Jadovno

Ići dole

Jadovno

Počalji  Milan taj Sre Avg 31, 2011 2:57 pm

Piše Nataša Jovanović

Ako je more plava grobnica, Šaranova jama, kao i druge znane i neznane Velebitske kraške jame to svakako nisu. To su jame na čijem dnu još uvek leže ostaci tela članova naših porodica

U isto vreme kad je Hrvatska slavila Dan nezavisnosti (zapravo dan nasilnog izdvajanja iz Jugoslavije), u Jadovnu, tom užasnom stratištu, mestu na kojem je ustaška ubilačka mašina u Drugom svetskom ratu pobacala u jame i poklala sve što je srpsko, dešavala se komemoracija i pomen tim žrtvama. Ovo je, kako su prokomentarisali prisutni, treće Jadovno. Prvo je bilo 1941, drugo 90-tih godina kada je u ime iste domovinske ideje Hrvatska dobila priliku da namiri kolektivnu savest, te nastavi kako sa rušenjem obeležja nastradalima od ustaškog noža, tako i sa etničkim čišćenjem Srba. Treće je ovo, Jadovno, o kojem se posle 70 godina ćutanja progovorilo. A na prostoru bivše NDH gotovo da nema nijedne srpske porodice čiji srodnik nije nevino nastradao u Jadovnu. Ovaj kompleks je pomno planiran od strane Pavelićevih ljudi NDH, a mesto pažljivo odabrano još pred početak rata. Maja 1941. godine na Velebitu, proplanku u Čačić dolu na 1200 metara nadmorske visine, duboko u šumi, pod vedrim nebom, dužine 50 i širine 25 metara osnovan je logor „Jadovno“. Na ulasku u logor stajala je slika Ante Pavelića sa natpisom: „Spremni za dom“. S obe strane dežurali su po jedan ustaša i jedan domobran. Planina Velebit puna kraških bezdanih jama, morske dubine velebitskog kanala, kamena pustinja Slane sa nešto zemlje na podnožju bila je idealno mesto za masovnu i brzu likvidaciju. Ta stratišta teško je bilo naći i još teže istražiti. U marvenim vagonima te 1941. godine sa natpisom „pokvareno voće“ iz celog područja NDH dopremani su u Gospić muškarci, žene, deca, trudnice. Mnogi do logora nisu ni stigli. Pobijeni su usput u jamama ili rasporenih stomaka, da ne isplivavaju, sa kamenjem oko vrata bacani u more. Zavojiti put kroz šumu vodi do zloglasne Šaranove jame u kojoj je za svega 132 dana smrt pronašlo preko 40. 123 ljudi, od kojih 38. 010 Srba.
Drugo obeležavanje Dana sećanja na žrtve nastradale u logoru Jadovno okupilo je na stotine potomaka i poštovalaca žrtava ovog stratišta.
Jadovno 2011. godine video je i srpski predsednik Tadić kome je deda po majci tu ubijen.
„U jednoj od ovih jama su kosti moga dede i njegovog brata. Srbi i Hrvati baš na ovom mestu moraju uspostaviti trajni mir, razumeti svoju ulogu i svoje žrtve. Svojom politikom sećanja i pomirenja želim da doprinesem da jednom zauvek stanemo na kraj istorijskim strahovima i stradanjima do kojih su nas doveli“.
