Radomir Reljic

Заједничка корачница
Чекајући вожда-са симпатијама, пишући „старој“ симпатичној „комуњари“(противно личном убеђењу).
Српство, Србија, Српска Православна Црква(Светосавље), Српска Војска, српска историја, српско родољубље, српска територуја, српски..свега тога неће бити, ако се утамничи све ово што је њиме одређено.

Сви они који не препознају удружену белосветску багру, њихову београдску испоставу и сотонине намештенике, Србима и њиховој државно-територијалној организацији, наносе катастрофалну штету!
Моћ светских ала из сенке, пројектује и води полутајна организација, која себе назива Билдерберг. Ударна песница му је пребогати и моћни хазарски лоби, идеологија су му глобализација и дамо(н)кратија, главни градови Брисел, Вашингтон и Ватикан, религија им је екуменизам и космополитизам, националност су му поунијаћени народи, а војно крило „Милосрдни анђео“- са свим трабантима који се надају уласку у круг великих.
Намера ме ограничава, да изложим шему љиховог удруженог пројекта и не двојим да је потребно, свакодневно га разобличавати путем слободне штампе и упозоравати на опасност која од њега прети.
Њихови београдски пипци су оличени у немештеничкој влади, невладином сектору и папским трабантима, који су паразитски укључени на српски организам и вампирски га сисајући, припремају му самртнички ропац.
Даваће му само онолико, колико је Кунта-Кинте добијао, да би могао да весла њихов робовласничко-окупациони брод. Једноставно, злочиначка симбиоза страних и домаћих интересних група.
Клечање на коленима пред џелатом својим, нуђењем на жртвеничком пладњу главе браће своје и мазохистичко ниподаштавање свега свога, само су рецидиви из дервишких надмудривања и давно прошлих времена.То им је једина државничка мудрост и „победничка“ платформа.
Поједини „Црквени Оци“ потписују туђе документе, примају туђа прстења, клањају се сотонизираном наследнику трона Светог Петра и обрачунавају се са Светосављем. Светосавске мученике терају у изгнанство и проглашавају их расколницима. Удара ли нас то, дуго припремано проклество цр(к)вених кардинала?
Домаће носиоце овог монструозног пројекта, без икакве дилеме, назвао бих представницима Друге Србије(Њихове Србије).
Светске але и представници Друге Србије, форсирајући „српски проблем“, довршавају паклени план уништавања Српства.
Предзнак-Српски-мора у „заслужену мировину“.

Српство, Србија, Српска Православна Црква(Светосавље), Српска Војска, српска историја, српско родољубље, српска територуја, српски..свега тога неће бити, ако се утамничи све ово што је њиме одређено.
Овако отприлике, требају да се послажу приоритети заједничке борбе! Раме уз раме, подједнако водити рачуна о свим овим светињама, којима је Српство свеобухватна, кровна организација.
Србин не шаље више сина у војнике, а војска постаје туђинова.
Проблем професионализације српске војске је у врху њихових приоритета. Без српске војске нема ни Српског Космета, а занемаривањем те чињенице, одустаје се од повратка Космета у наш уатавноправни систем. Професионализацијом, српска војска престаје бити српска и почиње бити туђинова.
Замишљене корачнице, које одјекују у далекој руској степи, нису никакав залог наше будуће сигурности. Још несигурније је стављање руке џелату на пањ и надати се да неће затражити главу, само је машкарада политчких имбецила.
Хиљаду неких Равногорских Монархиста и сви газе неке своје стројеве кораке. Разара их што још неки Равногорци постоје. Како се неко усудио, да уместо њих, води неке њихове ратове?
Зар се због пројугословенске политике фамилије Карађорђевић у смирају 1.-ог светског рата, надчовечанска историјска епопеја српске војске, баца у запећак? Због ког интереса им је мала била, Етничка Србија(Наша Србија)?
Њихов наследник Броз, политички отац свих данашњих намештеника, предано је наставио разарачку мисију и непотребно је трошити се на њега.
Сви они, који не виде даље од Светосавља и верских догми, Српству и његоовој државно-територијалној организацији, оспоравају историјски континуитет.
Форсирањем верских догми, као епицентром борбе на живот и смрт, несвесно се отупљује свеукупност одбране „српског проблема“.
Они, којима историја почиње са Светосављем, само иду на руку онима, који желе да нас растуре. Зар нас кнез Мутимир није први масовно уводио у православље? Ко сме да се одрекне Световида, кад је доказивање његовог постојања, наша историјско-правна тапија на наша хиљадугодишња огњишта и континуитет нашег Видовдана?! Коме богохуљење могу бити, докази нашег постојања? Коме то смета?
Хиљаду неких националних новина, сви пишу неку своју истину и добију осип, што и ови други, њима слични, сродну истину пискарају. Бригу брину, како да покупе мрвицу колача са медијске трпезе!?
Наше Светосавње је наша душа, наша вера и узданица нашег опстанка. Нама је потребно и наше тело, једно без другога не иде!
Лудо је и помислити, да све ово побројано, није битно. Сваки део!
Сви ми овако разједињени, водимо неке своје битке, режимо једни на друге и газимо корачнице неке, Треће Србије(Ничије Србије). Логиком, на тенку, испод тенка или неким трећим путем!?
Онај, који успе да све ово стави под једну капу, у име Прве Србије(Наше Србије), стећи ће право да гази неке нове корачнице. Ако успе да успостави вредносне степенике, у вертикали заједничке одбране.
Можда ја, овако профилисан, не могу да спознам шта је Истина!?
Свеједно, ја чекам оног са почетка текста. Историјска нужда увек њедри такве људе!
Радомир Рељић