U Rusiji obozavaju Staljina

http://www.network54.com/Forum/155335/

Veliki doprinos pobedi nad nacizmom dali su mnogobrojni obaveštajci Crvene Armije u Nemačkoj, Italiji, Švajcarskoj, Japanu, Mađarskoj, Italiji i u ostatku okupirane Evrope i Azije. Među njima se posebno izdvajaju Rihard Zorge (Richard Sorge - po
mnogima obaveštajac veka), Jugosloven u zorgeovoj grupi Branko Vukelić zatim Lav Mesevič i Nikolaj Kuznjecov kao i mnogi drugi poznati i nepoznati ilegalci koji su u ovoj nadčovečnoj borbi žrtvovali i svoje živote i onih koji su imali sreću da prežive sve to, poput Rut Verner (Ruth Werner) ili Sandora Radoa.
Od izuzetnog značaja uoči izbijanja rata i Hitlerove agresije na SSSR bila je obaveštajna delatnost "Crvenog Orkestra" (Rote Kapelle), koja je, u osnovi, postala nosilac ideje stvaranja jedinstvenog antinacističkog narodnog fronta u srcu Trećeg Rajha. Na žalost ta grupa je otkrivena u prvih 14 meseci rata, ali je poslužila za primer ostalim nemačkim domoljubima.
Vođe "Crvenog orkestra" su bili Haro Šulce-Bojzen (Harro Shulze-Boysen - oficir Obaveštejnog štaba Luftvafe) i Arvid Harnak (Arvid Harnack - savetnik u nemačkom Ministarstvu privrede). Među njihovim najistaknutijim saradnicima bili su Bojzenova supruga Libertas Šulce-Bojzen, zatim Kurt Šumaher (Kurt Schumacher), Adam Kukhof (Adam Kuckhoff), Oda Šotmiler (Oda Shotmiller), Erika fon Brokdorf (Erika von Brockdorff) i mnogi drugi.
Vođe "Crvenog Orkestra" na poštanskoj markici povodom 40-to godišnjice njihove smrti
Časopis "Sovjetski Savez" (broj 3 iz 1975. godine) ovako objašnjava sam nastanak imena "Crveni Orkestar". Među oficirima Abvera je bilo uobičajno da se radista-ilegalac naziva "pijanist" ili "muzikant". Kad bi vojna obaveštajna služba došla do zaključka da nekoliko takvih radioprijemnika pripada istoj tajnoj organizaciji, tako razgranata mreža bi se nazvala "Orkestar" ili "Kapela", a reč "Crvena" je podvlačila da se radi o političkoj, antinacističkoj ili preciznije komunističkoj organizaciji. Prema tome se tražila svaka mogućnost da bi ih se iskoristilo protiv nacizma. Šulce-Bojzenova grupa se 1939. godine, nešto pre početka drugog svetskog rata spaja sa Harnakovom grupom, a uskoro im se pridružuje i komunistička ćelija koju osniva komunista
i istaknuti književnik Adam Kukhof. Kukhof je rođen 1887. godine u Ahenu, u porodici industrijalaca, što mu nije smetalo da se još u mladosti opredeli za progresivno shvatanje društva i istorije. Po dolasku nacista na vlast formirao je ilegalnu grupu koju su sačinjavali istaknuti radnici, službenici, poznati umetnici i oficiri. Deo vatrenih proklamacija i poziva koje je nemačkom narodu uputio "Crveni Orkestar"potiče iz Kukhofova pera.
Aktivna antihitlerovska ilegalna organizacija postaje sve jača i ima svoje ljude u najrazličitijim ustanovama Trećeg Rajha i Vermahta (regularna vojska) i došlo je vrijeme za odlučnije poduhvate. Posle završetka drugog svetskog rata, kad su tajni dokumenti Gestapoa i Abvera otvoreni za javnost mnogi istoričari i publicisti su uložili puno napora da bi diskreditovali delatnost "Crvenog Orkestra" i ostalih antinacističkih ilegalnih organizacija u svetu kao "Špijunske organizacije komunističkog SSSR-a". Činili su se mnogi pokušaji da se "Nemački pokret otpora" i "Generalska zavera iz 1944. godine" svrstaju pod isti koš, ali neosporne činjenice dokazuju da su u Crvenom Orkestru i ostalim ilegalnim ćelijama došli do izražaja ciljevi nemačkog i opšteg Zapadno-evropskog pokreta otpora. Borci Crvenog orkestra su ispisali herojsko poglavlje u istoriji nemačkog naroda.
Učesnici Crvenog Orkestra su na svojim ramenima izneli deo najteže borbe portiv nacizma i to u najmračnijim godinama kad se nacizmu još nije nazirao kraj. Oni su umirali u anonimnosti. Ali im je zato kasnije Adolf Grime (Adolf Grimme), stravstveni antikomunist i bivši ministar socijaldemokratske Pruske vlade, za vrijeme Vajmara odao počast i o njima napisao:"To je bila najbolja krv Nemačke i njena prava elita, kako u pogledu svojih ličnih karakteristika, tako i u pogledu političkih talenata, dalekovidosti i istinite nacionalne svesti".
Najveću aktivnost Crveni Orkestar je razvio posle napada Nemačke na SSSR. Prema pisanju italijanskog nedeljnika "Vie nouva-Sete giorni" u 3 sata i 58 minuta u noći 26.07.1941. godine jedan nacistički radista radiostanice u Kenigzbergu za hvatanje inostranih i ilegalnih emisija uhvatio je nepoznati poziv. Posle pozivnih "KLK-PTH.2606.003.3032 wds. N 14 qvb" usledio je tekst šifrovanog telegrama iz 32. grupe, po 5 cifara u svakoj. Emisija je završila signalom "AR50385 KLK-PTH". Radista, koji je u to doba noći lovio uobičajene poruke norveških partizana upućenih Londonu, pripremio je odgovarajući izveštaj svojoj komandi o novoj, do tada nepoznatoj radio-stanici. Komanda je odmah o svemu izvjestila Berlin. Isto veče Glavna komanda Abvera je uputila svim stanicama Vermahta specijalizovanim za hvatanje šifrovanih emisija sledeću zapovest: "Utvrditi vreme emisija PHP. Frekvencija noćnih emisija 10.363. Frekvencija dnevnih emisija-nepoznata. Stepen izvršenja zapovedi IA". "IA" je značilo najbrže moguće.
Tako je otpočeo razvoj događaja koji je poremetio Hitlerov miran san i pretvorio se u strašnu moru i priviđenje za zapovednika Abvera admirala Kanarisa i zapovednika tajne policije Trećeg Rajha rajhsfirera SS Himlera. Eksperti-kriptografi nisu mogli dešifrovati uhvaćenu emisiju, ali su bili sigurni da je upućena saveznicima. Po Kanarisovom naređenju panično su počele sa radom sve radiostanice za prisluškivanje i hvatanje radio signala u celom Rajhu. U dve nedelje je otkriveno 78 tajnih radiopredajnika. Još 19 ih je otkriveno u oktobru, a krajem 1942 bilo ih je već 325. Abverova kontra-obaveštajna služba i tajna policija mogli su ih slušati, ali nisu bili u mogućnosti dešifrovati emitovane telegrame, a predajnik RTH je nastavio da radi. Njegova emitovanja su ponekad trajala i po 5 sati, a dešavalo se i to da uopšte ništa ne emituje i po nekoliko dana. Neregularnost emitovanja sprečavala je kontra-obaveštajnu službu da lokalizuje mesto gde se nalazila tajna radio-stanica uprkos tome što je Abverova kontra-obaveštajna služba bila svesna da se "pijanist" ili "pijanisti" nalaze u samom srcu Nemačke - u Berlinu. Hitler se razbesneo kad je od Himlera i Geringa saznao da u glavnom gradu Rajha, možda čak preko puta ulice deluje neka ilegalna ćelija. Naredio je da se pod hitno "otkrije i likvidira" ta, već dobro uhodana špijunska organizacija, ali to nije bilo ni malo jednostavno. Otpočeo je lov na "pijanistu" u kojem je sudelovala čitava vojska agenata, a specijalno opremljeni automobili sa radio-goniometrijskim uređajima su danonoćno krstarili ulicama Berlina.
Radiopredajnik čija je emisija registrovana 26.05. pripadao je Crvenom Orkestru. "Pijanista" je bio najbliži saradnik Šulce-Bojzena, metalac Hans Kopi (Hans Coppi). On je proveo neko vreme u nacističkom zatvoru zbog distribucije antinacističkih letaka i po izlasku iz zatvora se upoznao sa Bojzenom i bez kolebanja se pridružio Crvenom Orkestru. Osim zajedničkih političkih ideala, Hansa i Bojzena je povezivalo i čvrsto muško prijateljstvo.
Više od godinu dana trajao je lov na "pijaniste" Crvenog Orkestra, ali su svi pokušaji razbijanja šifre pali u vodu. Abver je naručio džepne radiometre od firme "Love Opta", pa su na stotine agenata bile opremljene tim novim uređajem. Istovremeno je kontra-obavještajna služba angažovala poznatog matematičara Vilhema Fauka. Njemu je uspelo da dešifruje jedan od uhvaćenih radio izveštaja u kojem su bile objavljene 3 berlinske adrese. Obruč Abvera oko Crvenog Orkestra se napokon počeo stezati. U to vreme je Paulusova 6. armija bila u prednosti, u Staljingradskoj bitki, ali su primarni izveštaji Crvenog Orkestra pomogli Vrhovnoj komandi Crvene armije da unapred sazna ne samo razne protivničke planove, već i brojnost, naoružanje, gubitke i lokacije nacističke 6.armije.
Haro Šulce-Bojzen je pao u ruke Gestapoa u avgustu 1942. godine. Skoro istovremeno je sa njim uhapšeno još oko 120 ljudi koji su direktno ili indirektno bili povezani sa Crvenim Orkestrom. Već na prvom saslušanju uhapšenika, Abverov kontra-obavještajac kapetan Pipe zabeležio je u zapisniku da se radi o organizaciji "Crveni Orkestar" i to je zapravo prvo njeno unošenje pod takvim imenom u zvanična dokumenta. Od Abvera je taj naziv preuzeo i Gestapo, a potom je onda prenet na stranice memoara i raznih istorijskih publikacija.
31 muškarac i 18 žena, od njih 120, su pogubljeni nekoliko dana pred kraj 1942. godine. Još sedmoro nije izdržalo zverska ispitivanja. Ostali, premlaćeni i obogaljeni su poslani, razdvojeno, u koncentracione logore i na robiju. Sve to se radilo u strogoj tajnosti a rođacima pogubljenih i deportiranih je bilo zabranjeno u javnosti govoriti o sudbini koja je snašla njihove srodnike. Bile su poduzete sve mere da se ne sazna za postojanje Pokreta otpora u srcu Nemačke i za pokušaj da se Treći rajh digne u vazduh iznutra. Himler je čak pokušavao ucenjivati Geringa koji je bio svat na venčanju Šulce-Bojzena i njegove supruge Libertas koja je bila potomak Nemačke aristokratske porodice. Haro Šulce-Bojzen je obešen u 12 sati 22. decembra 1942. godine u berlinskom zatvoru Plecenze (Plötzensee), a njegova supruga Libertas je giljotirana nekoliko časova pre toga.

Haro i Libertas Šulce-Bojzen

Svet je, ipak, upoznat sa podvigom nemačkih antifašista, koji su do posljednjeg trenutka ostali verni svojim slobodarskim idealima. Bojzen je u oproštajnom pismu svojim roditeljima napisao da je svo vreme bio svestan svoje sudbine, ali da njegov život nije toliko vredan kad ga gubi zajedno sa milijunima drugih, a na zid svoje ćelije je napisao da će "Istorija će izreći svoju konačnu presudu....".

Veliki doprinos pobedi nad nacizmom dali su mnogobrojni obaveštajci Crvene Armije u Nemačkoj, Italiji, Švajcarskoj, Japanu, Mađarskoj, Italiji i u ostatku okupirane Evrope i Azije. Među njima se posebno izdvajaju Rihard Zorge (Richard Sorge - po
mnogima obaveštajac veka), Jugosloven u zorgeovoj grupi Branko Vukelić zatim Lav Mesevič i Nikolaj Kuznjecov kao i mnogi drugi poznati i nepoznati ilegalci koji su u ovoj nadčovečnoj borbi žrtvovali i svoje živote i onih koji su imali sreću da prežive sve to, poput Rut Verner (Ruth Werner) ili Sandora Radoa.
Od izuzetnog značaja uoči izbijanja rata i Hitlerove agresije na SSSR bila je obaveštajna delatnost "Crvenog Orkestra" (Rote Kapelle), koja je, u osnovi, postala nosilac ideje stvaranja jedinstvenog antinacističkog narodnog fronta u srcu Trećeg Rajha. Na žalost ta grupa je otkrivena u prvih 14 meseci rata, ali je poslužila za primer ostalim nemačkim domoljubima.
Vođe "Crvenog orkestra" su bili Haro Šulce-Bojzen (Harro Shulze-Boysen - oficir Obaveštejnog štaba Luftvafe) i Arvid Harnak (Arvid Harnack - savetnik u nemačkom Ministarstvu privrede). Među njihovim najistaknutijim saradnicima bili su Bojzenova supruga Libertas Šulce-Bojzen, zatim Kurt Šumaher (Kurt Schumacher), Adam Kukhof (Adam Kuckhoff), Oda Šotmiler (Oda Shotmiller), Erika fon Brokdorf (Erika von Brockdorff) i mnogi drugi.
Vođe "Crvenog Orkestra" na poštanskoj markici povodom 40-to godišnjice njihove smrti
Časopis "Sovjetski Savez" (broj 3 iz 1975. godine) ovako objašnjava sam nastanak imena "Crveni Orkestar". Među oficirima Abvera je bilo uobičajno da se radista-ilegalac naziva "pijanist" ili "muzikant". Kad bi vojna obaveštajna služba došla do zaključka da nekoliko takvih radioprijemnika pripada istoj tajnoj organizaciji, tako razgranata mreža bi se nazvala "Orkestar" ili "Kapela", a reč "Crvena" je podvlačila da se radi o političkoj, antinacističkoj ili preciznije komunističkoj organizaciji. Prema tome se tražila svaka mogućnost da bi ih se iskoristilo protiv nacizma. Šulce-Bojzenova grupa se 1939. godine, nešto pre početka drugog svetskog rata spaja sa Harnakovom grupom, a uskoro im se pridružuje i komunistička ćelija koju osniva komunista
i istaknuti književnik Adam Kukhof. Kukhof je rođen 1887. godine u Ahenu, u porodici industrijalaca, što mu nije smetalo da se još u mladosti opredeli za progresivno shvatanje društva i istorije. Po dolasku nacista na vlast formirao je ilegalnu grupu koju su sačinjavali istaknuti radnici, službenici, poznati umetnici i oficiri. Deo vatrenih proklamacija i poziva koje je nemačkom narodu uputio "Crveni Orkestar"potiče iz Kukhofova pera.
Aktivna antihitlerovska ilegalna organizacija postaje sve jača i ima svoje ljude u najrazličitijim ustanovama Trećeg Rajha i Vermahta (regularna vojska) i došlo je vrijeme za odlučnije poduhvate. Posle završetka drugog svetskog rata, kad su tajni dokumenti Gestapoa i Abvera otvoreni za javnost mnogi istoričari i publicisti su uložili puno napora da bi diskreditovali delatnost "Crvenog Orkestra" i ostalih antinacističkih ilegalnih organizacija u svetu kao "Špijunske organizacije komunističkog SSSR-a". Činili su se mnogi pokušaji da se "Nemački pokret otpora" i "Generalska zavera iz 1944. godine" svrstaju pod isti koš, ali neosporne činjenice dokazuju da su u Crvenom Orkestru i ostalim ilegalnim ćelijama došli do izražaja ciljevi nemačkog i opšteg Zapadno-evropskog pokreta otpora. Borci Crvenog orkestra su ispisali herojsko poglavlje u istoriji nemačkog naroda.
Učesnici Crvenog Orkestra su na svojim ramenima izneli deo najteže borbe portiv nacizma i to u najmračnijim godinama kad se nacizmu još nije nazirao kraj. Oni su umirali u anonimnosti. Ali im je zato kasnije Adolf Grime (Adolf Grimme), stravstveni antikomunist i bivši ministar socijaldemokratske Pruske vlade, za vrijeme Vajmara odao počast i o njima napisao:"To je bila najbolja krv Nemačke i njena prava elita, kako u pogledu svojih ličnih karakteristika, tako i u pogledu političkih talenata, dalekovidosti i istinite nacionalne svesti".
Najveću aktivnost Crveni Orkestar je razvio posle napada Nemačke na SSSR. Prema pisanju italijanskog nedeljnika "Vie nouva-Sete giorni" u 3 sata i 58 minuta u noći 26.07.1941. godine jedan nacistički radista radiostanice u Kenigzbergu za hvatanje inostranih i ilegalnih emisija uhvatio je nepoznati poziv. Posle pozivnih "KLK-PTH.2606.003.3032 wds. N 14 qvb" usledio je tekst šifrovanog telegrama iz 32. grupe, po 5 cifara u svakoj. Emisija je završila signalom "AR50385 KLK-PTH". Radista, koji je u to doba noći lovio uobičajene poruke norveških partizana upućenih Londonu, pripremio je odgovarajući izveštaj svojoj komandi o novoj, do tada nepoznatoj radio-stanici. Komanda je odmah o svemu izvjestila Berlin. Isto veče Glavna komanda Abvera je uputila svim stanicama Vermahta specijalizovanim za hvatanje šifrovanih emisija sledeću zapovest: "Utvrditi vreme emisija PHP. Frekvencija noćnih emisija 10.363. Frekvencija dnevnih emisija-nepoznata. Stepen izvršenja zapovedi IA". "IA" je značilo najbrže moguće.
Tako je otpočeo razvoj događaja koji je poremetio Hitlerov miran san i pretvorio se u strašnu moru i priviđenje za zapovednika Abvera admirala Kanarisa i zapovednika tajne policije Trećeg Rajha rajhsfirera SS Himlera. Eksperti-kriptografi nisu mogli dešifrovati uhvaćenu emisiju, ali su bili sigurni da je upućena saveznicima. Po Kanarisovom naređenju panično su počele sa radom sve radiostanice za prisluškivanje i hvatanje radio signala u celom Rajhu. U dve nedelje je otkriveno 78 tajnih radiopredajnika. Još 19 ih je otkriveno u oktobru, a krajem 1942 bilo ih je već 325. Abverova kontra-obaveštajna služba i tajna policija mogli su ih slušati, ali nisu bili u mogućnosti dešifrovati emitovane telegrame, a predajnik RTH je nastavio da radi. Njegova emitovanja su ponekad trajala i po 5 sati, a dešavalo se i to da uopšte ništa ne emituje i po nekoliko dana. Neregularnost emitovanja sprečavala je kontra-obaveštajnu službu da lokalizuje mesto gde se nalazila tajna radio-stanica uprkos tome što je Abverova kontra-obaveštajna služba bila svesna da se "pijanist" ili "pijanisti" nalaze u samom srcu Nemačke - u Berlinu. Hitler se razbesneo kad je od Himlera i Geringa saznao da u glavnom gradu Rajha, možda čak preko puta ulice deluje neka ilegalna ćelija. Naredio je da se pod hitno "otkrije i likvidira" ta, već dobro uhodana špijunska organizacija, ali to nije bilo ni malo jednostavno. Otpočeo je lov na "pijanistu" u kojem je sudelovala čitava vojska agenata, a specijalno opremljeni automobili sa radio-goniometrijskim uređajima su danonoćno krstarili ulicama Berlina.
Radiopredajnik čija je emisija registrovana 26.05. pripadao je Crvenom Orkestru. "Pijanista" je bio najbliži saradnik Šulce-Bojzena, metalac Hans Kopi (Hans Coppi). On je proveo neko vreme u nacističkom zatvoru zbog distribucije antinacističkih letaka i po izlasku iz zatvora se upoznao sa Bojzenom i bez kolebanja se pridružio Crvenom Orkestru. Osim zajedničkih političkih ideala, Hansa i Bojzena je povezivalo i čvrsto muško prijateljstvo.
Više od godinu dana trajao je lov na "pijaniste" Crvenog Orkestra, ali su svi pokušaji razbijanja šifre pali u vodu. Abver je naručio džepne radiometre od firme "Love Opta", pa su na stotine agenata bile opremljene tim novim uređajem. Istovremeno je kontra-obavještajna služba angažovala poznatog matematičara Vilhema Fauka. Njemu je uspelo da dešifruje jedan od uhvaćenih radio izveštaja u kojem su bile objavljene 3 berlinske adrese. Obruč Abvera oko Crvenog Orkestra se napokon počeo stezati. U to vreme je Paulusova 6. armija bila u prednosti, u Staljingradskoj bitki, ali su primarni izveštaji Crvenog Orkestra pomogli Vrhovnoj komandi Crvene armije da unapred sazna ne samo razne protivničke planove, već i brojnost, naoružanje, gubitke i lokacije nacističke 6.armije.
Haro Šulce-Bojzen je pao u ruke Gestapoa u avgustu 1942. godine. Skoro istovremeno je sa njim uhapšeno još oko 120 ljudi koji su direktno ili indirektno bili povezani sa Crvenim Orkestrom. Već na prvom saslušanju uhapšenika, Abverov kontra-obavještajac kapetan Pipe zabeležio je u zapisniku da se radi o organizaciji "Crveni Orkestar" i to je zapravo prvo njeno unošenje pod takvim imenom u zvanična dokumenta. Od Abvera je taj naziv preuzeo i Gestapo, a potom je onda prenet na stranice memoara i raznih istorijskih publikacija.
31 muškarac i 18 žena, od njih 120, su pogubljeni nekoliko dana pred kraj 1942. godine. Još sedmoro nije izdržalo zverska ispitivanja. Ostali, premlaćeni i obogaljeni su poslani, razdvojeno, u koncentracione logore i na robiju. Sve to se radilo u strogoj tajnosti a rođacima pogubljenih i deportiranih je bilo zabranjeno u javnosti govoriti o sudbini koja je snašla njihove srodnike. Bile su poduzete sve mere da se ne sazna za postojanje Pokreta otpora u srcu Nemačke i za pokušaj da se Treći rajh digne u vazduh iznutra. Himler je čak pokušavao ucenjivati Geringa koji je bio svat na venčanju Šulce-Bojzena i njegove supruge Libertas koja je bila potomak Nemačke aristokratske porodice. Haro Šulce-Bojzen je obešen u 12 sati 22. decembra 1942. godine u berlinskom zatvoru Plecenze (Plötzensee), a njegova supruga Libertas je giljotirana nekoliko časova pre toga.

Haro i Libertas Šulce-Bojzen

Svet je, ipak, upoznat sa podvigom nemačkih antifašista, koji su do posljednjeg trenutka ostali verni svojim slobodarskim idealima. Bojzen je u oproštajnom pismu svojim roditeljima napisao da je svo vreme bio svestan svoje sudbine, ali da njegov život nije toliko vredan kad ga gubi zajedno sa milijunima drugih, a na zid svoje ćelije je napisao da će "Istorija će izreći svoju konačnu presudu....".

U samrtnom ropcu
Sajmon Sibag Montefijore, 22.03.2008 Ocena:
4.26 (Glasova: 80)
[Oceni] Komentara: 23 [Postojeći komentari]
IDEM na spavanje”, rekao je Staljin veselo. “I odmarajte. Neću vas zvati.” Straža u Kuncevu se obradovala - Staljin telohraniteljima nikad ranije nije dao slobodnu noć. Zatvorili su vrata na maloj trpezariji obloženoj svetlim drvetom. Staljin je legao na ružičasti divan oko četiri sata ujutro. Bio je prilično pijan.
Osvanula je nedelja 1. mart 1953. Straža od pre podneva čekala je da Gazda ustane. Ali, čitavog dana “nije bilo kretanja”. Telohranitelji su se uznemirili. Tek u šest po podne Staljin je upalio svetlo u maloj trpezariji. Očigledno je najzad ustao. “Hvala Bogu, sve je u redu”, rekli su.
Prošla su četiri sata, a Staljin se nije pojavio. Nešto ipak nije bilo u redu. Oko deset uveče stigla je pošta iz Centrlanog komiteta. Pukovnik Lozgačov je stežući papire, nervozno otvorio vrata na maloj trpezariji i ugledao “stravičan prizor”. Staljin je ležao na tepihu, u donjem delu pižame i potkošulji, naslonjen na jednu ruku “vrlo neprirodno”. Bio je svestan, ali bespomoćan. Kad je čuo pukovnikove korake pozvao ga je k sebi, “slabašno podigavši ruku”. Stražar mu je pritrčao: “Šta je bilo, druže Staljine?”
Staljin je nešto promrljao, ali nije mogao da govori. Bio je hladan. Na podu pored njega ležali su ručni sat i Pravda, a na stočiću je stajala boca mineralne vode. Staljin se umokrio. “Da pozovem lekara?”, pitao je Lozgačov.
Staljin je samo šištao i mumlao. Lozgačov je podigao sat; stao je u pola sedam ujutro, kad je Staljina pogodila kap. Staljin je zakrkljao i učinilo se da je zaspao. Lozgačov je pojurio do telefona. Najpre je obavešten Maljenkov, a onda Berija, koji je naredio da “ne govore nikom o bolesti druga Staljina”.
Sutradan, u ponedeljak 2. marta u tri ujutro, četiri sata posle poziva Maljenkovu, u Kuncevo su došli Berija i Maljenkov. Dok je Berija energično zakoračio u predvorje, Maljenkov se, čuvši da mu cipele škripe, brzo izuo, i u čarapama, na vrhovima prstiju, kao pregojena, graciozna balerina, krenuo napred. Cipele je nosio pod miškom.
“Šta je sa Gazdom?” Pogledali su usnulog generalisimusa kako hrče pod ćebetom, a onda se Berija obrecnuo na telohranitelje: “Šta to znači?... Zašto dižete paniku? Gazda očigledno mirno spava. Ko je ovakve budale dodelio Staljinu? Idemo, Maljenkove!”
O Staljinovom stanju upoznati su zatim Hruškov i Bulganjin. Otimačina o vlast sigurno je počela već te noći. Ova četvorka odložila je pozivanje lekara sve do jutra, kada se oko Staljinove postelje okupio Politbiro. Staljin je otvorio oči, pogledao svoje saradnike jednog po jednog, a onda ponovo zažmurio. Vorošilov se s poštovanjem obratio bolesniku: “Druže Staljine, ovde smo, tvoji odani prijatelji i drugovi. Kako ti je, prijatelju dragi?”
Staljinovo lice bilo je izobličeno. Meškoljio se, ali nije sasvim dolazio svesti. Lekari su, predvođeni profesorom Lukomskim, najzad stigli, ali bili su nova ekipa i nikada pre nisu radili sa Staljinom.
“Svi su drhtali kao i mi”, primetio je Lozgačov. Najpre je prišao zubar da izvadi Staljinovu protezu, ali “toliko se uplašio da mu je iskliznula iz ruke i pala na pod”. Onda je Lukomski pokušao da skine Staljinu potkošulju kako bi mu izmerili pritisak. “Ruke su im se toliko tresle” kaže Lozgačov, “da nisu uspeli
ni da svuku Staljina.” Lukomski se “plašio da ga dodirne”, nije mogao ni da mu čvrsto obuhvati zglob.
Kad je utvrđeno da je Staljin onesposobljen, Berija je “počeo s mržnjom da sikće”, ali kad god bi Staljinu zatreperili kapci, ili kad bi otvorio oči “padao je na kolena i ljubio mu ruku”. Kad je Staljin ponovo utonuo u san, Berija ga je doslovno pljuvao.
Četvrtog marta kasno uveče Staljinovo stanje se pogoršalo, disao je kratkim, plitkim uzdisajima. U pola dvanaest Staljin se zagrcnuo. Između iskidanih uzdisaja sledile su pauze. Stanje je bilo kritično. Petog marta Staljin je iznenada prebledeo i počeo da diše još pliće, sa sve dužim pauzama. Puls mu je bio slab i ubrzan. Počeo je da vrti glavom. Imao je grčeve u levoj ruci i nozi. U podne je povratio krv. Berija je prišao postelji, i kao prestolonaslednik u firmi, melodramatično objavio: “Druže Staljine, svi članovi Politbiroa su ovde, obrati nam se!” Reakcije nije bilo.
Staljin nije otvorio oči. Vođe su stali u red da se oproste, dvojica po dvojica kao đaci prema redosledu važnosti - prvo Berija i Maljenkov, zatim Vorošilov, Molotov, Kaganovič, Mikojan... Obredno su se rukovali sa samrtnikom. Maljenkov tvrdi da mu je Staljin stegnuo prste i tako ga imenovao za naslednika.
Oko devet uveče Staljin je počeo da se znoji. Puls mu je oslabio, a usne poplavele. U pola deset broj udisaja iznosio je 48 u minuti. Puls je i dalje slabio. U dvadeset do deset lekari su Staljinu dali kiseonik. Puls mu je gotovo iščezao... “Lice mu je izgubilo boju”, zapisala je Svetlana; “Crte su mu postale neprepoznatljive... doslovno se gušio pred našim očima. Samrtni ropac bio je užasan. Pred sam kraj otvorio je oči. Pogled mu je bio strašan, lud i gnevan, pun straha od smrti. Iznenada mu se ritam disanja promenio, podigao je levu ruku. „Činilo se da pokazuje nešto u visini, ili da nam preti. Sledećeg trenutka, uz poslednji napor, duša mu se otkinula od tela.
Staljinovo lice je pobledelo, bilo je spokojno, lepo, nedodirljivo”, kaže Svetlana. „Svi smo stajali nemi i skamenjeni.”
Berija je poleteo napred i prvi obredno poljubio još toplo telo; kao da je time mrtvom kralju skinuo prsten. Berija nije plakao; zapravo je „sijao” i delovao “preporođeno”. Probio se zatim između uplakanih velikaša i odjurio u Kremlj. “Otišao je da zgrabi vlast”, rekao je Mikojan Hruščovu. Svetlana je primetila da se svi plaše Berije Gledali su za njim, a onda su grozničavo “članovi vlade pohitali na vrata”. Div je otišao, ostavivši za sobom samo ljušturu starca na divanu u ružnoj kući u predgrađu.
U kući su ostali samo porodica i posluga. Mnogi su plakali. Onda se između rasplakanih sobarica progurala Valječka, Staljinova najbliža družbenica, koja je od svojih 38 godina gotovo polovinu provela uz njega.
“Teško je pala na kolena” i bacila se na mrtvo telo bez ikakvog ustručavanja, kao običan čovek u žalosti.
Ova vedra, ali krajnje uzdržana žena, koja je toliko videla, do smrti je verovala da “nikad bolji čovek nije hodao zemljom”.
Položivši mu glavu na grudi Valječka je, sa suzama na “okruglom licu, ridala iz sveg glasa kao što čine seljanke. Dugo je jadikovala, a niko nije ni pokuš

*
VESTI DANA

*
Comment pošalji komentar

GORNJI MILANOVAC, 11.05.2008.

PRESS
KOZACI KRENULI NA KOSOVO I METOHIJU

Ataman Andrej Barimov Romanovič juče sa Ravne gore na Kosmet poveo 25 Kozaka iz Novosibirske kozačke vojske

[s]
s

Omiljeni u Rusiji... Kozaci često priređuju demonstracije svojih ratničkih veština

Grupa od 25 Kozaka iz Rusije, koju predvodi ataman Andrej Barimov Romanovič iz Novoisbirske kozačke vojske, juče je sa Ravne gore krenula na Kosovo! Vojvoda Ravnogorskog pokreta Rade Čubrilo rekao je Beti da su Kozaci došli u Srbiju kako bi uspostavili saradnju sa tim pokretom, a poseta će biti uzvraćena krajem godine.

- Kozaci će posetiti Kosovo da bi videli kako se živi u srpskim enklavama. Oni su spremni da nam pomognu u svakom trenutku - rekao je Čubrilo.

Kozački ataman Romanovič rekao je novinarima da su „ruski Kozaci spremni da ako zatreba i vojno pomognu braći Srbima".

- Oni koji misle da su Kozaci zaboravili braću Srbe grdno se varaju. Cela Rusija pažljivo gleda sve što se dešava u Srbiji i spremni smo da vam na svaki način pomognemo. Ako zatreba i vojno! Ničega se ne plašimo i potpuno razumemo činjenicu da su neprijatelji Srba istovremeno i neprijatelji Rusa i neprijatelji Kozaka. Svi koji napadaju Srbe i hoće da im otimaju zemlju moraju da znaju da tako ulaze u sukob sa svima nama - poručio je Romanovič, i naglasio da kozaci neće ćutke i mirno gledati eventualne nove napade na Srbiju.

- Znam i da ruska vojska ima razrađene planove za hitan povratak na Kosovo ako se za to ukaže potreba. Rusija danas nije više Putinova Rusija, već nova, jaka, pravoslavna Rusija koja se neće ustručavati da interveniše da bi zaštitila svoju braću i saveznike - istakao je Romanovič.

Najava ruskih Kozaka da će stići na Kosovo izazvala je, kako saznajemo, uzbunu među stranim vojnicima i policajcima na Kosovu. UNMIK je juče saopštio da je sloboda kretanja na Kosovu zagarantovana svima i da „ruski državljani" neće biti zaustavljeni na administrativnoj liniji sa centralnom Srbijom. Ipak, poručeno je da oni nisu dobrodošli na Kosovo ako pokušaju da „izazivaju nemire i podbunjuju Srbe".

RUKA IZ GROBA

O izbezumljenim starcima u invalidskim kolicima na svim nasim aerodromima



Pise: Ivan Lovrenovic



Ociju ne mogu ovih dana skinuti s Reutersove slike u novinama: na budimpestanskom aerodromu rodbina docekuje Andraszyja Tamasza, koji je izronio iz sibirskoga beskraja nakon vise od pola stoljeca! Covjek ima sedamdeset sedam godina, sjedi u invalidskim kolicima, na glavi mu stofana kapa koja se u mom djetinjstvu zvala mica, odjeven u ocevidno novu, presiroku kosulju, nevican kravati, ciji je razvezani cvor spao i jedva viri ispod izreza demodiranoga pulovera, kakav smo “duzili” u JNA na kolasinskim studenima... Dok svi na slici, refleksom Tome apostola “nevjernoga”, pruzaju ruku da ga dodirnu, on odozdo upravlja na njih pogled za koji je nemoguce reci sto izrazava, tek vidi se da samo sto nije trgnuo u plac.

Po onomu sto novine pisu, Andraszy Tamasz mogao je pocetkom Drugoga svjetskog rata biti klinac od osamnaest-devetnaest godina, kada je kao vojnik prohitlerovske Hortyjeve Madjarske bio poslan na istocni front. Rusi su ga zarobili, prosao je logor, a kasnije prebacen u psihusku (psihijatrijska ustanova, kakvih je u sovjetskoj Rusiji bilo bezbroj, i koje su bile strasnije od zatvora). Tamo ga je nedavno pronasao i “oslobodio” jedan britanski novinar.

Puno je mladih i ludih nevoljnih nasijenaca bilo medju Andraszyjevim ratnim kameradima. Ugrabivsi vlast u Hrvatskoj i Bosni na njemackim tenkovima i talijanskim istocnojadranskim apetitima, Pavelic je morao vracati mnoge dugove. Jedan od njih bilo je i slanje zivoga topovskog mesa na istocni front. Vec 16. srpnja 1941. tamo je otisao legendarni 369. ojacani puk – specijalno formirana jedinica, u kojoj se pomno pazilo na etnicki sastav. Osim Hrvata, tu su mogli biti jos samo eventualno Ukrajinci i ruske izbjeglice, a trecina sastava bili su bosanski Muslimani. Posto su i Hrvati u ogromnoj vecini dizani iz Bosne, u postrojbi bilo je prakticno najvise Bosanaca. Puk je stalno ojacavan, pa je u kolovozu 1942. vec imao 6.300 ljudi.

Borili su se, kaze predaja, u svim najtezim bitkama i na svim najtezim mjestima. (Bas kao i njihovi prethodnici pod K.u.K. fesovima u Prvomu svjetskom ratu, koje danas Izetbegovicev vojni protokol redovito svake godine slavi kao “pobjednike Monte Melette”.) U sastavu Seste armije feldmarsala Von Paulusa drzali su i one posljednje linije u bitki za Staljingrad, bitki za koju se kaze da je preokrenula tok Drugoga svjetskog rata u Evropi.

Nitko nikada o njima nece znati nista: sto su sve prosli, i kako su nestali. Cak – ni kako su se zvali i gdje su im bili kucni pragovi, svi ti bezbrojni priprosti seoski joze, ante, stipani, ti omeri, ibre, halili... Njih licno nitko ionako nije pitao nista, a historijski – oni su sramota roda, ratnici na krivoj strani, sluge djavolove. O njima se nije govorilo, za njih se nije pitalo, njihovi grobovi nikomu nisu bili vazni.

Ipak, prica sasvim ne skoncava pod Staljingradom. Onaj njezin dio, koji se nastavlja, cudniji je od svakoga filma. Izgubivsi nepojamno veliki broj ljudi u staljingradskoj i drugim bitkama, Rusi su poveli ogromnu akciju sabiranja i regionalne klasifikacije upotrebljivih ratnih zarobljenika. Tako su se rijetki prezivjeli ispod Staljingrada nasli u siremu drustvu, od kojega je 1944. formirana tzv. Jugoslavenska legija. Kada se postrojila 16. travnja 1944, brojala je 1543 vojnika: 775 Hrvata (zapravo, Hrvata i Muslimana tretiranih zajedno), 440 Slovenaca, 293 Srbina, 14 Zidova, 10 Slovaka, tri Rusina, dva Madzara i jednog Crnogorca. Tu se pojavljuje i neobicni oficirski lik: za glavnoga vojnog organizatora i prvog komandanta Legije Rusi su postavili potpukovnika Marka Mesica – covjeka, koji je bio jedan od zapovjednika 369. puka i prezivio Staljingrad, a Rusi ga zapazili i sacuvali kao izuzetno sposobnog vojnika. Da ne bi bilo ideoloskih zastranjenja, za komesara Legije postavili su nekoga provjerenog sovjetskog partijca.

U sporazumu s Titom jedinice Crvene armije u jesen 1944. unisle su u Srbiju sa istoka i krenule prema sjeveru, na Beograd. U bitkama protiv Nijemaca i cetnika za oslobadjanje nekih gradova u unutrasnjosti Srbije (naprimjer, Cacka), te i samoga Beograda, sudjeluje veoma uspjesno Jugoslavenska legija, koja sad broji skoro tri tisuce ljudi, a njezina zapovjednika potpukovnika Mesica, i njegova pomocnika kapetana Milutina Perisica (Srbina) u svojim sluzbenim izvijescima mnogo hvali sovjetski general Birjuzov, jedan od komandanata u tim operacijama.

Sto je bilo s Mesicevim “jugoslavenskim legionarima” nakon oslobodjenja Beograda, i kasnije, nakon zavrsetka rata? Nikada nitko u cijeloj poslijeratnoj sluzbenoj jugoslavenskoj javnosti nije te ljude ni spomenuo. Jesu li se uopce vracali svojim kucama, svojim obiteljima? Ili su se rasijali po svijetu, moguce vodjeni stecenim desperadoskim mentalitetom? Ili ih je, sto jest uzasno, ali nije nemoguce, okrenulo natrag – u Sibir. Aleksandar Solzenjicin, kada sistematizira najvece valove priljeva novih robijasa u Arhipelagu Gulag, pise: “Od kraja 1944, kada je nasa armija prodrla na Balkan, a narocito 1945, kada je ona stizala u Srednju Evropu, duz kanala Gulaga poce da kulja nova bujica...” Solzenjicin, doduse, govori uglavnom samo o Rusima, koje Staljinova masina nemilice kupi i vraca u “rodinu” – o nekadasnjim “bijelim” emigrantima i o Vlasovljevcima, koje su Englezi perfidno izrucili Crvenoj armiji u Austriji (i na istjerivanju cije pravde je sav imetak izgubio britanski grof Nikolay Tolstoy). Ono sto Solzenjicin u svojoj ruskoj nacionalistickoj megaoptici ne vidi – to su gomile nasih bijednika raznih “identiteta”, od kojih su se mnogi po logici stvari morali naci u toj “novoj bujici” u proljece 1945...

Jedino sto sam, raspitujuci se s vremena na vrijeme o ovoj fascinantnoj temi, uspio saznati, bio je podatak (tko zna koliko vjerodostojan) o sudbini zapovjednika Mesica. Ispricao ga je partizan i nenadmasni usmeni pripovjedac pokojni Mladen Oljaca, kada smo uoci ovoga rata sjedili u hotelu “Tomislav” u Duvnu zbog neke knjizevne veceri. (Cuj! Dvaput sam morao procitati ovu recenicu, jedva povjerovavsi u mogucnost da je istinita!) Dakle, Mesic je nakon rata odlikovan visokim vojnim odlikovanjem SSSR-a, imao je odlicnu ponudu da nastavi karijeru u Sovjetskom savezu, nije ju prihvatio vec je trazio da bude penzioniran i da zivi u Jugoslaviji, slozivsi se da to onda mora biti u anonimnosti. “Eno ti ga, mislim da je i sad ziv, mogu ti naci njegovu adresu u Zagrebu” – zavrsio je Oljaca.

Svojevremeno, kada se, nakon dvadeset godina provedenih u Gulagu, 1956. u Zagrebu pojavio stari austrijsko-hrvatski komunist Karlo Stajner, Miroslav Krleza je cudesnost i tragicnost toga dogadjaja i te sudbine sazeo u sliku: “Ruka iz groba!”

Izbezumljeni starac u invalidskim kolicima na pestanskom aerodromu – jos jedna ruka iz groba – izbavio se iz jednoga svijeta, koji ni po cemu nije bio njegov, a u kojemu je proveo cijeli ljudski vijek, da bi ga zamijenio za drugi, kojemu vise ne pripada ni po cemu: apsurdna sudbina. Je li taj prizor u koji gledam na novinskoj fotografiji – sukus, kvintesencija Stoljeca? Stoljeca koje se ponadalo da zavrsava brisanjem Berlinskoga zida, a zapravo je zavrsilo ljudskom hekatombom u Srebrenici.

Objavljeno u broju 168 DANA, 18. august / kolovoz 200

Pola veka posle Staljina



Slova otkucana pisaćom mašinom na požutelom papiru neverovatnom kratkoćom su oglasila kraj jedne ere. Posle datuma, 5. mart 1953, 9:50 uveče, sledi kratak uvod: "Drug J.V. Staljin je umro." Tako se završava medicinski nalaz u kome se razmatraju četiri poslednja dana najmoćnijeg čoveka na svetu u to vreme
Posetioci razgledaju posmrtnu masku Josifa Visarionovića Staljina, koja je jedan od eksponata na izložbi u Moskvi povodom 50. godišnjice smrti bivšeg sovjetskog lidera
Kada je nalaz, koji je sada deo nove izložbe u ruskom Federalnom arhivu u Moskvi, objavljen sledećeg dana, 6. marta 1953, polovina čovečanstva je oplakivala Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina, ili "čeličnog čoveka". U Moskvi je svaki cvet bio prodat tako da ni jedan nije preostao za sahranu slavnog kompozitora Sergeja Prokofjeva, koji je umro 50 minuta preStaljina. Vijetnamski laureat, pesnik To Hu (koji je umro pre nekoliko nedelja) potresen je pisao: "O Staljinu! O Staljinu!/Šta ostaje na Zemlji/A šta na nebu/Sada pošto si Ti mrtav?" No, teško da je neka posmrtna reputacija tako brzo pretvorena u pepeo. U roku od tri godine naslednici su zvanično raščinili Staljina, a danas su njegovi obožavaoci u svetu svedeni na grupice na obodima krajnje levice. "Staljin je personifikovao crnu stranu svega i diskreditovao je socijalizam u tolikoj meri da još uvek moramo da ga obnavljamo,"smatra Sten Nivins, bivši britanski laburistički poslanik i član Trockističke grupe za reviziju socijalizma.
U Rusiji, međutim, pola veka posle, misterije o Staljinovoj smrti u moskovskoj dači opstajavaju, poput poslednje da su ga otrovali najbliži saradnici kako bi sprečili da izazove Treći svetski rat. I dalje su sukobljena gledišta i emocije prema Staljinu i njegovoj ulozi u jednom od težih perioda u nikad lagodnoj istoriji Rusije i među najnemirnijim u svetu. "Verovatno da nema druge ličnosti u ruskoj istoriji prošlog veka koja izaziva tako različita vrednovanja, od žestoke mržnje do obožavanja," izjavio je ovih dana istoričar Juri Poljakov, član ugledne Ruske akademije nauka.
Danas je za većinu ljudi na planeti Staljin pojam jednog od najsurovijih vladara savremene istorije, zajedno sa nacističkim firerom Adolfom Hitlerom i komunističkim vođama Kine i Kampučije Mao Cetungom i Pol Potom. Još nije definitivan broj ljudi koje su tajna policija i ostali vladini organi pogubili ili umorili glađu izazvanom tokom Staljinove 29-togodišnje vladavine sa samo jednom titulom - Generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Po ruskim podacima, radi se o preko 10 miliona mrtvih i još 10 miliona žrtava u drugim formama. Ruski istoričar Dmitrij Volkogonov procenjuje je u bilo koje vreme pre i posle Drugog svetskog rata u sovjetski zatvorima bilo između četiri i pet miliona ljudi. Među manjim zločinima su razaranje crkava buldožerima i slanje manjinskih etničkih grupa u progon.
Ruska organizacija za prava čoveka "Sećanje" je sastavila listu od 12 miliona žrtava Staljinovih logora - gulaga - i još milion ljudi koje je likvidirala tajna policija. Dokumenti pokazuju da je Staljinov potpis na najmanje 40.000 naloga za pogubljenje.
Staljin je najviše terorisao intelektualce, koje je kao i drugi savremeni diktatori smatrao potencijalnom opasnošću za svoju vladavinu. Tako je ironija da su, na primer, mnogi najbolji lekari čamili po logorima, pa su obični građani često tražili da budu lečeni u logorskim bolnicama.
No, u današnjoj Rusiji, osećanja prema Staljinu su pomešana. Prema anketi koju je krajem prošlog meseca obavila Fondacija za javno mnenje, 37 anketiranih među 1.500 osoba kontaktiranih širom Rusije, izjavilo je da je Staljin učinio više dobrog nego lošeg za zemlju, nasuprot 29 odsto koji veruju suprotno. Za neke Ruse, Staljin je bio gigant koji je predvodio Sovjetski Savez u pobedi u Drugom svetskom ratu, stavio je zemlju u prvu liniju industrijske revolucije i održavao gvozdeni red kod kuće pretvarajući najprostraniju državu na svetu u superislu od koje su tokom hladnog rata drhtali protivnici. Mnogi nostalgičari veruju kako su priče o Staljinovim zločinima preterivanja njegovih protivnika. No, oni koji se ne slažu, kažu da je Staljin ostavio "kobnu oznaku" na Sovjetskom Savezu i sputao njegov rast time što je desetkovao stanovništvo. "Kada milioni ljudi umru bez ikakvog vidljivog rezona - najbolji ljudi - o kakvom se napretku govori", rezonuju Staljinovi protivnici.


Više od 3.000 simpatizera Komunističke partije Rusije obelezilo je 5. marta u Moskvi godišnjicu Staljinove smrti
Kada je novi sovjetski čelnik Nikita Hruščov 1956. godine osudio Staljinov kult ličnosti, njegovo telo je uklonjeno iz mauzoleja na Crvenom trgu gde je ležalo uz telo vođe Boljševičke revolucije iz novembra 1917, Vladimira Iljiča Lenjina. Staljin je sahranjen u blizini, na Stazi sovjetskih heroja uz zidine Kremlja i na tom mestu je svakog dana sveža ruža. Većina Staljinovih zlodela je ostala pod velom tajne do "glasnosti" Mihaila Gorbačova u drugoj polovini 1980-tih. kada je bilo moguće da se o vođinim zločinima otvoreno govori
No, žestoke kritike Staljinove vladavine u vreme raspada Sovjetskog Saveza, izbledele su zajedno sa euforijom o mogućem zaokretu Rusije ka brzom, bezbolnom prelazu na demokratiju. Većina Rusa je izabrala da ne sluša istinu, a za one koji su bili razljućeni bezakonjem, ekonomskom neizvesnošću i opadanjem moći i ugleda Rusije na svetskoj sceni Staljinova zvezda je nastavila da sija. To je, po mnogima, pomoglo usponu bivšeg pukovnika tajne službe KGB, Vladimira Putina na mesto predsednika Ruske federacije, koji obnavlja neke od simbola sovjetske ere i bira reči u kritikovanju Staljina. "Putin je došao na tom talasu - na obećanjima stabilnosti i ponosa zemlje kao supersile, i obnavljanju reda - a uglavnom je to bila i idelogija u prošlosti," smatra Oleg Orlov, rukovodilac "Sećanja".
Najviše se o Staljinu govori Gruziji, u čijem je gradiću Goriju rođen 1879. godine i u kojoj danas žive njegov unuk Jevgenij Džugašvili, pensionisani pukovnik sovjetske armije i neuspeli kandidat levičarskih partija za predsednika te bivše sovjetske republike i praunuk Josif. Mada je Staljin, dok je bio na vlasti, prezirao zemljake pa se veruje da je samo jednom posetio rodno mesto koje je morao da napusti 1899. godine pošto je iz teološke škole u Tbilisiju proteran zbog širenja marksisitičkih ideja, Gori je svojevrsno svetilište slavnom sinu i jedino mesto u bivšem Sovjetskom Savezu u kome još postoji diktatorova statua. U mermernoj neorenesansnoj zgradi poznatog Staljinovog muzeja u Goriju, nalazi se poezija koju je pisao u mladosti, nameštaj iz njegove kancelarije u Kremlju i maska kojom mu je lice bilo prekriveno na samrtnom odru, kraj koga su milioni prošli. Ono što se ne pominje su progoni, milioni paćenika u onome što je nobelovac Aleksandar Solženjicin nazvao Arhipelag Gulag koji se prostirao na pustoj zemlji od Sibira do današnjeg Kazakstana.
Zvaničnici iz "Sećanja" smatraju da je uverenje kako je Staljin činio sve radi dobra zemlje, pitanje šireg fenomena - verovanja mnogih Rusa da radi ideje "Velike Rusije" ponekad treba žrtvovati lično dobro. Za razliku od Nemačke posle nacizma ili Južne Afrike posle režima aparthejda, u Rusiji nikada nije bilo istinskog napora da budu kažnjeni oni koji su počinili zlo protiv čovečnosti, tvrde u toj organizaciji.
Dnevnik ruskih poslovnih krugova, moskovski "Komersant" je ovih dana pisao kako Staljin nije bio samo simbol. "On nastavlja da postoji u svesti masa, ne kao istorijska figura, već kao narodni lik, nešto poput Drakule. Mase vole takve osobe."

A ondak, dok je nemacki jeroplan letijo iznad Mosve, dok su nemacki vojnici pevali podmoskovskije veceri..Koba je pozvao Beriju i preostale vojskovodje na sastanak...doneta je *vazna* odluka da se iz gulaga puste *preziveli* oficiri Crvene armije i ukljuce u organizaciju odbrane...srecom bilo je i zivih, odredili su da svaki od *narodnih neprijatelja* (zrtve sporazuma Molotov Ribentrop)...dobije po komesara pratioca radi dalje kontrole...kod nas nesto slicno, u odbrani tekovina *petooktobarske (kontra) revolucije*..komesara je dobio i Chicha Draza... Homena.