U sugestivnom govoru pred stotinama potomaka i poštovalaca jadovničkih mučenika, Tadić je pokazao elementarno nepoznavanje sopstvene istorije, te logor Metajna nazvao Matajnom, a logor Topovske šupe, u kojem je prema podacima beogradske Jevrejske opštine stradalo najviše Jevreja iz Srbije, imenovao nekakvim topovskim šumama. Iz predsednikovog govora izostala je i činjenica da Jadovno, kako mu i samo ime simbolično govori, nemo svedoči o posledicama širokogrude srpske politike posle Prvog svetskog rata, politike o suživotu u jednoj državi. Da li onda jednom zauvek treba naučiti tu preskočenu lekciju koja govori o razlici između ljubavi i interesa?
No ono što je trebalo da kaže predsednik Tadić, u obraćanju prisutnima rekao je dr Dušan Bastašić, predsednik Udruženja potomaka i poštovalaca žrtava kompleksa ustaških logora Jadovna 1941. godine koji je uspeo da na ovo mesto ustaških zločina u dve godine obeležavanja dovede dva predsednika, hrvatskog prošle i srpskog ove godine.
Ako je more plava grobnica, Šaranova jama, kao i druge znane i neznane Velebitske kraške jame, istakao je Bastašić, to svakako nisu. To su jame na čijem dnu još uvek leže ostaci tela članova naših porodica.
Ljudi pobijeni ovde 1941. godine nisu žrtve antifašističke borbe! Oni su pokupljeni sa svojih vekovnih ognjišta, mučeni i pobijeni samo zato što su bili pravoslavni Srbi, Jevreji ili za NDH neprihvatljivi elementi.
„Ne ulazeći u to da li Republika Hrvatska jeste ili nije pravna sljedbenica Nezavisne države Hrvatske, neporecivo je da se na njenoj teritoriji nalaze mjesta masovnog zločina, da su žrtve zločina neekshumirane, neidentifikovane i nesahranjene, a da je zanemarljivo mali broj zločinaca imenovan ili procesuiran. Zaprepašćujujuće je to što se ignoriše insistiranje srpskih i jevrejskih organizacija na zakonom propisanom odnosu prema mjestu i žrtvama zločina. Štaviše, mjesta masovnih zločina, neka od njih čak registrovana Spomenička mjesta, godinama se vješto prikrivaju i prepuštaju zubu vremena i prirodnim procesima propadanja“.
Bastašić je postavio pitanje da ako se devedesetih godina dogodio, kako kažu, pravedan nastavak antifašističke borbe iz Drugog svetskog rata, kako tumačiti da su spomenici podignuti do 1991. godine u vreme poslednjeg rata uništeni. Kako drugačije tumačiti ovakav odnos nego kao otvoreno prikrivanje zločina?
„Legitimno je pravo nas potomaka žrtava da tražimo od vlasti Republike Hrvatske dostojan i zakonom predviđen odnos prema mestima zločina i žrtvama zločina, članovima naših porodica. Sve dok je taj odnos ovakav, kao što je to u današnje vreme, nema mjesta govoru o međusobnom poverenju, a posebno ne o razvijanju prijateljskih odnosa“.
Mučna prošlost, eto paradoksa, može biti korisna, jer može i treba da opominje sve buduće naraštaje u šta da veruju i do koje mere da ulaze u široke zagrljaje velikih zajednica. Kad istorija, i novija i ona starija, ovako režira sadašnjost i budućnost, i kad na tako jasan način pokaže tragičnu veru u zajedništvo tokom prethodnog veka, ali i na čemu treba dalje temeljiti srpsku politiku prema bivšoj južnoslovenskoj braći, onda tu zaista nema šta da se doda. Do- ne zaboravimo Jadovno.
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Lik fra Majstorovica

Počalji  Milan taj Sub Okt 01, 2011 5:17 pm

Da se Krist kojim slučajem našao u Jasenovcu, a za Krista, naravno, ne bi bilo boljega mjesta od Jasenovca, fra Majstorović bi ga zaklao kao najobičnijega Ćifuta. U slučaju da ga ne zakolje kao Židova, Majstorović bi ga vjerojatno, onako kosatog i bradatog, zaklao uvjeren da se radi u pravoslavnom popu. U svakom slučaju, Krist se u rukama svojega sluge koji se umjesto križa koristi kamom, ne bi dobro proveo

Zoran FerićZoran FerićBožji sluga Miroslav Filipović, nazvan i fra Sotona, opet je uskrsnuo u hrvatskoj javnosti potvrđujući tako davnu tezu stoika da povijest, kao uostalom i planeti, ima kružnu putanju i da je stoga njen najprecizniji simbol zmija koja je progutala vlastiti rep. Zbog gutanja repa, a bome i zbog ćudi životinje koja ga je progutala. Srećom, njegovo je uskrsnuće ovoga puta bilo isključivo medijsko, a sve zato što se božjega sluge Filipovića u Banjoj Luci sjetio i sam papa.. Čak je imao snažnu potrebu da se zbog njega i njemu sličnih svima ispriča jer su kao sinovi crkve činili zločine protiv čovječnosti. Ivan Pavao II poznat je, osim po svojim pastoralnim putovanjima, i po značajnim isprikama za zločine i grijehove koje su u prošlosti počinili crkveni ljudi. Ispričao se tako i za zlo koje su počinili pedofili svećenici razrješujući tako jednu od značajnijih napetosti koja je u posljednje vrijeme opetrećivala Katoličku crkvu nizom seksualnih skandala. Osim toga, isprika je u slučaju pedofila, a isto je i u slučaju ustaškog koljača, implicitno priznanje krivice tih ljudi i potreba da se i crkva i vjernici s njom otvoreno suoče. Miroslav Filipović je kao franjevac za vrijeme NDH počinio niz pokolja po selima oko Banje Luke, a na posljetku je, pošto ga se odrekla i sama crkva, završio u Jesenovcu kao jedan od umješnijih koljača. Nije stoga ni čudo što je promijenio prezime u Majstorović. Povijesni dokumenti i niz autora koji su pisali u Jasenovcu i Staroj Gradiški spominju ga se kao pravoga meštra toga posla. Naime, mnogi Mjstorovićevi kolege svjedočili su o tome da ljudsko biće nije lako zaklati, te da je to jedan težak i ozbiljan posao. Priređivali su stoga i natjecanja u klanju da se vidi tko je bolji meštar i tko će, na temelju najviše i najtemeljitije zaklanih ljudi, zaslužiti nagradu od sto cigareta.

Majstorović, kao što znamo, nije ni prvi ni jedini, a bome niti najefikasniji koljač ustaške kamarile, ali ono što ga izdvaja iz toga niza majstora od kame jest činjenica što je bio svećenik i što je tako posvećen ubijao ljude. U čitavoj toj stvari začuđujuće su, zapravo, tako očite kontradikcije. Vidimo po tome da je Edgar Allan Poe bio u pravo govoreći da se upravo očitosti mogu uočiti najslabije. Recimo, fanatični nacionalizam nekih pripadnika katoličke crkve koji je tako jasno u suprotnosti s internacionalnom idejom, ne samo katoličanstva, nego uopće, kršćanstva. Pa je tako jedana od očitosti koje se ne spominjnu dovoljno činjenica da je Krist bio Židov koji je umro za sve ljude, ne samo za Židove. A stvari idu tako daleko da bi ga vjerojatno, da se kojim slučajem našao u Jasenovcu, a za Krista, naravno, ne bi bilo boljega mjesta od Jasenovca, fra Majstorović zaklao kao najobičnijega Ćifuta. U slučaju da ga ne zakolje kao Židova, Majstorović bi ga vjerojatno, onako kosatog i bradatog, zaklao uvjeren da se radi u pravoslavnom popu. U svakom slučaju, Krist se u rukama svojega sluge koji se umjesto križa koristi kamom, ne bi dobro proveo. Doduše, olakotna okolnost za Majstorovića na Strašnom sudu mogla bi biti uznemirijuća činjenica što nož kojim se u ovim krajevima kolju ljudi prilično nalikuje križu: duga oštrica, kraći držak i oni štitnici za prste slijeve i desne strane, da ruka, kad kama postane sklizava od krvi, ne sklizne na oštricu.

Za svako je klanje, naime, potrebno neko uporište. I fizičko i psihičko. A psihičko uporište za Majstorovićevu majstoriju nedvojbeno je bila bolesna nacionalna i vjerska mržnja koju je on u sebi, vjerojatno, njegovao kao što se njeguje osobina koja nam pomaže da se kao ljudi ostvarimo i nekako emancipiramo od drugih. Za njega je klanje ljudskih bića bilo samoostvarenje, ono po čemu će se njegova zmijska ćud stalno pojavljivati u tom našem malom povijesnom kotaču. Možda se taj osjećaj samoostvarenja lijepo stopio s velikim idejama, možda i s još bolesnijim uvjerenjem da se koljući druge sam žrtvuje za svoj narod i vjeru, ali bilo kako bilo, upravo je nevjerojatno da je taj čovjek, živeći u samostanu, moleći i štujući sakrakente, prošao pored Kristova učenja kao pored turskog groblja. Da ga ni najmanje nije dotaknulo.

Bit će da je stvar u tome što je fra Sotona, čiji nadimak tako ironično upućuje na jednu komediju Stanlia i Olija, “Fra Diavolo” , čovjek iz drugoga vremena, iz vremena kad je bilo normalno ubijati one druge vjere. Štoviše, kad je to bilo poželjno i jednino moguće za spas vlasitte egzistencije. Fra Majstorović, balkanska mješavina inkvizitora i križara, samo pokazuje uznemirijuću činjenicu da nam za traumatični povratak u prošlost nije potreban vremeplov, nego da mi na prošlost možemo svakodnevno nagaziti, kao na govno. A mnogi junaci prošlosti, naravno, nisu ništa drugo nego obični koljači i krvopije. Zanimljivo je isto tako da su i naše aktualne političke podjele na lijeve i desne, tradicionalne i liberalne, tolerantne i netolerantne zapravo nastale djelovanjem jednog takvog fiktivnog povijesnog vremeplova koji je ljude iz različitih epoha usisao, pomiješao i zatim ispljunuo prisilivši ih da žive na istom tlu i u istoj zemlji.

Lik fra Majstorovića, svećenika koljača, prilično je zanimljiv iz raznih aspekata: političkog, psihopatološkog, povijesnog, etnološkog. Meni je, međutim, osobito prirastao srcu jer me uz njega, Luburića i druge jasenovačke koljače vežu uspomene na moje prve priče nastale u prilično neobičnim okolnostima, u osnovnoj školi. Te su priče bile usmene i pričao sam ih svojim kolegama iz trećeg B razreda osnovne škole Ivana Gorana Kovačića. Naime, učiteljica nam je čitala knjigu o Jasenovcu gdje je bilo potanko opisano što su Majstorović i škvadra radili zatočenicima logora i kako su ih sve mučili i ubijali. Opisi tih mučenja su bili stvarno stravični i mi djeca smo bili potpuno šokirani. Knjiga, zaboravio sam naslov i autora, završava pobunom i probojem logoraša iz Jasenovca, krajem rata. O sudbini koljača, međutim, nije rečeno ništa. Moj osjećaj nepravde što u knjizi nije navedeno kako su kažnjeni ili ubijeni ti koljači bio je tolik da sam spontano počeo izmišljati priče, dakako vrlo okrutne i pune sličnih mučenja, o tome kako su ljudi na kraju kaznili Luburića, Majstorovića, Ljubu Miloša i mnoge druge čijih se imena više ne sjećam. Klinci iz razreda dolazili su i s guštom slušali priče o tome kako su Luburića zatvorili u deblo puno stršljenova ili kako su Ljubi Milošu puštali uholaže kroz uši da mu polagano pojedu mozak. Ono što mi je kao klincu, naravno, promaklo bilo je da sam se i ja, ne neki način, pretvorio u Ljubu Miloša. Kao djeca tražili smo osvetu. Sada, kao odrasli ljudi, čitajući o fra Majstoroviću vjerojatno tražimo objašnjenje. A uskraćeno nam je, zapravo, i jedno i drugo. Ostaje samo neugodan osjećaj da će se sve to vrlo vjerojatno ponoviti.
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Da se zna,

Počalji  Milan taj Ned Nov 25, 2012 9:39 pm

Преносимо у целости писмо Владе РСК у прогонству дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији:

Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и скренути им пажњу, да становници у Западној Европи, Америци и Аустралији схватају, да су чланице ЕУ и НАТО омогућиле Хрватској да прогна до 800.000 Срба из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и Хрватске, од 1990. до 1995, а да Савет безбедности и Генерална скупштина УН нису то спречиле, нити су за овај злочин геноцида над српским народом оптужиле Хрватску и државе чланице НАТО и ЕУ.

Влада РС Крајине упознаје дипломатско-конзуларна представништва, да је слика о Републици Српској Крајини нетачно представљена светској јавности, јер је упорно наметана неистина, да је она део хрватске државе. То није тачно! Република Српска Крајина је српска историјска и етничка територија – од античких времена. Никада Хрвати нису живели у Крајини и никад се хрватски језик није у Крајини говорио. Босна и Херцеговина, северна Србије (Војводина), Република Српска Крајина, Словенија и Хрватска (хрватске земље су само око Загреба – где се говорио хрватски језик) биле су аустријске колоније до 1918. године. Тада је од ових територија створена Држава Срба, Хрвата и Словенаца (Хрвати су живели само у Загорују – пределу око Загреба). А Срби су тада били сви муслимани и сви католици ван Словеније и Хрватске (Загорја). Од територија ослобођених од Аустроугарске (1918) створена је Држава Срба, Хрвата и Словенаца, која се ујединила с Црном Гором и Србијом у Југославију. Југославија је, више пута, дељена на покрајине – а једном је та подела (1939) спојила Републику Српску Крајину и Хрватску, али то не даје право Хрватима, да Републику Српску Крајину сматрају делом Хрватске – као што ни Срби не сматрају Хрватску делом Србије, или делом Крајине.

Влада Републике Српске Крајине уверава дипломатско-конзуларна представништва – да Република Српска Крајина није део Хрватске, јер је Крајина имала државност пуних 500 година до XXI столећа. Ову чињеницу никад не спомиње Влада Републике Србије (ни у преговорима ни у својим односима с државама и УН), чиме се тешко нарушава право и праведност. А угарски (мађарски) краљ, Матија Корвин, одлучио је (1471) да се Срби организују као државотворни у Мађарској, при чему су имали своју националну управу и верску установу – Српску православну цркву. Кад је Мађарска била већим делом окупирана од Турске (1526), аустријски цар Фердинанд Други (1630) је проширио српску државност – која је трајала до крајаXIX столећа. Документација о српској државности у Мађарској и Аустрији је бројна и налази се у архивама у ове две државе. Та документација пружа и податке, да су тада били и бројни Срби католичке вероисповести, који су у двадесетом столећу, одлукама власти Аустроугарске и Југославије, проглашени Хрватима. А таква одлука се заснивала на закључку Католичког конгреса у Загребу – 1900. године, који је гласио, да сви Срби католици у српским земљама имају се сматрати припадницима хрватске нације.

Влада Републике Српске Крајине моли дипломатско-конзуларна представништва, да обавесте своје владе и научне установе, да је Римокатоличка црква (иако је с највећим бројем верника у свету), оваквом одлуком, оскрвнавила и светску културну баштину, и историју, јер су Срби једини у свету којима није дозвољено да исповедају римокатоличку веру. Чим постану католици, или ако су ту веру наследили од предака, морају се звати Хрватима. Нажалост, ни ово опасно огрешење о човекова права и слободу вероисповести, не спомиње Влада Републике Србије, нити ту чињеницу користи у својим односима с другим државама и УН.

Влада Републике Српске Крајине је обавезна, да упозна дипломатско-конзуларна представништва о чињеници, да је хрватски језик избачен из државне и књижевне употребе у XIX столећу. Хрвати су једини народ у Европи који не користи свој матерњи језик. То је последица аустријске колонијалне политике – Влада Аустрије је донела одлуку (у XIX столећу), да се хрватски језик уклони из државне администрације, из школа и из књижевности. Аустријанци су присилили Хрвате, да се служе српским језиком и да га уведу у школе, у државну администрацију и у књижевност, а да га зову и српским и хрватским, или српскохрватским, или хрватскосрпским. Да би све подсећало на правила у филолошкој науци, Аустријанци су хрватски језик прогласили „кајкавским дијалектом“, а то је, формално, оправдавало његово уклањање, јер су се многи дијалекти уклонили из употребе и у немачком, и италијанском језику, итд. И пошто је Хрватска у УНЕСКО-у регистровала српски језик као „хрватски“, велики део српске књижевности се (погрешно) третира као део „хрватске“ књижевности. Нажалост, ни ову чињеницу не спомиње Влада Републике Србије, нити је користи у преговорима с другим државама и УН, иако Хрватска присваја огроман део српске културне баштине.

Влада Републике Српске Крајине је, нада се, овим подацима уверила дипломатско-конзуларна представништва, да се оваквом политиком међународне заједнице према Србима спроводи злочин геноцида – Срби су и биолошки истребљивани и прогоњени у Првом и Другом светском рату, а прогнани су из Републике Српске Крајине и с Косова и Метохије у време разбијања Југославије – од 1990. до 1999. године. Оно што зачуђује је и чињеница да УН, друге међународне организације и већина влада у свету спомињу – да је из Републике Српске Крајине и Хрватске прогнано (од 1990. до 1995) само 220.000 Срба. Спомиње се само та цифра, а тај број Срба је прогнан само у време хрватске агресије на Републику Српску Крајину – 5. и. 6. августа 1995. године. Зашто се та цифра користи, кад је Срба прогнано негде до 800.000, или око 800.000. Злочин је обављен и од стране онога ко помаже злочинца. А УН и владе чланица УН помажу овај хрватски злочин, јер никад не спомињу тачну цифру о прогнаним Србима, мада се она налази у многим документима и извештајима представника УН! Споменимо само цифру о прогнаним Србима из Хрватске, коју је прочитао пред Саветом безбедности Генерални секретар УН, Бутрос Бутрос Гали, у мају 1993. године. Рекао је, да је хрватска војска и полиција прогнала, до 18. марта 1993. године, 251.000 Срба. Значи, ова два прогона показују цифру о 471.000 прогнаних Срба. Ако додамо овом броју и прогон 30.000 Срба у време хрватске агресије на Западну Славонију, 1. маја 1993, добијамо цифру о 501.000 прогнаних Срба. Овом броју треба додати и онај број Срба који је прогнан од 18. марта 1993. до 1. маја 1995. и од овог датума до 5. августа 1995 – из свих делова Хрватске, те је јасно да се број могао приближити цифри од 600.000. И оно што је чињеница (која се не узима у обзир) је прогон Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске и после окупирања Републике Српске Крајине – 6. августа 1995. године. Влада Републике Српске Крајине је молила, више пута, Савет безбедности УН и појединачне државе, да доставе број Срба из Крајине и Хрватске који су побегли у државе на свим континентима, али Савет безбедности је одбио да те податке пружи, мада их поседује. Нажалост, ни ове податке не користи Влада Републике Србије – ни за јавност, ни у преговорима с УН и другим државама.

Влада Републике Српске Крајине се нада да ће дипломатско-конзуларна представништва препоручити својим владама да се, на заказаној Генералној сккупштини УН (2013), поред осталих чињеница о хрватском злочину геноцида над Србима – у целом XX столећу, користе и ове које смо навели, јер су се оне, до сада, најупорније скривале.

Влада РС Крајине, такође, преноси дипломатско-конзуларним представништвима, да су многи врсни правници закључили, да су УН велики кривац за ово страдање Срба и да би против Савета безбедности и Генералне скупштине УН било обавезно покренути кривични поступак на једном од међународних судова. УН су, по мишљењу правних стручњака, важан кривац за последњи хрватски злочин геноцида над Србима, јер је Савет безбедности, Резолуцијом 743/1992. ставио под заштиту Републику Српску Крајину и у њу послао војне снаге Уједињених нација, гарантујући – да ће се државни спорови између Хрвата и Срба решавати мирним путем. Уз Резолуцију 743/1992, Савет безбедности је донео одлуку – да се хрватско законодавство неће примењивати у Републици Српској Крајини (Зони под заштитом УН), а таква одлука је проистекла на основу српске државотворности у Мађарској, Аустрији, Аустроугарској и Југославији. Влада Републике Српске Крајине ће искористити све могућности, да до судске расрпаве против УН дође, јер оне нису осудиле хрватски злочин геноцида над Србима и окупацију Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), а камоли да су захтевале од Хрватске, да отклони последице своје окупације и Србима исплати ратну одштету, врати државотворни статус и сву одузету имовину – коју је Хрватска уступила припадницима хрватске нације. А УН су биле обавезне да ово учине. Нажалост, све ове чињенице, Влада Републике Србије није, до сада, користила – за обавештавање јавности и током својих односа са УН, другим међународним организацијама и државама.

Влада Републике Српске Крајине верује, да је дипломатско-конзуларним представништвима сасвим јасна сарадња УН и Хашког трибунала, јер се обе установе једнако односе према Србима. УН нису осудиле Хрватску за окупацију Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), а Хашки трибунал није осудио хрватске генерале који су командовали хрватском војском при окупацији РС Крајине и прогону српског народа.

Извор: Влада РСК
avatar
Milan

Broj poruka : 7174
Datum upisa : 26.06.2008

Pogledaj profil korisnika http://www.yu centar tito

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jadovno

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu