Tito - Crveno i crno

Strana 3 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Crveno, crno i zeleno... ?

Počalji  Milan taj Sub Dec 12, 2009 11:54 pm

Iako je prošlo već petnaest godina od raspada Jugoslavije, u Beogradu se još pod strogim nadzorom čuvaju dosjei o tajnom djelovanju jugoslavenske vlasti. Kao što je poznato, bivša Jugoslavija na čelu s Josipom Brozom Titom, jednim od osnivača pokreta nesvrstanih, javno je podržavala sve oslobodilačke pokrete u svijetu, ali šira javnost nikad nije bila upoznata s činjenicom da su Tito i tadašnje vodstvo Jugoslavije slali dragovoljce da ratuju na strani tih oslobodilačkih pokreta.

Reporter Večernjeg lista došao je do senzacionalnog otkrića da je Josip Broz Tito 1948. godine poslao jednu diviziju sastavljenu od iskusnih i dobro izvježbanih partizana da ratuju na strani Arapa u I. arapsko-izraelskom ratu. Istodobno je skupina od 150 ustaša iz Handžar divizije, koji su u međuvremenu oslobođeni iz talijanskih logora, krenula istim putem – ratovati na strani Palestinaca i Arapa. Tako su u Vojsci spasa, koju je osnovala Arapska liga, rame uz rame protiv Izraelaca ratovali negdašnji ljuti neprijatelji – partizani i ustaše.

Zatražili politički azil
Mnogi od tih boraca koji su preživjeli arapsko-izraelski rat odbili su Titovu naredbu da se vrate u Jugoslaviju te su zatražili politički azil u Kanadi, Australiji i Americi, a malobrojni, koji su se u međuvremenu oženili, ostali su živjeti u Libanonu. Pripadnici ustaškog pokreta i nekadašnje Handžar divizije, suočeni s neizbježnim suđenjem u tadašnjoj Jugoslaviji, ostali su živjeti u zemljama Bliskog istoka. Jedan od njih je i Kamel Rustomović, bivši pripadnik Handžar divizije koji živi u Beirutu. Danas umirovljeni libanonski časnik, 78-godišnji Kamel, oženjen Libanonkom, otac sedam kćeri i petorice sinova, nerado se sjeća ratnih dana. Premda je već 57 godina izvan svoje domovine, Kamel izvrsno govori bosanski jezik, no inzistirao je da razgovaramo na arapskom.
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Da je bilo crveno bilo je, da je sada crno crno je !

Počalji  Milan taj Čet Dec 17, 2009 7:28 pm

*Na sceni, politicko navijackoj sceni…punoj pretnji i smrtnih obracuna, *pesma* navijaca…(novi naziv za huligane)..koji vredja hiljade normlnih navijaca, na stadionima i pored malih ekrana, cuo se *stih*…*opasna si kao mija, procices kao curuvija*….mozda ova pesma i nije pretnja novinarki nego *velikom bratu medija*…Sorosu…*hulji sa posebnim potrebama*, pada u oci da pesmu nisu spevali SKOJ-evci…i slicni *omrazni likovi*….mozda su u zamenu za oteti amaterski sport, dostupan svim mladima oterani na *navijacku klupu*da se tamo dokazuju, navijac kao zanimanje…*profesionalni navijaci*….*kikiriki semenke, kikiriki semenke*..nesto drugo se nudi po tribinama, nesto mnogo opasnije od pesmice i pretnji…a, gde je *ministarstvo za saport i omladinu*…gde je *predsednik* omladine, sa *moralnim i politickim podobnostima*…bez kojih smo dobili *trazili ste gldaj te*, da uruci *stafetu mladosti* za ucinjeno…predsdniku Srbije, nemora Jugoslavije...*nije nadlezan za nju*.
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Tito crveno, a Zivkovic crno...xe,xe vino

Počalji  Milan taj Pon Feb 08, 2010 12:51 pm

Dragan Bisenić


U koga se to pretvorio Zoran Živković - u Vladimira Velebita ili u Koću Popovića? Sa stanovišta životnog zadovoljstva bilo bi mu bolje da krene Velebitovim putem - jer on samo što nije napunio sto godina, mada bi mu slave radi, iako, koliko se zna, ne piše pesme, bolje bilo da ga prati sudbina Koče Popovića.
Po vestima koje stižu, premijer Srbije u Vašingtonu igrao je obojicu prethodnika o istom trošku. Kada je pre neku nedelju video Kolina Pauela i ponudio mu hiljadu SCG vojnika da pomognu Ameriknacima u operacijama i intervencijama širom planete, Živković je krenuo utabanom stazom. On je verno "rimejkovao" dve situacije koje su se dogodilo pre pola veka, spajajući ih u jednu. Glavni protagonisti "prvobitne verzije" su več pomenuta dvojica slavnih diplomata Titove Jugoslavije, Popović i Velebit. U poluvekovnoj vremenskoj paraboli naći će se brojne podudarnosti i kontraverze. Današnja Srbija nema da ponudi ono što je imala Titova Jugoslavija, te stoga ne može da očekuje ni da će dobiti ono što je uspeo dugovremeni vladar. Tadašnja zemlja bila je siromašna, ali ne i konfuzna. Popović je ponudio 30 divizija od 500 000 ljudi, što je ipak nešto u poređenju sa 1 000 ovovremenih vojnika SCG. U vreme kada Americi tradicionalni saveznici ne daju nijednog vojnika, snaga gesta, čini se da postaje važnija od uverljive snage, tako da se može porediti bar utisak koje bi ove dve nejednake ponude proizvele.
Posle sukoba sa Staljinom, vođen nagonom za preživljavanjem, ali i odlučnošću da vodi samostalnu i nezavisnu spoljnu politiku, državni vrh je krenuo ka zapadu. Zapad, a pre svih SAD, odlučili su da podrže jugoslovenski nacionalizam koji je zemlju odvojio od sovjetskih satelita. Uspostavljena je zbunjujuća vojna saradnja dve države koje su bile na dve strane globalnog sukoba. Gotovo da je reč bila o saradnji među "neprijateljima". Ideološki na Istoku, Jugoslavija je strateški pristupila Zapadu. Ta dvojnost uzdigla je Titovu Jugoslaviju na globalnom planu uz rame dve supersile - SAD i SSSR, ali i na distancu od obe.

VELEBITOVA TAJNA MISIJA
Premijer Srbije potvrđuje da je samoinicijativno predložio američkom državnom sekretaru da i Srbija priključi svoje vojne kontingente američkoj vojsci, a upravo je tako, samoinicijativno, Velebit odlučio krajem 1950. da u toku svoje osmomesečne tajne misije u Vašingtonu počne razgovor sa predstavnicima Pentagona, CIA, Stejt Departmenta i Bele kuće i novinarima (od kojih su mnogi bili njegovi lični prijatelji), o američkoj vojnoj pomoći Jugoslaviji. Kada su Amerikanci, posle dugih noćnih razgovora u kući Averela Harimana, prihvatili da nakrcaju brodove oružjem i upute ih u Jugoslaviju, Velebit je izvestio Tita. Tito je, posle američkog zahteva da o ovoj stvari razgovaraju sa nekim "visokim oficirom", poslao tadašnjeg načelnika Generalštaba JNA Koču Popovića na dodatne razgovore u Vašington. Posle šestonedeljnih susreta u prestonici SAD, u pratnji Vladimira Velebita, Popović se preko Pariza vraćao u Beograd. U Parizu se sreo sa komandantom NATO, generalom Dvajtom Ajzenhauerom. Tada mu je ponudio isto ovo što je i Živković ponudio generalu Pauelu.
Ima li u analogijama susreta Popović - Ajzenhauer : Živković - Pauel ikakve jednačine koja bi mogla da ukaže na posledice koje bi bile slične onima od pre pola veka? Politički konteksst u kojem je došlo do susreta od pre pola veka ostavio je duboke tragove na ekonomski, vojni i politički razvoj Jugoslavije kao i na korene i prirodu angažovanja SAD, NATO i Rusije tokom konflikata u prethodnoj deceniji. "Ironično je to da je danas NATO tu gde je nekada bila Jugoslavija", napisao je pre dve godine novinar "Vašington Posta". Početak priče koja se okončala "ironično" nalazi se u 1950. i 1951.
Ono što su oni učinili blo je u skladu sa opštom strategijom NATO. Danas ta strategija nije ista. Viši direktor korporacije RAND, najmoćnijeg američkog trusta mozgova kada je reč o bezbednosti, i česti posetilac Beograda, Stiven Larabi jedan je od tvoraca "novog NATO" koji se širi i uključuje nove članove umesto da umre zajedno sa dobom za koje je stvoren - hladnim ratom. U intervjuu beogradskim novinama Larabi je jasno rekao da se od armije SCG očekuje da bude "kompatibilna" sa "novim NATO" i da bude u stanju da svoje vojnike šalje u zajedničke misije sa SAD i drugim saveznicima. Živković je obečao upravo ono što se i očekivalo. Ima li njegova ponuda istu vrednost kao i Kočino ignorisanje "doktrinarnih razloga?". Danijel Server je ponudu ocenio kao "najzad pozitivan signal iz Beograda". Očigledno je da za SAD vojna saradnja ostaje ključna forma saradnje i građenja međudržavnih odnosa.
Danas je Evropa na nogama. Evropa očekuje da Amerika okonča svoju svevlast. I pre pola veka, Evropa se budila stešnjena američkom arogancijom, očekujući radosnu vest o najavljivanom povlačenju s kontinenta. Proslavljeni ratni komandant američkih trupa, oslobodilac Evrope, Dvajt Ajzenhauer stigao je u Pariz, ali više nije bio tako dobrodošao kao 1945. Na aerodromu ga je dočekala masa od milion nezadovoljnih ljudi. "Ike, go home", tražili su demonstranti. U Francuskoj vladi sedeli su komunisti, a uticaj komunističkih i levičarskih partija bio je mnogostruko veči nego danas. Govorilo se da je Molotov jednim telefonskim pozivom u stanju da blokira Evropu. Ajzenhauera nije hteo da primi ni predsednik vlade Belgije, plašeći se da mu komunisti ne organizuju nemire pod prozorom.

SOVJETSKI IMPERIJALIZAM
U takvim prilikama našao se partner za razgovore. Načelnik Generalštaba JNA, pesnik i ratni komandant, general Koča Popović po povratku iz šestonedeljne tajne misije iz Vašingtona sreo se sa Ajzenhauerom 10. juna 1951. Upravo zbog atmosfere koja je vladala u Parizu, osoblje američke i jugoslovenske ambasade iz petnih žila trudilo se da sakrije i susret i mesto susreta da im za vreme razgovora demonstranti ne bi ubacivali Molotovljeve koktele u konferencijsku sobu.
Razgovor je počeo u devet sati ujutru u svečanom salonu rezidencije američkog ambasadora. To je sigurno jedna od najluksuznijih i najskupocenijih prostorija u diplomatskom svetu uopšte: pozlaćene štukature, brojna dela proslavljenih renesansnih slikara i venecijanska ogledala. U razgovoru sa američke strane, pored Ajzenhauera učestvuje pukovnik Vernon Volters, a sa jugoslovenske strane, uz Koču Popoviča, tu je otpravnik poslova jugoslovenske ambasade Slavoljub Petrović - Đera. Vernon Volters je umro pre tri godine kao slavni diplomata.
U svojoj karijeri bio je zamenik direktora CIA, a kao ambasador u SR Nemačkoj početkom osamdesetih izazivao je konsternaciju u Stejt Departmentu stalnim najavama da če se dve Nemačke ubrzo ujediniti. Govorio je četrnaest stranih jezika i po tome bio je apsolutni kuriozitet u svetskoj diplomatiji. Čitavog života gajio je veliku naklonost i simpatije prema Beogradu koji je više puta i posetio.
Slavoljub Đera Petrović danas je u penziji posle decenija provedenih u jugoslovenskoj diplomatiji.
Više od unutrašnjeg luksuza i sagovornike je trebalo da impresioniraju okolnosti razgovora: sa američkim oslobodiocem koji tek što je stao na čelo zapadnog vojnog saveza, NATO-a, ne žele da razgovaraju njegovi ideološki istomišljenici nego su sagovornici iz zemlje koja polako postaje ključni faktor američke evropske strategije - iz Titove Jugoslavije. O ovom susretu postoji i tačan transkript razgovora s kojeg je nedavno u Ajzenhauerovom arhiva skinuta oznaka "strogo poverljivo". Za Ajzenhauera činjenica da postaje "brat po oružju" ideološkog suparnika bila je zanimljiva i izazovna. On nije izdržao da ne pita svog jugoslovenskog partnera: "Ja dolazim iz zemlje demokratskog poretka, poretka u koji i sam duboko verujem. Vi ste iz komunističke zemlje. Možete li da zamislite da se vaši vojnici koji su iz vaše, komunističke zemlje, bore rame uz rame sa našim vojnicima protiv sovjetskih vojnika koji su takođe komunisti?". Popović je umirio Ajzenhauera: "Doktrinarni razlozi ovde ne igraju nikakvu ulogu. Sovjetski komunizam je imperijalistički", uzvratio je Popović.

