Naravno da hvalimo,

Ići dole

Naravno da hvalimo,

Počalji  Milan taj Čet Sep 08, 2011 10:24 pm

0
| pročitano: 173
podjeli
Jean-Bertrand Aristide"Vratio se ! Vratio se Jean-Bertrand Aristide !"
Dok cijeli svijet prati raspad Libije i epilog potresa u Japanu, na drugom dijelu planetu događa se nešto također vrijedno pažnje.
Jean Aristide, svrgnuti predsjednik Haitija vratio se iz nametnutog mu egzila i sletio u Port-au-Prince u popodnevnim satima 18. ožujka 2011.

Haiti pamtimo po strašnom potresu koji je pogodio grad Port-au-Prince 12. sječnja 2010. Ova napaćena i siromašna država u toj kataklizmi izgubila je preko 230,000 stanovnika.
I baš u tim najcrnijim danima njihove povijesti, dok ulicama haraju naoružane bande lešinara i pljačkaju razrušene gradove, baš tada više no ikad – stanovištvo koje je mahom nepismeno – zavapilo je za jednim imenom "Jean-Bertrand Aristide!"

Haiti – sloboda, ponos i tragedija
Republika Haiti zauzima zapadni dio otoka Hispaniole u Karibima. Otok dijeli s Dominikanskom republikom.
Država ima 9,7 milijuna stanovnika.
Haiti - karta
Haiti - položaj na karti svijeta
ustanak robova na Haitiju protiv francuskih kolonizatora
ustanak robova na Haitiju protiv francuskih kolonizatora


Ponos nacije je činjenica da su Haiti prva crnačka država koja je pokrenula revoluciju i oslobođenje od svojih robovlasnika.
Još 1791. robovi su ustali protiv Francuza i u žestokim borbama koje su trajale godinama izvojevali potpunu pobjedu 1803.
Na čelu francuskog carstva tada je bio slavni Napoleon Bonaparte, a Haiti je postao njegov Waterloo zapadnog svijeta. Napoleon je izgubio preko 50,000 najboljih vojnika i čak 18 genrala.
Pobjeda robova na Haitiju možda je i najvažniji događaj u modernoj povijesti afričkog stanovništva u novom svijetu.
1804. proglađena je republika – prva republika kojom su vladali crnci afričkog podrijetla.
Napoleon Bonaparte
Napoleon Bonaparte - nije uspio zadržati Haiti pod svojom kontrolom
Henri Christophe - kralj Haitija
Henri Christophe - kralj Haitija


Ipak – unatoč činjenici da je Napoleon Bonaparte i njegova vojska protjerana sa Haitija – bolji dani dolazili su sporo.
Vođa revolucije, Jean-Jacques Dessalines, 1804. proglasio se doživotnim carem i vladao izrazito despotski.
Jean Pierre Boyer - predsjednik i vođa revolucije
Jean Pierre Boyer - predsjednik i vođa revolucije

To je uskoro rezultiralo novim frakcijama na tek oslobođenom Haitiju. Već dvije godine kasnije 1806. "doživotni" car je ubijen od strane pobunjenika.

Država je podijeljena – na sjeveru je vladao Henri I (Henri Christophe) jedan od vođa revolucije proglasivši se kraljem. Na jugu je pak stvorena republika pod vodstvom predsjednika Alexandre Pétiona.
Unatoč rivalstvu između novog kralja i predsjednika, sukobi između dvojice ostali su na relativno ideološkoj razini.
Možemo čak tvrditi kako su obojica doprinijeli znatnom razvoju Haitija. Kralj Henri I zalagao se za oblik feudalističkog sustava, no također je energično promovirao obrazovanje za sve stanovnike. Predsjednik Alexandre Pétion je pak postao "izvoznik" revolucije u regiji – novcem i trupama pomagao je poznatog južnoameričkog vođu Simón Bolívara koji će kasnije osloboditi čitav prostor Nove Granade (danas Kolumbija, Ekvador, Panama i Venezuela).

Roblje u zatočeništvu i roblje na slobodi
Država će se donekle ujediniti za vrijeme predsjednika Jean Pierre Boyer (1821.) no upravo tada dolaze možda i najteži dani za tek oslobođeni Haiti.
Francuski kralj Charles Philippe ili Charles X poslao je tisuće trupa kako bi ponovno preuzeo otok. To se ipak nije dogodilo, ali pod velikim pritiskom predsjednik Boyer morao je pristati na sramotni ugovor kojim se Haiti obvezuje da Francuskoj mora isplatiti 150 milijuna Franaka – zbog navodnog ekonomskog gubitka u robovlasničkoj industriji.
Charles Philippe - francuski kralj
Charles Philippe - francuski kralj

Franucski abolicionist Victor Schoelcher tim povodom je zapisao "Nameti robovima-pobjednicima tražili su sada od njih da plate u novcu ono što su već platili u krvi".

Zbog tog sporazuma elita u Haitiju svrgnula je predsjednika Boyer sa vlasti 1843. Nakon njegova odlaska uslijedio je dugi niz prevrata i vojnih pučeva. Borbu za vlast sada vode brojne vojne frakcije, lokalna elita, ali i brzo rastuća strana ekonomska elita.
Woodrow Wilson - naredio je vojnu okupaciju Haitija
Woodrow Wilson - naredio je vojnu okupaciju Haitija

Upravo poslovni imigranti iz Njemačke, SAD-a, Francuske i Engleska postaju znatna sila. Svojim lukavim taktikama uskoro su zavadili mahom nepismen narod. Iz centralne banke Haitija odnosili su velike količine novca i njime naoružavali brojne vojne frakcije čiji je jedini cilj bio štititi njihove osobne interese.

Sve je bilo spremno za novu kolonizaciju – pod izlikom da žele svoje korporativne interese 1914. u Haiti ulazi britanska, njemačka i američka vojska.

SAD po naredbi tadašnjeg predsjednika Woodrow Wilsona okupira Haiti – okupacija zemlje je trajala gotovo 20 godina (od 1915 – 1934.)
Prava istina invazije na Haiti bila je njemačka dominacija. Skupina od 200-injak moćnih njemačkih biznismena kontrolirala je gotovo 80% međunarodne trgovine u zemlji.
United Fruit Company - Haiti
United Fruit Company - Haiti


Nakon instalacije američke vladajuće elite, lokalni stanovnici postali su građani drugog reda. Slično kao i na Kubi za vrijeme generala Batiste – u glavnom gradu Port au Prince Amerikanci su zauzeli elitne kvartove grada i kuće o kakvima su Haićani mogli samo sanjati.
Američka okupacija imala je katastrofalne posljedice po mnoge sfere života na Haitiju – npr. Školstvo je reformirano od temelja. Francuski sistem obrazovanja zamijenjen je rigidnim modelom koji je populaciju obrazovao isključivo samo za teške fizičke poslove – svi ostali školski predmeti jednostavno su ukinuti.

Korporacija "United Fruit Company" bila je jedini pravi vladar u zemlji. Američka firma ostvarivala je velike financijske dobitke eksplotirajuci Haićanske resurse: u prvom redu banane, duhan i šećer.
Nadalje granicu između Haitija i Dominikanske republike također su ucrtali SAD – što će dovesti do velikih sukoba među državama susjedima.
Diktatura od strane Dominikanske republike postala je toliko radikalna da su kao službenu ideologiju uveli rasne zakone tzv. "Antihaitianismo" (Anti-Haićanizam).
Pretpostavlja se da su granične patrole ubile preko 20,000 Haićana.

Papa i Bébé Doc Duvalier
Diktatorski duo - François Duvalier i Jean-Claude Duvalier, poznatiji kao Papa i Baby Doc. Vladali su Haitijem desetljećima.
Diktatorski duo - François Duvalier i Jean-Claude Duvalier, poznatiji kao Papa i Baby Doc. Vladali su Haitijem desetljećima.
Nakon dugih godina stalnog sukoba za predsjednika biva izabran Dr. François Duvalier poznatiji kao "Papa Doc".
Unatoč činjenici da je Papa Doc iz početka imao velik broj pristaša među crnim stanovništvom uskoro se promaknuo u okrutnog diktatora.
Uspostavio je militantnu skupinu poznatu kao "Tonton Macoutes" (babaroga) koja je godinama terorizirala stanovništvo.

Nakon smrti (1971) nasljedio ga je njegov sin Jean-Claude Duvalier poznatiji kao "Bébé Doc".
Doc mlađi nastavio je vladati u relativno istom stilu kao i njegov otac – njegov režim trajao je do 1987 kada ga s vlasti skinula vojna hunta.
Do kraja desetljeća uslijedile su teške godine pune sukoba, masakra i frakcijskih borbi u kojima je najviše stradalo civilno stanovištvo.
Izbori koje je organizirala vojska su bili sve osim demokratski.

Jean-Bertrand Aristide – predsjednik među siromašnima
Jean-Bertrand Aristide - 80ih godina
Jean-Bertrand Aristide - 80ih godina
Jean-Bertrand Aristide (rođen 15.7.1953) je odrastao u ekstremnom siromaštvu u malom gradiću Port-Salut.
Otac mu je umro kada je imao samo 3 mjeseca, njegova majka sa dvoje djece odlučila je preseliti u glavni grad Port au Prince nadajući se kako će tamo lakše prehraniti svoju djecu i preživjeti.
Majka je malog Jeana sa 5 godina uspjela ubaciti u katolički red Salesian što će mu omogućiti školovanje.
Cap-Haïtien - grad u kojem je Aristide studirao
Cap-Haïtien - grad u kojem je Aristide studirao


Aristide će se pokazati kao izrazito marljiv i inteligentan učenik. Završava fakultet "College Notre Dame" u gradu Cap-Haïtien sa najvišim pohvalama. Nakon katoličkog fakulteta odlazi studirati filozofiju i psihologiju na državno sveučilište.
Nadalje studira u Italiji, Grčkoj i Izraelu. Na Haiti se vraća sa 29 godina kako bi preuzeo posao svećenika.
Uskoro je počeo raditi kao svećenik u župi glavnog grada Port au Prince.

Unatoč tome što je Aristide sada već visokoobrazovana osoba bez straha za budućnost, nezamislivo siromaštvo i bijeda koja je vladala u njegovoj državi nije ga ostavila ravnodošunim.
Počeo je javno kritizirati režim oca i sina Duvaliera – Papa i Babe Doc-a. Za tako nešto trebalo je imati izrazito veliku hrabrost, pogotovo zbog činjenice da su svi kritičari vladajuće loze završavali ubijeni.
No Aristide nije stao na tome – njegova gorljiva želja za pravdom okrenut će ga i protiv same crkve. Povod tome je bilo specijalno odobrenje Vatikana koje je Duvalierima dalo apsolutno moć da postavljaju biskupe prema vlastitom nahođenju.
Uskoro će ga katolički red izbaciti i prognati u egzil – Aristide će zbog toga provesti 3 godine u Montrealu (Kanada).
Tonton Macoutes - Baby Doc-ova plačenićka vojska
Tonton Macoutes - Baby Doc-ova plačenićka vojska


No ni egzil ni otvorene prijetnje režima nisu uspjele zaustaviti Aristida, ponovno se vraća na Haiti 1985. Antirežimska klima tada je već postala mnogo izraženija.
U katedrali u glavnom gradu Port au Prince održao je sada već kultni govor izjavivši: "Put onih Haićana koji odbacuju režim je put pravednosti i ljubavi".
Ovaj govor i njegov raniji angažman pretvorio ga je u vodeću ikonu pobune protiv režima.

U iduće dvije godine preživio je barem 4 pokušaja atentata od kojih je najopasniji i najžešči bio onaj 11.rujna 1988.
100 naoružanih pripadnika režimske bande upalo je u katedralu dok je Aristid držao govor.
Vojska i policija samo je stajala sa strane dok su militanti rafalima strojnica počeli pokolj. Oni koji su pokušali pobjeći iz katedrala dočekani su mačetama. 15-ak je ubijeno, a 77 ranjeno. Aristid je uspio preživjeti napad.

Direktan atentat postao je preriskantan čak i za režim, zbog velikog broja Aristidovih pristaša.
Stoga idući pokušaj da ga se makne iz države bila je odredba kojom mu je naređen egzil. No kada ga je policija uhitila i krenula odvesti na avion deseci tisuća građana blokirali su sve prilaze zračnoj luci.

Predsjednički izbori 1987 potpuno su propali zbog namještanja od strane vojske, prvi pravi dekomkratski izbori održat će se tek 1990.
Aristid se kandidirao i pomeo konkurenciju već u prvom krugu – postavši prvi demokratski predsjednik u povijesti države Haiti.

No tek 8 mjeseci nakon što je postao predsjednik 1991. svrgava ga Babe Doc-ova militanta organizacija u krvavom puču.
Tisuće građana izašlo je na ulice dati potporu Aristidu no dočekali su ih samo nasilje i smrt, vojska je brzinski razbila prosvjednika i uvela još čvršći režim.
Ovakav razvoj situacije ne iznenađuje ako uzmemo u obzir da je prvi zakon koji je Aristid uveo zabrana napuštanja države dok se datoj osobi ne pregledaju svi bankovni računi – zakon koji je trebao stati na kraj korumpiranoj lopovskoj eliti.

Američki ultimatum

Jean-Bertrand Aristide i Bill Clinton
Situacija na Haitiju nakon Aristida postala je kaotična, do te mjere da ni američke korpoarcija više nisu mogle operirati u miru.
U Washingtonu sada je već predsjednik Bill Clinton – a stanje na Haitiju postalo je primarna tema u Bijeloj kući.

Unatoč činjenici da su SAD – točnije CIA – izdašno financirali militantne skupine koje su svrgnule Aristida, došlo je do odluke da situaciju u zemlji treba stabilizirati.

SAD nude Aristidu kompromis – vratit će ga na Haiti kako bi dovršio svoj mandat, ali pod uvjetom da prihvati sve političke i ekonomske programe SAD-ovog kandidata - njegovog poraženog suparnika na izborima.
To bi značilo da Haiti mora uvesti rigidni neoliberalni sustav, maknuti sve barijere na uvoz i – možda i najšokantije – mora uvoziti svu hranu iz SAD-a.
Haiti ima dovoljno obradive površine da prehrani vlastito stanovništvo, no ovakvim nametnutim uvozničkim lobijima stanovništvo će se gurnuti u još dublje siromaštvo i glad.
Pod tim uvjetima Aristidu je bilo dozvoljeno da se vrati, ali 3 godine u egzilu će mu se računati kao dio mandata.
Aristid je vraćen na Haiti 1994 i predsjednički mandat mu je završen već 1996.
Ustav mu je zabranjivao da se ponovno kandidira u nizu.
Drugi predjsenik Haitija je tako 1996. postao njegov suradnik René Préval – no tek 20-tak posto populacije izašlo je izbore.
Drugi mandat - drugi puč
Jean-Bertrand Aristide2000. Aristid se ponovno kandidirao i pobjedio sa 92% glasova.
SAD su pokušali umanjiti važnost Aristidovog povratka na vlast izjavivši kako je samo 10 % populacije izašlo na izbore.
No neovisni mediji na terenu pokazali su da je istina sasvim drugačiji – CNN npr. Objavio je kako je izašlo čak 60% stanovnika.
Ponovnim dolaskom na vlast Aristid je krenuo u ofenzivu zbog koje će još jednom morati napustiti Haiti.
Naložio je Francuskoj da mora platiti odštetu zbog kolonijalističke eksplotacije države u razini od 21 milijarde dolara.
Pretpostavlja se kako je ovo glavni razlog zbog kojeg će Aristid biti maknut s vlasti 2004.
Svrgavanja s vlasti, pobuna 2004. i egzil u Afriku
Vođa militantne bande "vojska kanibala" Amiot Metayer je pronađen mrtav u rujnu 2003. Ostali članovi su optužili predsjednika Aristida i pokrenuli pobunu koja je trebala dovesti do njegovog svrgavanja sa vlasti.
Prema riječima stručnjaka – pa čak i onih u SAD-u, Amerika je finacirala skupina i pripremila teren za vojni puč.
25.2.2004. Aristid i njegova obitelj odvedeni su iz predsjedničke palače od strane američkih tajnih službi. U SAD zarkoplovu prebačini su sa Haitija u Centralnu afričku republiku, tj. u egzil.
SAD je rekao kako je Aristid odstupio i zatražio njihovu pomoć, no Aristidova priča sasvim je drugačija – prema njemu dali su mu ultimatum, ili će odstupiti ili biti ubijen.

Aristid je u konačnici prešao iz Centralnu Afričku Republike u Južnu Afriku gdje će provesti 7 godina.

Povratak na Haiti
.Doček Aristida u Port au Prince, 2011.
Tek nekoliko sati nakon devastirajućeg potresa 2010. Aristid je izrazio svoje žaljenje i želju da se vrati kako bi pomogao u obnovi svoje države.
Na vlasti u Haitiju je trenutačno predsjednik René Préval, dugogodišnji suradnik Aristida. Preval je rekao da postoji mogućnost da se Aristid vrati i da mu se izda putovnica.
sljetanje u Port au Prince
sljetanje u Port au Prince
U veljači 2011. Aristid je održao niz intervjua s brojnim medijima i najavio da se vraća na Haiti. Također je rekao kako mu je bilo zabranjeno da napusti Južnu Afriku.
Zanimljivo je kako se u to vrijeme na Haiti upravo vratio još jedan vođa – diktator iz 80-ih Baby Doc Duval vratio se na Haiti nakon 25 godina u egzilu.
17.Ožujka 2011. Aristid je krenuo na put prema Haitiju. Isti dan – samo nekoliko sati prije polijetanja aviona – američki predsjednik Barack Obama zove južnoafričkog predsjednika Jacoba Zumu.
Obama direktno traži od Zume da se spriječi Aristidov pokušaj napuštanja zemlje, upozorava kako bi povratak Aristida bio destabilizirajući za Haiti.
Unatoč ovako snažnim i direktnim pristicima iz SAD-a Jacob Zuma nije spriječio Aristidov povratak, štoviše južnoafričko izaslanstvo putovalo je zajedno s njime.
Na povratku kući novinarka i urednica neovisne TV/radio postaje "democracy now" Amy Goodman dobila je ekskluzivnu priliku da putuje zajedno sa Aristdiom i snimi cijeli put od Južne Afrike do povratka na Haiti (kompletnu snimku možete pogledati ovdje)
U petak 18.ožujka 2011. bivši predsjednik Jean-Bertrand Aristide sletio je u zračnu luku Port au Prince nakon 7 godina nametnutog egzila u Africi.
Dočekale su ga tisuće pristaša, a on je u govoru istaknuo: "1804. Haićanska revolucija označila je kraj robovlasništva, neka današnji dan označi kraj svih egzila i pučeva."

čitaj dalje: » Libija - medijski totalitarizam i proizvodnja pristanka
avatar
Milan

Broj poruka : 7136
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naravno da hvalimo,

Počalji  Milan taj Čet Maj 08, 2014 4:37 pm

Интерес, па капитал, па политика, а онда раја

Левичарски покрет би морао да буде међународни јер капитал против којег се бори је већ интернационалан

У време политичких промена, чије ћемо размере тек видети, недовољно пажње се обраћа на улогу или недостатак улоге обичних људи. Да ли се ради о Украјини и њеној етничкој подељености, Каталонији чије становништво већином жели независност, о Француској у којој Ле Пенова постаје све јача, о растућем национализму у Аустрији и Мађарској, о незадовољству радника широм Европе, о Србији у којој je Вучић остварио победу без преседана – становништво својим изманипулисаним или свесним делањем или апатијом на крају доноси одлуку. Рефлектори су уперени у политичаре, али грађани увек учествују, макар као неми посматрачи који би само да гледају своја посла.

Недавно сам био у Визбадену на „Гоуист”филмском фестивалу. Неки Украјинци су приказали филм и говорили како је Украјина коначно независна, да више није у сенци Русије. Сутрадан је већ постало очигледно да исток Украјине неће бити исти. Наивност њиховог става лежи у идеји независности, поготову ако се зна да се из америчке амбасаде доноси одлука ко ће бити нови председник. Народ је инструиран на Мајдану, а сад и на истоку. То је био полтронско-револуционарни модел који смо и ми имали у Србији. Са друге стране, у „Њујорк тајмсу”је један обичан проруски грађанин Крима рекао да жели да буде део велике земље која нема честа превирања, где ће бити сигурнији. Да ли ће му живот бити бољи, питање је, али он увиђа да у мањим земљама нема могућности за стабилност и самоодређење и да је украјинско становништво средство у геополитичким надметањима. Дакле, сукоби на највишем политичком нивоу постављају и нас на дну лествице моћи у (не)прилике, а ми смо слободни да одредимо свој став према новонасталој ситуацији. Зато је центрима моћи толико стало да утичу на формирање нашег става и на дефинисање противника.

Да би се утицало на грађане и на политичку ситуацију, у Украјину је упумпаван новац из САД како би скочила подршказа ЕУ и НАТО. Капитал је помогао људима на западу земље да буду одлучнији. Капитал тако покреће „револуционарно предузеће” у којем, гле чуда, страда обичан народ који волонтерски учествује у револуцији, на фронту. О значају људи на терену у Кијеву говори и учешће фашиста у револуцији.

Према томе, грађани су искоришћени као средство, док капитал и политика доносе одлуке. „Фајненшел тајмс”је, према Чомском, најкориснији лист за информисање јер се обраћа бизнису. Ту се могло прочитати да се олигарси ценкају и са украјинском и са проруском страном да осигурају своју позицију у будућој верзији Украјине, и ту се пре свега мисли на најбогатијег –Рината Ахметова. „Волстрит џорнал” пише колико је драматично пала вредност украјинске валуте и да Украјина нема јаке економске везе са Европом. Зато не треба да чуди што Запад реагује релативно млако – немају довољно јак интерес да интервенишу, поготову не када је сусед Русија.

У медијима је поново челник НАТО Андерс Фог Расмусен. Срео сам га пре неколико година на универзитету у Њујорку док је био премијер Данске. Питао сам га о тада актуелној теми: о недемократском начину на који су челници европских држава, попут Гордона Брауна у Британији, ратификовали Лисабонски уговор иако је огромна већина грађана била против. Осмехнуо се, слегао раменима и поменуо разлоге зашто је легално такво одлучивање. Моје питање је било о демократичности, а одговор само показује да је демократија пожељна кад је потребна центру моћи јер је број грађана на референдуму, изборима или на улицама политички капитал.

Знатно блажи домаћи пример жеље да капитал и политика утичу на мњење јесте долазак америчке телевизије у Србију, у чему учествују бивши амбасадор САД Камерон Мантер и бивши челник ЦИА Дејвид Петреус, о чему је писала „Политика”. За разлику од грађана, политички и финансијски моћници имају далеко већи простор за самостално политичко деловање и у њиховим плановимаљуди су број на пиплметру или број гласова.

Обични људи имају моћ кроз бројност, а у глобалном свету више није довољан ни велики број грађана једне земље јер могу бити манипулисани из страних центара. Што се Европе тиче,гласачи у појединим земљама ће у све већем броју следити националисте и веровати у тај одговор на економску кризу. Међутим, други виде незапосленост као последицу општег економског уређења,али тај фронт морају сами грађани да дефинишу јер класна борба није профитабилна да би је неко финансирао из сенке. Дакле, левичарски покрет би морао да буде међународни јер капитал против којег се бори је већ интернационалан. Да не би били изманипулисани, није довољно да грађани чују шта се прича кроз мегафоне, већ да сазнају ко је лидерима на сцени платио мегафоне.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету, Њујорк
Игор Симић
avatar
Milan

Broj poruka : 7136
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Za ovu "temu" hvalimo !

Počalji  Milan taj Pon Okt 06, 2014 12:19 am

Српски народни покрет НАШИ обавештава јавност да је данас у више градова Србије почело лепљење плаката на којима се налази велики натпис „5.ОКТОБАР – ДАН ОКУПАЦИЈЕ СРБИЈЕ“ и стилизован знак некадашње организације ОТПОР на којем стоји и лого америчке обавештајне службе ЦИА.

otpor3

Кампања има за циљ да подсети јавност да је организовање и деловање некадашњег ОТПОР-а у потпуности извршено од стране ЦИА, где су после дугогодишње војне агресије на задатку коначног слома српског народа и српске државе ангажовали низ политичко-друштвених фактора зарад остваривања свог циља свргавања Слободана Милошевића с власти којег су прогласили диктатором, а који је заправо био сметња геополитичкој доминацији САД-а на Балкану и спровођењу заташкавања злочина над Србима.

На овом послу је главни амерички агент био, сада покојни, др Зоран Ђинђић који је примао десетине милиона америчких долара и био координиран директно од стране Бил Клинтона и Медлин Олбрајт кроз специјални оперативни центар ЦИА у Будимпешти који је служио за безбедну комуникацију са америчким властима и обуку чланова ОТПОР-а, што су у више наврата званично потврдиле и америчке власти.

otpor5

Данас је више него јасно да управо они који су пре 13 година добијали новац да сруше режим Слободана Милошевића и потпуно неосновано оптуживали Милошевића за изазивање ратова у Југославији, па чак и за монструозну америчку агресију на Србију која је укључивала и демонско бацање уранијума и плутонијума на грађане Србије, новац од стране ЦИА добијају и дан данас да сруше последње елементе српске државности и српског идентитета на Косову и Метохији, те да уруше државу Србију до темеља.

otpor4

СНП НАШИ сматрају „5.октобар“ даном када је окупирана Србија и на власт доведене политичке струје којима је једини циљ лични просперитет, задовољење сопствене сујете и каријера, као и да српска историја и српска држава морају бити одбрањени раскринкавањем историјских фалсификата који велеиздајнике, политичке шарлатане и плаћенике проглашавају визионарима, а жртве представљају агресором, јер је то свети циљ и највећа одговорност према будућим генерацијама свих национално одговорних Срба.

Информативна служба

СНП НАШИ
avatar
Milan

Broj poruka : 7136
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naravno da hvalimo,

Počalji  Milan taj Uto Okt 27, 2015 12:28 pm

Hvalimo, Komuniste u Indiji,koji se vec dest godina bore politickim sredstvim ali i oruzanim
avatar
Milan

Broj poruka : 7136
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: Naravno da hvalimo,

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu