Ivica Dacic..*mi nismo Titoisti*..mi smo...

" on to vise nije mogao, i povukao se u haski manastir"...?
............................................................................................
Nisam se ja odrekao Miloševića. Vreme ga se odreklo. I najveći deo Srbije. Srbija više nije htela to što je on predstavljao. I znate, ja sam samo bio pred prostim izborom – da li da dopustim da emocija, koju jesmo svi osećali prema lideru i Srbije i stranke, sve nas odvede, zajedno s njim, u istoriju, ili da prednost dam raciju i promeni, i na taj način sačuvam SPS, i kao partiju i kao ideju...( A KOJU IDEJU) , i pružim joj budućnost. On to više, jednostavno, nije mogao. I mislim da je toga bio svestan – naveo je Dačić.

Vlada Milovanović je na svom fejsbuk profilu objavio priču od koje je i sam zanemeo. Čekao je prevoz, mislio je da je dan kao i svaki drugi, ali je tog dana upoznao jednog dečaka koji mu je tražio novac za mleko i za kog je mislio da je prosjak.

Nakon par rečenica izmenjenih sa detetom, shvatio je da je priča mnogo kompleksnija nego što izgleda u prvi mah.
Pokušaću da budem tačan u ovoj frapantnoj priči ali ne i kratak ,jer ovo sto mi se desilo u zadnjih sat vremena a želim da vam ispričam,to iziskuje. Naime, dok čekam 52 na Zvencu,prilazi mi dečkić onako bojažljivo i nekako sramljivo te me zapita "izvinite čiko,jel bi mogli da mi ostavite malo tog vašeg čokoladnog mleka,znate jeo sam sada picu i žedan sam a nemam više para?!" gledam i ne verujem, beo, bez akcenta, lepo obučen i obuven, čist i lep crnokosi plavooki mršav dečkić "hoćeš da ti kupim celo čokoladno i još nešto da jedeš?"

On se nasmeja "pa ako imate para, može ali samo čokoladno, neću više da jedem, pica mi je bila taman a sad ću da idem da spavam, hvala vam" prelazimo do pekare "a kako se zoveš i koliko imaš godina" pitam ga ja, a on onako sa stavom "Jovan i imam 11g, mislim imaću za Božić" kupim čokoladno i vraćamo se ka stanici "dobro,to je sve ok, ali reci mi šta radiš ovde ovako kasno ili je rano?" pogledam ga onako malo prekorno "pa čekam 52 isto ko i vi,ja živim kod Meka na Brdu,jel znate gde je to?" klimnem potvdno glavom "a šta ćeš ovde, mali si ti za noćni provod?" on odpi malo mleka "pa znate kako, ne volim o tome da pričam, ali kada me već pitate evo da vam kažem.

Znate, moja mama je ono" i pokaza mi srednji prst "obično radi na ulici" zastade i odpi još malo, dok su se meni oči izbečile "zadnjih par dana je bolesna, pa radi kući i večeras ih ima trojicu, pa je bratu i meni dala 300 dinara da idemo do grada i da se ne vraćamo pre 5" ne verujem šta mi dete priča "aha imaš brata,pa gde je on sada?" slegnuo je ramenima "ma za njega me baš briga,znate on je stariji ima 14g i u nekom lošem je fazonu, pije pivo a ja ne volim jer je gorko a i puši, meni je to totalno bezveze, što bi neko pušio i ugrožavao svoje zdravlje?!" slušam i palim cigaru "kada smo došli u grad, on je kupio onu flašu piva od litar i cigare a meni dao 70din za picu.

Tu smo se rastali,on je otišao negde da nađe,kako on kaže ekipu a ja sam šetao Knezom i išao sam u Skadarliju i sada evo idem kući...a jel ima 5?" pogledam telefon i namignem mu "sad će za 5 min" "super, već mi postaje hladno" ćutim i ne znam šta da kažem, pojavljuje se bus,ulazimo i sedamo zajedno.

Tek što je krenuo bus, on posrka čokoladno i onako pogledom traži kantu "ovi novi busevi su skroz dobri,mislim greju i to ali nemaju kante za djubre a to je baš bezveze,ma nema veze baciću kada izadjem" nisam siguran šta sam osećao u tom trenutku ali znam da jezu koja mi je prolazila uz kičmu nikada neću zaboraviti.
Ćutimo i vozimo se a negde kod Sajma ga priupitah "Jovane,izvini što te pitam a jel imaš tatu?" on me pogleda onako tupo "imam ali kao da ga nemam,on radi u Rusiji, barem tako mama kaže a pravo da vam kažem ja mislim da je on ustvari u zatvoru već godinu dana ali o tome neću da pričam,znate on je loš čovek!" tu mi je već knedla stala u grlu a u očima se pojaviše suze.
Okrenuo sam glavu od njega i nevesto brisao oči "a sto plačete?" tu sam se vec zagrcnuo "pa nemam pojma,znas Jovane,mnogo si dobar dečko i pored svega što te snalazi u životu" vadim telefon i pokazujem mu Lazarevu sliku "jaooo što je sladak a ko je to,jel to vaš sin?" "da,to je Lazar i ima 3 i po godine" "pa i moj brat je Lazar" iskezio se od uveta do uveta "jel imate još neku sliku?" ulazim u album i pokazujem mu "kako je lud,vidite sta radi sa mačkom,kako se ne plaši,pa skoro je veća od njega?" "ma taj se ne plaši nikoga i ničega,on je mnogo dobar ali i nestšsan,znas" vec smo na Brdu kod crkve,vraćam telefon i vadim novčanik "uzmi ovu hiljadarku,da imaš za sebe,kupi nešto,znaćes ti šta već,pametan si i dobar" pomazim ga po kapuljači (koju nije ni skidao sa glave) i guram mu soma u džep "ne čiko,ja to ne mogu da uzmem,pa vi imate dete i treba vama" "e, ja silazim na sledećoj a gde vi silazite?" "u Žarkovu kod maxija" ustao je i nasmejao se "moj brat kaže,da u Žarkovu žive seljaci ali to je glupost jel da,dovidjenja i hvala vam za čokoladno mleko,ljubite Lazara" "hoću hvala,i molim te budi dobar kao što jesi" klimnuo je glavom i izleteo iz busa pravo na kantu na stanici u koju je zakucao tetra pak,i otrčao u mrak..JE*EM TI SVE"

No, sve to nije bilo dovoljno i konačni poraz se počeo nazirati koncem 1950. godine. Ipak, krvavi rat je potrajao još četiri godine.
Sredinom ožujka (13. travnja 1954.) otpočela je poznata bitka kod Dien-Bien-Fua u kojoj je snagama Vietmina uspjelo namamiti u klopku i opkoliti u smrtonosnom zagrljaju snage generala De La Croixa. Pedeset tisuća Vijetnamaca opkolilo je Francuze i nije im bilo spasa. Poslije 55 dana ogorčenih borbi u kojima su francuske snage bile taktički i fizički potučene, Francuzi su bili prisiljeni na predaju 7. svibnja 1954. godine . Vojničkim porazom kod Dien-Bien- Fua okončana je francuska vojna nazočnost u Indokini.
Povratkom u Alžir, Legija se suočila s još jednom opasnošću kojoj se nije nadala. Njezino sigurno utočište i kolijevka pomalo se pretvarala u grobnicu, jer više ništa nije moglo zadržati alžirske ustanike u borbi za slobodu i oslobađanje od francuske kolonijalne vlasti.
Za Legiju je to bio potpuno drukčiji rat od onog kojeg je vodila u Vijetnamu. Rat se u Alžiru pretvorio u udare gerile po velikim urbanim sredinama. Nije bilo velikih bitaka kao onih koje su se vodile na Crvenoj rijeci u Vijetnamu. Gerilci "Fellage" su udarali smrtonosno i brzo nestajali. Radi povećanja svoje mobilnosti Legija je prvi put u Alžiru počela primjenjivati helikoptere. Bio je to također vrlo krvav sukob u kojem i jedna i druga strana nisu imale mnogo zarobljenika.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/438297/Vladimir-Karadjordjevic-Volim-brata-ali-ne-dam-mu-imovinu/komentari#ostali

Ptice su se tek nedavno vratile
Ljudski pepeo su najpre prosipali u reku, ali su ubrzo njime počeli da hrane ribe u ribnjacima i đubre useve, shvativši da je „odličan“ za to. U Osvjenćimu se više niko ne bavi poljoprivredom. Tu su breze neprirodno visoke. „Aušvic“ nije groblje, već industrija. Najmonstruoznija i najumobolnija. Reporter Nedeljnika Mihailo Medenica bio je tamo gde su ljudi bili brojevi, brojevi sirovina, a sirovina se ne može pobrojati, pa otuda nema ni tačnog broja o ljudima koje je „rad oslobodio“.
Ptice su se tek nedavno vratile
Ptice su se nedavno vratile. Nije ih bilo na nebu Rišardovog detinjstva. Zapravo, Rišard i nije imao detinjstvo. U Osvjenćimu se ćutke rađalo, starilo i umiralo. Život je bio privilegija. Život je bio prokletstvo.
Ptice su se zaista tek nedavno vratile. Rišard kaže da ih decenijama nije bilo…
„Ono na brezama, to su nova gnezda. Otišle su tih godina kada je nebo mirisalo na spaljeno ljudsko meso. Vratile su se, to valjda nešto znači…“ Teško, dobri moj.
Teško da će ovaj komad neba više ikada mirisati na bilo šta osim na spaljena trupla. To je, prijatelju, prokletstvo Osvjenćima, s kojim će živeti doveka, jer je pod tim 800 godina starim imenom, izbrisan sa lica zemlje. Ono je tek lokalni putokaz. Postoji još samo pod kletvom – „Aušvic“!
„Nažalost, da! Tako su ga nacisti prekrstili kada su okupirali moju domovinu ’39. godine, pripojili je Nemačkoj i u tom istom logoru pobile polovinu seljana. Od tada više i ne postojimo. Odnosno, postojimo da bismo pričali, da se ne zaboravi ono što se nikada ne sme zaboraviti…“, priznajem, najviše bih voleo baš da zaćuti, da ne progovara za sve pare koliko je plaćen da govori, jer svaki korak kroz ovo blato govori, vrišti, urla za sebe. Ljudi ovde treba da ćute. Moraju da ćute!
„Nećeš biti isti čovek posle obilaska logora“, setio sam se reči prijatelja koji je davno bio na ovom, najprokletijem mestu na kugli zemaljskoj.
Silim se da prekoračim liniju iza koje nema povratka. Ni danas, toliko godina kasnije. Više se ne plaća životom, ali poimanjem života – da! Za neke stvari čovek jednostavno nikada nije dovoljno spreman…
Rišard insistira na priči o smrti. Neke klinke kikotavo poziraju ispod najčuvenije parole zla: „Arbajt maht fraj“ – rad oslobađa. Nalupao bih im šamare, ali za tu pirgavu dečurliju iz Velsa ovo je tek ekskurzija na koju su dovedena. Nacistički „Diznilend“, gomila fotki koje će jedni drugima „lajkovati“ na Fejsbuku…
Rad je u „Aušvicu“ ljude oslobađao – jedino života! Tereta koji je po prolasku kroz ovu istu kapiju ubrzo postajao nepodnošljiv…
No, Rišard greši insistirajući na priči o smrti. I ona je u žici „Aušvica“ bila tek jedan od logoraša, jednako zarobljena, jednako u službi istog gospodara – smrt sama po sebi nije surova, niti bezosećajna, već čovek!
„Stoji! Baš iz tog razloga ‘Aušvic’ i jeste najveća prekretnica u istoriji čovečanstva, posle koje su zločin, ubistva, teror i krivica dobili novu dimenziju. Zbog toga se u ‘Aušvic’ ne dolazi, već boravi njemu. Zato on nije muzej, već groblje…“, da, Rišard je potpuno u pravu što se prvog tiče, u ‘Aušvicu’ se boravi! Trudim se da ne vidi koliko sam preplašen, osećajući se kao da me sprovodi blatnjavim tucanikom do jedne od 28 baraka, u kojoj ću trajati tek nekoliko sumraka i svitanja.
Osećam gađenje, osećam prezir, osećam iskrenu mržnju prema zverima koja u meni vide samo broj istetoviran na podlaktici, radnu snagu i sirovinu…
Nije to Rišard, već utvare dželata koje još vladaju ovim prokletim mestom. Nepobeđeni i nekažnjeni! Njihovi životi kao pravda za milion i dvesta hiljada žrtava – nije to ni kusur, a kamoli pravda…
„Do rata ovde se nalazila kasarna poljske vojske, zato su nacisti i izabrali ovo mesto – imali su infrastrukturu, ogromno prostranstvo i, što je najvažnije, već postojeći železnički čvor u koji su se slivale pruge iz čitave Evrope. Imali su sve preduslove da u miru, studiozno i posvećeno daju zlu na volju…“, zaista se trudim da slušam šta moj dobri Poljak govori, ali ne mogu. Ne u potpunosti, tek zapisujući njegove reči kao da nevoljno beležim lekciju na času istorije. Ovo je istorija koju čovek ne može da zabeleži, ona obeleži njega.
„Nacisti su na postojeće barake dozidali još po sprat, nisu im bili dovoljni postojeći kapaciteti. Sve što vidiš autentično je i netaknuto! Zbog toga se ovde boravi, zato je ovo groblje…“, sprovode me dalje. Ne podižem glavu, gledam vrhove svojih cipela koje me vode ka grobu. Drugog puta nema. Nije pitanje dana, sati u najboljem slučaju…
Ali, strašnije od saznanja da smrt neće doći u čas kada se njoj, već čoveku prohte jeste pomisao da zapravo i nema groba. Zato Rišard greši nazivajući „Aušvic“ grobljem, greši dajući mu „kompliment“. Ovde je čovek bio broj. Broj je trajao dok je mogao da radi. Broj ne umire već prestaje da postoji. Kad prestane da postoji, broj postaje sirovina…
„Ono što im se mora priznati jeste da su sistem istrebljivanja doveli do savršenstva. Ovde, u matičnom logoru, odnosno „Aušvicu 1″, eksperimentisali su sa raznim metodama ubijanja, i na kraju došli do zaključka da je za efikasno masovno istrebljenje ‘najekonomičnije’ to činiti gasom, a zatim spaljivati tela…“, Rišard govori, gledam u stazu ispred sebe, osećam da ramenima udaram o ljude s kojima se mimoilazimo. Ne podižem glavu da im pogledam lica, ne izvinjavam im se – logorašima je zabranjen razgovor, brojevi ne govore, brojevi se sabiraju i množe. Brojevi se brišu iz evidencije ukoliko progovore, jer brojevi ne umiru…
Neke su barake zatvorene, u nekima su stalne muzejske postavke. Jedna, na samom kraju, uz žicu kroz koju će s mrakom pustiti struju, živi svoj zločin i kaznu – zloglasni Paviljon 11.
„Možeš li“, tek na tren razaznajem glas prijatelja. Krvnik ne bi upitao tako nešto. Broj mora da može, ili postaje statistika.
„Mogu, Rišard, idemo“, odgovaram, ulazeći u paviljon za koji me nije pripremio. Za neke stvari čovek nikada nije dovoljno spreman.
„Neću previše da ti pričam, gledaj, doživi, shvatićeš“, gledam u staklo, očima treba malo vremena da se priviknu. Mozgu mnogo više da shvati šta oči vide – tone ženske kose iza otškrinutog prozora. Bale, kike, pletenice…
Male, dečje, još su šnalice u njima…
„Pronađeno je oko sedam tona tovara ženske kose po oslobađanju logora, ovde su izložene dve. Pogledaj tamo zbog čega su logoraše šišali do glave odmah po dolasku u „Aušvic“ i za šta im je trebala kosa…“ Povraća mi se. Želudac mi je u dušniku, ne mogu da udahnem. Udahnem li, opet ću osetiti taj strašni zadah iza otškrinutog „izloga“.
„Taj ćilim je satkan od ženske kose, na krajevima vidiš kako vire dlake iz štofa. Kosom su punili jastuke, madrace… Ljudi su, rekosmo, bili sirovina koja se jednako eksploatisala i za života i u smrti…“, povukao sam ga za ruku da izađemo, muka mi je i od turista koji mobilnim telefonima snimaju nekakve morbidne video-klipove. Zar je moguće da tu istu sliku neće videti svaki put kad zatvore oči?
Prolazimo paviljonima – tovari garderobe, kofera sa ispisanim imenima vlasnika, čitava soba zatrpana protezama i ortopedskim pomagalima oduzetih od „brojeva“ na samrti. Dečje igračke, dečja garderoba, sandalice besno otrgnutih kaiševa sa malenih leševa…
Plačem. Sklonio sam se u stranu. Plačem. Majke nisu stigle da ih ožale i zaplaču. Maleni anđeli nisu stigli da postanu brojevi, daleko od toga da su umrli ko ljudi.
Odmah po dolasku u logor sprovedeni su u gasnu komoru. Oni „srećniji“ umrli su u zagrljajima majki. Majke su umirale deset minuta duže od dece – agonija u agoniji.
„To je taj demonski ‘ciklon-B’, otrov koji su razvili za masovno uništenje u gasnim komorama. Odvodili su ih u njih pod izgovorom da odlaze na tuširanje i dezinfekciju od vaši, pa bi im kroz otvore u tavanici sipali otrov i čekali da utihnu poslednji krici. Umirali su po pola sata u najstrašnijim mukama…“, već sam otupeo. Gledam u prazne limenke smrti, i onu kraj koje je na tkanini rasuta plavičasta sadržina.
Isprva su ljudi umirali nekoliko sati, ali su filigrani smrti naposletku došli do prave mere „ciklona“, dovoljne da za što kraće vreme umori što više ljudi.
Izvinite, brojeva, ne ljudi. Izračunavali su koliko je potrebno po kilogramu, ne čoveku.
Ali, za brojem ne ostane ništa – za čovekom dva i po kilograma pepela, u proseku. Toliko je izloženo u providnoj urni Paviljona 4. Dva i po kilograma puta milion i sto hiljada ljudi, najmanje…
„Sve su koristili što se od čoveka, tačnije, leša moglo iskoristiti. Kosu, zlatne zube su pretapali u poluge, lične stvari preprodavali u Nemačkoj za bagatelu, a pepeo…“, zbog toga su ptice i otišle iz Osvjenćima. Miris spaljenog ljudskog mesa dizao se do vrhova breza, a breze iz godine u godinu sve više ka nebu, naizgled bežeći od njega…
„Ljudski pepeo su najpre prosipali u reku, ali su ubrzo njime počeli da hrane ribe u ribnjacima i đubre useve, shvativši da je ‘odličan’ za to…“, u Osvjenćimu se više niko ne bavi poljoprivredom. Tu su breze neprirodno visoke. „Aušvic“ zato nije groblje, već industrija. Najmonstruoznija i najumobolnija. Ljudi su bili brojevi, brojevi sirovina, sirovina se ne može pobrojati, pa otuda nema ni tačnog broja o ljudima koje je „rad oslobodio“.
Uz samu žicu, na kraju špalira jednoobraznih baraka – paviljoni 10 i 11. Najzloglasniji. U ostalima se iščekivala smrt, u njima se molilo za nju…
„Paviljon 10 je bio ordinacija zloglasnog doktora Klauberga, koji je do savršenstva doveo sistem sterilizacije žena. Tvrdio je da dobro obučeni doktor za dan može, pod prividom običnog ginekološkog pregleda, više od 300 žena učiniti neplodnim. Da zlo bude veće, taj isti doktor je pre rata važio za najvećeg svetskog stručnjaka na polju lečenja steriliteta! Još se i danas koriste njegove metode iz tog vremena, noseći njegovo ime…“ Paviljon je zaključan. Za vjek i vjekova. Najmanje što se može učiniti za njegove žrtve.
Jedini je zidom sa prednje strane povezan sa sledećim, Paviljonom 11.
„Iz njega gotovo niko nije izašao živ.
U podrumu se tri specifične ćelije, u kojima se tragalo za najefikasnijim načinom masovnog ubijanja. U jednoj su zatočenici moreni glađu do smrti – trajalo je predugo. U drugoj, nedostatkom vazduha – trajalo je predugo. U trećoj, nepunih metar sa metar, takozvanoj ćeliji za stajanje, četvorica robijaša su živela, ‘spavala’, vršila nuždu stojeći, uz minimalni dotok kiseonika. I to je trajalo predugo…“, svojevrsna privilegija, ili prokletstvo – silazimo u hodnik smrti, zavirujući u svaku od pomenutih ćelija. U onu poslednju, u kojoj se umiralo stojeći, ulazilo se kao u mišiju rupu, doslovno. Kroz mali otvor u dnu.
„Ali, u ovom istom podrumu je prvi put isproban i ‘ciklon-B’, na osmorici sovjetskih vojnih zarobljenika. Pre toga je korišćen za tamanjenje glodara, što je zločincima dalo ideju da ga isprobaju na ljudima. Ti nesrećnici su umirali satima, zarad ‘višeg cilja’ – nacisti su uspeli da dođu do prave mere otrova za ‘brzo’ umiranje“, prezirem sebe što više ništa ne osećam. Prezirem što jasno čujem Rišarda i počinjem da beležim pazeći da čitko pišem, kao da se neću setiti svega ne pogledam li u beležnicu.
Prezirem to što „Aušvic“ i dalje postiže isti efekat kao i te 1940. kada je Rudlof Hes preuzeo komandu nad njim i svečano otvorio „fabriku smrti i njenih derivata“.
Ljudi su i tada dovođeni u stanje čulne i emocionalne obamrlosti kako bi postali što korisnija sirovina. Broj nema emocije. Broj vremenom prestane da se nada, prestane da strahuje, postaje materijal…
„Ovim stepenicama su iz ćelija izvođeni u dvorište, pred zid smrti…“, idemo istom stazom, do zida koji i sa zadnje strane spaja barake. Na njegovoj sredini je strelište, neveliko, tek za trojicu ljudi, ili nešto više izgladnelih i izobličenih „brojeva“.

Metak u potiljak, sledeća grupa; metak u potiljak, sledeća grupa, i tako u nedogled. I to se ispostavilo nedovoljno brzim i skupim načinom istrebljenja čitavih populacija. Jevreja kao više od 90 odsto zatočenika, Roma, i nas, Slovena, koje je Hitler takođe smatrao nižom rasom i planirao masovno istrebljenje…“, mirno, kao pred metak u potiljak stojim pred zidom. Okrenut licem ka njemu, leđima ka egzekutorima kojima se žuri da ispune normu. Jasni su tragovi metaka koji su okrvavljeni prošli kroz glave i zarili se u drvenu oplatu.
Odmah iza zida, u divnom, mirisnom drvoredu je naočita porodična kuća.
Na eho od pucnja, tupog udarca mrtvog tela o zemlju i smrada krematorijuma.
„U njoj je živeo monstrum Rudolf Hes, prvi i najzloglasniji komandant logora. Sasvim mirno, sa porodicom. Njegova su se deca igrala sa štencima u bašti do koje su dopirali jauci, miris gorućih trupala….“, nažalost, više se ne može do nje. Vlasnici kojima je ’40. godine bila oduzeta nisu želeli da se vrate u nju posle rata. Prodali su je, drugi su je preprodali, treći takođe, danas su u njoj neki četvrti, ponovo je porodični dom, ukoliko to ikada može da bude…Gledajući u nju, tu kuću, drsko, ćutke i bez kajanja stajao je Hes pod vešalima tog aprilskog jutra 1947. godine, čekajući da dželat zategne omču…
„To su ta vešala“, Rišard pokazuje na senku u daljini ka kojoj idemo.
Već strula i povijena, četiri stepenika, malo stojište i kuka nad njim. Tik do „male“ gasne komore i „skromnog“ krematorijuma.
Kažu da se Hes pokajao samo zbog toga što nije više vremena proveo sa porodicom, dajući se „poslu“ previše. Zatim se pod njegovim nogama otvorio poklopac stojišta, uže se zateglo, zaškripala je kuka… Jedan život za milion i nešto života – ni simbolika, kamoli pravda…
Završavamo tu gde se, nažalost, sve i završavalo u „Aušvicu 1″ – za nas obilazak, ili što Rišard s pravom kaže – boravak. Za mučene logoraše život – gasna komora i krematorijum.
„Ovo je bila prvobitna, ‘mala’ gasna komora u kojoj je prvi put upotrebljen ‘ciklon’ na većem broju ljudi. U ovolicki prostor sabijali su i po 500 logoraša, zatvarali i zaključavali vrata, a zatim bi stražari kroz tri otvora u plafonu posuli granule ‘ciklona-B’ po njima. One bi se na temperaturi tela ubrzo pretvorile u gas, a gas…“, vrisak, vapaji, pokušaji da se udahne vazduh, pokušaji da se ne udahne, vrisak, pa tajac…
„Onda bi tela, izobličena, odranih lica, izgrizenih ušiju, slomljenih udova… Prebacili u krematorijum. Kapacitet ovih bio je ‘ništavan’ u odnosu na one u „Birkenauu“, 300 ljudi dnevno, 365 dana u godini, četiri i po godine. 300 ljudi previše…“, zjape crne čeljusti dve peći, pred njima šine na kojima su klizila nosila sa telima. Po čitav dan. Napred u peć, nazad po novo telo; napred u peć, nazad po novi broj…
Nad dimnjakom breza, ptice su se tek nedavno vratile u Osvjenćim. Na ovoj nema gnezda. Ona je doveka prokleta. Nije bila veća od mladice kada su je prvi put „nađubrili“.
Jedini preživeli „logoraš“…

Režiser ovog ostvarenja Žiga Virc u svom filmu tvrdi da je Amerika imala izuzetno razvijen program samoupravljanja koji je tadašnji predsednik Džon Kenedi prodao Josipu Brozu Titu.

Kenedi je, kako tvrdi Virc, prvi došao na ideju da prebaci upravljanje preduzećima u ruke radnika i da odvoji državu od privrede, ali to nikada nije do kraja sprovedeno pošto su ga savetnici ubedili da tu ideju proda Jugoslovenima.

- Amerika je imala fantastičan program samoupravljanja – navodi Virc – Godinama su teorijski deo razvijali u Pentagonu i u tome su dosta daleko odmakli. Kenedi je bio pravi vizionar, on je u svom radu došao do koncepta društva u kome svako odlučuje o plodovima svoga rada, razvio je ideju sistema društva u kojem se sve stvara, deli i troši onako kako odluče milioni Amerikanaca samoupravljača i u kojem svako sa pravom može reći „Država to sam ja“ – ističe reditelj ovog filma.

- Međutim, ova ideja je naišla na otpor američke birokratije – nastavlja Virc – oni su smatrali da će samoupravljanjem izgubiti vlast i na sve načine su pokušali da spreče Kenedija da implementira program. Tada je Tito saznao za Kenedijevu ideju i stupio je u kontakt sa njim sa namerom da otkupi koncept. Jugoslavija je u to vreme razvijala u tajnosti svemirski program ali je Tito gledao kao i uvek daleko unapred i shvatio da Jugoslovenu ne treba neki skup let u svemir već mogućnost da upravlja u svom društvu preko organa mesnih zajednica. Uspeo je da nagovori Kenedija da mu proda program samoupravljanja a pošto je bio više nego zadovoljan cenom rešio je i da časti Amerikance svemirskim programom.

- Koliko je Amerika pogrešila vidimo i danas – dodaje Žiga Virc – O Titu i samoupravljanju još uvek se priča a Kenedi je u atentatu stradao od strane neostvarenog američkog proletera koji nije mogao da mu oprosti prodaju programa.

Read more: http://www.njuz.net/kenedi-prodao-titu-program-radnickog-samoupravljanja/#ixzz3QrZ1hvDs

Hitler je preživeo rat, lažirao smrt i pobegao! Američka vlada je to ZNALA!

Novo otkriveni dokumenti FBI dokazuju kako je američka vlada znala da je Hitler živ i zdrav, i da je živeo u Argentini godinama nakon Drugog svetskog rata

Као оружије за борбу против наше земље, као и пре седам деценица, користи се фашизам. Али у годинама Другог светског рата Совјетски Савез и буржоаске демократије су успеле да постану савезници у борби против браон куге. Сада се водеће западне државе отворено хватају за нацизам ради достизања својих геополитичких циљева. Уз њихово покровитељство семење фашизма је проклијало у отровне младе изданке и на тој земљи где се пре хиљаду година формирала Кијевска Русија, где је отпочела заједничка историја Руса, Украјинаца и Белоруса..
Данас су већ милиони грађана Украјине отровани рускофобичном и антисовјетском пропагандом. Одвратни талас вандализма прошао је кроз многе украјинске градове. Оснивач совјетске државе био је прва мета злобних бандеровских младића. Рушење споменика В. И. Лењину, симбола руске историје и културе више није могуће представити само као „покрет одоздо“, јер га отворено благосиљају представници државних органа.

У Бриселу господин, у Београду терориста

Србе на Косову и Метохији мучи следеће: да ли нормална држава потписује споразум са човеком који је у тој истој земљи осуђен за тероризам? Зашто је за српску власт, бившу и ову садашњу, Тачи у Бриселу и на Косову и Метохији господин, а у Београду терориста?

Зато смо на вест о хапшењу само дубоко удахнули. Одавно смо прешли границу беса, страха, границу људске издржљивости, ми смо у некој сопственој галаксији. Играмо на карту среће и чекамо да буде оно што бити не може. Немоћни да сами било шта променимо, није нам остало ништа друго него да трпимо, па колико ко издржи. Да трпимо и памтимо.

Трпимо када нам искључе воду, када искључе струју, када нас полиција кажњава за измишљени прекршај. Када нас албански полицајци терају да на сред пута понављамо како живимо у „држави Косово“. Трпимо и када инспекције обилазе српске радње и кажњавају власнике без разлога. Ако имате дозволу за рад, рецимо за неку трговину одштампану на српском језику, инспектор вам каже да не важи и да мора да буде на албанском јер ви живите у „држави Косово“, и напише казну. Ви знате да су оба језика службена, али шта вреди. Трпимо када нас боду ножевима, туку, убијају, када нам руше и отимају куће, земљу, шуме. Они чине све да нестанемо, а ми трпимо. Само дубоко дишемо, јер се тако најбоље потискује бес. То нам још нису забранили.

Бог се призива у помоћ сваки пут када кренемо пут Мердара или Косовске Митровице, јер, ако нас полиција заустави код Подујева, односно Вучитрна, могу да нас оптуже буквално за шта хоће.
Српски Јозеф К.

Косовска полиција је пре неколико година код Вучитрна зауставила мог пријатеља Младена и тражила му косовски атест за гас, српски у том тренутку нису хтели да признају. Није га имао, није било паметно ни да се препире, већ им је рекао да му напишу казну, па ће на суду да докаже да се атест на Косову не може урадити. Дошло је време да оде на суђење и мислио је да је добро припремљен.

У то време, када нам напишу казну за атест, одлазили смо до Машинског факултета у Приштини, и добијали потврду да на Косову не постоји сервис за уградњу ауто гаса – у међувремену је отворен један у Дреници. Отишао је Младен на суђење са таквом потврдом и замало није добио инфаркт јер је у њему непознатом полицијском записнику писало да је полиција у његовом ауту пронашла робу у вредности преко две хиљаде евра за коју он није имао уредне папире. Атест за гас није ни поменут. Одређена му је казна од 800 евра, а непостојећа роба је заплењена. Још није ни схватио шта га је снашло, суд је завршио са његовим случајем.

Младен тог дана није имао среће, наишао је у тренутку када су полицајци решили да зауставе неког Србина и мало га дриблају. Ми то тако тумачимо, јер коме да се жалимо у „држави“ коју воде терористи?

Они који су смислили читав концепт конференције у Београду, наредили да се Тачи позове па опозове, остварили су свој циљ. Тачи је одлично одиграо своју улогу. Власт у Београду је сама показала да зна са каквим човеком се договара и предаје му у крваве руке не само народ већ и територију.

У суштини сви они играју за исти тим, само је овог пута Србији била потребна лекција. Већ наредног дана су их шефови све постројили у Бриселу да се међусобно рукују и смеше једни другима.

Бриселски споразум је са Ивицом Дачићем потписао тај исти Хашим Тачи, звани Змија! Пре две године су нас Змији предали на тацни. И зато, док они одрађују своје улоге, Срби на Косову и Метохији уздишу, гледају како са њима тргују, трпе и памте.

LEHLEND NIJE USAMLjEN
Tekst Krisa Marsdena „Kako je Zapad organizovao pad Miloševića”, objavlјen 13. oktobra 2000, takođe je poučan: „Brojni dokazi pokazuju da je opis događaja u Beogradu, kao ‘sile naroda u akciji’, nameran pokušaj da se prevari javnost.

Istina je da su SAD i Evropa obezbedile milione dolara, na stotine visokih savetnika i osoblјa za izbornu kampanju Demokratske opozicije Srbije (DOS).

Bivši američki diplomata Vilijam Montgomeri je upravlјao onim što Nјujork Tajms naziva ‘Jugoslovenskom ambasadom u izgnanstvu’ u Budimpešti i koordinisao je veći deo kampanje unutar zemlјe. Glavni sponzori opozicije bili su nemačka fondacija Fridrih Ebert i američka nevladina organizacija ‘Američki dom slobode’.”

Prema Marsdenu, u listu Der Spigel objavlјeno je: „17. decembra 1999. nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer i američki državni sekretar Medlin Olbrajt sastali su se, u vreme sastanka grupe G-8, sa vrlo poznatim ličnostima jugoslovenske opozicije, u zamračenoj sobi hotela „Interkontinental”, na Budapest Strasse u Berlinu. Prisutni su bili Zoran Đinđić i Vuk Drašković… Jedan od učesnika sastanka je rekao: ‘Opozicija je dobila strogi ukor’”…

Posle 5. oktobra 2000, sve je postalo javna tajna.

Desetine miliona dolara i maraka uloženo je za snabdevanje kompjuterima, telefonima i kancelarijskom opremom. Na dan izbora, uz psihološku podršku Šeste flote smeštene kraj Dubrovnika, opozicija je bila tako spremna i organizovana da je mogla da kontroliše izbore bolјe od Slobodana Miloševića

U listu New York Times je objavlјena izjava tadašnjeg gradonačelnika Čačka: „Osnovali smo tim mladih profesionalaca, paravojnih jedinica Jugoslovenske armije i mladih policajaca, a njihove aktivnosti uskladili smo sa najelitnijim jedinicama Ministarstva unutrašnjih poslova u Beogradu…”

Kris Marsden je zaklјučio: „Mnogo govori to što je jedini pokret protiv Miloševića bio planiran, organizovan i koordinisan od imperijalističkih sila i srpske tajne policije. Daleko od toga da je iskazana ‘moć naroda’…” Narod je bio i ostao pod kontrolom onih koje plaća da ga štite i brane.

Sada je izvesno da je srpski narod raspolućen, razapet između globalista, koji su ubili dve Jugoslavije i SCG, a prete da će razbiti Srbiju i nacionalista, koji su pokušali da se srpski rod i SPC ne dele i raskidaju novim granicama.

Srbi okupirani, prodati, informaciono dezorijentisani, zaplašeni, duhovno obogalјeni, nesložni i sve stariji, gube snagu.

Zato su javne ličnosti dužne da iskoriste svaku istinu koja ide u prilog njihovom rodu, da pobolјšaju srpski ugled, status i stanje. U vezi s prvom presudom Međunarodnog suda u Hagu to nije učinjeno. Sada se pruža nova prilika.

Osnova može da bude i „zabranjena istina o Srebrenici”.

Emil Vlajki je povodom pokušaja genocida nad Srbima napisao: „Isfabrikovan je ‘masakr’ u Račku, a usput je rečena laž o tome kako su Srbi već pobili sto hiljada Albanaca, te da se strahuje za ostalih četristo hiljada!

Nakon nelegalnog NATO napada i okupacije Kosmeta, jedna španska komisija je konstatovala da je od početka 1999, stradalo, na svim stranama, svega par hiljada lјudi! U ime ovih laži, u Jugoslaviji su dva i pol meseca uništavane bolnice, škole, mostovi, puteve, TV stanice, zagađeni su vazduh, voda i zemlјa osiromašenim uranijumom, a ubijeno je na hiljade lјudi. Usput se prijetilo Srbima: ‘vratićemo vas na 1389. godinu’! Reči su potpuno izgubile smisao: ovaj genocidni pokušaj nazvan je ‘humanitarnom intervencijom’!” Srbi su na Zapadu nazivani „dvodimenzionalna bića“, a američki državni sekretar je pretila Srbima da će joj piti vodu iz šake.

Trebaće mnogo snage, uma i vremena naručiocima zločina nad Srbima da izbrišu istoriju i operu krv sa svojih ruku.

Da se dogodio genocid u Srebrenici, Srbija bi bila obleplјena plakatima o zločinu. Ceo svet bi prikazivao, umesto snimka šest ubijenih mladića, scene masovnih ubistava. Kada to neko ne bi hteo da prikaže, procureli bi podaci sa snimcima preko Interneta, baš kao što su procureli o američkom rušenju njujorških „bliznakinja” kroz pet, šest dokumentarnih filmova, poput filma „Loose change”.

Kao da su isprani mozgovi svim pravnicima, naučnicima i političarima.

Ko želi da sazna istinu o Srebrenici treba samo da otvori sajtove na Internetu i pozove nezavisne svedoke.

Džered Izrael (Jared Israel) je u napisu „Srebrenica, mali grad u Jugoslaviji”, objavlјenom 20. jula 2000. u „Dejli telegrafu” (Daily Telegraph) i 28. jula 2000. u „Nјujork postu” (New York Post), napisao da je u Srebrenici bio dan posle 12. jula 1995. Ostao je sledećih osam dana. Kretao se slobodno gde je hteo. Niko nije pominjao pokolј i teške optužbe. U tekstu je naglasio: „Stvoren je mit Klintonove administracije radi petogodišnje klevete Srba. Ideja je bila da se laž ponovi dovolјno puta da narod i javno mnjenje poveruju u nju”.

Pretpostavlјa se koliko će Hrvati (naročito porimokatoličeni Srbi među njima) biti kreativni u optuživanju Srba za samoprogon, ali bi bilo dobro za Srbe da ih opet ne brane „demokrate“ (globalisti, neokomunisti, internacionalci), jer su takve odbrane uvek plaćali krvlјu, a jasno je da su zbog njih stigli do neizvesne budućnosti. Antiistorijske demokrate stvaraju novu osnovu za ponavlјanje najkrvavijih sekvenci istorije. To su činili kabalistički i vavilonski internacionalisti kroz celu istoriju.

Treba se osvrnuti, pogledati u ponuđena znamenja, shvatiti ispisane poruke i biće jasno ko u raslojenoj Srbiji pominje Boga, krst časni, slobodu, obraz, rodolјublјe i istinu, a ko obavlјa „dekontaminaciju narodnog duha“ i prevaspitavanje Srba globalizovanom, orvelovskom istinom. Nad istim dušama su Srbija, Kosovo i Metohija i Srbi, i pred istim iskušenjima, samo zato što to i tako „veliki brat” hoće.

http://cdn.tf.rs/2015/06/02/sps-620x350.jpg

Kucaj jutarnji.hr?crveni traktori

Kucaj Tabloid Ivica se saginjati nece

Hm,hmm..vi ste "spavaci",tzv nepostojece dinastije karadjordjevic,..cekalice "novog doba"..sa precednikom, koji postrojava JVuO...paravojsku, a SPS, Arkanovi tigrovi, dok Palme njisu grane..aplaudiraju !!

Hm,hmm..Sefer, Halilovic, junak,nekada," SPS dana",baci oglodanu "jagnjecu kost", sa Trebevica, a ti je Ivice doceka.."imacete rat"..koda je Halilovic, narucio "deset slukom" i konom, Cecom na stolu da peva ? Trebace ti Ivice "pancir" i Arkan, da hvatate regrute..ko "onomad", Srbe izbegle iz Hrvatske, za vrat, pa u rat u Bosniji, a ne u RSK, ako bas mora....cuvaj "srbijicu".."kao zenicu oka svog"...ona je cilj, a ne RS..!!

Kucajte micapetrovic.com

Radnici"Zastava impro",njih oko 50, mahom invalidi,umesto "badnjaka", zatekli su, katanac i zavarenu kapiju, struja i voda iskljuceni...sindikat "tuti pa tuti"..slava je, pa ce mozda posle da opomenu francuskog vlasnika, da je Kragujevac "grad samoupravljaca, crveni barjak radnicke klase"..

www.mondo.rs/tag11558/veroljub-stevanovic/1/2

Http://miroslav-lazanski/sa-jna-bili-smo-vojnici.

Http://YouTube/decko-ajde-oladi

Http://YouTube/decko-ajde-oladi

Http://vidovdan.org/tajni-zivot-Josipa-Broza. ( komentari !!!)

http://kafanapavlekorcagin.rs.

Nova,internacionala,pod " vodjstvom", Dacica i Vulina,navodnih levicara..u " zutim gacama", radi,pooune,opadajucih biraca,regrutuje novo clanstvo..

"'sav svet,iz temelja se menja,danas si peder,sutra si sve "....?