FASCINANTNA PONUDA
Nije samo to obradovalo američkog generala. Prema Petrovićevom svedočenju, potonjeg američkog predsednika fascinirala je ponuda načelnika jugoslovenskog Generalstaba od 500 000 vojnika koji bi se stavili na stranu SAD i NATO bez obzira na ideološku kontroverzu ("jer je sovjetski komunizam imperijalistički"), a koje bi, razume se, zapadni vojni savez trebalo i da opremi. To i nije više bilo teško jer je glavni arhitekta strateškog položaja Jugoslavije u hladnom ratu, Dvajt Ajzennhauer, ubrzo postao predsednik SAD koji je u dva svoja mandata ispunjavao svoju zamisao o vojnoj konfiguraciji Evrope. Pre nego što če doči i Evropu, Ajzenhauer je presedniku Trumanu izložio svoju zamisao o odbrani Evrope. Pre toga, samo što je izašao kao pobednik u deulu sa britanskim admiralima o tome gde u toj strukturi pripada Jugoslavija. Britanski pomorci su tvrdili da Jugoslavija pripada mediternaskom ratištu, dok je Ajzenhauer tvrdio da je ona u evropskom ratištu. Ova debata imala je posledice u komandnim nadležnostima: da je prevladalo "mediternasko" shvatanje, Jugoslavija bi se nalazila u britanskoj komandnoj zoni, a ovako je pripala američkim "nadležnostima". Svoju strategiju Ajzenhauer je nazvao "obrnutim grlićem flaše" na čijem jednom kraju su bile skandinavske zemlje, a na drugom Jugoslavije. "Jugićima čemo dati oružje", rekao je u svom izlaganju Ajzenhauer. Amerika je to obilato činila u narednoj deceniji kada je Ajzenhauer u dva mandata biran za predsednika. "Jugoslavija je postala centralna tačka američke evropske strategije", zaključuje američka istoričarka Lorejn Lis. Vrednost američke vojne pomoči Jugoslaviji nikada nije tačno izračunata, ali ona uključuje izgradnju modernog vazduhoplovstva, vojnu industriju kao i prve "off shore" poslove u proizvodnnji naoružanja i municije za svetsko tržište koje je Jugoslavija dobila od Amerikanaca.
O ovim razgovorima i susretima u Beogradu se nikada nije previše govorilo. Zapravo, radije su se prećutkivali. Koča Popović u ispovesti Aleksandru Nenadoviću nijednom rečju ne govori o svojim vašingtonskim susretima. Tek nedavno je o njima govorio Vladimir Velebit. Ni tada nije bilo lako objasniti kako to da socijalistička zemlja prelazi na stranu "klasnog neprijatelja". Sekretar Komunističke partije Srbije, Blagoje Nešković, posle ovih razgovora demonstrativno je napustio Tita. "Zašto ti, Stari, nama iza leđa praviš dogovore sa Amerikancima", upitao je besno Nešković i zanavek otišao iz politike u svet nauke. Istina, on je o Kočinim susretima znao više od drugih jer su on i Koča Popović bili oženjeni dvema rođenim sestrama Perović. Da bi se poštedeli sličnih masovnijih reakcija kao i eventualnih optuž- bi za izdaju komunizma, u isto vreme dok su desetine hiljada bili izolovani zbog simpatija prema Sovjetskom Savezu, neposredni učesnici i najuže rukovodstvo koje je jedino imalo uvid u celokupni proces prelaska "na zapad" odlučili su se na višedecenijsko ćutanje.
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Ima svega to istina...repovi se vuku po RSK, RS...Kosmet..

Počalji  Milan taj Sub Feb 13, 2010 8:15 pm

Bedem prema istoku
Predrag Nedeljkov, 01.02.2008 Ocena:
3.83 (Glasova: 265)
[Oceni] Komentara: 72 [Postojeći komentari]
DA LI je Titova Jugoslavija bila član NATO? Odgovor na ovo pitanje je teži nego što to na prvi pogled izgleda. Američki senator Dvajt Ajzenhauer (zapovednik američkih trupa u Evropi tokom rata, i kasnije američki predsednik), 1952. godine, predložio je da Jugoslavija, zajedno sa Grčkom, Turskom, Španijom i Portugalom bude primljena u Severnoatlantski pakt. S vojnog stanovišta, to je bilo logično: NATO je u to vreme stvarao svoje južno “krilo”, četiri zemlje su bile “karike koje nedostaju” na jugu i njihov prijem bi trajno zatvorio pristup Sovjetima u Sredozemlje.
Britanci i Francuzi su bili, međutim, protiv pošto nijedna od ovih zemalja u to vreme nije bila uzorna demokratija, a NATO je ipak bio “savez demokratskih zemalja”. Ideja se nije dopala ni Titu koji je slutio da bi ga previše prisni zagrljaj Zapada vremenom koštao vlasti. S druge strane, ni sovjetska vojna pretnja Jugoslaviji nikada nije delovala sasvim uverljivo.
Staljin je u to vreme imao pune ruke posla u Koreji gde su ga Kim Il Sung i Mao uvukli u rat sa Amerikom i gde je tvrdoglavi kineski general Peng Dehvaj odlučio da sa svojih milion “dobrovoljaca” očita lekciju još tvrdoglavijem Daglasu Makarturu (sujeta će obojici doći glave: Makartur je izgubio predsedničke izbore, Peng je kasnije umro u Maoovom zatvoru, a u Koreji nije ostao ni kamen na kamenu). O pripremama Staljina za rat sa Titom kasnije je pisao samo prebegli mađarski general Bela Kiralji, a prebezima ionako niko ne veruje.
TITO i Truman su se zato odlučili na komplikovanije, ali politički oportuno rešenje. Pošto je američki Kongres na osnovu Kenanovih preporuka decembra 1950. godine usvojio Zakon o hitnoj pomoći Jugoslaviji, Tito je, mesec dana kasnije, i zvanično zatražio vojnu pomoć Zapada. U Jugoslaviju je 1951. došao senator Džon Kenedi, dok je načelnik Generalštaba JNA Koča Popović tajno posetio Pentagon, a rezultat je bio Pakt o vojnoj pomoći (MAP), koji je potpisan oktobra 1951. godine u Beogradu. Jugoslavija je uključena u američki Zakon o uzajamnoj pomoći (MDAP) prema kome su SAD, Britanija i Francuska počele da šalju oružje Jugoslaviji i do 1957. godine, kada je Jugoslavija raskinula ovaj sporazum, isporučeno je oko 93 odsto planirane pomoći u ukupnoj vrednosti od oko 15 milijardi dolara (dolar je tada vredeo četiri-pet puta više nego danas). Jugoslavija je dobila sve što su Amerikanci tada proizvodili osim atomske bombe (mlazni lovci, radari, helikopteri, tenkovi), a veći deo američkih tenkova je raspoređen u Postojni zbog straha Amerikanaca da bi sovjetska armija mogla kroz tzv. Ljubljanska vrata prodreti u severnu Italiju. JNA je postala četvrta armija na kontinentu, JAT je povećao flotu 100 odsto, a jugoslovenska vojna industrija je postala najprofitabilnija izvozna grana. Devedesetih godina Jugoslovenima će ovo oružje poslužiti da se međusobno poubijaju.
Sukob Staljina i Tita, 1948. godine, nije odmah izazvao promene u strateškim planovima Zapada koji su i dalje polazili od pretpostavke da u slučaju “trećeg svetskog rata” Trst, deo Austrije i Grčku nije moguće braniti i verovali da bi Italija bila izgubljena tri meseca posle sovjetskog napada. Tek juna 1949, Amerikanci
i Britanci su uključili Jugoslaviju u svoje planove verujući da bi “gubitak Jugoslavije i Grčke gotovo sigurno onemogućio efikasnu odbranu zapadne Evrope”. S Titom na svojoj strani verovali su da mogu da brane i Austriju, Grčku i Tursku jer je Jugoslavija prihvatila da čuva “Ljubljanska vrata” i prilaze Trstu, Gorici, Vilahu i Klagenfurtu s tri armijska korpusa i uz podršku NATO iz vazduha i s mora (general Omar Bredli je hteo da pošalje i kopnene trupe). U proleće 1952, američka Vrhovna komanda je želela da prerasporedi američke vojnike iz Trsta u područje Ljubljane, a formalni vojni sporazum nije potpisan pošto je Tito i dalje bio u sporu sa Italijom povodom Trsta.
Iako Tito nije hteo da uđe u NATO, Grčka i Turska su primljene 1952. godine i time je otvorena nova mogućnost vojnog povezivanja Jugoslavije sa Zapadom. Tito je iskoristio priliku i izrazio interes za grčki predlog o tripartitnom odbrambenom savezu Jugoslavije, Grčke i Turske. Na britansku inicijativu, tri zemlje su februara 1953. godine sklopile ugovor o prijateljstvu koji je predviđao koordinaciju vojnih komandi, Turska je aktivno zagovarala prijem Jugoslavije u NATO, a Tito se interesovao za Evropsku odbrambenu zajednicu i planove o stvaranju EZ. Jedino je Italija zbog Trsta bila protiv. Na kraju su tri zemlje na Bledu potpisale “Ugovor o savezu, političkoj saradnji i uzajamnoj pomoći” s važenjem na 20 godina. Ako mu “Balkanska federacija” nije uspela, Balkanski pakt jeste, Jugoslavija je posredstvom Grčke i Turske uključena u američke odbrambene planove i Tito je mogao da odahne. Nije ni slutio da je Milovan Đilas, po običaju, sve to shvatio na svoj način. U Koreji je potpisano primirje. Staljin je umro.
Staljinova smrt i borba za njegovo nasleđe su promenili vojno-politički položaj Jugoslavije i smanjili njen interes za približavanje Zapadu. Kada mu je sovjetski ambasador u Beogradu Vasilije Valjkov predao pismo Staljinovog naslednika Nikite Hruščova s predlogom o normalizaciji odnosa, u Titu se verovatno probudio komunista, smer jugoslovenske diplomatije se promenio, a Tito je počeo da koristi Balkanski pakt u cilju normalizacije s novim sovjetskim rukovodstvom. Još neko vreme će, međutim, morati da koketira sa Amerikancima pošto je sporazum o Trstu, tzv. Memorandum o razumevanju, sklopljen tek avgusta naredne godine i to posle krize u kojoj je Tito tenkovima hteo da uđe u Trst zbog brzopletog De Gasperijevog pokušaja da iskoristi njegovo otvaranje prema Moskvi.
Iako Jugoslavija nikada nije zvanično istupila iz Balkanskog pakta, Tito će na njegovu dvadesetodišnjicu lakonski odgovoriti da je on za Jugoslaviju ispunio svoju svrhu i da ga smatra dalje nevažećim. Hruščov i njegove ideje o destaljinizaciji izazvaće paniku u sovjetskom bloku od Budimpešte do Pekinga. Amerikanci su i dalje bili zadovoljni. Kada je 1954. godine posetio Tita na Brionima, tadašnji američki državni sekretar i žestoki antikomunista Džon Foster Dals je nadahnuto izjavio: “Moj najsrećniji dan u životu je bio dan kada sam upoznao maršala Tita”.
Đaci u jugoslovenskim školama i analitičari CIA su još dugo morali da pišu radove na istu temu.
(Nastaviće se)
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Brionski plenum

Počalji  Milan taj Ned Feb 14, 2010 7:14 pm

Piše Dušan Karić

Prenosimo dokument koji je jedan od osnivača OZN-e i UDB-e Dušan Karić dostavio predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću. U tom dokumentu navode se detalji u vezi sa Brionskim plenumom, održanim 1966. godine

Na sednici Gradskog komiteta SK Beograda 14. maja 1990. godine, jedan diskutant (Radosav Stevanović) pomenuo je jedan značajan problem za pretvaranje SK u modernu i savremenu društveno-političku organizaciju i novu stranku, rekavši da SK mora pre svega da raščisti sa nekim nerazjašnjenim pitanjima svoje prošlosti. („Još nemamo hrabrosti da se brzo izjasnimo o nekim spornim pitanjima naše prošlosti… o Golom otoku, o napadima na Josipa Broza Tita itd, jer ako to ne učinimo, biće to naša slabost u izbornoj trci“.)

Koliko znam, o oba ova problema, Golom otoku i napadima na J.B.Tita Savez komunista se u više navrata izjasnio. No, da li su ti problemi prelomni, ugaoni stubovi temelja iz istorije naše partije i zemlje uopšte, veliko je pitanje. Po mom shvatanju nisu. A nisu ni sporni. Međutim, najpresudniji, a sporni problem naše Partije i zemlje u celini, koji ni do danas nije razjašnjen, jeste IV Brionski plenum SKJ 1966. godlne – od koga nastaju svi sukobi po nacionalnoj, ekonomskoj i svim drugim linijama i od koga nastaju razaranja i raskol Saveza komunista i Socijalističke Jugoslavije, koji i do danas traju. Ova i ovakva zamena teza, ne postavljanje pravih i fundamentalnih pitanja i problema bili su česti u našoj predratnoj, ratnoj i poratnoj istoriji iz neznanja, neobaveštenosti ili pak sa određenom namerom. Setimo se samo problema Petka Miletića, osnivanja KP Slovenije i Hrvatske u okviru KPJ, Staljinovih i naših „čistki“ pre, u toku i posle rata, raznih poteza u toku i posle oko stvaranja i razvoja Socijalističke Jugoslavije, problema koga danas pokreće Dedljer itd. Postoje stotine problema iz naše bliske prošlosti, ali nijedan nije tako važan i sudbonosan za današnjicu kao što je to bio Brionski plenum 1966. godine.

KAKO JE DOŠLO DO PLENUMA

Izašavši iz sedmogodišnjeg sukoba sa Inform-biroom 1943-1955 godine

kao pobednik, KPJ i Jugoslavija – jedinstvenije nego ikad, sa širokim perspektivama za budućnost, na unutrašnjem planu jačanjem demokratizacije, pravne države, sloboda ličnosti i samoupravljanjem, a na spoljnom planu, sačuvavši svoju nezavisnost i samostalnost kako partijsku tako i državnu uz neprocenjivi doprinos za demokratizaciju i liberalizaciju svetskog komunističkog pokreta i uz zadobijanje značajne uloge u pokretu nesvrstanih i antikolonijalne borbe – naša partija i zemlja su mogle očekivati samo najbolje. Pogotovo ako se ovome doda još i jedinstvena socijalistička revolucija postignuta u NOR-u, kakvom se ne može pohvaliti nijedna zemlja koja je iz Drugog svetskog rata izašla kao socijalistička, te i Hruščovljeva „Kanona“ 1955. godine u Beogradu.

Međutim, kod mnogih vodećih ljudi naše partije, koji su živeli u SSSR-u ili na ovaj ili onaj način bili povezani sa organima ove zemlje, s obzirom na ogromne zasluge SSSR-a pre, u toku i posle rata, za ozdravljenje naše Partije i stvaranje socijalističke Jugoslavije, bez obzira na staljinističke greške, postojao je životinjski strah da će kad-tad platiti naš sukob sa Staljinom. Ovo je osobito bilo kod onih, koji su pre, za vreme i posle rata bili povezani sa obaveštajnom službom i Moskvom bilo Kominternovske, NKVD-ovske, vojne, MP-ove ili lično Staljinove. Oni su bolje nego iko znali o montiranom procesima pre i posle rata, na kojima su mnogi nevini članovi partija „priznavali“ svoje greške, i sami sebe optuživali. Tim članovima je stalno bila pred očima likvidacija Trockog u nekom dalekom selu Meksika, nekoliko godina posle raskida sa Staljinom, jer „nema oproštaja za one koji ne priznaju svoje grehe“. A naša Partija je dugi niz godina bila optuživana za frakcionaštvo, a tu i tamo i za „trockizam“. Za svakog člana Partije, optužba se mogla stvoriti-iskonstruisati, kao što je to učinjeno od IV-a za naše rukovodstvo i zemlju.

STALJINISTIČKE SNAGE

U toj i takvoj situaciji, 1962. godine Brežnjev sa staljinističkim snagama, počinje da ruši Hruščova i dolazi na čelo Polit-biroa SKP/b/. Hruščov je Beogradskom i Moskovskom deklaracijom i zvanično prihvatio Jugoslaviju i Savez komunista Jugoslavije kao nezavisne i slobodne, progresivne antiimperijalističke snage u pokretu nesvrstanih. Međutim, staljinisti sa Brežnjeva na čelu, nastupaju sa novom „teorijom ograničenog suvereniteta“ – što znači da svaka socijalistička zemlja mora, pre svega, da vodi računa i da se upravlja prema potrebama SSSR-a i njegovoj bezbednosti, a tek onda o svojim interesima i drugom. Stara parola „revolucionarnost i progresivnost svake komunističke partije i njenih članova meri se po odanosti i ljubavi prema SSSR-u“, zamenjena je sada agresivnom Brežnjevljevom „teorijom“. Sve je dozvoljeno jer cilj opravdava sredstva. Tako je jedan od starijih sovjetskih obaveštajaca vojne obaveštajne službe „rezident“ Ivan Stevo Krajačić, preuzeo na sebe zadatak da dovede Jugoslaviju u ovo jato.

U nedeljniku NIN, od 17. septembra 1989. godine, Dedijer piše da je Ivan – Stevo Krajačić po uklanjanju Gorkića, preuzeo rukovođenje IV odeljenja Sovjetske obaveštajne službe. Tito je hteo da angažuje Krajačića za partijske zadatke, a iz Moksve je došao zahtev da Krajačić preuzme rukovodstvo Četvrte sovjetske obaveštajne službe. Tako je Krajačić, sve do svoje smrti, bio rezident ove obaveštajne službe, ne samo za Jugoslaviju nego i za neke susedne zemlje. U materijalima, pak za IV tom Novih priloga za biografiju Josipa Broza Tita, Dedijer u Politici od 26. aprila 1990. godine piše: „da je Ivan Stevo Krajačić od 1942. godine bio glavni rezident sovjetske vojne obaveštajne službe u Jugoslaviji i nekim susednim zemljama“ (Ovim, verovatno misli da je taj posao preuzeo posle pada Antonova-Srebrnjaka 1942. godine u čijem stanu je tada uhapšen Andrija Hebrang).

Međutim, ova dva zaduženja po datumu i vrsti obaveštajne službe (vojna ili NKD-ova) treba dopuniti i „dinamitaškim“ delovanjem Krajačića u Španiji za vreme građanskog rata, da bi se znalo od kada je radio kao Sovjetski agent kao i o Krajačićevoj ulozi u eksploziji municije 1941. godine u Smederevskoj tvrđavi i njegovim delovanjem preko Ilije Hariša „Gromovnika“ u toku NOR-a u Slavoniji.

Za kontinuitet delovanja Krajačića kao Sovjetskog agenta, danas je manje važno njegovo delovanje u Španiji i Slavoniji. Međutim, eksplozija u Smederevskoj tvrđavi 1941 godine, donela je Krajačiću najviše sovjetsko vojno-političko odlikovanje, Lenjinov orden. Dobio ga je krajem rata, u maju 1945. godine, mimo Tita i drugih proslavljenih rukovodilaca NOR-a naše zemlje. Svi smo tada bili začuđeni, kako to i zbog čega da ministar unutrašnjih poslova Hrvatske, čovek koji se ničim posebno nije istakao u Narodnooslobodilačkoj borbi – NOB-u, dobija ovako visoko vojnopolitičko odličje. Svi smo se pitali, kako to da čovek, koji je u ratu do 1943. godine, bio nekakav ilegalac (sada se zna, da je za to vreme imao nemačka i ustaška dokumenta i prividno, da bi se kamuflirao, bavio nabavkom prehrane za nemačku i ustašku vojsku u Slavoniji i Sremu) a od 1943. godine se muvao po regionalnim štabovima i pozadinskim organima, dobio prvi u Jugoslaviji Orden „Lenjina“. Ovo je do danas ostalo neobjašnjeno i gotovo nepublikovano. Verovatno zbog toga, što je nepopularno slaviti akciju Sovjetskog obaveštajca iz Zagreba, u kojoj je prilikom eksplozije u Smederevu, poginulo oko dve hiljade nevinih Srba.

Jedan od najtežih problema nemačkog „blitz krieg“ protiv SSSR-a, za čitavo vreme rata, bio je dotur materijala. Sovjetske pruge su i danas, šireg koloseka od evropskog standarda. (za 9 cm) Zato su Nemci prikupljali ratni materijal u Smederevu (tvrđavi), a na ratištu žurili sa davanjem Ukrajine, Odese i Krima – kako bi taj materijal brodovima spustili niz Dunav i preko Crnog mora snabdevali svoje trupe.

SOVJETSKI OBAVEŠTAJCI

Zadatak sovjetskih obaveštajaca bio je da to omoguće. To je za njih bilo glavno.

Za nas, Jugoslovenske komuniste i partizane u vreme priprema ustanka i njegovog izvođenja, najvažnije je bilo organizovati ljude i voditi borbu, kako je to Ranković i rekao u intervjuu od 7. jula 1989. godine. „Ja nikad nisam bio aktivista koji je imao obaveze prema Kominterni i Staljinu. Sve što sam postigao u pokretu, borbi, revoluciji, postigao sam u zemlji, boreći se za organizovanje i jačanje kadrovske baze Partije za predstojeće istorijske događaje“. I tako smo i delovali. Pa i kada smo 1941. godine postigli početne uspehe, „Užičku republiku“, mi smo boreći se s Nemcima u okupiranom Kraljevu imali u svojim rukama, samo oko Kraljeva, sedam magacina bivše Jugoslovenske vojske sa avionskim bombama, eksplozivom i topovskim granatama (Lopatnica, Samaila, Mrsać, Vrba itd) i ni na pamet nam nije padalo da to uništavamo niti je to od nas traženo. Uljuljkivali smo se nadama da će nam doleteti neki Sovjetski avion (Čkalov je obleteo pol) ili da ćemo se dočepati neke haubice bivše vojske pa da to upotrebimo u borbi protiv Nemaca. Naša „vojnička“ pamet i iskustvo nisu dosezali čak ni dotle da to naoružanje iskoristimo za svoju odbranu. Zar bi Nemci u Prvoj ofanzivi mogli stići za samo jedan dan od Kraljeva do Užica da smo par avionskih bombi od 200 kila ukopali u stene Ovčarsko-kablarske klisure i srušili put? A Smederevo je bilo veliki uspeh sovjetskih agenata. Drugo je pak hipotetičko pitanje, šta je trebalo da rade ti agenti na svom terenu: Šta je sa ustankom u Hrvatskoj, šta sa Kerestincem itd.

Tito, koji je takođe bio povezan sa Kominternom odnosno sa SSSR-om kao obaveštajac i radio po direktivama Kominterne u predratnom periodu, čak i na razbijanju Jugoslavije, prosudio je i odlučio se na najriskantniji gest u svojoj karijeri početkom ustanka 1941. godine. Kada su iz Moskve stizali panični zahtevi da se krene u oružanu borbu protiv fašista, i kada su agenti morali sve češće da se javljaju sa obaveštenjem, svakodnevno ili bar 2-3 dana, odlučuje da prekine „pupčanu vrpcu“ sa svojom centralom i odlazi u partizane. Od njega nije bilo glasa čitavih šest meseci, kada se iz Foče odnosno Goražda javio 12/13 februara 1942. godine. Istina, Kopinič je u međuvremenu bio u januaru u Rogatici kod Tita i posle toga javio šta je u Ustanku postignuto. Ovakvo odsustvo od rada za Centralu u očima „Dede“ bilo je stavljanje glave na panj giljotine. Pogotovo da je „Deda“ znao, da je Tito podnosio ostavku posle poraznog povlačenja iz Srbije. All i tu, kao i kasnije, uspehom naše borbe, spasili su ga njegovi saborci: „Ne dolazi u obzir tvoja ostavka, sedi i ćuti, jer ako i ovo malo ljudi – boraca koje je s nama sazna da među nama u rukovodstvu ima neslaganja, sve će se raspršiti i otići dođavola“, navodno je na ponuđenu ostavku odgovorio Sreten Žujović – Crni, a što je i „Marko“ Ranković podržao, a zatim i ostali mlađi (Đilas, Kardelj, Lola Ribar).

Kako je „Deda“ i na Kopiničevo javljanje imao primedbi (oko „proleterske“ brigade), da je u tom trenutku postojala ikakva tehnička mogućnost, poslao bi nekoga, možda čak i Petka Miletića (umro u Alma Ati 1972. godine) da zameni Tita. Tako je i u burnim vremenima NOB-a i revolucije, Titu i pokretu uopšte stalno visio mač nad glavom. I samo masovna i uspešna partizanska borba, pod rukovodstvom Partije nas je održala. Veličinu i značaj te borbe i oduševljenje naroda nisu mogli da umanje ni Inform-biro ni epizodni slučajevi Hebranga i Žujovića. Naprotiv, Jugoslavija je zadobila ugled bez presedana u svetu, kao slobodna i nezavisna zemlja.

