" odavde do vecnosti"

Ići dole

" odavde do vecnosti"

Počalji  Milan taj Čet Apr 26, 2012 3:37 pm

avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Dragisa je vecan, a publika poludela.?

Počalji  Milan taj Ned Avg 12, 2012 3:46 pm

Рани живот

Са шеснаест година одлучује да крене пешке из Крагујевца на пут "како би народ чуо његову музику". Са собом носи само гитару. Пут га одводи у Босну, где пише севдалинке: „У лијепом старом граду Вишеграду“, „Из Босне се једна песма чује“, „Босанске ме пјесме занијеше“, „Прођох Босном кроз градове“... које су одавна постале трајна музичка баштина.

После Босне, пут га води у Далмацију, где, инспирисан морем и бродовима, пише песме у духу далматиских народних песама: "О, липа ти незнанко", "О, бродићу бели", "Маре, Маре, срићо моја" (Кад си била мала Маре).

По повратку у Србију, ствара низ песама које су временом добиле статус изворних: "Стани, стани, Ибар водо", "Обраше се виногради доле крај Тополе", "Лепе ли су нано Гружанке девојке", "На Морави воденица стара", "Јесен прође, ја се не ожених", "Ајд' д' идемо Радо", "Сиромах сам, друже", "Хармонико моја", "Јутрос ми је ружа процветала" и многе друге.
Други светски рат

У Крагујевцу га затиче Други светски рат. Изведен је на стрељање у Шумарицама, међутим, један од Немаца га препознаје као композитора и он бива депортован у немачки град Дормаген. У Дормагену као ратни заробљеник проводи четири године. После завршетка рата, Недовић се враћа у родни град, и сазнаје да је велики број његових текстова уништен.
После рата

Ипак, наставља да компонује и пише песме. Са пријатељима оснива прво Удружење композитора и писаца песама са народним мотивима, а 1950. године оболева на плућима. Пише тужну песму "Плућа су ми болна", која је забрањена за јавно извођење због великог броја самоубистава. Умире 16 година касније од инфаркта. Иза себе оставља двоје деце, сина Александра и ћерку Раду.
Значај

Посебан печат који ће оставити у историји музике, огледаће се и у великој заоставштини од преко четири стотине песама, без којих данас не прође ниједна светковина у Србији, које се свакодневно могу чути на Баш Чаршији, као и у далматинском приморју.

Логично је да се постави питање како је и зашто име великог песника прекривено велом заборава?! Одговор, пре свега, задире у национално равнодушје којем су Срби према сопственој историји као народ склони.

Са друге стране, добри познаваоци српске музичке историје склони су уверењу да је Драгиша Недовић, као самоук музичар, био жигосан „као машински радник“, што је посебно рабљено у време соцреализма. А тај машински радник је спевао бесмртну песму „У лијепом стару граду Вишеграду“ које се, као то рече један Недовићев пријатељ, „не би постидео ни сам Алекса Шантић“.

Ова песма, која за већину људи и данас слови као изворна, написана је 1936. године и заштићена под именом „Јутрос рано слушам“ (У лијепом стару граду Вишеграду). По први пут је отпевао Химзо Половина средином педесетих година. Али више од 60. година ова песма певана је оскрнављена, јер је из ње избачена строфа у којој се говори о његовом повратку у Србију:[1]

Устај, испрати ме, морам да путујем/ у Србију идем, своме родном граду/ за тобом ћу Кико, вечно да тугујем/ зашто сам те саму оставио младу/.

У Врњачкој Бањи се сваке године, почев од 2006, одржава фестивал народне музике назван по Драгиши Недовићу.
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: " odavde do vecnosti"

Počalji  Milan taj Uto Jul 16, 2013 2:55 pm

Poslao : TNT
Datum : 29.10.2004.

Volio sam ga, volim ga, i voljet cu ga. Zasto?Jednostavno,
kad smo ga imali, imali smo SVE. I slobode, i para, i
najjaci pasos, i bezbrizno djetinjstvo, i lijepu mladost.
Boli me sto to nasa djeca nikad nece imati.Ko od nas ima na
zidu sliku SVOG predsjedika? Kojeg? Ja ga imam. Da me sjeca.
Jer niko mi ne moze izbrisati moja bezbrizna ljetovanja na
moru bez kinte, moj dusevni mir (koji sam mislio da MORA
biti tako), a on je tome bio zasluzan. Mozda ove mladje
generacije ne misle tako, ali uz duzno postovanje, tako je
bilo. Nije nama bilo bitno u Cajevcu, KAB-u, basti doma jna
itd. i td. kako se ko zove, ko mu je otac, mati iz kojeg su
kraja, bili smo RAJA. Kad su dosli njegovi robijasi na
vlast, sve se usralo. Zasto nasa djeca nisu imali to sto mi,
zasto ne kontove kod parkica, kod kina Palas, Kozare? Zivot
tece dalje, sve se promijenilo i mijenja. Pricajte djeci o
nasoj lijepoj mladosti. A mi? Samar na ledja, i vozi dalje.
Sve kao neki neodsanjani san i teska mora. Nemojte se
zavaravati. Nije nama dobro. Dobro JE BILO.

Sad Sad 
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Secanja,

Počalji  Milan taj Ned Avg 11, 2013 6:22 pm



ISTOČNO SARAJEVO - Gavrilo Princip (61), imenjak i potomak aktiviste „Mlade Bosne“ koji je 1914. atentatom na austrougarskog prestolonaslednika Franca Feridnanda izazvao Prvi svetski rat živi u Istočnom Sarajevu, gde izbegao iz Hadžića.

„Ime sam dobio tako što su se ovi moji svi mrtvi ponapijali kad sam se rodio, pa su pomislili kako bi bilo zgodno da se zovem - Gavrilo. Ništa im drugo nije palo na pamet“, priča Gavrilo Princip Treći, koji radi u bašti hotela „M3“ u Istočnom Sarajevu.

Potomak i imenjak aktiviste Mlade Bosne koji je pre 99 godina u Sarajevu izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, sa svojim čuvenim pretkom deli samo ime i poneku maglovitu uspomenu, satkanu uglavnom od porodičnih priča iz detinjstva.

Sa roditeljima Markom i Dragicom, koji su pune četiri godine čekali da dobiju naslednika, veći deo detinjstva je proveo u kući u sarajevskom prigradskom naselju Hadžići, u kojoj je nekada živeo i „onaj“ Gavrilo.

„Sada su tu prostorije Opštine. Jednom je neki čovek dolazio u Opštinu, pa mi kaže: 'Ma, nekako si mi poznat, samo ne znam odakle...' 'E, rekoh, 'ja sam ti iz ove druge sobe!“, kroz smeh priča Gavrilo. „U istoj kući rodio se i narodni heroj Slobodan Princip Seljo, i Gavrilo, i Slavojka, najstarija ćerka mog đeda Jove, Gavrilovog rođenog brata, koja je bila lokalna lepotica. Jednom su je u hotel Evropi birali za Miss... Bile su njih tri sestre: Slavojka, Vukica i Brana. Slavojka je umrla mlada zbog nekih komplikacija u trećoj trudnoći. Imala je dvoje dece: sina Slobodana, koji je u Beogradu, i ćerku Vesnu koja danas živi u Pitsburgu, u Americi. Druga sestra, Vukica, udala se za Ibru Latifića, koji je bio direktor republičkog Zavoda za statistiku, i živeli su u Sarajevu, u ulici Mehmed-paše Sokolovića, dok Ibru nisu prebacili u Beograd da bude direktor saveznog Zavoda. A Brana se udala za nekog Milovana Pejanovića, koji je bio predsednik Vrhovnog suda Srbije. Imali su tri sina“, nabraja Gavrilo detalje iz porodičnog stabla Principa.

Principi su poreklom iz sela Obljaj kod Bosanskog Grahova, nedaleko od granice s Hrvatskom. Majka Gavrila Trećeg, 92-godišnja Dragica Princip, koja živi u Bratuncu, pamti da porodica nikada nije spadala u red imućnih, ali se pristojno živelo. Gavrilo Princip imao je dvojicu braće, Jovu i Nikolu. Jovo je bio najstariji i nakon što je u Hadžićima otvorio strugaru i trgovinu drvetom pozvao je svog najmlađeg brata Gavrila, za kojeg je bio jako vezan, da dođe živeti kod njega. U sećanje na brata atentatora, koji je umro od tuberkuloze 1918. u tamnici logora Terezijenštat, Jovo je i jednom od svojih sinova dao ime Gavrilo.

„Taj Gavrilo Drugi, sin od mog đeda, tatinog strica Jove, negde početkom Drugog svetskog rata pokušao je da iz Bosne pređe u Srbiju. Nastradao je u Bosanskom Brodu. Krenuo je iz Sarajeva vozom i neko ga je prepoznao, skinuli su ga s voza i više se nikada o njemu ništa nije čulo“, priča Gavrilo Treći. „Moj otac je inače celog života radio u drvnoj industriji u Hadžićima, a ja sam završio osnovnu školu u Hadžićima, Prvu gimnaziju i Ekonomski fakultet u Sarajevu. U Hadžićima sam živeo sve do ovog rata, dok se Srbi nisu iselili... Svi su lončići ovde u Bosni polupani... Što je valjalo, sve su pokvarili, što se imalo uzeti, to su pokrali, i sad živimo – 'nako... K'o u onom Kenovićevom filmu, kad na tabli piše: Zabranjeno sedit' 'nako. E, i mi smo ti ovde 'nako.“

Sarajevo, Beč i ostatak Evrope pripremaju se za narednu godinu i obeležavanje stogodišnjice Sarajevskog atentata, koji je bio uvod u Prvi svjetski rat. Gavrilovih stopa već odavno nema u sarajevskom asfaltu, a istoričari i političari i dalje vode „večnu“ raspravu: jesu li članovi Mlade Bosne bili heroji, ili teroristi? „Znaš kako, ja se ravnam prema onome što su nas učili u školi i kako nam je u čitankama pisalo: Mlada Bosna je bila revolucionarna organizacija bosanske mladeži, čiji su članovi bili i Srbi i Muslimani i Hrvati. Bilo i mlađih, bilo i starijih... Nekada su bili i sportski klubovi kod nas koji su nosili ime Mlada Bosna, pa se onda iz nekih razloga to počelo menjati, kako su se vlasti smenjivale...“, kaže Gavrilo Treći.

Omiljeni ili ne, okupatori ili oslobodioci, činjenica je da su Franc Ferdinand i njegova supruga ubijeni mecima iz Principovog pištolja tog 28. juna 1914. godine u Sarajevu. A nakon atentata, nimalo svetloj budućnosti nisu se mogli nadati ni članovi porodica pripadnika Mlade Bosne, koji su bili proterani ili uhapšeni, a mnogi su završili u austrougarskim logorima.

„Gavrilova braća, Jovo i Nikola, prvo su bili u koncentracionom logoru u Doboju, a posle toga su premešteni u Arad, u današnjoj Rumuniji. U Aradu je u to vreme živelo dosta Srba koji su otkupljivali logoraše i uzimali ih kao radnike na svojim imanjima. Tako su i Gavrilova braća na kraju završila kod tih porodica“, priča Pržulj. „Najviše je nastradala porodica Nedeljka Čabrinovića. Njegovu babu su odmah obesili, bez ikakvog suđenja, oca su mu strpali u zatvor, a majku i četvoro dece su proterali u Trebinje, odakle su otišli u logore... Nedeljkov brat je u to vreme imao četiri-pet godina, a umro je pre nekoliko godina u Sarajevu. On mi je ispričao celu tu njihovu porodičnu istoriju – od proterivanja iz Sarajeva, preko Trebinja, do logora kod Bosanske Krupe, Osijeka...“.

Ni rođaci drugih članova Mlade Bosne nisu mnogo bolje prošli. Muški članovi porodica većinom su mobilisani u austrougarsku vojsku. Po zakonu, trebali su biti šest mjeseci na frontu, a šest kod kuće. Ali kako bi pokazali lojalnost prema Austro-Ugarskoj, mnogi su dobrovoljno produžavali svoj boravak na frontu i odricali se odsustva. U vrijeme kada je izvršen atentat, Gavrilo Princip još nije imao 21 godinu i po tadašnjim zakonima nije bio punoljetan. Da bi mu mogli suditi kao punoljetnoj osobi, austrougarske vlasti tražile su od jednog sveštenika da mu prepravi datum rođenja u krštenici i pomjeri ga za mjesec unaprijed. Sveštenik je odbio da to uradi i objesili su ga, govori Gavrilov prijatelj novinar Goran Pržulj:

„Godine 1917. svi zatvorenici koji su izdržavali robiju u teškim tamnicama prebačeni su u Zenicu, gdje su imali bolji tretman, a i bili su bliže svojim porodicama... Gavrilo je u to vrijeme još bio relativno dobrog zdravlja, uprkos tome što mu je amputirana ruka. Dobio je rješenje da ide za Zenicu, ali u posljednjem trenutku su mu to rješenje ukinuli. Držali su ga u okovima do kraja života, iako je 1916. donesen zakon prema kojem zatvorenici više nisu smjeli biti okovani.“

Gavrilo Treći unapred strahuje kako će preživeti iduću godinu i obeležavanje stogodišnjice atentata sada kad su ga „otkrili“ novinari.

Gavrila Trećeg retko ko zove po imenu. Svi ga poznaju po nadimku - Bato. A kad nekome kaže kako mu je pravo ime, reakcije su različite: „Uglavnom je ljudima to simpatično, šaljivo, malo se i iznenade... A ove mlađe generacije skoro i ne znaju ko je bio Gavrilo Princip, pa im to ništa i ne znači.“
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: " odavde do vecnosti"

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu