.
Mesecima sam ja o tome sebe mučio, zašto da ovako završim u šumi kao hajduk, a otišao sam 1941. godine u šumu iz najidealnijih pobuda. Pa i da odem u šumu, dokle? Hajdukovanje možda još godinu, dve, četiri i pet, i deset opet završiti život u najvećoj večitoj strepnji - ako već postoji mogućnost pomoći svome narodu i prijateljima na drugi način.
Molim da ovo pročitaju Đilas, Ranković i Penezić radi njihove uloge u pokretu. Moja glava uvek ima vremena da se skine. Bog mi je svedok da želim dobro svome narodu.
19. 20. XII 1945.


Kalabićevo pismo ministru policije Slobodanu Peneziću (29. 4. 1946.)
„Tajna o zarobljavanju će sa mnom u grob“

Dva i po meseca po streljanju Draže Mihailovića, Nikola Kalabić, skrivajući se iza pseudonima Slobodan Ranković, poslao je pismo Slobodanu Peneziću Krcunu. Pismo, koje je Komisiji dostavila BIA, a „Blic” ga objavljuje u celosti, predstavlja, ako je autentično, svojevrsno priznanje Kalabića da je učestvovao u hapšenju đenerala.


Članovi Komisije za otkrivanje posmrtnih ostataka đenerala Mihailovića su oprezni kada je u pitanju Kalabićevo pismo jer, kako kažu, ne bi bilo neobično da je Udba namerno ostavila falsifikat zbog prikrivanja tragova. Ukoliko ga je pisao Kalabić, nije poznato ni pod kojim okolnostima je to radio. U pismu datiranom 29. 4. 1946. u 16 časova on Krcuna poziva na slavu i piše:

„Dragi Krcune,
Danas je dvadeset i dva dana kako si bio. Apsolutno je red da dođeš. Znam i uveren sam da si zauzet poslom, ali što je red, red je. Imam veliku molbu, radi se i o mojoj slavi Sv. Đurđu. Slavio sam slavu i u ropstvu, na položaju i kod kuće, pa te molim bratski da mi izađeš u susret te da proslavim i sada. Znam, ti ćeš reći - pa slavi. Tako je. Ali bez tebe ne mogu. Radi se o ovome, u tome se i sastoji moja molba: da na Đurđevdan sa Markom budeš mi gost na slavi - na večeri. Ovo je moja bratska molba i držim za sigurno da je Marko (pretpostavlja se Aleksandar Ranković - prim. aut.) odbiti neće. To je prvi deo molbe, drugi deo tiče se para i spremanja pečenja, praseta, kolača, žita, sveće i dr. To bih ja sa Bojanićem svršio. Spremanje bi preuzela brice našega žena, koja nema pojma ko sam ja.
Ukoliko Marko ne bi slučajno mogao doći (posao je posao) ja bih te molio da ti obavezno budeš sa tvojima (Milatović - Vladan - Mandić - Učo - Jeremić - Aco i drugi za koga ti nađeš za shodno). Smatram da sam od tebe lično toliko zaslužio.
Hvala ti mnogo što si odobrio da mogu izaći autom i u bioskop. Bio sam u nedelju sa Josipom na grobu Neznanog Junaka, bio sam prosto opijen da li vazduhom, srećom ili blizinom slobode - đavo će ga znati, odavno tako nisam sretan bio.
Ovih dana Mile je bio kod mene, pa mi reče da bi za Marka i tebe bilo strašno da se stvari sa D. M. hvatanjem kompromituje.
Dragi Krcune, iz novina sam jasno video kakav je obrt uzelo D. M. način hvatanja po izjavi Markovoj. Molim te kao brata veruj mi, a i reci Marku sledeće: Sa moje strane, iz mojih usta neće izaći tajna o toj stvari - pa ako treba i život svoga, ni mojoj drugarici – ženi, nikad o tome ni reči, tajna će sa mnom u grob otići. Za gornje reči dajem vam moju časnu reč, a vi ste se uverili šta znači moja reč.
Mile mi dalje reče da je Uglješa javljao se po mojoj stvari. Da moj dragi pobratim (nečitko) i ti, a za konspirativnost prepustite to meni, ne može biti teži (nečitko) zadatak od uručenja živa D. M. pa sam ga izveo sa 100 % sigurnošću. Po navedenoj molbi za slavu molim te za odgovor… (nečitko) treba mi 3-4 dana da znam ranije radi spremanja.
29. 04. ’46. u 16 časova.
Pozdrav pobratim Slobodan Ranković”

U filmu su prikazali poznatu fotografiju, objavljenu u mnogim
Karapandžićevim knjigama: poseta svetog Vladike Nikolaja domu Borivoja
Karapandžića na dan njegove slave, Vaskrsenja svetog Četvorodevnog
Lazara 27. (14) aprila 1954. godine. Narativ u filmu samo kaže: "Sveti
Nikolaj u Klivlandu". A Klivland je velik 756,636 kvadratnih milja i
ima oko milion stanovnika. Pa kome je sveti Vladika bio u gradu
Klivlandu

http://www.kolubara.info/images/cms-image-000001298.jpg

Ima upečatljiva scena kako partizanski tenkovi jure Slovenijom i kako
Josip Broz Tito drži u Ljubljani govor, 25. maja 1945. godine, na
njegov rođendan. Nisu ti tenkovi došli da oslobode Sloveniju, koja je
tada već bila oslobođena od Nemaca, već da likvidiraju Slovence, Srbe
i Hrvate antikomuniste koje su Englezi na prevaru, 24. maja 1945.
predali Brozovim partizanima. Tito je to znao i u svom rođendanskom
govoru u Ljubljani, javno je obnarodovao da ti "narodni neprijatelji i
izdajnici neće više videti svoje lepe planine i doline, niti će ih
sunce više ogrejati!" I partizani su posejali 400 masovnih grobnica u
Sloveniji u kojima su pokopane hiljade i hiljade nevino postreljanih
žrtava komunizma.
Ceo taj komunističko-partizanski kadar na čelu sa Josipom Brozom
Titom, koji su i oterali vladiku Nikolaja sa hiljadama i hiljadama
Srba u emigraciju, ubijaju vrednost ovoga filma i daju lošu sliku o
režiseru i producentima.
I te kako nam je žao što je sve ovako ispalo!
Klivland, Ohajo, na Vidovdan 2006. g.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Brafo decki, brafo, dobar film, dosadili mi westerni, ali nisam ja
potpisalk kapitulaciju nego vasi,zbrisali su u Kairo, London,... za tog Nikolaja nisam nikad ni cul.

http://www.javno.com/slike/slike_3/r1/g2008/m05/y172518909544869.jpg

"Dne 26.prosinca 1941.kad su četnici-komunisti harali i palili po Foči,ja sam bio živi svjedok ovih događaja:Toga dana došli su u moju kuću meni poznati četnici-komunisti i to:Danilo Hadžiluković,Boro Blagojević,Mitar Šahin,Božko Bednić,Mato Rašević,Obrad Dostić i Vuković iz Jošanice i odveli mene,moga brata Jusufa i Jusufova sina Smaila kod Čohodar-džamije.Tu smo zatekli još mnoge građane,od kojih sam poznavao:Avdagu Bačvića,Muju Bačvića,Aziza Bačvića,Suljagu Isanovića,Smaila Isanovića,Edhema Isanovića,Iziza Isanovića,Safeta Isanovića,Hasana Isanovića,Edhema Isanovića sina Mehmedovog,Murata Aganovića,Muju Aganovića i Jusu Čebu.Tu su nas pretražili i sve vrednije stvari,koje su kod nas našli,opljačkali.Zatim su nam ruke još jače žicom stegli.To su bili strašni bolovi.Napominjem,da su u mojoj kući ostavili moga sina Ismeta.Nakon što su ga izmjerili puškom,jedan je rekao,da se taj ustaša ostavi,jer nije opasan,budući je bio manji od puške.
Od džamije do mosta,gdje su nas klali,stalno su nas mučili i tukli puškama.Kad su nas doveli na željeznički most,jedan je od razbojnika povikao:"Što ih vodite tako malo?",dok je drugi odgovorio ,da je ovih 16. za ovu večer dosta,jer će ih s time biti 84.Poslije toga su počeli klati i to na ovaj način:jedan od razbojnika kleknuo je na koljena,u lijevoj ruci sržao je veliki nož.Svaka žrtva je morala sama leći pod nož,a u slučaju,d ato neki nije htio,udarili bi ga kundakom po zatiljku tako,da bi pao,a drugi razbojnik bi ga uhvatio za noge i tako prisilio da legne pod nož.Poslije svakog klanja svaku su žrtvu pretražili još jednom,a zatim zaklanog udarili nogom u trbuh i bacili u Drinu.Ostalo mi je pred očima kako su po redu zaklani:Avdo Bačvić,Suljo Isanović,Juso Ćeba,Smail Isanović,Smail Bačvić,Edhem Isanović,Aziz Bačvić i Mujo Bačvić.Kad je došao red na mene,ja sam izkoristio priliku i počeo bježati u namjeri,da radije poginaem od puške nego da me kolju,a osim toga nisam mogao gledati rođenim očima kako mi kolju brata.Ruke su mi bile vezane žicom i žica se nekako prekinula.Bježao sam mostom.Razbojnici su za mnom otvorili puščanu vatru,ali me nisu pogodili.Ja sam letio dobivši još više snage u nepoznatom pravcu.Naletio sam na njihovu stražu,koja je počela na me pucati,ali nekim čudm nisam bio ranjem.Kako sam ostao živ,ne znam.Sakrio sam se u jedan žbun kraj Drine.No razbojnici su me primietili i izpalili na mene u spomenutom grmu još dva metka.Nisu me pogodili.Jedan me uhvatio za jaku od kaputa,ja sam s njime malo hrvao,odbacio ga od sebe i bez predumišljanja skočio u Drinu.Oni su zamnom pucali u rieku,dok su me mogli vidjeti.Kasnije sam izplivao na jednom mjestu i došao u selo Miakoviće u kuću Manđovu.gdje su mi skinuli odielo i dali mlieka i čaja.Četnici-komunisti su me još nekoliko puta tražili.ali me nisu našli."
mahmud z.Pašić iz Foče izjavio je zapisnički,da su četnici-komunisti u samoj Foči ubili oko tisuću Hrvata.Među te su ubrojeni i domobrani i bjegunci iz kotara Rogatice i Goražde.On je u zapisniku dao ove podatke o ubijenim Hrvatima u Foči:

Među ostalima ubijeni su:
Sado Budimlija(njemu su zgulili kožu s lica i s leđa i onda ga zaklali)
Džafer Đonlagić(njemu su izkpali jedno oko i onda ga ustrijelili)
Junuz Pilav
Lativ Pialv
Osman Krkanić
Mustafa Čengić
Salko Karahodža-svi zaklani
Smail Smajlović(najprije podkovan a onda zaklan)
Muahmed Bjelan(vjerski poglavica muslimana,zaklan na prvi dan Bajrama)
Edhem Sulejman
Asim Sulejman-zaklani
Selmo Memić(spaljen)
Hasan Kašno(zaklan)
Smail Letić(strieljan)
Sulejman deović(strieljan)
Lojo Šaban(strieljan)
Mustafa Hanjarić(strieljan)
Meho Tapo(njemu su odrezali uho i nos i dva dana kasnije ga zaklali)
Meho Glušac(streljan)
Juso Pašović i
Hasan Pašović,zaklani
Šaćir Pašović(strieljan)
Alija h.Alić(mučen)
Omer Njuhović(iskopali mu oba oko i dva dana kasnije ga zaklali)
Muharem Kalajgija(iskopali oba oka,umro nakon pet dana mučenja u najtežim mukama)
Salko Đanko
Ibro Aganović
Murat Aganović
Meho Aganović
Nura Selimović
Vasvija Selimović
Leopoldina Majer
Mara Kolovrat
Anka Kolovrat,Marina kći(sve tri ubijene sjekirom)
Ethem Isanović(spaljen)
Dervo Isanović
Suljo Isanović
Hasan Isanović
Avdo Bačvić
Mujo Bačvić
Azis Bačvić
Suljo Aganović
Hasan Aganović-svi zaklani na prvi dan Kurban-Bajrama
Derviš Mačak
Suljo Trhulj
Smail Selimanović,straješina suda
Ćamil Selimanović,upravni činovnik
Sulim Deović
Fehim Muftić
Džafer Kurispahić(bačen s čehotinskog mosta)
Sulejman Hadži-Musić(njemu su razbili čeljust a onda ga zaklali)
Sabrija Z.Pašić
Huso Čengić(strašno mučen)
smail Čengić
Enes Čengić
Bećir Čengić
Smail Čengić
Ejub Bačvić(njemu su urezali slovo "V" i onda skakali po njemu dok nije umro)
Muharem Dedović
Sendo Dedović
Ago Dedović
Hamid Muftić
Nedjib Muftić
Hasan Muftić
Lojo Zejnil
Šaćir Bešlić
Nura Bešlić
Smail Selimović
Mušan Granov
Nura Čengić
Sejd Muftić
Azis Rašidhadžić
Azis Granov te petorica braće Ređa-svi zaklani na Bajram
Franjo rakun
Štefa Rakun
Josip Rakun,Frnjin sin
Mara Dum
Ljubo Madunić,svi zaklani na prvi dan Božića
U ovom svom izkazu Mahmud Z.Pašić veli na kraju:"Prema podatcima poginulo je u samom gradu Foči oko tisuću mužkaraca i žena.Popis se u kotaru fočanskom nije mogao obaviti,je rnije čisto,ali kako seljani pričaju o broju ubijenih Hrvata u pojedinoj obćini,izginulo je oko 6 000. do 7 000. mužkaraca i žena,Napominjem da su u samom gradu poubijali gotovo sve Hrvate katolike,ali ih je bilo svega oko 27."Srpsko veće" bilo je donielo zaključak,da se skuha čorba,u koju će staviti otrov i ostatak pučanstva natjerati da primi ovu čorbu,da bi se tako i ostatak pučanstva uništio."

Dobrovoljno na rad i na studije u Nemačku

„Obaveštajne službe saveznika i partizana imale su podatke da je samo u vazduhoplovnoj industriji angažovanoj za Nemce radilo više od 5.000 radnika i inženjera, da su normalno radile osnovne i srednje škole sa velikim delom predratnog prosvetnog kadra. Pozorišni život bio je kao i pre rata, delovalo je više od 300 advokatskih kancelarija, nijedan general koga je Milan Nedić oslobodio iz nemačkih logora nije se aktivirao u antifašističkoj borbi, gotovo svi značajniji pripadnici intelektualne i naučne elite potpisali su ’Apel’. Imali su podatak da je oko 1.000 studenata iz uglednih građanskih porodica otišlo dobrovoljno na studije u nacističke zemlje, da je oko 25.000... Beograđana otišlo dobrovoljno na rad u Nemačku”, podseća naš sagovornik.

„Svima njima se danas odaje priznanje zato što su se oduprli ‘komunističkoj kugi’, a Beograd pod Milanom Nedićem je u ratnoj strategiji saveznika imao status kao i svaki kvislinški grad i strateški vojni objekat na jugoistoku Evrope”, upozorava dr Stanković.

Obracun je zavrsen 1945

a, ko to burgija, cacka rane i mecku, to je vidljivo..znaci, cim prestane rovarenje, rog za svecu,i slicno, nastavimo tamo gde smo pogresili,znaci, komunisti traze revans !! Da,oformite, omladinske radne brigade, i sa pesmama o Drazi, krenete u napad na izgradnju koridora 10, obnovite srusene objekte, u ostalom javite se drugu Mrki, da vas rasporedi gde treba,i da vas obavesti koliko kilometara pruga i puteva *dugujete*..otadzbini, mi, vase bandere necemo seci, mi vase ambare necemo paliti, vas dok radite netreba da obebedjuje ni OZNA ni Gorska garda...jer, mi ipak nismo Vi !

* Komunisti, nude kao resenje *spora* omladinske radne akcije, izgradnja Srbije..a *desatbilizujuci faktor, nudi nekakav pokolj...*
--------------------------------------------------------------------------------------------------------
*Nego vec sad vidim, vas komunce u nekom kruzoku, pa vas neko pita Druze, a kuda cemo mi kad cetnici krenu na Beograd. Hocete li da vam kazem, u vraziju mater !!! Sve se obrce sada Lune, obrce se..sad cemo mi vama da merimo koliko ste struje potrosili.
pošalji odgovor*
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------
Korektno od vas da ste *priopcili*, vase namere i strategiju razvoja Srbije u XXI veku..gradjanski rat, pardon ogranicenog dejstva u krugu dvojke*
To je valjda u duhu poruke arkanovog pukovnika, nekakava *srbijanizacija Beograda*..sta li..?*

Избацивање из црквеног календара спомена 700.000 јасеновачких новомученика које је црква канонизовала и славила 13. септембра је протекло неопажено међу Србима. Настојмо да се поново унесу у календар. Необјашњиво је зашто су избачени из календара!!! Због полемике која се води још увијек о броју страдалих у Јаеновачком систему логора, доказано је да је скоро милион Срба страдало тамо, док Хрвати говоре о броју од 40 хиљада.Срамотно !!!
Али шта очекивати од убица,да признају злочин!?
Наравно да не!!
Данас Срби на овај дан прослављају празнике „Полагање појаса Пресвете Богородице; Сабор српских Светитеља“
Да ли се празнују под другим именом?
22.април,дан пробоја логораша из Јасеновачког логора се празнује у РС као дан сјећања на јасеновачке жртве и уз парастос у Доњој Градини.
Задњих неколико година у календару више не постоји 13. септембар као дан јасеновачких новомученика. На бројна тражења објашњења Срба из иностранства зашто су јасенивачки новомученици избачени из календара званична црквена јерархија је ћутала или су се од појединих владика добијали смијешни одговори као „у штампарији су их грешком избацили” из календара.
Такође је неопростиво да се тако ниподоштавају жртве за србски народ и православну веру. Гајимо наду да ће се та неправда исправити.
13.септембар је Србска црква својевремено посветила свим жртвама пострадалим у Јасеновцу и многим другим стратиштима, од лажних хришћана, хрватско-усташких злотвора за вријеме Другог свјетског рата.
Чињеница је да се данас у нашем календару налазе светитељи за које су чули само СВЕТИ ОЦИ и велики духовници, јер наши свештеници приликом службе не знају ни да прочитају добро имена ових светитеља а камоли да знају о којим светитељима се ради.
2 епархије у српској цркви у дијаспори још увијек имају у календару овај празник, али оне имају свој календар независан од матичног.
Никад не смијемо дозволити да падне у заборав да су их џелати на стотине хиљада плански истребљивали, само зато што су били Срби Православне вјере. То су били србски цивили – жене, старци и невина Србска деца, који су садистички и ритуално мучени и најсвирепијим методама убијани.
Јасеновачки мученици су својим животима православну вјеру неизбрисиво доказали!
Црква почива на светим мученицима, свједоцима вјере и њена је дужност да истакне и поштује те примјере страдања. Црква из њих црпи своју снагу на путу Господњем.
Само да се подсјетимо да је "Међународна комисија стручњака за истину о Јасеновцу", основана 2000. године, дошла до података да су 1400 католичких свештеника из НДХ биле директне убице невиних жртава , а да је страдало преко 30.000 српске дјеце само у јасеновачким логорима, не убрајајући ту дјецу побијену на стратиштима диљем Независне државе Хрватске,о чему говори Др. Србољуб Живановић професор Лондонског универзитета, антрополог свјетског гласа и члан Међународе комисије стручњака о Јасеновцу.
ДАНАС КАДА СЕ ЗНА, ШТО ПОТВРЂУЈЕ И др СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ ДА ЈЕ У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ ОД 1941 ДО 1945 СТРАДАЛО 100.000 СРПСКЕ ДЈЕЦЕ, ДАНАС КАДА ЈЕ ПОЗНАТО ПРЕКО 73.000 ПОБИЈЕНЕ И ПОКЛАНЕ ДЈЕЦЕ ИМЕНОМ И ПРЕЗИМЕНОМ И КАДА,КАДА ЈЕ ПОЗНАТО ПРЕКО 30.000 ДЈЕЦЕ ПОБИЈЕНЕ У ЈАСЕНОВАЧКИМ ЛОГОРИМА, МИ НЕМАМО ПРАЗНИК У КАЛЕНДАРУ.
ЧИЈА ЈЕ ТО СРАМОТА?!!!
НАША НАРАВНО!
ВРАЋАЊЕ ОВОГ ПРАЗНИКА У КАЛЕНДАР ЈЕ НАША ДУЖНОСТ И ОБАВЕЗА ПРЕМА ЊИМА И ПРЕМА НАШОЈ ИСТОРИЈИ,ПРЕМА НАШИМ НОВОМУЧЕНИЦИМА И НОВИМ СРБСКИМ СВЕТИТЕЉИМА.
Ово се не сме заборавити, јер како смо заборавили Први светски рат тако су нас клали у Другом. Када смо им опростили Други (Јасеновац, итд.) они су спремали трећу своју војну и опет нас клали и протерали. Ако им опет заборавимо опет ће нас клати још горе. Они сада у школским уџбеницима спремају своју децу за нове покоље на Србима. Стигли би они до Земуна само да им дамо. На то хушкање хрватских ђака на нови усташки „крижарски“ (крсташки) рат против Срба упозоравају и неки забринути хрватски интелектуалци.
Уместо они нама да се клањају и моле нас за опроштај, наше владике и политичари се клањају и извињавају њима, нашим џелатима. Докле то не престану и покају се такве више нећу сматрати србским владикама, свештеницима и политичарима већ Јудама издајницима. Издајући сваку и најмању невино убијену жртву, мученика, заклано људско биће које је створено по лику Божијем и Христовом, они издају Самога Господа Исуса Христа и Његову мученичку крв проливену на крсту ради нас људи и нашега спасења. Такви издајници Христа и невино мучених и убијених људи, жртава, су равни масонима и сатанистима, којима су ближи него истинском хришћанству – Православљу

ZA mesec dana Ministarstvo za dijasporu Srbije će izaći sa konkretnim investicionim projektima za više od 80 opština u Srbiji. Tako će našim ljudima u dijaspori biti ponuđeni konkretni i profitabilni planovi, koji bi značili "novi početak" u odnosima matice i rasejanja.
Resorni ministar Srđan Srećković smatra da će dijasporaINTERNET NOVINE SERBSKE
Uz dijasporu od 2001. godine dati veliki doprinos privrednom razvoju zemlje i napominje da on Srbe
iz dijaspore ne želi da poziva na pomoć na stari kvazipatriotski način, već upravo suprotno.
- Cilj je da ljudi iz dijaspore investiraju i ostvaruju profit u Srbiji, da zapošljavaju naše ljude i na taj način indirektno da rade i na privrednom razvoju svoje zemlje - objasnio je on.
Prema njegovim rečima, dijasporaINTERNET NOVINE SERBSKE
Uz dijasporu od 2001. godine je od 2000. godine do danas investirala u Srbiju 550 miliona dolara, pre svega u mala i srednja preduzeća.- U tim kompanijama danas radi 22.000 ljudi, što je dragoceno u vreme svetske ekonomske krize, kada se borimo da očuvamo svako radno mesto - rekao je Srećković, ukazujući da to, ipak, nije dovoljno i da se može mnogo više. - Zato je i važno što se završava proces reforme ekonomskog sistema i što stvaramo privredni ambijent u kojem Srbija postaje interesantnija za sve investitore, posebno iz dijaspore.
Prema njegovoj oceni, politika prema rasejanju ne bi trebalo da zavisi od političkih partija.
- Činjenica da više od četiri miliona naših ljudi živi rasuto po celom svetu, predstavlja veliki potencijal koji do sada nije dovoljno korišćen - napomenuo je Srećković - jer je dijasporaINTERNET NOVINE SERBSKE
Uz dijasporu od 2001. godine češće posmatrana kao politički protivnik, a manje kao partner i saveznik. Nikada više ne sme da se dozvoli da u Srbiji prevlada politika koja podstiče ljude da odlaze iz ove države. U Srbiji mora da prevladava politika "mudre diplomatije".

komentari čitalaca sa sajta www.novosti.co.rs


Dragan Sweden
5. april 2010 21:20:05
Da li ovo nece biti kao za vreme Tita dodjite dragi zemljaci otvarajte farme bikova? Samo ponesite dosta para i gledajte da se sto pre vratite tamo odakle ste dosli Ali bez para . Koga su zmije ujedale taj se i zaba boji.
mirko i slavko
5. april 2010 21:51:59
Šta to nudi konkretno ministar dijaspore g. Srećković, kada nije sposoban okupiti trezvene Srbe, već mu se po beogradskim salonima vrzmaju kojekakvi i samozvani patrioti. Eto konkretno govorim za Sloveniju pošto sam u deželi već 30 godina i poznajem svakog Srbina u živo. Tako je iz Ljubljane kod ministra Srećkovića otišao samozvani predsednik nekog marginalnog društva (sa tri člana) te se tamo u Beogradu predstavio kako on dobro radi, pa su ga Srećković i njegova bratija odmah imenovali za predstavnika Vlade Srbije te da samo on može doći na budući Kongres srpske dijaspore koje opet Srećković i njegova bratija organiziraju. U Sloveniji se Srbi sprdaju na taj račun jer znaju da se radi o osuđivanom čoveku, koji je uništio nekoliko srpskih društava.Niti jedno srpsko društvo a naročito Savez srpskih društava nema ugled da predstavlja Srbe u deželi, jer u svakom ovom društvu je svega desetak članova. Uglavnom se bave folklorom i čobanskom frulom a srpski intelektualci su podvili rep i najradije bi bili pounijaćeni jer su im žena i deca već odavno Slovenci.
geronimo
5. april 2010 21:58:40
Sečem se gde san najtanji ako mu upali više od 20% planiranih projekata. Odavno ga je raseljenje pročitalo .
+Nikola S Munjas BA
5. april 2010 22:41:17
HRISTOS VOSKRESE - VAISTINU !!!! Iz Vasih Usta u Bozije Usi..Ali i Da se Drzimo SLOGE ! Racunajte Na Nas imamo iskustva - Moralni Prioritet ! BUDJENJE SRBIJE Sa Verom U Boga za KRALJA i Otadzbinu ! BOZE PRAVDE !!!!
Iz Nemačke
6. april 2010 10:32:36
Citiram rečenicu: "Prema njegovim rečima, dijasporaINTERNET NOVINE SERBSKE
Uz dijasporu od 2001. godine je od 2000. godine do danas investirala u Srbiju 550 miliona dolara, pre svega u mala i srednja preduzeća." Moj utisak je, da veći deo tih navodno 550 miliona dolara potiče od izvora krađe i od kriminalnih postupaka počinjenih u Srbiji, a da samo manji deo potiče od onog raseljenja, koje nema kriminalnu pozadinu. Teške posledice ranijih diktatorskih političkih režima i dans se osećaju. Današnja nestabilnost i zakonodavstva i sprovođenja zakona, niska politička svest velikog dela gađanstva, osetna netolerantnost u međuljudskim odnosima unutar zemljene, posledice nekadašnjeg zamaha korupcije, nerazvijenost slobodnog tržišta, nestabilnost i veštačko održavanje kursa dinara itd. su velika prepreka prilivu kapitala od strane nekriminalne diaspore.
eliot nes
6. april 2010 00:39:47
Jel to za preporod Srbije, mislim ko kolac zna da napravi netreba ga uciti kako se kolac jede. A vi uporni da nas nesto naucite nauciliste nas da vam neverujemo NISTA. Da kojim slucajem posedujem podelio bi na prvoj raskrsnici Romima oni nas redovno docekuju po kisi i snegu oni su verni i ne lazu.
Dragan Cvijan
6. april 2010 01:08:41
A, koju to ti mudru diplomatiju svojoj "dijaspori" ili lozi "negovane ulice" preporucujes? Pa zar "car trgova" bas tebi istu u amanet ostavi? Opasna ces ti biti zmija ispod kamena ako se okupacija sa kosova ostvari na preostalom delu Srbije od strane NATO trupa poput Avganistanom lovaca aveti po pecinama.
Srbin Srbinovic
6. april 2010 01:16:16
Ko o cemu baba o ustipcima.Sreckovicu dijasporaINTERNET NOVINE SERBSKE
Uz dijasporu od 2001. godine te nece ni tvoju SPO ni tvoje nebuloze i programe.Dijaspora ne duguje nikom nista i opametila se.Necemo da finansiramo tvoje nebuloze.Shvati da si totalo bez ikakvog uticaja u dijaspori. Videcemo sta i kako kada na tvoje mesto dodje neko sa uticajem i to mozda iz dijaspore.Dijaspora je dovoljno jaka da moze sama da izabere sebi ministra koji ce i raditi za dijasporu a ne kao ti za SPO.Amin.
Bozidar Cosovic Javorski
6. april 2010 07:08:14
- Videli smo kako je Vlade Divac dobio pravo da investira svoj posteno zaradjen novac u Srbiju....... "Trla Baba lan da joj prodje dan"....
anonimni
6. april 2010 07:15:43
Ovaj covek me vredja samom svojom pojavom: Mi, Srbi, zovemo vas, gastarbajtere, da dodjete kod nas u Srbiju i investirate svoje pare da biste pomogli svojoj zemlji. Kakve su mu sposobnosti, takvi su mu i rezultati rada.
buck
6. april 2010 07:39:20
U Srbiju treba ulagati tek posle nacionalizacije. Sada je za to jos uvek rano.
dijasporaINTERNET NOVINE SERBSKE
Uz dijasporu od 2001. godine
6. april 2010 08:03:49
Realnost je da ministarstvo za dijasporu nema nikakvog uticaja na sve ovo sto u tekstu pise. Realnost je da je zemlji potreban novac koji ljudi iz dijaspore decenijama salju izdrzavajuci porodice, prijatelje... Nikakve pomoci nemoze ministarstvo ponuditi za bilo kakav posao, sve podleze zakonima u kojima to ministarstvo nema sta da kaze. Ova hajka na pare ljudi prelazi polako u napast! Stvarna slika je sasvim drugacija i posteno receno nas to ministarstvo jos posebno kosta...dijasporaINTERNET NOVINE SERBSKE
Uz dijasporu od 2001. godine mora i za njih jos da odvaja a osim bajki nema tu leba Netacno je da to nije pod kapom poltike i partije! Naprotiv gospodin ministar veliki zagovarac ulaska u NATO i odani clan SPO a misli da je narod jos uvek na onom nivou kako su nas pre neku deceniju "poslali" u pecalbu. Nismo ministre, nesto malo smo naucili.... jeste vi sada u stolici neki drugi.... no ISTA STOLICA SAMO DRUGA g....a. Posebno je pitanje su zakoni, zna se da DANASNJI ZAKONI U ZEMLJI NEMOGU DA OBEZBEDE PRIVATNIKU SIGURNOST U RADU. Zakone, treba prvo doneti, ali PRAVE ZAKONE NE ONE KOJI SE MENJAJU KAKO SE KOME NAVRNE! Posebno je pitanje: "Zasto ulagati u tu zemlju koju je drzava prodala i zadnjih godina krcmi sve sto iole narodu pripada?" Zar mi da gradimo a vi da krcmite!!! Treba konacno shvatiti da tutorstvo koje se namece iz te kuce nikome nije potrebno. Bolje posvetite vise paznje opstanku jezika, kulturnih zbivanja u dijaspori kako bi se ljudi, narocito omladina zblizila da zna i oseti korene odakle potice. Ima posla ali ne taj koji vi radite, borba za novac! Posebno sto nije realno da ce neko bolje znati i ponuditi ljudima gde sta da rade (ako uopste postoji intertesovanje) nego oni sami koji poznaju svoja mesta i ljude u njima. Cudno ne ministar nemisli i na odmor ljudi koji su grbacili celoga zivota po svetu! Zamarate narod i ciniti suprotno ovim upornim pritiskom na privatnost ljudi u dijaspori. Sto ne razmotrite zasto je toliko ljudi propalo!!! od kada su se posvetili poslu u matici, koliko njih nakon decenija rada ovde i kradje tamo...opet dolaz nazad da pod starost nadoknade izgubljeno...
Zdravko
6. april 2010 09:40:09
Pa, koga ovaj klinja može još koga da prevari. Ekspert iz SPO-a. U šta ulagati kada su baš takvi sve u ovoj zemlji uspeli da prevare. Prvo, svoje glasače, potom i samu dijasporu. Dalje kapital od Srbije, braćo sa strane, dok su ovi na vlasti. Jer, oni misle na sebe a ne na Srbiju i njen narod.
m.o.m.o.
6. april 2010 10:12:54
Ponovo bajke iz Ministarstva za dijasporu.
drakce
6. april 2010 11:27:00
potencijal dijaspore je nepresusan za otadzbinu. nije samo u 3 do 4 milijarde eura koji posalju kao pomoc svojim porodicama i kao redovni trosak prilikom poseta i odmora u svojoj zemlji. kapacitet dijaspore je mnogo, mnogo ... veci. ali nemojte da zaboravite da je mnogima od nas oteta imovina posle drugog svetskog rata i nista nije uradjeno po tom pitanju. kako mozemo da budemo sigurni u pravni sistem kada smo vec jednom opljackani.
despot
6. april 2010 15:01:16
gosp. ministar jos veruje u deda mraza,cica glisu i sl. ovo sto se desava u srbiji je cist lopovluk i rasprodaja poslednji primer u najavi telekom amogu samo da zamislim kako se to vidi sa strane i posle ocekuje da ljudi iz dijaspore ulazu svoj novac?nema sanse
S.Vucetic
6. april 2010 15:09:53
Politika "mudre diplomatije".Koja to diplomatija nije mudra?Ako nije mudra onda nije diplomatija.Boze!.Ko sve moze biti ministar,i ko je to nasao za shodnom da "sreckovica" "nesto pita,kao da on ima sta reci .Sve neke zaokruzene brojke ponavljane za trajanja mandata.Da mi je znati sta u tom ministarstvu rade zaposleni kad ujutro dodju na posao
М. Косин
6. april 2010 16:55:01
Политика "мудре демократије" не станује у Министарству за дијаспору. Без њих боље је функционисала комуникација на релацији отаџбина - расејање. Шта је разлог? Неспособни и нешколовани кадрови СПО, већ више година, нарочито за време предходног министра, државног секретара, помоћника и секретара министарства. Но безнадежно је ређати сличне примере. Ко не може да оцени способност једног човека или групе њих, нека их цени по броју њихових пријатеља. Министарство за дијаспору таквих пријатеља у расејању нема. СПО је, у претходном периоду, мењао униформе, чинове, плате, достојанство. Променио је себе. Али у земљи Србији су на десетине хиљада људи, оних који су поднели велике жртве за српство и демократију, разочарани баш у СПО, као и наша дијаспора. Према томе, нека се господин министар запита; ко седи уз њега и зашто нема резултата. Фолирања нема више, што се тиче дијаспоре. О овоме нека размисли и премијер Цветковић.
Sara
6. april 2010 17:43:17
Ha ha Pa kakav Vam je zakon? Otisli smo, jer tamo nismo mogli ziveti ni blizu dostojno coveka i sada sto smo POSENO zaradili da stavimo na kocku.........? Radije cu pokloniti sirotima u Africi .
Rosuljac
6. april 2010 18:21:20
Ocigledno je koliko mrzite ovog coveka.Iz Vasih komentara se ne moze uociti nista istinito vec samo ogromna mrznja prema onima koji su Vas oduvek terali da razmisljate racionalno.Uvek ste isli glavom kroz zid pa i posle dvadeset godina ne berete pamet.E moji Srbi , nikad necete znati da procenite ono sto vredi.Zato tako i zivite.Ovaj covek govori ono sto vi treba da govorite i mislite i da konacno saznate da je pao berlinski zid da nema vise SSSR-a .Probudi se srbijo i pocni da mislis ko sav normalan svet.
Marko
6. april 2010 20:39:56
@Rosuljac. Žao mi je dotičnog gospodina koji je još na Trgu Slobode. Davno je prošao 9. mart 1991. moj siroti gospodine. U međuvremenu, obogatili su se oni koji danas sede u Ministarstvu dijaspore, u upravnim odborima državnih preduzeća i njima rukovode, šefuju po gradskim pijacama Beograda, primaju poslaničke plate itd.
.vis
6. april 2010 20:50:51
@Rosuljac!Ocito je da pisete ovo po necijem diktatu.Narod je ogorcen, prevaren i zivi u bedi.Tako mu je svejedno o kom se ministru radi,jer je izgubio svaklu nadu.u bolje sutra.Ako se sada ne pojave nemiri u Srbiji i nasilno ne svrgne nesposobna i nenarodna vlast Srbija je definitivno potonula.Krajnje je vreme da se spasi sto se spasiti moze.Nisam clan nikakove partije,niti je vidi odgovornu kojoj bi pristupio.Recju,Srbija je u rasulu.Nema autoriteta za kim bi posao nard.Tadic,Cvetkovic Dinkici dr rekao bi zagorac:"Kaj god"!

nisu ni imali vojsku...

bili su i *komadanti i vojnici* u isto vreme...ustanu iz trnja viknu juris, prilegnu u trnje pa pucaju...*dig se lezi, dig se lez*//ali, da skratimo, evo naredbe druga Tita,o napadu, pobedi, izgrdanji..i svemu, nemoj te da trosite *narodne pare* na dnevnice i Tauer katakombe..citajuci nekakve *angliske tarabice*...!
------------------------------
Josip Broz Tito - biografija

Josip Broz rodio se u malom selu Kumrovcu na Sutli, u najzapadnijem dijelu Hrvatskog zagorja 7. maja 1892. godine kao sedmo od petnaestero djece roditelja Franje (Franceka) i Marije Broz, rođene Javeršek. Mali "nesporazum" oko toga biografskog podatka, s obzirom da se Titov rođendan slavi na dan 25. maja, objasnili su njegovi biografi činjenicom da je Josip Broz za vrijeme svoga dugogodišnjeg revolucionarnog rada bio prisiljen da se služi lažnim papirima i dokumentima, pa je tako i u jednom vojničkom dokumentu austro-ugarske vojske zabilježeno da je rođen 25. maja. A upravo na taj dan (25. V 1944.) izvršen je i desant na Drvar. Rođendan je ostao, pa ni sam Tito nije želio da se taj datum mijenja kad ga je narod već prihvatio. Sin oca Hrvata i majke Slovenke, Josip Broz nije osjećao nikakvih nelagoda zbog te okolnosti, jer između dvije susjedne zemlje nije bilo antagonizma ni netrpeljivosti. Josip Broz je mnoge dane djetinjstva proveo kod djeda Martina preko Sutle, te naučio odlično slovenski, zbog čega je imao poteškoća kada je pošao u hrvatsku osnovnu školu.

Kada se rodio Josip Broz, život u kumrovačkoj dolini je bio težak i naporan, oskudan i jednoličan. Iako je kmetstvo odavno bilo ukinuto, seljaštvo su pritiskali teški nameti, porezi i opća oskudica, jer su im posjedi bili mali, rasparčani, a zemlja slabe kvalitete. Godina 1903. i 1904. bile su veoma burne u tim krajevima, u znaku općeg narodnog pokreta protiv madžarizacije s jedne strane, i u znaku pobune siromašnih seljaka protiv svih vrsta eksploatacije s druge strane.

Osnovnu školu Josip Broz je pohađao u Kumrovcu od 1900. do 1905. Po svršetku osnovne škole Josip Broz je, zbog teškog stanja u obitelji, morao odložiti svoj odlazak na zanat, pa je neko vrijeme morao raditi kod svog ujaka u Sloveniji. Nakon toga je radio u jednoj sisačkoj kantini. Godine 1907. je postao šegrt mehaničarske radionice u Sisku. Po završetku šegrtske škole 1910. prvi put stiže u Zagreb gdje postaje član Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije i učestvuje u radničkim demonstracijama.

Nakon "izleta" u Trst, gdje nije našao posao, vraća se u Zagreb gdje 1911. sudjeluje u velikim demonstracijama. Nakon toga je radio u Kamniku u Sloveniji, Čenkovu u Češkoj, u Münchenu, u tvornici automobila "Benz" u Mannheimu, u Njemačkom Ruhru, Beču, Bečkom Novom Mjestu gdje je radio u tvornici automobila "Daimler" kao probni vozač. Naučio je njemački i češki jezik, usavršio svoj i izučio nove zanate.

Godine 1913. odlazi u vojsku. Početkom prvog svjetskog rata 1914. shvatio je da to nije njegov rat i da nema za šta da ratuje, pa je u to uvjeravao i svoje drugove u kasarni. Odveden je u Petrovaradinsku tvrđavu i tu je proveo neko vrijeme, ali nije osuđen nego je poslan na frontu u Galiciju pa zatim na Karpate.

Na fronti je bio do 25. maja 1915. kada je ranjen i zarobljen. U ruskoj bolnici provodi trinaest mjeseci gdje mnogo čita i uči ruski jezik. Nakon izlječenja, Tito je kao zarobljenik poslan na rad u selo Kalasijevo. Pored posla nalazi vremena za čitanje a u razgovorima sa seljacima sve se češće spominje ime Lenjin.

Krajem 1916. premješten je u Kungur gdje radi na održavanju željezničke pruge. U junu 1917. napušta Kungur i odlazi u Petrograd gdje sudjeluje u demonstracijama. Zatim bježi u Finsku. Tamo je uhapšen i poslan u zatvor u Petropavlovskoj tvrđavi, iz koje je transportiran natrag u Kungur. Iz transporta je pobjegao i dospio u Omsk, gdje se, poslije pobjede oktobarske revolucije, prijavio u odred Crvene internacionalne garde. Na proljeće 1918. zatražio je da bude primljen u Rusku komunističku partiju (boljševika). U ljeto iste godine umaknuo je pred Kolčakovom vojskom među Kirgize, gdje je radio kao strojar u jednome mlinu. Po povratku boljševika u Omsk vratio se u taj grad i tamo postao član jugoslavenske sekcije Ruske komunističke partije.

U jesen 1920. vraća se u Zagreb gdje stupa u redove Komunističke partije Jugoslavije. Iste godine partija je zabranjena. Kada 1921. ostaje bez posla zapošljava se u mlinu u mjestu Velikom Trojstvu gdje je sa svojom suprugom živio do kasnog proljeća 1925. godine. Tu mu se rodilo troje djece. Prvo dijete umrlo mu je u Zagrebu, a u Trojstvu su mu sahranjeni sinčić Hinko, koji je umro osam dana nakon rođenja kćerkice Zlatice, čiji se život ugasio nakon 17 mjeseci. Godinu dana prije nego što napušta Veliko Trojstvo, rođen je sin Žarko, koji je jedini ostao živ od četvoro njegove djece iz prvog braka.

Napušta mlin u Velikom Trojstvu i u kasno proljeće 1925. godine dolazi u Zagreb. Po partijskim zadacima odlazi u Kraljevicu, Beograd i u Smederevsku Palanku. U aprilu 1927. opet se vraća u Zagreb. Od suda u Ogulinu osuđen je na sedam mjeseci robije, uvjetno na četiri mjeseca, zbog komunističke propagande. Nakon izlaska iz zatvora Tito ujedinjuje Partiju koja je bila podijeljena na različit frakcije.

Kada su u junu 1928. godine organizovane demonstracije, na letku kojim se radnici pozivaju na demonstracije stajao je potpis Josipa Broza. Velika potjera policije raspisana je 20. juna 1928. Uhapšen je 4. augusta 1928. i osuđen na pet godina robije. Početkom 1929. doveden je na izdržavanje kazne u Lepoglavu. Godinu dana poslije njega u Lepoglavu dolazi Moša Pijade, tada stari i iskusni komunist. Njih dvojica su počeli zajedno raditi na organiziranju partijskih jedinica u kaznionici. Iz toga vremena sačuvan je i jedan od dva portreta Tita što ih je izradio Moša Pijade, koji je inače bio poznati slikar.

Početkom 1931. Josip Broza su iznenada premjestili u kaznionicu u Mariboru, koja je bila na glasu kao najgora u Jugoslaviji. Tu je izdržao kaznu ali ipak nije odmah pušten na slobodu. Odveden je u Ogulin, gdje je trebao da odleži još tri i pol mjeseca one kazne na koju je bio uvjetno osuđen. Tek potkraj marta 1934. izlazi iz zatvora, ali mu je određeno da mora boraviti u rodnom Kumrovcu i da iz njega ne smije nigdje otići.

Već u aprilu te godine napušta Kumrovec i odlazi u Samobor. Postao je ilegalac i prvi put se spominje ime Tito. Postojalo je više priča o tome kako je dobio to ime ali je Josip Broz kasnije više puta objašnjavao da ga nikakav posebni razlog nije potakao da uzme to ime. Jednostavno, to je narodno ime, koje nije posebno rijetko. Prešavši u ilegalnost, Tito je nastavio još većom partijskom aktivnošću. Uključen je u Politički biro CK KPJ 1934. godine. Zbog partijskih zadataka povremeno odlazi u Pariz i Moskvu.

Krajem 1937. godine Josip Broz Tito postaje generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije. Poslije toga još dva puta odlazi u Moskvu 1938. i 1939. godine. Fašizam se širio Evropom, Hitlerove i Mussolinijeve armije su na granicama Jugoslavije, a vlada Cvetković-Maček ne vidi opasnost koja se bliži. Jedne od posljednjih večeri u oktobru 1940. godine u Dubravi je održana Peta zemaljska partijska konferencija. Na kraju konferencije Tito je rekao: "Drugovi, pred nama su odlučujući dani. Naprijed sada u konačnu pobjedu! Iduću konferenciju moramo održati u oslobođenoj zemlji i od tuđina i od kapitalista!"

Okupacija Jugoslavije zatekla ga je u Zagrebu, odakle je, njegovom inicijativom, upućen proglas CK KPJ narodima Jugoslavije i radnom narodu Jugoslavije, u kojemu se ističe odlučnost Partije da u oslobodilačkom ratu ustraje u prvim redovima, u kojemu ustaje protiv potpaljivanja nacionalne mržnje i poziva radnike, seljake, omladinu, građane i sve rodoljube da se ujedine u borbi za nacionalnu nezavisnost.

U drugoj polovici maja 1941. godine Tito odlazi u Beograd odakle usmjerava pripreme za dizanje ustanka i početak oslobodilačkog rata. Po napadu Njemačke na SSSR (22. juna) Politbiro CK KPJ je pod Titovim vodstvom ocijenio da je nastupio odlučan trenutak za početak oružanog ustanka protiv okupatora i njegovih domaćih pomagača. Glavni štab Narodnooslobodilačkih i partizanskih odreda Jugoslavije (NOPOJ) formiran je 27.juna, a Tito je postao vrhovnim komandantom NOPOJ. Pod njegovim vodstvom donesena je odluka o dizanju svenarodnog ustanka.

Beograd je napustio 16. oktobra i otišao na oslobođeni teritorij u zapadnoj Srbiji, kamo su premješteni i GŠ NOPOJ i CK KPJ. U Stolicama je 26. i 27. novembra održano savjetovanje nacionalnih i pokrajinskih predstavnika narodnooslobodilačkog pokreta i donesene smjernice za razvoj ustanka i oslobodilačke borbe pod jedinstvenim vodstvom Vrhovnog štaba NOPOJ i glavnih štabova po zemljama i pokrajinama Jugoslavije. U oktobru iste godine Tito se sastao u Ravnoj Gori s Dražom Mihailovićem radi dogovora o zajedničkoj borbi protiv okupatora, koji zbog stava Mihailovića završava bez uspjeha.

U oktobru i novembru 1941. godine Tito je u Užicu, odakle usmjerava razvitak ustanka. U Rudom, u istočnoj Bosni, 22. decembra 1941. osniva Prvu proletersku brigadu. Na osnovi uspjeha postignutih u ustanku i oslobodilačkoj borbi u drugoj polovici 1942. izdaje naredbu o osnivanju prvih divizija i korpusa, što je bio temelj stvaranja Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ). Na njegovu inicijativu u Bihaću se 27. Novembra 1942. sastaju predstavnici NOB iz svih krajeva Jugoslavije i formiraju AVNOJ - Antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Jugoslavije. Godinu dana poslije, 29. i 30. novembra 1943, u Jajcu se sastaje AVNOJ na svoje drugo zasjedanje i donosi povijesne odluke o budućem uređenju Jugoslavije kao federativne države ravnopravnih naroda i narodnosti Jugoslavije.

Tito dobiva naslov maršala. Neko vrijeme rukovodi oslobodilačkom borbom iz Drvara, odakle, poslije neuspjelog njemačkog desanta, 25. maja 1944. godine, odlazi na Vis, gdje razvija široku djelatnost za međunarodno priznanje nove Jugoslavije. U augustu 1944. susreće se u Napulju s predsjednikom britanske vlade Winstonom Churchillom. Istodobno dok se bori za međunarodno priznanje novoga stanja na tlu Jugoslavije, rukovodi, kao vrhovni komandant, operacijama oslobođenja zemlje, koje usklađuje s operacijama savezničkih vojski. Predvečer 23. oktobra 1944. stiže u oslobođeni Beograd. Potvrđujući već izborene tekovine, Tito 7. marta 1945. godine formira vladu Demokratske Federativne Jugoslavije.

Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije pobjednički je završena 15. maja 1945. Još u toku borbe - 19. novembra 1944. - Predsjedništvo AVNOJ-a dodijelilo je Titu naziv narodnog heroja Jugoslavije. Josip Broz Tito bio je jedini Vrhovni komandant u drugom svjetskom ratu koji je svoje borce lično vodio u bitku. Ranjen je u bitci na Sutjesci u junu 1943. godine.

Godine 1948. odupro se diktatu Staljina, odbacivši njegovu neprijateljsku politiku prema tekovinama socijalističke revolucije u Jugoslaviji i tekovinama oslobodilačke borbe. Odbijanjem da se pokori tzv. Rezoluciji Informativnog biroa komunističkih i radničkih parija (Informbiro), koja je sadržavala agresivnu politiku Staljina prema Jugoslaviji, Tito je, u ime načela ravnopravnosti naroda i komunističkih partija svih zemalja, odbacio politiku međunarodnoga hegemonizma i diktata velike sile. U Narodnoj skupštini FNRJ 27. juna 1950. podnio je obrazloženje Osnovnog zakona o upravljanju radnim kolektivima od strane radnika, istaknuvši staro socijalističko geslo "Tvornice radnicima". Prvi put je za Predsjednika Republike izabran 14. januara 1953.

Poslije smrti Staljina uslijedila je normalizacija odnosa sa SSSR pa je, za posjeta Hruščova Jugoslaviji, u junu 1955, potpisana Beogradska deklaracija, kojom je otvoren put normalizaciji odnosa između dviju zemalja, na osnovi priznanja načela ravnopravnosti među narodima, državama i komunističkim i radničkim partijama svih zemalja svijeta.

Tito je od ranih 1950-ih godina pa sve do svoje smrti razvio golemu međunarodnu djelatnost, jedan je od začetnika i glavnih aktera pokreta nesvrstanosti s kojim su se identificirale mnoge novooslobođene zemlje u svijetu. Afirmirajući međunarodni položaj Jugoslavije, mir i suradnju među narodima, Tito je posjetio više od sedamdeset zemalja svijeta, na svim kontinentima. Za goleme i trajne zasluge koje je stekao za sve narode Jugoslavije i za njihovu državnu zajednicu tri puta je proglašavan narodnim herojem. Bio je biran za doživotnog predsjednika SKJ. Za izvanredan doprinos vojnoj znanosti i praksi, posebno za doprinos i zasluge u izgradnji teorije i prakse oslobodilačkog rata Tito je 1976. dobio doktorat vojnih znanosti i umjetnosti. Proglašen je i počasnim članom mnogih akademija znanosti i umjetnosti.

Na jedanaestom kongresu SKJ - posljednjem kojemu je prisustvovao - održao je govor o snazi, ulozi i perspektivama Jugoslavije, o njezinoj vjernosti pokretu nesvrstanosti i o odsudnoj važnosti bratstva i jedinstva naroda i narodnosti Jugoslavije - govor koji je svojevrsna oporuka svim baštinicima države koja je stvorena pod njegovim vodstvom i kojoj je ostao trajnim simbolom: Titova Jugoslavija.

4. maja 1980. u 15.05 sati na Kliničkom bolničkom centru u Ljubljani umro je najveći sin naših naroda i narodnosti, predsjednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, predsjednik Saveza Komunista, Vrhovni Komandant oružanih snaga, Maršal Jugoslavije Josip Broz Tito. Pokopan je 8. maja 1980. u Beogradu u Kući cvijeća. Na njegovoj sahrani bilo je prisutno 209 delegacija iz 127 država svijeta. Titova sahrana bila je zvanično najposjećeniji pogreb nekog državnika u prošlom stoljeću.

Izvor: www.bratstvo.cjb.net

1. Дража је први пуцао на Немце у Априлском рату, док је Тито банчио у БГ-у.
2. Први устанак у Европи је дигао будући четнички војвода поп Перишић, 7.6. у Казанцима у Херцеговини, док су дан раније комунисти играли фудбал са Немцима.
3. Док су комунисти банчили са Немцима до 22.6. Дража је већ имао 30-ак створених одреда.
4. Прво ослобођено место у Европи, Автовац у Херцеговини су ослободили будући четнички команданти поручник Поповић и поп Перишић, 28.6. док су комунисти тек стварали одреде.
5. Први град ослобођен од Немаца, Лозницу су ослободили четници.
6. У устанку у Србији 1941. четници су изгубили знатно више команданата од партизана.

prevare, nebiti najvan sa takvima !!
------------------------------------------------
Pomirenje ili nove podela
vladimir stanković

Posle više od 14 meseci diskusije, pregovora, dorađivanja i svađa, ove nedelje španski parlament usvaja zakon o istorijskom sećanju, koji, uz ostalo, predviđa i uklanjanje svih simbola frankizma, što neće ići lako

(Od stalnog dopisnika "Vremena")

Puno ime zakona koji je bio jedno od predizbornih obećanja Hosea Luisa Sapatera u kampanji 2003, i koje će se, konačno, ispuniti nekoliko meseci pre novih izbora (mart 2007) glasi: Projekt zakona kojim se priznaju i proširuju prava i uspostavljaju mere u korist onih koji su bili proganjani ili maltretirani za vreme građanskog rata i diktature.

Iza tog komplikovanog imena krije se jedan od najambicioznijih projekata vlade Hosea Luisa Sapatera, popularno nazvan zakon o istorijskom sećanju. Kada je napisan i objavljen prvi nacrt budućeg zakona, svi su – osim predlagača iz PSOE-a – bili protiv i dočekali "na nož" ideju koja je neka mešavina istorijskog pomirenja i definitivnog raščišćavanja sa ostacima frankizma kojih u Španiji, suprotno verovanju sa strane, uopšte nije malo. Postepeno, zakon je doterivan, poboljšavan, kao u svakom političkom procesu bili su neophodni kompromisi i na kraju je bio spreman za usvajanje uz podršku sedam partija, dok su protiv ostale samo glavna opoziciona stranka, Narodna partija (PP), koja je, međutim, podržala devet od 25 članova novog zakona, i katalonska Republikanska levica. To je bilo moguće jer je definitivan predlog usvojen na kongresnoj Ustavnoj komisiji tako što se glasalo za član po član, a ne za zakon u celini. S obzirom na to da je sedam parlamentarnih partija dalo saglasnost za konačnu verziju, nema nikakvih teškoća za definitivno usvajanje u parlamentu. Jedina partija koja je u potpunosti odbila novi zakon je katalonska independistička Republikanska levica, koja je, ironijom sudbinje, svojevremeno bila jedan od inicijatora ovog dokumenta.

RASKID SA FRANKIZMOM: Iako zakon ima više važnih aspekata koji direktno ili indirektno mogu da utiču na političke i socijalne prilike (na primer, dozvoljava mogućnost da deca i unuci izbeglica i emigranata mogu da dobiju špansko državljanstvo, što je dosad bilo moguće samo ako su roditelji bili rođeni u Španiji. Procenjuje se da bi oko milion ljudi po ovom osnovu moglo da zatraži španski pasoš), u javnosti se najviše diskutuje o definitivnom raskidu sa frankizmom. Preambula zakona sadrži eksplicitnu osudu Frankovog režima i traži od svih lokalnih uprava da promovišu politiku "u korist demokratskog sećanja". Zakon predviđa uklanjanje svih preostalih simbola frankizma, a u slučaju neposlušnosti lokalnih vlasti – a nagoveštaji u tom pravcu uopšte ne nedostaju – predviđeno je oduzimanje dotacija. Jedan od najspornijih članova tokom rasprave koja je trajala više od 14 meseci odnosi se na sudove za vreme građanskog rata i diktature. U osnovnom predlogu bilo je predviđeno da se odluke tih sudova proglase nelegalnim, ali je posle dugih pregovora nađen kompromis tako što je napisano da su sudovi proglašeni nelegitimnim, ali ne i njihove odluke. Istovremeno, i formalno je poništeno više od 15 represivnih zakona iz doba diktature (prestali su da važe kada je donet prvi demokratski ustav, ali je i dalje postojalo "pravno dejstvo" koje su izazivali). Reč je o pravnoj finesi koja sada dozvoljava onima koji se smatraju oštećenima, ili članovima njihovih porodica, da pred sudovima pokrenu pojedinačne postupke za anuliranje odluka frankističkih sudova. Jedan od predlagača zakona kaže da ova mera "pokazuje put ka pravdi, ali ne donosi presude".

Kako će u praksi izgledati definitivni raskid sa frankizmom tek će se videti. Prvi test biće 20. novembar, na 32-godišnjicu smrti generalisimusa Fransiska Franka. Njegove, ne brojne, ali obično bučne pristalice okupljaju se u Madridu svake godine na taj dan i odlaze u obližnju "Dolinu palih", gde je Franko sahranjen. Učiniće to, bez sumnje, i ove godine, ali problem je u tome što "Dolina palih" po novom zakonu prestaje da bude "hram frankizma" i postaje mesto "zajedničkog sećanja". Činjenica je da u "Dolini palih" počiva verovatno više republikanaca nego falangista (broj onih koji su bezimeni preneti iz masovnim grobnica i sahranjeni u "Dolini palih" nikada nije precizno utvrđen, računa se da ih je između 40.000 i 60.000), ali je ovo mesto bilo i do danas ostalo simbol frankizma. Franko je naredio na istom mestu sahranjivanje i republikanskih žrtava da bi malo popravio svoj međunarodni imidž, ali je sve urađeno prilično trapavo, bez precizne evidencije i bez saglasnosti familija žrtava. Za početak, neki stanovnici mestašca Prado pored Madrida u kome je Franko živeo i u kome se glavni trg zove "Plasa de kaudiljo", nisu nimalo saglasni sa promenama. Za njih je njihov slavni komšija bio i ostao "kaudiljo" (vođa). Izvesni Alfredo (72), nekadašnji pratilac Franka, kaže: "Kome smetaju simboli frankizma i zašto? Karilja (bivši lider komunista, prim .aut.) proglašavju počasnim doktorom i niko ništa ne kaže. Hteo neko ili ne, istorija se ne može izbrisati."

Isto to, samo malo drugačije rečeno, misle i neki od lidera Narodne partije. Major Oreha, bivši ministar unutrašnjih poslova u vladi Hosea Marije Asnara, u intervju za "Vos de Galicija" iz Korunje, kaže: "Zašto bismo osuđivali frankizam ako su ga tolike španske porodice doživljavale prirodno? To je deo španske istorije koju ja ne mogu da osudim, jer je svojevremeno predstavljao većinsko mišljenje Španaca."

Na primedbu da su su mnogi Nemci i Rusi podržavali nacizam i staljinizam, Oreha odgovara: "U ratu postoje dve strane, a u nacizmu samo jedna. Diktatura? Takođe su postojale dve strane, jer je frankizam bio posledica građanskog rata u kome su bile dve strane. To se ne može izjednačavati sa nacizmom."

Eduardo Saplana, potpredsednik Narodne partije, ironično kaže da "neki u vladi imaju nemirnu savest, jer ni oni ni njihove familije nisu bili ni proterani ni proganjani, nego su veoma dobro živeli u doba Franka"... Bez navođenja imena, Saplana je mislio na socijalistu Marijana Fernandesa Bermeha, čiji je otac bio falangista....

TEŠKO NASLEĐE: Od silnih spomenika Franku danas su "na nogama" još dva, jedan u Santanderu i drugi u Melilji, delu Španije na tlu Afrike. U oba grada na vlasti je Narodna partija. Zanimljivo je da je spomenik u Melilji bio sklonjen, ali je "na zahtev naroda" vraćen. U susednoj Seuti nema spomenika, ali ima dosta simbola frankizma, a lokalna vlast je najavila da "nema nameru da bilo šta sklanja", jer ovde postoje "simboli svih epoha". Gradonačelnik Santandera Injigo de la Serna kaže da postoji dogovor o uklanjanju spomenika Franku, ali da "još nije došao na red". On očekuje da će se to dogoditi početkom 2008, jer će se na tom mestu graditi podzemni parking. Obećava da će se spomenik ukloniti "javno i u po bela dana, a ne u cik zore kao u Madridu". Zanimljivo mišljenje izneo je Migel Anhel Revilja, vrlo popularni predsednik regiona Kantabrije, čiji je glavni grad Santander: "Ja sam protiv rušenja i uklanjanja spomenika... Spomenik Hitleru? Što da ne, bar bi narod imao priliku da ga pljuje..."

Posao uklanjanja simbola frankizma neće biti nimalo lak, ne samo zbog otpora onih koji se sa time ne slažu već i zbog niza praktičnih razloga. Mnogi amblemi, gravire, čitave fasade, nose jasne oznake perioda istorije koji sada treba da se obriše.... U Korunji je nemoguće proći ulicama a ne naići na neki od simbola frankizma. U njegovom rodnom Ferolu, takođe u Galiciji, na broju 136 u ulici Marije od Ferola, stoji narodna posveta Fransisku Franku Bahamonteu... U Andaluziji je 2000. uklonjeno 56 "sećanja" na Franka, ali je preživela ulica Karera Blanka, jednog od najbližih Frankovih saradnika koga je ETA ubila u spektakularnom atentatu 1973. U Valensiji, gde je na vlasti PP, predsednica regiona Rita Barbera kaže da je donošenje zakona "istorijska greška", ali je rekla da će poštovati zakon "za razliku od nekih koji ne poštuju Zakon o zastavi" (Narodna partija insistira na kršenju tog zakona, jer se na mnogim opštinama u Kataloniji i Baskiji ne vijori i državna zastava). Na Tenerifi glavna avenija i dalje zove se "Rambla del general Franko" i na čitavom Kanarskom arhipelagu postoje nebrojeni simboli frankizma. U Saragosi (provincija Aragon) takođe ima ostatatka koji će biti uklonjeni "kad zakon to naloži". Esperanca Agire (PP), predsednica regiona Madrid, ocenila je zakon kao "simptom totalitarizma". Na objektima koji su u gradskoj nadležnosti nema znakova frankizma, ali ih ima na zgradama odbrane, policije, Ministarstva finasija, pa čak i u kompleksu Monkloa u kome "stanuje" vlada. Iz manjih gradova stižu poruke da će se zakon poštovati iako nisu svi saglasni sa njim, ali ostaje da se vidi kako će to izgledati u praksi.

Zakon jasno razdvaja dve faze: građanski rat i diktaturu. U prvom slučaju dozvoljava postojanje "nekontrolisanih represalija" od strane republikanaca, ali insistira na razlici između frankističkih legalnih sudova i akata pojedinaca sa republikanske strane koji su ostali nekažnjeni.

Istorijsko pomirenje ili produbljivanje istorijskih razlika?

Govor kapetana Luke Ðuraskovica
Govor komandira prve cete, Cetrdesetog pesadijskog puka, kapetana Luke Ðuraskovica, vojnicima na dan 26. maja 1940. u Pomoreki, kod Brezovica. (Ceta postrojena u razvijenom frontu, prisutni vodnici)
"Slusaj 'amo! Mi zivimo u ozbiljno doba i svaki od vas znade zasto ste tu. Svi ste skoro vec stariji i zenjeni ljudi, vi citate novine, je li tako. Ako nam ko pruzi rat, jebo ga otac, mi cemo prihvatiti i ratovati. U tom slucaju, jebo mu pas mater, morali bi mi da primimo borbu, pa makar svi izginuli. To bi bilo od nas casno, je l' tako! Nasi susedi 'Talijani, e to su kurve jedne. Oni, jebo im pas mater, boje se ratovanja, a hoce da dobiju zemlju bez krvi. Oni, fukare jedne, kazu da imaju pravo na Dalmaciju. Jeste, dobice, ali kurac. Je l' tako? A zar mi nemamo pravo na Trst, Istru i druge nase krajeve? Pa dabome da imamo! Sada se prave prijatelji, a sutra napali bi nas, kurve jedne! Jer vam je to jasno! Jebo im pas mater, samo neka dodu, poslacemo ih u pizdu materinu!

Drugo: mi, juzni Sloveni, bili smo i jesmo najbolji vojnici Evrope. Je l' tako? Dabome da je tako i tako treba da bude! Musolini je dosta ucinio za Italiju. On je mnogo dao Italijanima, al' ih nikad nece naciniti hrabrima, makar im kurac dao, nece moci da im da srce junacko. Je l' tako? Je l' vam jasno!

E, drugo kazu 'Talijani. Oni vele: kod nas je sve motorizovano. Nasi su mitraljezi FIAT, nasi su tenkovi FIAT, nasi su avioni FIAT i sta sve ja znam... u picku materinu. Znamo mi to, ali je u njih i srce FIAT, jebo ih sveti Jeronim na nebu. Samo ima jedno, oni nas ne znaju, picka im materina! Je l' tako? Dabome, bas tako, i tako treba da bude.

Drugo: hoce da nam budu kuratori, da garantuju nase granice, pizda im materina. 'Talijani i ko zna koji kurci - Nemci, Englezi, Francuzi, Japanci, Kinezi i drugi, pa cak i Drustvo naroda. A sta se nas ticu njihove garancije, pizda im materina. Znamo mi sta su to garancije. Kurac garancije. Jebo im pas mater, garancijsku i kurvarsku!

Drugo: Svi vi znate da se nasa vojska najbolje hrani. Je l' tako? E, kad je tako, onda hrana treba da bude jos sto puta bolja. Imamo kuvare, jebo im pas mater, jos i ne valjaju. Pa dobro gde su ti kuvari, jebo im pas mater svima odreda. Dezurni, deder zovni mi kuvare, pizda im materina... Pa dobro kuvari, jebo vas sveti Jeronim na nebu, poslacu vas sve da terate mitraljeze u brda, u pizdu materinu, pa da vidimo da li ce hrana biti bolja... Jebo vam pas mater kuvarsku! Je l' tako? (Kuvar Trobec javlja se: "Ali gospodine kapetane, iz griza se ne more...") -"Kus, nista te nisam pitao. Mars u pizdu materinu. Jebo ti pas mater kuvarsku. Kad te raspizdim pretvoricu te odma' u mitraljez."

Drugo: Gde je tu onaj koga su ubile gace? Aj, tu je! E, bas tebe cu poslati na 'Talijane, jebo te mitropolit. I ti si mi kurcev vojnik i ubile te gace... Slusaj 'amo i sta se smejes?... Svi vi znate da ima i drugih kojima se hoce nasa zemlja, pizda im materina! Eno gore one ciganske kurve, kazu da im pripada Srem, Banat i Baranja. Pa dobro, pizda im materina tatarska, sto ne dodu da uzmu pola Slavonije i Hrvatske, jebali ih njihovi grofovi, jebo pas mater njima i Hortiju i Telekiju i grofici Marici!

Drugo: je l' idete vi onako, preko noci malo u Domzale? A? Znam vas ja dobro. Sve ja znam, je l' tako? E, vidite to ne sme tako da bude. U nas postoji preki sud, pa tu nema vise sale. Odma' te streljaju, jebo te faraon!... Da li vi mislite tako?... Evo ide ti komandir negde tamo u pizdu materinu, vodnici sta ja znam gde, jebo ih Bog, i onako nista ne valjaju, podnarednici sede u kafani, a vi - u Domzale? Pa ti sad lepo dodu 'Talijani, pizda im materina! Kako bi to sve izgledalo! I kako bi nas fino udesili... majku im zicarosku! Pa to ne sme da bude. Jer vam jasno? Ne moze to tako kod nas da bude, kako je bilo kod Ceha. A, jok... Eto i to su kurve koje se uopste ne bore, nego samo polazu oruzje, kukavice, jebo im pas mater i njima! Pa evo i Poljaci, jebo ih sveti Jeronim, borili se... borili, a njihova gospoda ministri - tup u avione, beze kurve avionima pravo u Pariz. Nista manje u pizdu materinu, da tamo toboze vladaju, ali samo kome, picka im majcina! U nas ne sme da bude tako i ne moze da bude tako, naravno.

Drugo: Nije to sve sto sam vam kazao. Ama svi vi znate, pa vi ste pametni ljudi. Isli ste po svetu i sigurno ste videli lepu varos Temisvar? E vidite kazu Rumuni, jebo ih Bog otac: "To je nase"! Pa dobro sad, picka mu materina, sta je onda nase? Za koji smo krasni mi onda ovde i sta mi da branimo, kad nista nije nase? Pizda im materina! Pa, sta mi placamo toliko porez, kad je ovo tude? Je l' tako? Onda od nas nece dobiti niko nista! Dacemo im kurac tvrd, i to tvrd za mnogo godina. Neka dodu ako su junaci, a mi cemo s njima pravo u pizdu materinu, preko Drave i Save, pa makar svi izginuli!! Je l' tako?! I je l' vam jasno?! E pa dabome da jeste, jer drugcije ne moze i ne sme da bude! Naravno! ... A sad, vodnice, daj ljudima voljno!"

http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2010/0/26/88088/patrijarh.jpg

*pravo na zivot* ili *grobno mesto*.(chiche !)

Gospodine Homen, u mom cacanskom kraju od 1941.do 1945.godine ravnogorci su po naredbi ili uz blagoslov Draze Mihailovica ubili 702 svoja sugradjanina, od kojih je bilo usmrceno klanjem 209 (61 zenskog pola). Decembra 1941. godine i januara 1942.godine ravnogorci su uhvatili i predali Nemcima nekoliko stotina partizanskih boraca i saradnika koji su streljani kod Vojno tehnickog zavoda u Cacku. Sahranjivani su u zajednicke grobnice na nekoliko lokacija. Danas u zejdnickoj grobnici u Spomen-parku borbe i pobede (ukoliko su njihovi potomci uspeli da pronadju sve grobne lokacije).
Slicnu sudbinu je imao i 261 partizanski borac (od 350) koje su ravnogorci u Slovcu predali nemcima a ovi streljali na Krusiku u Valjevu 1941. godine. Desetina logorasa banjice streljano je u jajincima, ili Malom Pozarevcu, koji su takodje u masovnim grobnicama. Koji je moral ljudi koji tako uporno tragaju za *grobnim mestom* coveka koji je odgovoran za smrt vise hiljada boraca protiv fasizma, a koji ni sada nemaju posebna grobna mesta.
Dragoljub Dragan Subotic,
profesor istorije.


http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2010/0/26/88088/patrijarh.jpg

Spisak žrtava prvofebruarskog pokolja u Jagodini

1. ALTMAN DANICA, profesor - Rođena je 1916. u Jagodini. Školu je učila u Jagodini i Ćupriji a studirala u Beogradu i Dižonu (Francuska). Bila je udata za muzičara Nikolu (Herberta) Altmana, poljskog izbeglicu. Ubijena je pred dvoje dece, sa 24 uboda nožem. Njen suprug je uhvaćen nekoliko meseci kasnije i streljan u selu Loćiki.
2. AĆIMOVIĆ JOVAN - ŽAN, profesor - Rođen je 1907. u Ćupriji. Školovao se u Kragujevcu i Ćupriji a grupu za matematiku i fiziku studirao u Beogradu. Službovao je u Pljevljima, Ćupriji i Jagodini. Odbio je da se pridruži četnicima i kao "nacionalno nepouzdan" izboden noževima za vreme bekstva na ulici. Ostavio je suprugu i ćerku.
3. BOŠKOVIĆ ZORA, krojačka radnica - Rođena je 1922. u Jagodini, gde je učila osnovnu školu i Žensku zanatsku školu. Radila je kao fizički radnik na ekonomiji jagodinske Parne pivare a pred smrt kao krojačica u Fabrici šešira industrijalca Rota. Izvedena je iz kuće i sa još 4 lica streljana sutradan u selu Bresju. Bila je neudata.
4. GRUJIČIĆ SVETISLAV, sudija - Rođen je 1898. u Jagodini. Školovao se u Jagodini i Kragujevcu a u Beogradu i Parizu studirao pravo. Do bugarske okupacije 1941. službuje u Pirotu kada je postavljen za predsednika Sreskog suda u Jagodini. Bio je poznat kao antifašista a na sudu se zauzimao za simpatizere NOB-a. Zaklan je u kući, naočigled supruge i troje dece.
5. DIRAK ZORKA, berberski radnik - Rođena je 1918. u Končarevu kod Jagodine. Bila je udata za Todora Diraka. berberskog radnika, koji je sa bratom Nikolom, stolarskim radnikom, i ocem Vinkom, metalcem, bio u jezgru radničkog pokreta uoči rata. Oba brata su poginula kao borci u NOB-i, dok je stariji Vinko streljan 1943. Streljana je u Bresju, osta-vivši dvoje nejake dece.
6. ILIĆ SIMA, trgovac - Rođen je 1884. u selu Duboki kod Jagodine. Bio je rudar, fizički radnik i nabavljač stoke za Klefiševu Klanicu. Pred Obznanu postaje član KŠ, a od 1923. Nezavisne radničke partije Jugoslavije. Bio je hapšen od Nemaca a četnicima se zamera što je odbio da priloži novčanu pomoć. Ubijen je u kući, zajedno sa suprugom Zorkom.
7. ILIĆ ZORKA, domaćica - Rođena je 1886. u Subotici. Ubijena je zato što je uzaludno pokušavala da zaštiti supruga.
8. LOPIČIĆ ĐURA, profesor - Rođen je 1894. u s. Ceklinu (Crna Gora). Školu je učio u više mesta a u Beogradu studirao fiziku i hemiju. Uoči rata je službovao u Ćupriji i bio predsednik Prosvetno - kulturnog društva. Prelazi u Jagodinu ali ga i ovde proganjaju i hapse kao naprednog rodoljuba. Zaklan je u kući, pred suprugom i dvoje dece.
9. LUKIĆ BORA, trgovac - Rođen je 1897. u Jovcu kod Ćuprije. Bio je osnivač seljačkih zadruga i stranke "levih zemljoradnika". Sarađivao je sa Sretenom Žujovićem, Mirkom Tomićem, Milanom Mijalkovićem - Čičom i drugim komunistima. Optužen je da je pomagao ustanak i zaklan pred suprugom i ćerkom.
10. MATIĆ KOSTADINKA - Rođena je 1913. u Paraćinu. Pred rat prelazi sa porodicom u Jagodinu. Zaklana je u kući, kao simpatizer NOB-e.
11. MILjKOVIĆ DUŠAN, učenik - Rođen je 1925. u selu Belici kod Jagodine. Bio je učenik 5 razreda Učiteljske škole. Njegove dve sestre bile su u partizanima: Rada, borac Druge proleterske brigade, proglašena za narodnog heroja, i Radmila (streljanu na Banjici). Pripadao je ilegalnom omladinskim kružoku i sutradan streljan sa još četiri lica u Bresju.
12. MLADENOVIĆ SOFIJA, krojački radnik - Rođena je 1888. u Užicu. Izbačena iz službe u Čačku. uči u Zagrebu za krojačicu i prelazi u Skoplje. Bila je član KPJ od 1919. i blisko povezana sa Dimitrijem Tucovićem i Dušanom Dragovićem. Izveli su je iz kuće i ubili sa 38 uboda kamom.
13. NEŠOVIĆ TODOR, sudija - Rođen je 1897. u Štipu. Školu je učio u Štipu i Solunu, a u Beogradu studirao pravo. Službovao je u više mesta, sarađujući svugde sa narodnim pokretom. Bio je komunistički poslanik na izborimg 1920. u Bregalničkom srezu. Ovde je premešten 1937. i bio povezan sa Boškom Đuričićem. Odveden je u Bresje na saslušanje i streljan sa još 4 lica.
14. PANTIĆ MILORAD, sudija - Rođen je 1886. u selu Kopljari, kod Aranđelovca. Bio je član Socijaldemokratske partije i član KPJ, već od osnivanja 1919. Bio je komunistički poslanik u Tikveškom srezu 1920. i po nalogu KPJ branio ostale poslanike na poznatom Vidovdanskom procesu. Ubijen noževima u kući pred suprugom i dvoje dece, dok je sin Slobodan uspeo da pobegne.
15. RADOVIĆ DAMJAN, sudski pripravnik - Rođen je 1905. u selu Lukovu, kod Nikšića. Školu je učio u rodnom mestu a prava studirao u Beogradu. Izboden je noževima ispred kuće. Bio je neoženjen.
16. RADOSAVLjEVIĆ MILAN, obućarski radnik - Rođen je 1898. u Trućevcu, kod Despotovca. Učestvovao je u mađarskoj revoluciji 1919. pod Belom Kunom. Radio je u sindikalnom po kretu i pomagao ustanak 1941. Izboden je noževima, zajedno sa sinom.
17. RADOSAVLjEVIĆ BRANISLAV, učitelj - Rođen je 1922. u Jagodini, gde je učio školu i po čeo da radi kao učitelj. Već kao učenik 5 godine učestvuje u poznatom štrajku učitelja 1940. Bio je član ilegalnog omladinskog kružoka, koji je provaljen 1943. Izboden je u kući, braneći se uzaludno sa ocem, pred majkom i sestrom.
18. RISTIĆ MIROSLAV - POPAC, bravarski radnik. Rođen je 1921. u Jagodini. Bravarski zanat je učio u Beogradu, odakle se vraća nakon aprilskog bombardovanja 1941. Ovde je kraće vreme radio u fabrici glicerina, odbijajući da se pridruži četnicima. Bio je izuzetno talentovan fudbaler i vrlo omiljena ličnost. Ubijen je u kući, pred roditeljima i sestrom.
19. STOJKOVIĆ DRAGOMIR, bravarski radnik - Rođen je 1909. u Senjskom Rudniku, kod Ćuprije. Zanat je učio kod starog socijaliste Čede Đurđevića - Dome u Jagodini, pod čijim se uplivom rano uključuje u radnički pokret. Radio je na obnavljanju sindikalnog pokreta 1933. i KUD "Abrašević" 1935. Izboden je noževima, zajedno sa suprugom Katarinom, pred očima troje dece.
20. STOJKOVIĆ KATARINA, domaćica - Rođena je 1909 u Jagodini. Pomagala je ustanak 1941, prikupljajući pomoć za Beličku četu na Juhoru. Izbodena je noževima, zajedno sa suprugom, uspevši da rani jednog ubicu.
21. CANIĆ MIHAJLO, bravarski radnik - Rodio se 1922. u Jagodini. Učestvovao je u pripremanju zbora Udružene opozicije 1935, i radio na obnavljanju sindikata i KUD "Abrašević". Kao vozač kod Klefiša pomagao je ustanak 1941. Odveden je u Bresje na saslušanje i streljan. Ostavio je suprugu i dvoje dece.
22. STOJANOVIĆ BOŽIDAR - prosvetni radnik. Rođen je u Jagodini, izboden nožem u kući.[9]

[uredi] Kontekst masakra

Nakon ovog masakra niko od počinilaca ili organizatora nije pozvan na odgovornost od strane JVuO. Ovakav metod rada bio je uobičajen. Primenjivali su i ostali korpusi. Avalski korpus JVuO izvršio je tokom decembra 1943. i januara 1944. niz pokolja, među kojima je najmasovniji onaj u Vraniću 20/21. decembra 1943. Komandant Deligradskog korpusa major Brana Petrović na primer, izvestio je Mihailovića da su njegovi četnici blokirali Soko Banju i Sanatorijum za lečenje bolesnika iz kojeg su izvukli i streljali "15 intelektualaca, prve garniture komunista"[10]

http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2010/0/26/88088/patrijarh.jpg

Da li ovo Blic pravi feljton o potrazi za Drazinim posmrtnim ostacima? Evo vam ideje za feljton! Secam se coveka koji je svojim pisanim delom vise zaduzio Srbe od sve Drazine armije: pesnika Ivana Gorana Kovacica koji je napisao cuvenu poemu "Jama" o stradanjima Srba od ustaskog noza. Nijedan srpski pisac tako potresno nije osvedocio srpska stradanja. I.G.Kovacic je ubijen od strane cetnika negde u Bosni, nikada mu nije pronadjen grob. Molim da se pokrene akcija da se nadje grob pesniku, neratniku, nekom ko nije bio general i nije upravljao kvislinskim vojskama koje su saradjivale sa okupatorom! Dokle vise treba podvladjivati gubitnicima iz proslog rata! Bruka i sramota!

Kralj Aleksandar je preko celih grudi imao izrađenu tetovažu koja je predstavljala pruskog jednoglavog orla široko raširenih krila, s mačem u jednoj i šarom u drugoj kandži. Orao je krunisan heraldičkom krunom, nalik na krunu Svetog rimskog carstva nemačke nacije.

http://www.metacafe.com/watch/610662/drink_people_on_the_ravna_gora_place/