MAČ NAD GLAVOM

Još u vreme početka sukoba sa Inform-biroom, svi sovjetski agenti i „stanari“ koji su bili prvi na udaru i najuplašeniji, morali su se prvi i izjašnjavati o optužbama. Strah je tada zavladao Jugoslavijom. Istina, Tito se poslednji na IB-u izjasnio, a V Kongres Partije završio je uzvikom „Živeo drug Staljin!“. To samo govori o strahu koji se širio od vrha do dna i koji nam je nametnuo oštrinu postupaka kao što je onaj na Golom otoku. Krajačić je u tom pogledu ostao nerazjašnjen. No, jedan mali nedovoljno poznat detalj: Kada smo već pregrmeli prvi udar IB-a i održali se, Tito ga je negde 1951. godine izveo sa pratnjom iza Avale (Lovački dom) i direktno upitao: „Hajde, zašto ne izvršavaš zadatak koji si dobio?“. Krajačić je, navodno, priznao da je dobio zadatak da ga likvidira, ali da on to neće učiniti. I sam je bio svestan da i njemu, kao i Titu, preti mač nad glavom. No, ti se strahovi razlikuju po intenzitetu i zaslugama. Dolaskom Brežnjeva sa staljinističkim snagama na vlast, i njihovom „doktrinom“ ograničenog suvereniteta, situacija Jugoslavije se znatno menja, a strah kod „dužnika“ raste. I u toj situaciji, stari „rezident“ Ivan – Stevo Krajačić samoinicijativno odlazi u Moskvu, hvata veze sa Brežnjevljevim saradnicima i pristaje na „doktrinu“. Kad je svršio posao, dolazi kod Tita kome je navodno rekao: „Stari, spašeni smo!“. Ispričao je svoj razgovor sa kontaktima iz Moskve, a čime se „Stari“ složio. „Ali oni traže da uklonimo sve one koji su navodno za slobodnu i nezavisnu Jugoslaviju“, što je ostalo pod sumnjom i kolebanjem, no na kraju je i to prihvaćeno. „Titu je bilo teško odreći se Rankovića i onih slobodarskih kadrova Partije, koji su ga stvorili i održali“.

Krajačić je vredno radio. Naširoko je vrbovao saradnike pod Titovom firmom, a na drugoj strani, stalno stavljao Tita u „makaze“: „Ti ili on“. Izolacija preko Jovanke i „mlađih“ funkcionera rađena je smišljeno i po njegovim uputima. „Stari“ mnoge stvari nije ni primećivao niti je pak na kraju imao snage da se odupre. Državna bezbednost je odstranjena od Šefa države, a porasla je uloga vojne bezbednosti, koja se, protivustavno počela baviti i civilima (Ozvučili su Kabinet predsednika srpske Vlade Slobodana Penezića „Krcuna“ i nametnuli kontrolu). A sve to, Krajačić je radio u ime Tita. Stvarao je zaverenički krug saradnika, a sve pod izgovorom obezbeđenja Tita. O ovome jasno govori i jedan detalj iz 1964. godine pre nego što će biti smenjen sa dužnosti šefa KOS-a (Kontraobaveštajne službe), Jefto Šašić, njegov stari poslušnik, boravio je u Zagrebu. U Sabor, kod Krajačića, odveo ga je zamenik šefa KOS-a Zagrebačke vojne oblasti. U razgovoru, kome je i ovaj prisustvovao, Krajačić je postavio pitanje Šašiću, kako da se likvidira „Gedža“. Zamenik KOS-a mislio je da se to odnosi na Dobricu Ćosića, koji je imao taj nadimak. Međutim, u daljem razgovoru, iz objašnjavanja Šašića, kako je „Gedža“ jak u Državnoj bezbednosti, ovaj je shvatio da se radi o Aleksandru Rankoviću, tada još zvaničnom potpredsedniku FNRJ. Plašeći Tita beogradskom čaršijom, naterao ga je da za ministra unutrašnjih poslova dovede Milana Miškovića i tako je preuzeo Ministarstvo unutrašnjih poslova odnosno Državnu bezbednost.

Armiju – koju je Tito neposredno držao u svojim rukama, plašeći Tita, da ga Srbi ne vole i da će mu doći glave i pored toga što su dva najviša rukovodioca Armije bili Ivan Gošnjak i Otmar Kreačić – „Kultura“, Krajačić je vešto podredio sebi, preko vojne obaveštajne službe (KOS-a i XII Uprave) određujući kadrove koji će rukovoditi ovim službama. Kako mu ni stari poslušnik Jefto Šašić kao Srbin nije bio dovoljno siguran, zamenio ga je pre IV Plenuma, Ivanom Miškovićem – Brkom, koji mu je u Smederevskoj eksploziji pomagao svojim vezama kao šegrt preduzeća „Sartid“, inače rođenim bratom Milana Miškovića. Tako je Krajačić, pred IV Plenum, dobio u svoje ruke celokupnu bezbednost preko dva brata Miškovića, odnosno celokupnu obaveštajnu i kontraobaveštajnu službu Jugoslavije.

Ovo nije bilo u redu, čak i iz samo formalnih razloga, jer je postojalo pravilo da dva bliska rođaka, otac i sin, braća, bratanac, šurak itd. ne mogu ni raditi a kamoli rukovoditi istom Upravnom službom a pogotovo bezbednošću. A sve je izvodio pod geslom, da se stara o „Jožinoj“ bezbednosti, kako je on intimno oslovljavao Tita.

Kakva je to uloga stranih agenata u rukovodstvu naše Partije i zemlje, kad i kako se nametnula i šta je sa njima danas, potrebno je da to saznaju mlade generacije. Ne treba imati iluzija da će se strane službe jednostavno odreći takve svoje moćunosti, pa se postavlja pitanje ko danas, posle smrti Krajačića vuče konce, Mišković, Dolanc, Vrhovec, Ribičić ili neko drugi.

Sve ove nerazjašnjene događaje, naročito dolazak na čelne funkcije, posle IV Plenuma nekih perifernih i u revoluciji „zakasnelih“ ljudi, koji se niti obrazovanjem, niti pameću, a posebno nikakvim zaslugama nisu isticali, trebalo bi objasniti i razjasniti.

RAZBIJANJE I RASKOL

Četvrti Plenum je pripremljen i izvršen kao vojno – državni udar klike stranih agenata kod nas. Zavera za razbijanje i raskol i naše Partije i naše Državne zajednice. Njihova moć i dejstvo osećaju se i danas. Mnogi pošteni borci naše revolucije i izgradnje nesvesno su bili uvučeni u ovu politiku razaranja Jugoslavije i njene Partije, koju i danas doživljavamo, ne znajući zašto se tako radilo i radi.

Karakteristična je za ovo danas izjava jednog od vodećih aktera IV Plenuma, general-pukovnika Mišković: „Moja Komisija, u kojoj su bili časni i pošteni ljudi, od struke i zanata, prisluškivanje nije otkrila. Političke zaključke iz našeg Izveštaja donosili su i planirali drugi.“ (Intervju od 25. maja 1990. godine). Jesu, to su bili časni i pošteni ljudi, ratnici. Ali bi isti ti ljudi pucali na svoje ratne drugove, kad bi im se kazalo da je to za odbranu Tita. A ne možete poreći gospodine Brk, da to i niste spremali, jer su Vam podređeni oficiri sedeli na Plenumu iza prvooptuženih za prisluškivaje sa otkočenim pištoljima. A na stranu i to, što ste i vojne jedinice pokretali zbog Plenuma. Tvrdite da su drugi plasirali i donosili političke zaključke. Minimizirate svoju ulogu krivca. A desetine hiljada, isto tako poštenih boraca revolucije, otišlo je pod led. Jeste li svesni, šta znači razbijanje Službe bezbednosti Jugoslavije u kojem ste učestvovali? Jeste li pročitali knjigu Selima Numića o Vašoj ulozi i ulozi Vašeg brata? Po čijem nalogu je drug Gošnjak posle Plenuma morao u Skupštini da laže tvrdeći da Vaša služba KOS sa Vama na čelu, neša dosijea? Kako to, da posle svega, Vi postajete predsednik Saveta bezbednosti Jugoslavije, uz menjanje Ustava? A danas, drugi su krivi! Ko je naredio da se obije pisaći sto i kasa ministra unutrašnjih poslova SFRJ Vojina Lukića, pošto je ovaj bio na službenom putu (odmoru) u Mongoliji kad je smenjen ili ko je naredio da se nad tim istim ministrom, kasnije, kad je uhapšen, vrše zverstva u kaznioni od strane dva brata kriminalca i osuđenika? Nemoj reći da to nisi znao ili da se to pripisuje drugima, Dolancu, Herljeviću ili svom pokojnom bratu.

Pokušaj skrivanja svoje uloge ill minimiziranje samo govori o skakanju pacova sa broda koji tone. „Časni i pošteni ljudi, od struke i zanata…“ neće baš biti takvi, ako su svesno radili ono što su radili u izvršenju naređenja, koja im je šef KOS-a izdavao.

Ova služba „vapije“ za istragom o njenom radu od IB-a jer je neljudski, batinaški odnos prema uhapšenim IB-ovcima na Golom otoku započet i uveden u prihvatnom logoru za IB oficire u Staroj Gradiški, i odatle prenet na Goli otok. A osobito od IV Brionskog plenuma, kad je ova služba proširila domen svog rada, baveći se pored vojnika i civilima. Ovu službu su od početka pa do danas, vodili ljudi iz Hrvatske, gde je Krajačić bio glavni kadrovik.

IZMIŠLJENO PRISLUŠKIVANJE

Krajačić je stalno punio uši Titu, da ga Srbi ne vole, da će mu „beogradska čaršija“ doći glave i slično. Koristio je međunacionalne sukobe koji su tinjali, a koje je Tito smirivao. Izmislio je prisluškivanje koje je on vršio preko Vojne obaveštajne službe (KOS) a poznato je da je Maršalat od 1962. godine, ospluživan od strane vojske, a ne od UDB-e.

Uostalom, on je prvi Titu doneo „crnu kutiju“ još 1945. godine, (videti knjigu Ljubodraga Đurića, strana 438). Oficiri KOS-a radili su po naređenju svog generala Miškovića odnosno Steve Krajačića, smatrajući da to tako Tito traži. O ovom pritisku Brežnjevljevih agenata na Tita i otporu ovoga rečito govori sledeći slučaj: Vraćajući se sa Briona, posle IV Plenuma, Tito je navratio u Zagreb. Praćen od strane hrvatskog rukovodstva u to vreme otišli su u vilu na Sljemenu, vilu „Vajs“. Posedali su u salonu, Tito u sredinu, sa desne strane Bakarić i Pirke, a sa leve Savka i Tripalo i ostali gosti. Nategnuta i neprijatna situacija. Nema o čemu da se razgovara jer se glavna optužba „prisluškivanje“ na Plenumu nije potvrdila niti je išta dokazano, da su Tito i rukovodeći ljudi prisluškivani od UDB-e. Desetak minuta po posluženju, stiže Ivan Krajačić sa trojicom svojih pratilaca. Vrućina. Krajačić raskopanog sakoa, nastupa u salon i pobedonosno se sa nekoliko metara, obraća glasno Titu: „Jesi li video Stari, da je sve ono što sam ti desetak godina već govorio, da te prisluškuju, da je sve tačno. Govorio sam ja tebi, da će ti beogradska čaršija doći glave. Prisluškivali su te, nego šta!“.

Titu očigledno neprijatno i odgovara mu: „Nemoj ti tako Stevo, nije baš sve to tako, što pričaš“. „Misli ti Stari kako hoćeš, ali sve je tačno ono što sam ti govorio“. Tito se demonstrativno digao rekavši: „Idemo“, a svi ostali za njim. Sedaju u kola i odlaze, silaze u vilu na Rebru. Krajačić je sa svojim pratiocima ostao gore. Pošto su posedali po istom rasporedu i bili posluženi, Tito se nervozno okrenuo Bakariću: „Slušaj Vlado, vi se morate ozbiljno pozabaviti ovakvim šovinističkim Stevinim istupima. Ne može on to tako“. Vakarić skrušeno odgovara: „Pa, jeste Stari, pa imaš pravo, mi to i činimo, ali ti znaš kakav je Stevo. On je tvrdoglav. Nikoga ne sluša, ne boji se i ponaša se kako hoće“. Tito uzvraća: „Ne može to tako, ovo je država i ne može on da je tako olako razara!“. Posle kraćeg vremena i posluženja, koje Tito odbija, nezadovoljan ustaje i kaže: „Idemo“. Svi sedaju u kola. Pravac kolodvor, Plavi voz i Tito odlazi u Beograd. (Iskaz oficira iz pratnje)

GAZDAŠKO PONAŠANJE

Već više puta srećemo napise u kojima Tito upućuje javne kritike Ivanu-Stevi Krajačiću, a odmah iza toga, Krajačić uz Tita na prijemu, svečanosti, dočeku strane delegacije i slično. Zaista čudno i neobjašnjivo. Šta je to? U čemu je ta neshvatljiva premoćna uloga Krajačića nad Titom i njegovo neodgovorno i nabusito ponašanje prema šefu države bez posledica? A da ne govorimo o njegovom ponašanju prema ostalim rukovodiocima, ličnim hirovima i prohtevima, zidanju dveju kuća u Zagrebu za njega lično, gazdaškom ponašanju na državnim lovištima, dovođenju morske vode kamionom – cisternama iz Jadrana za bazen u njegovoj kući i slično.

(Stipe Drndić mu je poslao kola marke „Mercedes“, kupljena službenim novcem, a Stevo je ta kola vratio jer mu se nije svidela boja kola. Stipe je ova kola zadržao).

Kakva je to bila uloga vodećih Sovjetskih agenata kod nas i zašto Mika Tripalo danas izjavljuje, da ga je smenio Brežnjev? Kakav je to spisak ljudi, koji je Titu predao Brežnjev, funkcionera koje treba smeniti u Jugoslaviji? Ko je Brežnjevu sačinio taj spisak i ko od tih agenata danas vuče konce? Ne treba imati iluzije, da je sve to prošlost. Jer repovi su ostali. O tome govori i članak u Politici: „Tako je govorio Popit“. U članku je izneto sledeće:

„U proleće 1973. na jednom od inače čestih tajnih sastanaka slovenačkih komunista Pranoe Popit, tada uz Kardelja najuticajniji slovenački političar je rekao i ovo:

„Na Četvrtom plenumu politički smo likvidirali Srbiju. Sada je moramo i ekonomski razbiti, jer sve dok ima stabilnu i jaku privredu predstavlja i stalnu hegemonističku pretnju. Najlakše se to može postići rušenjem kadrova – priseća se Miodrag Čeperković napominjući da je papir sa tekstom tog govora tog proleća kružio Beogradom i da ga je i on lično držao u rukama.

Ubrzo je, kaže, sačinjen i spisak od 42 direktora najvećih srpskih preduzeća, koje je trebalo smeniti. Za tri meseca svi su, izuzev dvojice, bili i smenjeni. Uz njih i oko 4.500 drugih rukovodilaca i stručnjaka iz privrede. Sve što je Popit nagovestio svojim govorom, ubrzo se i ostvarilo.

Tako su sa tobožnje devijacije UDB-e, prisluškivanje i drugo, prešlo na borbu protiv Srbije i u tom cilju, pokrenuto je i pitanje zloupotrebe UDB-e na Kosovu. Jedan mali primer to očito pokazuje: danas je Generalni sekretar Vlade Jugoslavije sin Milana Miškovića, kojeg je Krajačić doveo za ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije pre IV Brionskog plenuma. Ovu funkciju ovaj vrši preko deset godina. Bio je to u vreme Milke Planinc, u vreme Branka Mikulića i sada za vreme Ante Markovića. Kroz njegove ruke prolaze svi najpoverljiviji materijali Jugoslovenske vlade. Naivno bi bilo verovati da je ovaj funkcioner nezamenjiv i da nije na istoj liniji na kojoj je bio i njegov otac. Neka Predsedništvo države i Partije razmisli, kako do toga dolazi. A to su sigurno ozbiljniji problemi naše Partije i zemlje nego Goli otok ili napadi na J.B. Tita.
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Titovo crveno, a *oni* crni kao uvek...

Počalji  Milan taj Pet Feb 19, 2010 5:45 pm

*... Izlozeni portret Josipa Broza na retrospektivi Paje Jovanovica izazvao je polemiku u javnosti. Dr Dinko Davidov, istoricar unetnosti i akademik uveravao je, kako kaze, autore izlozbe Petra Petrovica, kustosa Narodnog muzeja i dr Miroslava Timotijevica, profesora na Filozofskom fakultetu da ne izlazu ovo delo. Jedan od argumenata Davidova je politicki..*rec je o vladaru koji je naneo zla srpskom narodu*. U polemiku je usao i pored Nikole Kusovca i neki Zivko Brkovic, javnosti nepoznat istoricar umetnosti. Upitao se kako Davidovu nesmeta slika Franca Josifa izlozena uz portrete Tita i kralja Aleksandra, naslikana u vreme srpske golgote 1916. godine...*
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Narodni front..

Počalji  Milan taj Ned Feb 28, 2010 10:20 pm

GOVOR MARŠALA TITA NA TREĆEM KONGRESU NARODNOG FRONTA SRBIJE

Za vrijeme jučerašnjeg zasijedanja Trećeg kongresa Narodnog fronta Srbije, oko 12.30 časova, u dvoranu je ušao maršal Tito u pratnji člana Politbiroa CK KPJ, druga Aleksandra Rankovića.

U sali su se prolomili poklici „Heroj Tito”, „Tito - Partija”, „Mi smo Titovi - Tito je naš”. Delegati su ustali i dugo oduševljeno pljeskali i skandirali. Ovacije su trajale čitavih deset minuta.

Kad su se ovacije najzad stišale, maršal Tito je uzeo riječ i održao govor koji je bio prekidan opštim odobravanjem.

Drugo Tito je rekao:

Drugovi i drugarice, delegati,

Dozvolite da vas pozdravim i vam zaželim uspješan rad i završetak ovog, Trećeg kongresa Narodnog fronta Srbije. (Aplauz.) Čuo sam juče da želite da dođem ovdje i ja pretpostavljam zašto vi to želite. Vjerovatno zato da vam kažem nešto novo. (Odobravanje). Međutim, ja ne bih imao ništo novo da vam kažem. Vi ste čuli već na ovom Kongresu, mislim, sve što je najnužnije i najvažnije. To novo što bi se ovdje moglo reći novo je utoliko - ukoliko mi treba da izvršavamo izvjesne zadatke. A tih zadataka mi imamo mnogo i premnogo. Ja znam da je vama važno podvući koji su osnovni zadaci kod nas i ja mogu samo da podvučem ono što su drugovi ovdje već kazali. A to je da nama ove godine treba mnogo radne snage, da nam treba mnogo dobrovoljnog rada, da Narodni front treba da napregne sve sile da bi njegovi članovi dali što više dobrovoljnih radnih časova. Taj veliki radni kolektiv, to jeste ta ogromna politička organizcija u kojoj vlada jedinstvo misli i akcije, organizacija koja je prionula i duboko želi da izvrši izgradnju socijalizma u našoj zemlji ta organizacija treba i ove godine isto tako kao i dosad, a možda još i šire da zahvati i one koji do danas nijesu dali sve od sebe.
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Nekada je Beograd *zujao* u kuci na jeeru u Svajcarskoj..

Počalji  Milan taj Sre Mar 10, 2010 6:38 pm

avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Gde su pare Rodjo.... ?

Počalji  Milan taj Čet Mar 11, 2010 2:56 pm

avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

DOS-manlije, praktikanti velikog ucitelja Sun Cua...o Titu

Počalji  Milan taj Sub Mar 13, 2010 11:26 am

Sun Cu (6 vek pre n.e), vojnopoliticki mislilac..*Umece ratovanja*...*Ukazivati na umesanost predstavnika vladajucih slojeva protivnicke zemlje u nezakonita dela i navoditi ih na njih. Neprekidno raditi na potkopavanju njihovog ugleda i izazivati kod njihovih sunarodnika prezir prema njima sve dok nebudu spremni da ih sruse*

Evo, parastosi dan za danom, kasape se, ubijaju se...i onako usput uporno laju na Broza., ...*edukuju* gradjane.. a usput pljackaju i kradu...naravno od takvih Broza netreba braniti...
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tito - Crveno i crno

Počalji  Milan taj Sub Mar 13, 2010 1:12 pm

POCETAK DANASNJIH DOGADJANJA kod nas DATIRA ODAVNO..

Kako se cistilo imanje lordovice Sterelend od 1814 pa do 1820 godine sa njenog imanja bilo je isterano 15.000 dusa. Njihova sela su bila sravnjena sa zemljom. narod se odupirao, borio. U pomoc lordovici poslata je vojska. Bilo je slucajeva da su palili ljude u njihovim vlastitim kucama. Na taj nacin oslobodjeno je od seljaka 794 akera zemlje, na kojima se kasnije gajilo 131.000 ovaca. Ovaj model iz engleske primenjivace se i dan danas....pada u oci da kojekakvi *gladijatori* i slicni njemu operisu samo situacije komunista..ali kada neko *burzoaskog porekla* kao navedeni primer iz engleske...ili *domaceg* porekla ili podrijetla..radi to isto...obavezno se stavlja pod *crkveno zvono* i ne obradjuje..jer, *ucinak prvobitne akumulacije* ili ti *ucinkovitost prvobitne akumulacije*...je opravdan kada *Stojadinovicevi grabe svoje* i *Pavelicevi grabe svoje* i jedni i drugi od hriscanskih naroda. Marks pise...*Pljacka crkvenih dobara, lopovsko otudjivanje drzavnih dobara, kradja opstinske svojine, uzurpatorsko i s bezobzirnim nailjem sprovodjeno pretvaranje feudalne i plemenske svojine u modernu privatnu svojinu-idilicni metodi prvobitne akumulacije.*.. Prema tome, lopuze ne prave razliku u *vlasnistvu*...svedoci smo da su isto navedeno uradili i sa socijalistickom, dristvenom svojinom sa nizom otimacine i licne svojine sa povecanom stopom kriminala u svim sferama....TO GLADIJATORE NE ZANIMA..pardon njima to ne odgovara jer bi morali da se odreknu *donatora*..i tu tuuu mercedesa. Zato majaju narod sa bajkama, svode sve opljackano na komuniste u sred inza vreme pljacke svojih ISTOMISLJENIKA !
Narode u red...ljubite ih u ruku...!


Гост
Гост


Назад на врх Go down
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Ivo Lola Ribar...i *forumasi*...

Počalji  Milan taj Sre Mar 31, 2010 9:29 pm

avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Tito-Crveno i crno

Počalji  Milan taj Pon Apr 12, 2010 3:43 pm

PONOVO NA RTS....kao priprema za obelezavanje Titove smrti, zivota i rada....onih koji nisu iskoristili *istu sansu u istom vremenu i na istim mestima*...bez *ideologije*...ali u borbi protiv okupatora !
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Ponovo *REPRIZA*

Počalji  Milan taj Pon Apr 12, 2010 3:50 pm

SAMO SRBI PLAĆAJU LAŽI

Narod Srbije plaća mesečno prozapadnoj, evropskoj televiziji harač u iznosu od 350.dinara. Kuda ide taj novac i da li narod plaća medijski javni servis, RTS da ga lažu i obmanjuju!

Večerašnjom TV emisijom „TITO crveno i crno, koja će izlaziti u nastavcima, RTS, po nalogu naših vlastodržaca, a i onih iz vani je plasirao najveće neistine i laži o našoj narodnooslobodilačkoj borbi, o našem predsedniku Titu i periodu posleratne Jugoslavije.

RTS je u večerašnjoj emisiji direktno stao na stranu domaćih izdajnika (nedićevaca, četnika, jotićevaca, ustaša) tj. na stranu njihovih današnjih sledbenika.

U Srbiji se ovih meseci pojavila i grupa fašista iz Novog Sada, a državni organi, tj. naši vlastodršci krenuše u otvorenu kampanju, ali ne protiv fašizma i njihovih saradnika, već protiv AVNOJ-a, Tita, partizana. Kao reakciju na pojavu fašizma u Srbiji preimenovaše mnoge ulice i trgove po Srbiji, varvarski srušiše mnoge spomenike, promeniše nam istoriju i od izdajnika stvoriše patriote, na novčanicama od 1000 i 5000 dinara staviše izdajnike Vajferta i Slobodana Jovanovića. Sramota živa! Šta će svet reći o nama! Pa gde je ona antifašistička zemlje, da li je nestala?

Nije i neće nikada nestati svest o slobodi i borbi za bolje sutra, za narodnu vlas, za radničku Srbiju, Jugoslaviju. Mogu oni menjeti nazive ulica, menjati stranice istorije, ali nemogu promeniti ono što je u srce naroda, to se teško briše. Tito, partizani, socijalizam i Jugoslavija se nemogu tako lako izbrisati iz svesti ljudi. Oni su duboko u svakom našem čoveku i prenosiće se sa generacije na generaciju. I već se prenose. Tu mediji ništa ne mogu. Mogu da lažu koliko hoće i izmišljaju neke nebuloze, ali narod zna suprotno. Nama takvi mediji koji kažu da su nezavisni, a ovamo njima komanduju neke nenarodne plaćeničke strukture nisu potrebni. Kada će bre već jednom da shvete da Srbi nisu narod koji će baš tako lako de se odrekne svoje istorije, svoje kulture i vremena kada se uopšte lepo živelo, zarad njihove šake dolara. Daju nam šaku da nam zamažu oči, dok iza naših leđe odnose đakove! Toliko od njihove demokratije i Evrope!

A već sve proglasiše evropskim od televizije do kancelarija u ministarstvima. Dok mi televizije proglašavamo evropskim i puštamo Solanu da nam kroji sudbinu, ta ista Evropa naše Kosovo proglašava nezavisnim, a nama nude priključenje i takozvanu stabilizaciju.

Ma koliko oni vodili medijski rat protiv AVNOJ-a, TITA i partizana, u narodu je sve više onih koji idu Titovim putem, sve je više onih koji su spremni da kažu NE, DOSTA JE BILO, NEDAMO KOSOVO! I sa puškom u ruci da brane čast, dostojsnstvo, ugled, ali i sve ono što su nam predhodne generacije ostavile u nasleđe, a zašta ćemo se mi kad tad izboriti, puškom ili izborima.

Ponovo će se na Trgu Republike igrati Kozaračko kolo i pevati od Vardara pa do Triglava. Mladi su garant toga, i generacije koje dolaze će ponovo živeti u socijalizmu, i to nemože sprečiti niko, a po najmanje moderni Gebels, LAŽOV, IZDAJNIK.

Dušan Milenković,

KOMUNISTA
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Jedan od komentara...

Počalji  Milan taj Sre Apr 14, 2010 6:52 pm

* TITOV snajperista operativac (rs)
Uz Marsala TITA junackoga sina... Drugarice i drugovi, radni ljudi i gradjani, omladino, studenti i seljaci. U svetu u poslednjih 20. godina vladaju fasisti, neonacisti, satanisticke organizacije. Nazalost i u nasem drustvu se danas nalaze njihovi placenici, mnogi od njih su nasi poznati politicari. Rasturili su nam SFRJ, SRJ, SCG, i sada nam rasturaju RS. Ustanimo narode i borimo se protiv jeresi, oni hoce da nas uniste. Dali su pomislili i jednog momenta koliko TITOVIH pionira zivi jos u ovoj zemlji, i da u svakom od nas moze da vaskrsne nas drug TITO. Ja bih bas voleo da vaskrsne u meni.
TITOV pionir, omladinac, vojnik i komunista. *
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Jedno poredjenje...

Počalji  Milan taj Pet Apr 16, 2010 5:53 pm

* Tu ne! Tu nedam! Ne igraj te se glavom! Reci cete nesto
posle cega ce biti kasno. Na svog vrhovnog komandanta nedam! * Rekao je Slobodan Penezic Krcun Borislavu Mihajlovicu Mihizu, kada je ovaj krenuo da kritikuje Tita. Njihov razgovo je obavljen u stanu Ratka Drazevica.

Kasnije, na proslavi dvadesetogodisnjice Udbe, posle svecane akademije, sedeli su za jednim stolom krupni srpski udbovci, sve Krcunovi ljudi, i kad je ovaj prisao njihovom stolu, graknuli su odusevljeno-Evo naseg Krcuna !- Da, sada sam vas Krcun, a niste propustili da razgovor *vaseg Krcuna* sa Mihizom u Ratkovoj kuci snimite i dostavite Aleksandru Rankovicu.

Ako je to bilo tako, a jeste, koji bi bio razlog da ne poverujem da su udbovci snimali i *spavacu sobu* Josipa Broza, i snimke dostavili Aleksandru rankovicu ?
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Miroslav lazanski, nakon skidanja sa *modne piste*

Počalji  Milan taj Sub Apr 17, 2010 3:48 pm

TITO POSLE 30 GODINA

Na nedavno održanom privrednom forumu u Mostaru neslužbeno je izneta ideja o trojnim sastancima vlada Srbije, BiH i Hrvatske, sve u cilju boljeg ekonomskog povezivanja. Kod nekih, to je odmah dočekano sa užasom i aluzijama o povampirenju neke nove Jugoslavije. Drugi kažu da nedostaje još samo konkurs za ulogu novog Tita. I sve to u vreme kada pada 30 godina od smrti maršala velike Jugoslavije. Zaista, šta bi danas uradio Tito? Koliko jedna takva ličnost nedostaje ovim prostorima? I da li uopšte nedostaje? Je li Tito nadživeo kult ličnosti?

Po prirodi sam pristrasan i uvek navijam za one državnike koji kada idu u posetu SAD prvo slete avionom svoje države u vazduhoplovnu bazu Endrjus kraj Vašingtona, pa onda helikopterom američkog predsednika stignu na travnjak Bele kuće. Uz počasne plotune topova dok visoki gost izlazi iz helikoptera, pa svečani stroj svih vidova američkih oružanih snaga. U proteklih 20 godina nijedan državnik sa prostora bivše SFRJ nije imao takav doček u SAD. Naravno, bila su druga vremena. Naravno, bili su i drugi državnici...

Kada je Tito brodom „Galeb“ išao u prvu posleratnu posetu Velikoj Britaniji, kroz Sredozemlje su uz „Galeb” u počasnoj pratnji plovile dve britanske krstarice i jedan nosač aviona. Na gatu Temze u Londonu maršala Jugoslavije dočekali su britanska kraljica Elizabeta i premijer Vinston Čerčil. Neko bi rekao, bila su to druga vremena, to je istorija, splet srećnih okolnosti za Tita. Naravno, ali u školi su nas učili da koliko istorija pravi velike ljude, toliko i veliki ljudi prave istoriju.

Ekonomska kriza u Srbiji sve više budi sećanja na ono što je Tito govorio: „fabrike radnicima, one su vaše, radničke”. Sada bi na to rekli kako nema više samoupravljanja i demagogije. Pa i nema, ali ima radnika koji leže na prugama, blokiraju puteve, štrajkuju glađu, prevrću kontejnere u potrazi za ostacima hrane. Da se razumemo, moja porodica i sa očeve i sa majčine strane je u Kraljevini Jugoslaviji bila dosta bogata. Posle dolaska Tita na vlast sve su nam uzeli. Do danas nam ništa nisu vratili. Ni oni socijalisti-komunisti pre, ni ove demokrate sada. Pa, opet, kada nekog svečano prate krstarice i nosač aviona taj uvek ima moje poštovanje.

Vinston Čerčil je podržavao Tita ne zato što je voleo komuniste, već zato što su Englezi utvrdili da je doprinos Titovih partizana u borbi protiv nacista mnogo veći nego pripadnika JKV Draže Mihailovića. Jer, Tito je formirao vojsku koju nisu imali ni francuski, ni grčki, ni poljski pokret otpora. Titov sukob sa Staljinom nije bio iz doktrinarnih ili ideoloških razlika, već je Staljin u Titu video najopasnijeg konkurenta u svetskom komunističkom pokretu.

Naravno, Tito je imao i dosta grešaka. Zloupotrebljavao je stečeni ugled da bi što duže ostao na vlasti. Surovo je kažnjavao one koji su bili za Sovjetski Savez i rezoluciju Informbiroa, na Golom otoku je bio staljinistički gulag. Neki kažu gulag za staljiniste. Gušeći nacionalizme Titov režim je nesumnjivo kršio i neka ljudska prava. Državu nije na vreme reformisao, dozvolio je negativnu selekciju kadrova u partiji da bi mogao sve to bolje da kontroliše. Ustav iz 1974. godine bio je velika Titova greška, mnogi kažu posebno u odnosu na autonomne pokrajine.

Tito je voleo život i znao je da uživa u njemu. Nije prisvojio nijedan dinar i nijedan od mnogobrojnih poklona koje je dobijao od inostranih šefova država. Sve što je imao ostalo je bivšim jugorepublikama. Negovao je svoj kult ličnosti, ali je njegova ličnost bila jača od njegovog kulta. Jugoslovensko društvo, ipak, nije postalo totalitarno.

Način kako je Tito održao neutralnu poziciju Jugoslavije između NATO-a i Varšavskog ugovora, odbijanje da prihvati sovjetski model komunizma doneo mu je simpatije srednje klase u Jugoslaviji i podršku Zapada. U pokretu nesvrstanih Jugoslavija je bila lider, uspela je da spreči mnoge države trećeg sveta da pristupe sovjetskom bloku, čime su one sačuvale svoju neutralnost. Zahvaljujući Titovim sposobnostima Jugoslavija je nekoliko decenija živela u miru i relativnom blagostanju, što nije bilo lako i pored kredita koji su stizali sa Zapada. Kao što vidimo, krediti i dalje stižu, a blagostanja još nema...

Jedan od starih srpskih zaverenika iz „mlade Bosne” pokojni Vasa Čubrilović imao je običaj da kaže da nijedna ličnost u srpskoj istoriji, bila ona kralj bila princ, nikada nije postigla onoliko koliko je uradio Tito. Srpski vojni piloti još lete na avionima koje je napravila Titova Jugoslavija, istina treba nam godinu dana da nabavimo gume za te avione.

A možda je glavna Titova mana bila što nije bio kršten u pravoslavnoj crkvi…

Miroslav Lazanski
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Crveno je postalo crno, da crnje nemoze da bude...

Počalji  Milan taj Uto Apr 20, 2010 11:04 am

necemo spiskove, hocemo ostavke, hocemo izbore !!!
------------------------------------------------------------------------------

Ljajić: Vlada priprema spisak propalih preduzeća..

Vlada Srbije prihvatila je predlog najuspešnijih srpskih privrednika i uveliko priprema mapu propalih preduzeća koja će im ponuditi za restrukturiranje i oporavak, izjavio je ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić
Ljajić je ocenio da su to, kao i izražena spremnost za ulaganje u razvoj nedovoljno razvijenih regiona, najvažniji zaključci nedavno održanog skupa na kome su učestvovali predstavnici Vlade Srbije, privrednika i sindikata.
"Zaključeno je da treba učiniti sve kako bi bili iskorišćeni svi unutrašnji potencijali Srbije u cilju rešvanja dva ključna problema srpske privrede - nelikvidnost preduzeća i nezaposlenost", rekao je Ljajić sinoć zajedno sa predsednikom najuticajnijeg Saveza samostalnog sindikata Srbije Ljubisavom Orbovićem i vlasnikom ITM grupe Toplicom Spasojevićem.
Predstavnici Vlade, poslodavaca i sindikata održali su u sredu sastanak na kome je dogovoreno formiranje radnog tela na čijem čelu će biti premijer Mirko Cvetković, a koje će, kako je rečeno, raditi na trajnom izlasku iz krize i stvaranju uslova za uspeša privredni razvoj zemlje.
Sagovornici su se saglasili da je to bio važan skup jer su se prvi put na jednom mestu okupili predstavnici socijalnih partnera. Sa skupa je, složili su se oni, upućena ohrabrujuća poruka da je probleme u Srbiji moguće rešavati dijalogom.
"Niko ne kaže da će ovo rešiti naše problem. To je početak procesa, a da bi dogovoreno moglo da zaživi biće potrebno još mnogo koraka, mnogo dobre volje i društveno partnerstvo", rekao je Ljajić i dodao da "boljeg načina nema".
Spasojević je ocenio da je dobro to što je Vlada Srbije shvatila da je važan faktor i da treba da pomogne kako privrednici ne bi ostali sami, jer ako se to dogodi u tom slučaju neće biti moguće održati ni postojeću zaposlenost.
On je objasnio da privrednici, među kojima su oni koji zapošljavaju ogroman broj od oko 100.000 zaposlenih i koji imaju po više privrednih subjekata, od Vlade Srbije ne očekuju materijalnu pomoć već pre svega stvaranje privrednog ambijenta koji bi omogućio nova ulaganja i otvaranje novih radnih mesta.
Orbović je kazao da su predstavnici vlasti, privrednika i sindikata "dali signal" da se svi problemi mogu rešavati dogvorno. To ne znači, dodao je on, da sada više neće biti štrajkova jer to ne bi bilo prirodno, ali je dodao da je uveren da će ih biti mnogo manje u odnosu na prethodni period.
On je rekao da očekuje da će poslodavci, kao i Vlada, ispuniti data obećanja, kako bi se smanjio broj radnika koji ostaju bez posla.
Sagovornici su istakli da je na tom skupu svako preuzeo svoj deo obaveza i da je sada preostalo da se one realizuju.
"Imamo tri mogućnosti - da probleme rešavamo na ovaj način razgovorom, da nastavimo da se svađamo ili da zadržimo sadašnje stanje - ni rat, ni dogovor, ni kompromis", rekao je Lajić.
On je istakao da vanredna situacija traži vanredna rešenja i da nedavno održani skup socijalnih partnera ne derogira Socijalno-ekonomski savet koji, kako je rekao, inače, pati od krize legitimnosti pojednih partnera.
Rezervu dogovorenom izrazio je lider Ujedinjenog granskog sindikata "Nezavisnost" Nenad Čanak koji je u emisiju bio uključen video linkom.
Čanak je rekao da "trajno nije zainteresovan" za skupove poput proteklog.
Izražavajući se slikovito, on je kazao da je Srbija u stanju "dvotaktnog motora" pri čemu je jedan motor marketing, a drugi improvizacija.
Postoji Zakon o Socialno ekonomskom savetu koji zajedno sa Zakonom o radu treba da bude rešenje za probleme. Sve drugo je iskakanje iz srpskog zakonodavstva", rekao je lider "nezavisnosti.
Upitan šta misli o privatizaciji Telekoma, Spasojević je rekao da je stav privrednika da * ukoliko do njegove prodaje dođe *, od dobijenog novca treba napraviti razvojne fondove, a za ulaganja u infrastrukturu koristiti kredite.....
affraid
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Koliko je bilo *crno* govori uzivo snimak gradjana bilo na

Počalji  Milan taj Uto Apr 20, 2010 2:34 pm

ivicnjaku trotoara, u koloni, u redu za ulazak u savrznu Skupstinu...selima, gradovima..fabrikama i skolama, to nije za potcenjivanje, i te cinjenice, istoricari univerziteta *wolt disney* uporno izbegavaju, da donesu zakljucak, ukljucujuci i *posmrtne ostatke privrede* bez obzira na vlasnistvo. Feudalna, kafanska Srbija je uporna....i tone sve dublje u propast...mrznju..dugove...

Sahrana Josipa Broza, zabelezena je na oko 20.000 metara filmske trake u celoj SFRJ. Povodom tog dogadjaja, akredirovano je oko 1.100 novinara i snimatelja, procenjeno je da je shranu posredstvom tv gledala milijarda stanovnika planete. RTS 2 je u svojoj emisiji TREZOR, pustila dobar deo snimljenog materijala, vidljivi su snimci kolona gradjana, suze i tuga. Takodje RTS 1, pusta i serijal Tito-Crveno i crno... kriticku emisiju, sa sarkazmom. Danas, rts u vestima saopstava da ce RTB Bor poceti sa radom, i da ce da bude stub privrede Srbije. HE DJerdap radi, Kolubara, Zelezara Smederevo takodje ali pod drugim imenom i u tudjim rukama, mnogo toga ima kao odgovor emisiji Tito-Crveno i crno. Zal, za cetnicima, ibeovcima...kod nekih jos uvek traje, ..... 800.000 nezaposlenih, 500.000 vise socijalne zastite nego normalne penzije, par stotina hiljada emigranata, danas u XXI veku su ono *crno*, kao sto je i kriminalna, kontroverznih biznismena ekonomija crna, ne retko i krvava su *istorijska distanca*...
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Sremski front,

Počalji  Milan taj Pet Apr 23, 2010 11:09 pm

Sećanja na Sremski front 1944 – 1945

Sremski front je omiljena antipartizanska tema pristalica propalih gradjanskih krugova Kraljevine Jugoslavije i Nedićeve Srbije koji su, inače, totalno omanuli u ratu protiv fašizma 41. – 45. :jedni su stupili u službu okupatora , drugi pobegli iz zemlje pod skute saveznika ( SAD,Engleska), čekajući da im oni donesu slobodu na tacni. Saveznici će ih 1943. šutnuti kao zabušante i neborce i podržati NOVJ i Tita., jer su oni činili ono , što se s pravom tražilo od svakog naroda tada – da se oružjem bori protiv Hitlera.Četničke jajare su tada izbrisane iz savezničkih spiskova kao borci protiv fašizma. Nažalost ta istorija se ponavlja i danas u Srbiji jer njena Vlada čeka da joj neko na tacni donese slobodno Kosovo!
Sledeći taj trag izdaje i kukavičluka, londonski đak istoričar Čedomir Antić se nedavno ,u “Politici”, neuljuđeno izmotava sa NOB i dovodi u pitanje potrebu i značaj naših bitaka na Sutjesci i Neretvi i Sremskom frontu za savezničku stvar ,pa i NOB u celini. Da li su one bile važne za saveznike i koliko , ili ne , nije naša stvar. Nismo ih precenjivali ali ni naročito isticali. Znamo samo da smo se tukli i za bolji svet – svet bez fašista, ali su to bile najpre naše bitke za našu slobodu i bolji život posle rata. Izmotavaju se oni ,Antićevci , i danas na isti način sa Kosovom , prepuštajući ga na milost i nemilost velikih sila,jer mi tu, tobože, ne možemo ništa učiniti pošto smo mala zemlja. Pokazuju koliko su oni mali i sićušni, kao i 1941!
Ima i takvih “istoričara i publicista ” koji Sremski front, kao deo opšteg savezničkog fronta protiv Hitlerove Nemačke , smatraju nepotrebnim samostalnim frontom i da smo ga trebali prepustiti Rusima. Ali,kažu, Tito i KPJ su bili željni svetske slave a Tito kao Hrvat želio je i “da na njemu pogine što više mladih Srba”! Naravno da je to sumanuto. Tito,KPJ i partizani već su do tada ušli u istoriju slobode i postali legenda. Ovo drugo, o žrtvovanju mladih Srba, ti “istoričari” potkrepljuju “činjenicama” da je 8o% ljudstva NOVJ u Sremu, medju kojima je najvi[e Srba, bilo neobučeno za rat i masovno ginulo zbog toga, pa dodaju - da je tako bilo u toku celog NOR.
Kao učesnik Sremskog fronta, tada sedamnestogodišnjak i dobrovoljac , borac mitraljeske čete 3.bataljona 10.krajiške brigade 5.divizije (moj rodjeni stariji brat Živojin bio je u isto vreme borac mitraljezac u 4.krajiškoj brigadi) znam da su ovo laži. Prvo, znali smo već nešto iz azbuke ratovanja radeći ilegalno kao omladinci protiv okupatora a drugo, naša obuka bila je ključna obaveza komandi jedinica i starešina.Sa žarom smo pre odlaska na front izvodili obuku na novom naoružanju dobijenom od SA( automat Špagin, mitraljez Maksim i pt puška Simonova). Ta obuka izvodjena je neprekidno i tokom utvrdjivanja i borbenih dejstava na frontu i odmora u pozadini.Na sremskim poljima izrastali smo u iskusne ratnike. Nismo mi bili topovsko meso ni neki nedorasli dečaci koje treba sažaljevati već svesni borci– mi smo probili Sremski front, ubijali Nemce,ustaše,dražinovce,belogardejce,baliste i konačno opkolili i zarobili u Sloveniji ostatke nekada moćne polumilionske Grupe armija E. I njihovog komandanta generala Lera i, posto je osudjen na smrt, mi smog a streljali u Beogradu 16.2.1947.Ti dečaci su dobili NOR 1941 – 1945. i na svojim plećima izneli posleratnu obnovu i izgradnju zemlje. I ne samo dečaci, nego i devojke koje su , iako nežne i mlade, bili ponosni ucesnici te surove i veličanstvene borbe za slobodu I bolji svet.
Mi se ponosimo što smo učesnici Sremskog fronta - najveće oslobodilačke bitke i najveće pobede naše armije u II svetskm ratu.Bila je to bitka ne samo za slobodu nego i bitka za humaniji svet i demokratiju koju uživaju ili će tek uživati sva deca u našoj zemlji i svetu.Mi smo pošli u borbu ne zbog Tita već zbog komunizma!
Za veliki broj srpskih omladinaca i omladinki Sremski front je bio njihova 1941., prilika da daju lični doprinos oslobođenju domovine I stvaranju novog društva..Svi smo hteli u partizane i krećući iz oslobodjenog Beograda 1944.poručivali majkama i očevima ”. Mi odosmo na Berlin”.To su bili naši snovi kao komunizam koji će doći..Tako se onda shvaćala odbrana zemlje. Nas niko nije terao na front, klanicu kako o tome danas pišu neki poremećeni umovi. Jedni su išli po naređenju, mobilisani a drugi dobrovoljno. Spadam u ove druge i u mojoj četi nas je bilo najviše takvih . Sa radošću sam slušao ovih dana Svetozara Gligorića, borca NOR od 1943, koji je ,po završetku borbi u Crnoj Gori 1944., zatražio i dobio dozvolu da ide na Sremski front, „ pošto sam ,kaže proslavljeni šahista, malo kasnio sa dolaskom u partizane”.
Sremski front je bio poslednja prilika i za poklonike četničke parole “ čekajte, još nije vreme” , što su mnogi iskoristili. Bilo je i begunaca, dezertera, kao što je Borislav Mihailović Mihiz ,koji se javno hvalio da je izbegao mobilizaciju i skrivao se negde oko Smedereva do kraja rata, a.,nažalost, .ne mali broj je i takvih koji su svoju sudbinu vezali za hitlerovsku Grupu Armija E.
Kao u svakom ratu i u Sremu je bilo teško I opasno po život I zdravlje.Ali, daleko lakše nego u dotadašnjim borbama NOV i POJ. Bili smo mladi i sposobni za borbu,dobro naoružani i deo velikog savezničkog fronta od Italije do severa Evrope.Vodili su nas iskusni komandiri i komandanti. U rovove su stizale i novine, pisma od kuće a jedinice su ,posle obično desetak dana na frontu, povlačene u pozadinu na kratak odmor, kupanje, dezinfekciju stare i zaduživanje nove odeće, doobuku itd.
Srem je bio naša pozadina.Ustanički narod Srema nas je prigrlio kao svoje sinove i kćeri i otvorio nam svoje domove, deleći s nama sve što je u tim teškim danima imao. U njima smo boravili posle smene sa položaja radi odmora i okrepljenja za nove borbe. Na sastancima smo analizirali protekle borbe , hvalili i kritikovali i jedva čekali da ponovo krenemo na položaj. Tu smo izdavali naše zidne novine i opisivali protekle dogadjaje i isticali slike i karikature naših junaka, opismenjavali nepismene, slušali predavanja komesara, vesti na retkim radioaparatima, pisali pisma kućama. Mnogi od nas su u tim kućama postajali članovi SKOJ i Komunističke partije Jugoslavije, kao i ja u Šarengradu februara 1945.
To su bile naše spavaonice, kuhinje, kupatila, previjališta i bolnice, radionice za opravku oružja , sobe za posete roditelja i rodbine koji su dolazili da nas obidju i samo njima znanim kanalima uvek doznavali gde smo, donoseći svoje skromne darove, najčešće vunene čarape i rukavice, domaće kolače i po koji komad suvog mesa ili slanine
Kao teški ranjenik u Sremskoj bici mogu da istaknem sjajnu sanitetsku službu na frontu: požrtvovanje partizanskih lekara i bolničarki, sovjetske sanitetske vozove i pokretne bolnice, a najviše brigu i pažnju naših ljudi u selima i gradovima u pozadini , gde su teže ranjeni obično evakuisani. “Sve za front, sve za pobedu” bila je parola sve do završetka rata. Danas bi ona morala glasiti “ Sve za Kosovo, sve za pobedu”.Ali, nema nekadašnjih dečaka nestrpljivih da stupe u partizanske redove! Danas se slave i amnestiraju begunci i dezerteri, samoživi tipovi bez humanih ciljeva u životu!
Ta briga i paznja i vojske , i vlasti i naroda bila je prisutna i prema poginulima i njihovim porodicama .Najveći gubici su bili u toku proboja fronta .U 1.armiji poginulo je tada 1.400 naših drugova i drugarica a 4.500 ranjeno. Bez njihove žrtve i 300.000 poginuloh boraca NOV I POJ ne bi bilo ni slobode ni boljeg života u SFRJ..
Čini mi se da nema većeg ljudskog greha nego omalovažavati smrt i pogibiju boraca za slobodu , i to još u političke svrhe. Sremska epopeja je jedan od bistrih izvora dubokih ljudskih i nacionalnih osećanja srpskog naroda i to će večno ostati .Verujem u to!
Stevan Mirković, general u penziji i predsednik Centra Tito
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Tito i Zuho Dzumhur..

Počalji  Milan taj Ned Apr 25, 2010 12:25 pm

Dijalog Josip Broz Tito - Zuko Džumhur

Zuko: Jel znate druže predsjedniče šta je moja majka rekla 1952. kada ste se vi oženili?

Tito: Ne znam, šta je rekla?

Zuko: E nek vala ima neko viši i od Tite
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Treba da se zna

Počalji  Milan taj Uto Apr 27, 2010 11:01 pm

Vlast u Srbiji ne edukuje mlade naraštaje na primerima te naše svetle novije istorije. Verovatno zato što su bitku vodili komunisti, pa bi morali da spomenemo i to, i poratnu socijalističku izgradnju, što bi onda otvorilo priču i o ulozi četnika. Dok je predsednik Rusije na svečanoj akademiji povodom oslobođenja Beograda govorio i o našoj armiji, predsednik Srbije Boris Tadić je to izbegao, govoreći o borbi koju je narod vodio u Drugom svetskom ratu. I, pored toga, zadovoljan sam što je 65 godina oslobođenja Beograda prvo značajnije obeležavanje u odnosu na ranije godine'', kaže Mirković.


Da li Rusi više govore o našem antifašizmu nego mi sami?



''Ja nisam zadovoljan kako oni tretiraju oslobođenje Beograda i to sam i rekao kada sam na poziv ruskog ambasadora Aleksandra Konuzina, kao veteran NOR-a bio u ambasadi na svečanom susretu sa borcima. Na tom skupu partizani nisu spomenuti, pa je ispalo da su ruski borci i generali Ždanov i Tolbuhin oslobađali naš glavni grad''.



''Treba da se zna da su zaslužni Tito, Peko Dapčević i Prvi proleterski korpus i zato sam im i rekao da smo mi oslobodioci, a oni su nam pomogli. Nezadovoljan sam i što niko 20. oktobra nije otišao na Titov grob jer je on bio najzaslužniji što je Beograd oslobođen''.


(Opširnije u štampanom izdanju "Vesti" za 10.11.)
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

9. maj

Počalji  Milan taj Ned Maj 09, 2010 11:56 am

Дан победе над фашизмом, 9. мај
После колосалних разарања и суочавања с најсуровијим страдањима и злочинима, до тада непознатим у историји, 9. маја 1945. Немачка је потписала безусловну капитулацију у Другом светском рату, у коме је живот изгубило више од 50 милиона људи
Истицање заставе СССР-а на згради Рајхстага

На данашњи дан, пре 65 година, Европа је коначно упловила у луку мира.

На самом почетку, 9. маја 1945, у 00.16 часова, тек што је откуцала поноћ, у Берлину је потписан акт о безусловној и коначној капитулацији немачких оружаних снага.

У име поражене нацистичке Немачке, овај акт су потписали фелдмаршал В. Кајтел, генерал К. Ј. Штумпф и генерал Х. Г. Хиндебург. У име чланица Антифашистичке коалиције, безусловну капитулацију Немачке посведочили су совјетски маршал Г. Жуков и британски генерал А. Тедер, а током дана су вест о капитулацији објавили западни савезници.

Трећи рајх био је поражен, а наум Адолфа Хитлера о Новом поретку који је требало да траје најмање 1.000 година доживео је слом.

У том Хитлеровом сну, баш је Београд требало да буде неразрушива тврђава Tрећег рајха, али под именом Еугенија. Требало је да то буде несаломиви бедем, срце и непресушно извориште енергије која брани и храни тај Хитлеров сан о хиљадугодишњем нацистичком царству.

Један од његових најближих сарадника, министар унутрашњих послова Трећег рајха Х. Химлер, понудио је 28. априла 1945. владама САД и Велике Британије безусловну капитулацију. Ову понуду су Вашингтон и Лондон одбили, уз захтев да она буде упућена и Влади СССР-а. У савезничке војне штабове и ратне кабинете стигла је и вест да су тог истог дана италијански партизани извршили смртну казну над бившим председником владе фашистичке Италије, Бенитом Мусолинијем. Његово тело, обешено за ноге, заједно са телом његове љубавнице Кларе Петачи, било је јавно изложено у Милану.

Немачка врховна команда је 1. маја затражила примирје од Совјетског Савеза, али је влада СССР-а одбила преговоре о тој понуди. Захуктала ратна машинерија Антихитлеровске коалиције имала је да одради свој победнички посао до краја.

Претходни протокол о безусловној капитулацији свих немачких оружаних снага потписан је у Ремсу, у Француској, 7. маја. Према овом протоколу, поред осталог, било је предвиђено да немачка Врховна команда изда наређење потчињеним командантима својих копнених, поморских и ваздухопловних снага да 8. маја у 23.01 часа обуставе све операције.

Политички и војни врх Трећег рајха претходно је покушао маневар, па су представници владе адмирала К. Деница, кога је Хитлер одредио за свог наследника, покушали да се предају само западним савезницима, члановима Антихитлеровске коалиције. Пошто овај покушај није успео, настојали су да одлагањем предаје добију у времену, да би што више трупа и становништва Немачке извукли из зоне дејства совјетских армија које су незадрживо хрлиле ка Берлину.

Ни овај маневар владе Трећег рајха није успео, јер су западни савезници тражили ултимативну капитулацију Немачке. У противном ће Западни фронт затворити за немачке трупе које беже са Истока.

У таквим околностима, начелник оперативног одељења немачке Врховне команде, генерал А. Јодл, у присуству представника западних савезника и Совјетског Савеза, потписао је претходни протокол о капитулацији 7. маја у 02.41 часа.

После два дана, Други светски рат је у Европи окончан, с изузетком Југославије, где је потрајао до 15. маја. Хиљаде људи је на разним зараћеним странама погинуло на југословенском ратишту током тих шест-седам дана, а и данас истраживачи трагају за што целовитијим одговором на питање – зашто је била таква коначница Другог светског рата у Југославији.

Месец дана раније, у априлу 1945. године, Совјетски Савез је одбио да обнови Пакт о ненападању с Јапаном, потписан 13. априла 1941. године.

Када је остатак света већ три месеца уживао плодове мира, 6. августа 1945. САД су из специјално опремљеног бомбардера Б-29 бациле прву атомску бомбу. Циљ је био Хирошима, град који је у само једном удару, првом тог типа у историји ратовања, доживео апокалипсу.

После два дана, 8. августа 1945. СССР је објавио рат Јапану, а САД су бациле и другу атомску бомбу, овога пута на Нагасаки. Упркос изгледном поразу, јапански војни врх био је спреман на наставак рата, али се јапански цар с тим није сложио.

После пет дана, 14. августа 1945, Јапан је дефинитивно капитулирао.

На америчком броду „Мисури”, у Токијском заливу, 2. септембра је званично потписан акт о безусловној капитулацији Јапана.

Тиме је Други светски рат, започет нападом Трећег рајха на Пољску 1. септембра 1939, коначно био завршен.

У овом глобалном сукобу, у коме су зараћене стране биле груписане у блок Сила осовине и Антихитлеровску коалицију, уз колосална разарања, свет се суочио и с најсуровијим страдањима и злочинима, до тада непознатим у историји. Више од 50 милиона људи је у Другом светском рату изгубило живот.

Југославија је, према званичним подацима, имала 1,7 милиона жртава.

Отуда и значај Дана победе над фашизмом, 9. маја, јер је тада заустављена беспримерна људска кланица, чије последице свет осећа и данас.

Током протеклих 60 година, Дан победе је, дабоме, доживео и различите трансформације, не само на симболичком нивоу, већ и у погледу садржаја.

Ова трансформација је започета само пет година по окончању Другог светског рата, 9. маја 1950, када је француска влада објавила Декларацију о стварању једног западноевропског наддржавног органа који треба да обједини индустрију угља и челика, пре свега производњу двају најкрупнијих произвођача континенталне Европе – Немачке и Француске.

Овај пројекат је остао у историји познат као Шуманов план, јер је тадашњи француски министар иностраних послова био Роберт Шуман. Стварни аутор тог пројекта, којим је означен први корак ка уједињеној Европи, био је познати француски економиста, ондашњи високи комесар за планирање и модернизацију, Жан Моне.

Захваљујући овом пројекту, 9. мај се обележава не само као Дан победе над фашизмом, већ и као Дан Европе.

Слободан Кљакић

----------------------------------------------------

Велики допринос Југославије савезничкој победи

Краљевина Југославија је у Други светски рат увучена 6. априла 1941. када су је напале нацистичка Немачка, фашистичка Италија и њихови савезници.

У бомбардовању Београда, 6. априла, убијено је више хиљада људи, Краљевина Југославија је капитулирала после 12 дана, а њена територија је распарчана. Нацисти су створили Независну Државу Хрватску која је обухватала и Босну и Херцеговину, а усташе су почеле убијање Срба, Рома и Јевреја.

Партизански устанак против окупатора у Србији почео је 7. јула 1941. године, а народноослободилачки покрет, под вођством партизана и Јосипа Броза Тита, западни савезници су признали две године касније. Тито је био на челу највећег антифашистичког покрета у окупираној Европи, а југословенски партизани су били део антифашистичке коалиције.

У Другом светском рату у Југославији живот је изгубило скоро милион и 700 хиљада људи. Крај рата Народноослободилачка војска дочекала је са 800.000 војника.

Совјетска Црвена армија је крајем априла 1945. године заузела Берлин, а нацистичка Немачка је капитулирала 9. маја те године.

Бета

-------------------------------------------------------------------------------------

Медведев: Не дозолити ревизију резултата рата

МОСКВА – Председник Русије Дмитриј Медведев изјавио је данас на свечаној војној паради на Црвеном тргу, поводом 65-годишњице победе над фашизмом, да се не сме доволити ревизија резултата тог рата и нове трагедије.

Поуке Другог светског рата позивају нас на солидарност. Мир је и даље крхак. Обавезни смо да памтимо да ратови не почињу у једном тернутку.

Зло добија снагу ако се пред њим повлачимо и настојима да га не примећујемо, казао је Медведев.

Само се заједно можемо супротставити савеременим претњама.

Само на основу добросуседства можемо решавати проблем глобалне опасности, додао је он.

Он је казао да 1945. године није била добијена само војна, већ и морална, заједничка победа антихилеросвке коалиције.

Бета
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

POSETIOCI...

Počalji  Milan taj Pon Maj 10, 2010 5:51 pm

avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Crno uvek pise crno..*Zivkovic kolumnista*

Počalji  Milan taj Pon Maj 10, 2010 7:59 pm

Ako je nekoga možda zanimalo kako će se u našoj sredini obilježiti 30 godina od smrti Josipa Broza Tita, djelimičan odgovor mogao je dobiti i iz članka, koji je u beogradskom Danasu pod naslovom „MARŠal“ objavio Zoran Živković, kolumnista u istim novinama, inače prvi nasljednik pokojnog Zorana Đinđića na mjestu republičkog premijera i sadašnji uspješni privrednik u oblasti vinogradarstva.

Oglasite se na www.danas.rs

Kao predstavnik onih čuvenih mislilaca koji smatraju kako sve počinje upravo i samo od njih, tako se i ovaj autoritet potrudio da precizno izračuna (u dan, mjesec i godinu) koliko je pokojni „MARŠal“ bio star kad se dotični slavni analitičar rodio. Već bi to (da ništa drugo) čak i Rišeljeu pokazalo s kakvom dušom ima posla, jer valjda nije bitno koliko je on, narečeni Živković, bio star kad je Tito otišao, već je izgleda od najvećeg značaja obrnuta činjenica - koliko je ova sporedna historijska ličnost (nekakav tamo marginalni MARŠal) bio star kad se naša gromada rodila!

U sličnom duhu (a i kako bi drugačije?) teče i ostatak teksta. Nastojeći uvjeriti čitaoce da nije od Đinđića bez ikakvog razloga naslijedio samo vlast nego i pismenost, talenat i erudiciju, ovaj stručnjak za vinovu lozu okopava Titovu epohu kao vinograd, pri čemu je više nego neizvjesno kakvu će berbu na čokotima pobrati bude li i u poljoprivredi takav stručnjak kakav je u istoriografiji. Živkovićevi sudovi o Brozu su, naime, danas izrazito negativni što nije sasvim shvatljivo ako je tačno ono što autor (sam o sebi veli) kad kaže kako Broza „nije ni voleo ni mrzeo“ i kako Broz (dok je bio živ) „nije ostavio značajniji trag u njegovom životu“. Iz rečenog logično proizlazi da je Broz tek naknadno (kad je bio dobrano mrtav) „ostavio trag“ u životu bivšeg premijera. Jer da nije ostavio značajan trag u njegovom životu, ovaj rijetki primjerak logičnog mišljenja ne bi imao razloga da naknadno, tj. danas opovrgne gotovo sve što je Broz postigao. Zašto bi se on, tako superioran, uopšte bavio nečim beznačajnim i minornim?

Za razliku od opreznog filozofa Đinđića, koji takve izljeve strasti (bolje reći mržnje) sebi nikad nije dopuštao, poljoprivredni mislilac kaže za Broza da je bio „olinjali opsjenar“, koji je „odlično lagao i Srbe i Hrvate... a oni su ga masovno obožavali upravo zato što ih je lagao najbolje!“ Jadni Srbi i Hrvati, koliko su samo bili naivni, a zavedeni dok ih naš kalemar nije prosvijetlio. Prostor ne dopušta da citiram i ostale Živkovićeve nadahnute besmislice iz kojih proističe samo jedan zaključak, a taj je više nego jasan i jednostavan - za razliku od njega, koji je prvi (doduše u času kad je „olinjali opsenar“ već odavno bio mrtav) razotkrio sve njegove (Titove) greške i slabosti, ostatak čovječanstva to nije bio u stanju. Svi su u protekle tri decenije bili ili mali lažovi ili velike budale, a to su bili jer ih je on (Broz) „najbolje lagao i trajno zabudalio“!

Ali zašto ovaj autor (za koga ja iz nekog razloga uporno tvrdim da nije budala) smatra da su svi koji su poštivali Broza (ili ga i danas poštuju) budale? Zar su budale bile i engleska kraljica i majka američkog predsjednika i stotinu i dvadeset drugih šefova država i vlada, koji su ispratili Broza na vječni počinak? Ako ćemo vjerovati riječima Danasovog komentatora, svi su ti državnici zapravo bili budale zaluđene lažima „olinjalog opsenara“. Bilo bi vredno poštovanja kad bi se na sahrani našeg junaka jednog dalekog dana okupilo bar stotinu vinogradara kad već nije u stanju da tim povodom okupi careve, kraljeve i druge predsjednike.

Pri kraju svoje paskvile, međutim, ovaj nesuđeni državnik dosta nespretno pokazuje kako mu ipak više od mrtvog Broza smeta živa današnja a ovdašnja vlast za koju se nada „da neće valjda još dugo“. Ne možemo, naravno, znati koliko će dugo još vladati ova vlast bez nesrećnog Živkovića, ali se možemo nadati da bar on neće doći na vlast. Jer se slažemo s njim da nije dobro kad na vlast dođu lažovi i budale.
avatar
Milan

Broj poruka : 7169
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tito - Crveno i crno

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu