* NOVI SISTEM VREDNOSTI *

Novi sistem vrednosti, novi nacin razmisljanja...pozivam forumase da i mi ponudimo novi nacin razmisljanja. Ceneci situaciju da nam se nudi *Evropa nema altrnative* *Kapitalizam nema alternative*...Prema skupstinskim debatama, elektronskim medijima, stampanim medijima...socijalizam je utopija, besklasno drustvo je utopija. Pretpostavimo da smo svi za kapitalizam i da svi zarko zelimo da budemo *kapitalisti*. Shodno tom stavu, drustvo je izgubilo *radnika*...zato sto on ima novu ulogu u novom drustvu sa novim nacinom razmisljanja. Radnik je znaci kapitalista, vlasnik svoga rada koji radi da bi pokrio troskove i ostvario profit na trzistu i nezeli da ga se odrekne. Znaci, svi su kapitalisti, svi ulazu i ostvaruju profit. Nije li to vid besklasnog drustva...ostvareno demokratsko pravo sticanja profita. Nije li ovo *novi nacin razmisljanja*.

sa Kopaonika gde je provodio odmor. Imao je prilike da seta i slusa raspravu koju su vodili Dinkic i Djelic...Dinkic je imao crvene naocareza sunce, a Djelic je imao zute naocare za sunce, u nammeri da zasene *dragog gosta*...celo vreme su zestoko diskutovali koje je boje sneg...Lukasenko je slegao ramenima, izjavio da je sneg za njega i dalje beo, seo u helikopter i odleprsao kuci.

avne 1959 godine (kada srecom neki nisu bili rodjeni, a neki bili deca Vuk Draskovic, Danica Draskovic, Zoran Djindjic, Mladjan Dinkic, Ivana Dulic-Markovice) u posleratnom razvoju *omrazeni komunisti* stvorili su Poljoprivredni-industrijski-kombinat BECEJ, naucni i strucni poligon za primenu savremenih tehnologija u agraru. Pod sistemom navodnjavanja ima 4500 hektara (navodnjava 35% obradivih povrsina, dok je u Srbiji prosek jedva 1%). Zaposljava 2.300 radnika, od cega su cak 1.600 bezemljasai...raspolaze sa 14.100 hektara obradive zemlje. U njegovim farmama je 5.500 krmaca i 1.700 krava muzara. Poseduje ribnjak od 600 hektara, veliku preradu povrca *Flora* i centar za doradu vise od 20.000 tona semena. Dnevno proizvodi 30.000 litara mleka, sto je ravno proizvodnji u cak 1.500 malih porodicnih domacinstava. Tokom 80-tih godina ostvarivao je vrhunske prinose 10 tona kukuruza po HA, 7-8 tona psenice po HA, prirast svinja od preko 650 grla dnevno, 7.500 litara mleka po kravi i bio pionir vestackog osemenjavanja.
Ali kamarati u medjuvremenu su porasli *pioniri maleni* manji broj nabrojan na pocetku..*politickogenetski modifikovani omladinci*..i stupili na scenu....*postojeci zakon postao je alibi za otimanje o vojvodjansku zemlju..opstinska i stranacka nadmudrivanja...*..*navodni zakupci su se pojavili sa 8 traktota, upali u luceriste kombinata, preorali ga i unistili na 16,5 hektara. Izbaceni su nekako iz kombinata, pa je banda samovoljnika i stetocina organizovala blokade puteva i ostalo zlo...u ostalom kakvo zlo se muva po vlasti i oko vlasti, spremno da unistava Vojvodinu i Srbiju govori sledeci podatak....*Pod alibijem da se bori za *paore*(seljake)..i privelegovanih tajkuna, bivsa lelmud ministarka koja je uvezla u Srbiju iz Amerike genetski modifikovanu soju..je bacila jabuku razdora izjavom..da je SVAKI PEDALJ ZEMLJE KOJI SE OTME KOMBINATIMA ZA NJU USPEH *! Da kamarati to su Europejci..prethodnica kolonijalnog imeprijalizma..kolaboranti, izdajnici !!!

_________________

RTVE DRUGOG SVETSKOG RATA

Redosled država po procentualnom udelu broja žrtava u ukupnom broju stanovnika
iz 1939. godine:

Poljska 17,2%/6 miliona
Sovjetski Savez 14,2%/ 25 miliona
Jugoslavija 11 %/ 1,7 miliona
Nemačka 8,8 %/ 7 miliona
Grčka 6,0 %/ 0,42 miliona
Mađarska 4,7 %/ 0,42 miliona
Kina 3,5 %/ 15 miliona
Holandija 2,4 %/ 0,21 miliona
Finska 2,2%/0.08 miliona
Francuska 1, 9 %/0,81 miliona
Rumunija 1,9 %/ 0,38 miliona
Japan 1,8 %/1, 8 miliona
Belgija 1,1 %/0,88 miliona
Filipini 0, 9 %/0,12 miliona
Velika Britanija 0,8 %/0,38 miliona
Italija 0,7 %/0,33 miliona
Australija 0,4 %/ 0,03 miliona
Bugarska 0,3 %/0,02 miliona
Kanada 0.3 %/0.038 miliona
Norveška 0.3 %/0.01 miliona
SAD 0.3 %/0,405 miliona

Ekonomija
Belorusija iskren prijatelj, pouzdan partner
Broj 82 | Piše: Nataša Jovanović • 24. septembar 2009

Kako se desilo da Belorusija kojoj su pre samo 15 godina prognozirali sigurnu ekonomsku smrt doživi nezampaćeni privredni preokret, te kako to da je danas, u jeku svetske ekonomske krize, na mapi svetskog biznisa ucrtana kao siguran i jedinstven poslovni partner, objašnjava Nikola Pejaković, savetnik beloruske ambasade.

Belorusija nekadašnja sovjetska republika, danas predstavlja jednu od retkih zemalja čijom ekonomijom dominira državni sektor ekonomski najstabilniji u regiji, a njeni građani imaju životni standard bolji od zemalja kojima su okruženi. Jedna neobična karika veze srpske i beloruske poljoprivrede je legendarni traktor BELARUS koji je sinonim za prestiž kod velikog broja srpskih poljoprivrednika. Ovu činjenicu odlično znaju i organizatori poljoprivrednih sajmova, pa nijedan ne prođe bez promocije poljoprivrednih mašina sa ovim imenom.

IZJALOVLJENE PROGNOZE Pre nego što će Aleksandar Lukašenko doći na vlast, Belorusija je beležila frapantne i pesimističke podatke koji su svedočili da je ekonomski sunovrat ove države više od pretpostavke. Sa prosečnim platama koje su se kretale od 30 do 40 evra i padom bruto društvenog proizvoda za 40 odsto, analitičari su smatrali da će poslednja stanica ove zemlje početi tranzicijom. Za čudo, desilo se nešto što je retko ko od mudrih glava sa Zapada mogao da pretpostavi. Belorusija je danas, uprkos činjenici da nije u velikoj porodici EU, te da se nalazi u procesu tranzicije, jedna od retkih zemalja koja beleži rast bruto nacionalnog dohotka, smanjenje spoljnog duga i broj nezaposlenih koji ne prelazi cifru od 1,5 odsto ukupnog stanovništva. Danas je Belorusija jedan od lidera među zemljama Zajednice nezavisnih država prema visini BDP-a po stanovniku, kupovnoj moći i indeksu ljudskog razvoja, potvrđenog od strane UN. Prosečne plate su preko 400 evra, privatizacija ne poznaje lične obligacije, domaći proizvođači sufinansirani od strane države zauzimaju vodeća mesta na svetskim tržištima, a kategorija organizovanog kriminala ne postoji. Zanimljivo da su podatke koji govore u prilog eldoradovskoj sredini u bivšoj sovjetskoj republici prezentovale kako Svetska banka i MMF, tako i Interpol.

AKCIJA UMESTO KABINETA Ekonomska politika, kako u razgovoru za „Pečat“, napominje Nikola Pejaković, savetnik ambasade Belorusije za pitanja ekonomske saradnje sa zemljama regiona u Beogradu, temelji se na Lukašenkovom manifestu ozbiljne borbe protiv korupcije, poštene privatizacije i otvorenosti tržišta za saradnju sa svim zemljama Istoka i Zapada.

„Suština Lukašenkove politike svodi se na ključnu rečenicu da svaki političar, direktor društvenog ili vlasnik stranog preduzeća svakodnevno mora da se suočava sa zadatkom kako da zaposli, umesto kako da otpusti jednog radnika. Na ovoj zdravoj formuli temelji se čitav privredni i ekonomski život zemlje. Politika nije deklarativne prirode, korupcije nema među građanima, kao termin nepoznata je predsedniku, njegovom okruženju i svakom građaninu, a svaki problem se rešava na terenu. Nije redak slučaj da ukoliko se pojavi nepravilnost u radu u nekom gradu ili preduzeću, Lukašenko sedne u helikopter i praćen kamerama, na licu mesta reši problem. Otuda podatak da je stopa kriminala u Belorusiji čak deset puta manja nego u Danskoj, koja se tretira kao zemlja sa najmanjom stopom kriminala u Evropi. U takvom društvenom i ekonomskom ambijentu dugoročan stabilan razvoj postaje izvestan, a otvorenost tržišta garant za privredne uspehe koji se nižu“.

Ekonomski preporod Belorusija je doživela u prethodnih pet, šest godina vođena činjenicom da može iskoristiti svoj geostrateški položaj spone između Evrope i Rusije, ali i realizacijom politike koja će ići u korist naroda.

ZDRAVA PRIVATIZACIJA Jedna od bitnih referenci dobrog vođenja ekonomske politike, smatra Pejaković, je oprezna i taktična vlasnička reforma u prestruktuiranju privrede.
„Postepena privatizacija podrazumevala je prodaju najpre onih preduzeća koja su u dužem vremenskom periodu beležila loše rezultate, pa je otuda od ukupnog broja preduzeća, privatizovano tek dve trećine i to uglavnom malih i srednjih. U procesu restruktuiranja važila su jasna i stroga pravila koja nisu dopuštala privilegije i preporuke, a svaki pokušaj zloupotreba nametao je policijsku istragu i zatvor. Kompanije sa negativnim rezultatima otvorene su za svakog investitora kako iz Belorusije, tako i iz celog sveta, bez obzira da li je reč o Vašingtonu ili Moskvi, jer rezon države je prihvatiti sve pragmatično i korisno i sa Zapada i iz postsovjetskog vremena. Zdrava simbioza, u ovom slučaju, znači veći broj zaposlenih. S druge strane, veliki sistemi izuzeti su iz procesa privatizacije, tako da su veliki giganti i javna preduzeća ostali u vlasništvu države“, kaže Pejaković.

Ono što malo ko zna jeste da Belorusija u proizvodnji traktora MTZ raznih modela drži oko osam odsto svetske proizvodnje, 30 odsto svetskog tržišta rudarskih kamiona, da je po proizvodnji laserske i optičke opreme i elektronike druga u Evropi, kao i da prednjači u izvozu kamiona, autobusa i trolejbusa. Obim izvoza po stanovniku prevazilazi odgovarajuće pokazatelje mnogih zemalja ZND. U Mazu, koji se bavi proizvodnjom autobusa i trolejbusa koji se voze i našim ulicama, prosečne plate iznose oko 700, 800 evra.
„To su sistemi koje država subvencioniše. Jednom prilikom u razgovoru sa Lukašenkom kada je bilo reči o krizi u kojoj se nalazi MTZ on je rekao fantastičnu stvar i za zapadno tržište nešto što više kao oblik ljudskosti ne egzistira:´Ta firma zapošljava 35.000 ljudi. Šta bi bilo sa njihovim porodicama ako bi se privatizacija pokazala neuspešnom.´Tada je doneo odluku da država stane iza kompanije i ona je danas jedna od najboljih na svetu“.

PRIORITET PROIZVODNJA Belorusija je iskoristila staru i očito najtežu ekonomsku maksimu da je proizvodnja osnov zdrave privrede, a da njen rast zavisi od produktivnih investicija. Zato u ovoj zemlji trgovina, bankarski sektor i transport predstavljaju manje fokusirana težišta ekonomije.

U krupnim industrijskim preduzećima danas radi nešto manje od polovine radno sposobnog stanovništva.

„Uloga vodećih grana, mašinske, hemijske, naftnohemiske industrija, te elektroenergetika i drvnoprerađivačke grane u srpskoj i svetskoj proizvodnji, prema statistikama privrednih komora, predstavljaju dokaz konkurentne sposobnosti industrijskog potencijala privrede Be Belorusija je iskoristila staru i očito najtežu ekonomsku maksimu da je proizvodnja osnov zdrave privrede, a da njen rast zavisi od produktivnih investicija lorusije. S druge strane prihvatanje zapadnih investicija učinilo je da velike korporacije poput Forda, Mana i Simensa nađu svoje ekonomski stabilno utočište na ovom tržištu. Opet, sve je jednostavno uređeno po principu da kako zakon mora da se poštuje, tako i svaki ekonomski zahvat mora biti u službi pojedinca. Mera zadovoljstva građana ravna je, iz tog razloga, pokazateljima uspeha Belorusije“.

Pomoć privredi stiže iz beloruskih banaka koje su granski usmerene na domaće sektore. Iz tog razloga investicije ne počivaju na stranim pozajmicama, već na štednji domaćeg stanovništva.

„Već nekoliko godina uzastopno Belorusija ostvaruje fenomenalan rast bruto društvenog proizvoda koji se godišnje kreće od osam do 10 odsto. Rast u prvoj polovini 2008. koji je iznosio 10,4 odsto, Svetska banka ocenila je kao stvaran, a ne naduvan od zarada. Kupovna moć stanovništva je velika, socijalne razlike nisu velike, građani uživaju zdravstvenu i socijalnu zaštitu, školstvo je besplatno, lični dohotci i penzije isplaćuju se tačno u dan, a režimski troškovi kreću se od pet do sedam odsto prosečne zarade. Pri tome, u Minsku se, recimo, na prste jedne ruke mogu izbrojati ljudi u radnom odnosu, a bez nerešenog stambenog pitanja. Sama činjenica da u zemljama EU nezaposlenost iznosi 10 i 15 odsto, dakle 15 puta više nego u Belorusiji, govori o dovoljno o ekonomski stabilnom ambijentu“, navodi Pejaković.

Fenomen infrastrukture grada Minska je takođe zanimljiv, jer on ne samo da je najčistiji grad u Evropi, već su putevi takvi da po njima mogu da se voze i formule. Svaki metar izgrađen novog puta prati metar izgrađenog metroa.

KOMORSKA SARADNJA Srbija i Belorusija su preko zajedničkih kulturnih i ekonomskih veza decenijama u najboljim mogućim odnosima, ali, ne treba zaobići istinu: ni izdaleka nisu iskorišćene sve mogućnosti saradnje na zajedničku dobrobit, niti mogućnosti zajedničkih nastupa na takozvanim trećim tržištima.
Najupečatljiviji poziv za saradnju došao je upravo od predsednika Lukašenka koji je boraveći prošle zime na Kopaoniku poručio našim ministrima i biznismenima: „Dođite da radimo zajedno. Politika je u drugom planu.“

Kako Pejaković objašnjava pragmatična strana Lukašenkove poslovne politike ključna je za bilateralne odnose. Prvi korak u tom pravcu načinjen je u martu potpisivanjem Sporazuma o slobodnoj trgovini, a krajem ovog meseca očekuje nas i održavanje Komiteta saradnje dveju zemalja u Beogradu.

„Prednosti i mogućnosti saradnje Srbije sa Belorusijom su tolike da je taj nivo ekonomske razmene i saradnje moguće podići na zavidan, u odnosu na sadašnji koji beleži 60 miliona dolara razmene. Poljoprivreda je polje koje nudi značajnu saradnju, kao i područja razvijene mašinske, hemijske, metalurške, drvne i naftne industrije. Prema zvaničnim podacima dok u Srbiji građevinarstvo beleži pad od 70 odsto, Belorusija poziva radnu snagu i stručnjake tog profila. Konstrukcija poslovne politike, najvažnije, zasnovana je na činjenici da je reč jača od ugovora i papira. Zakonska regulativa je vrlo jasna i svako može da uđe na ovo tržište uz sve garancije države. Kod njih ne postoje improvizacije, već temeljan i odgovoran pristup poslu, što upućuje na lokalni nasleđeni kulturni obrazac u mnogo većoj meri nego o recidivima preostalim iz Sovjetskog Saveza“, zaključuje Pejaković.

Sledeće nedelje obeležava se otvaranje predstavništva beloruske trgovinsko-industrijske komore u Republici Srbiji. Ekonomski izazov za privrednu saradnju dveju zemalja na ovaj način postaje realna mogućnost.

zemlja koridora 10....secerana i zelezara...

Milovan Brkić
Jedna američka TV mreža uspela je da u izraelskim zatvorima, uz njihov pristanak, snimi razgovor sa petoricom palestinskih bombaša-samoubica, od njih stotinu koliko ih je utamničeno. Njih petoricu su, prema njihovom kazivanju, jevrejske snage bezbednosti uhapsile pre nego što su uspeli da aktiviraju eksplozivne naprave i raznesu i sebe i Jevreje, koji su bili njihova meta,
Sa osećanjem spokojstva, petorica Palestinaca, a njih trojica su još maloletnici, objašnjavali su razlog svoje odluke da za Palestinu, i svoj narod, žrtvuju svoj život i poklone ga Alahu. Iako su u ćelijama, i sigurno im nije lako, sva petorica svoj život opisuju kao ispunjen, jer su se žrtvovali za Alaha. Nema te prinudu i muka koje bi ih primorale da se pokaju, da potkažu svoje drugove, prijatelje.
I Palestinci i Jevreji su narod koji zaslužuju poštovanje. I Jevreji u Izraelu, i dečaci i devojčice, od osnovne škole se uče da rukuju oružjem, da se brane - i sebe i svoju zemlju, i da se za nju žrtvuju. Deca funkcionera ne uzimaju potvrde da su bolesni i sakati, umobolni ili pederi, kako bi izbegli služenje vojnog roka i sukob na život i smrt sa Palestincima - samoubicama.
Dok sam gledao petoricu mladih Palestinaca, moj život učinio mi se kao život kišne gliste. Iako se nisam saginjao, niti skidao gaće pred srpskim desperadosima iz gornje strukture vlasti, pred sudijama, tužiocima i policajcima, bio sam uveren da su moji životni ciljevi još magloviti, nedefinisani.
Meni se danas čini da narod poput Srba i nema neku perspektivu.
Od Miloševićevog ustoličenja, Srbijom su, kao nacionalni heroji, harali razni tipovi, ubice i razbojnici koji su nas terorisali, poput Arkana i njegovih seiza, Čumeta, Dušana Spasojevića... Besomučno su nas pljačkali Miloševićevi desperadosi, a onda je na vlast došla treća liga - DOS-ova ekipa, još besprizornija, opakija.
Srbi ćute i trpe. Niko da sačeka Miroljuba Labusa, Mlađana Dinkića, Velju Ilića, Prvoslava Davinića i još stotinak opakih lopurdi, da ih raznese ispred ulaza u njihove luksuzne vile, ili ispred kabineta, da toj lopovskoj bandi koja steže omču oko Srbije i njenih građana pokaže da ne smeju da nas bacaju u septičku jamu. Milijarde evra ova lopovska banda odnela je u inostranstvo pljačkajući bolnice, škole, obdaništa, fondove. Drumovima Srbije više se ne može ni hodati, a kamoli voziti, jer su sve pare namenjene za popravku drumova - poharane. Kada bi barem deset ovih bandita bilo razneto, ostali bi se uplašili i prizvali pameti. Srbija nema institucije koje banditima iz vlasti mogu da stanu na rep. Ostaje jedino metak, kao spas.
Ali Srbi su postali kišne gliste. ]ute, trpe i - skidaju gaće. A jahači su sve suroviji, bahatiji i nezasitiji. A i kada nekoga smaknu, čim ih uhvate, Srbi odmah propevaju, potkazuju i pište kao pacovi, tražeći milost. Da li onda zaslužujemo bolju budućnost?

Crna knjiga komunizma

Svake večeri na televiziji se prikazuje rijaliti šou koji se odvija pod znamenjem crvene zvezde petokrake. Razlozi i motivi za upotrebu mogu biti različiti: od simpatija organizatora za titoističku ideju, preko kemp tretmana jednog simbola iz prošlosti, do proste asocijacije na bivšu Jugoslaviju kao na celovit prostor na kome se organizatori bore za gledanost. Možemo li da zamislimo kako neko isti šou prikazuje sa simbolom svastike?
Nedavno sam, takođe, na ulicama Beograda imao prilike da vidim kako se jedan uvaženi režiser šeta sa velikom torbom na kojoj je preko cele dužine islikana ogromna crvena petokraka. Petokraka se mogla videti i tokom takozvanih antifašističkih protesta. Nju, takođe, upotrebljavaju i razne neokomunističke organizacije i sve brojnije anarhističke inicijative.
Dok su pojave neonacističkih grupa i njihova upotreba svastike izazvali opravdano veoma žučne reakcije šire javnosti, ponovna pojava i upotreba komunističkih simbola ne samo da nije izazvala jednako protivljenje i osudu već je štaviše dočekana sa simpatijama!? Ovaj neshvatljiv fenomen rezultat je žalosne činjenice da u Srbiji komunistički zločini nikada nisu adekvatno rasvetljeni i objašnjeni, te da zločinačka prirodakomunističkog pokreta i njegovi zastrašujući rezultati u prošlom veku nikada nisu dospeli do naše šire javnosti.
Komunizam je, međutim, kvantitativno gledano, proizveo daleko više direktnih žrtava nego nacizam. Dok se rezultati nacističke vladavine procenjuju na oko dvadeset pet miliona žrtava, sveukupni bilans komunističkog terora, represije i progona procenjuje se od šezdeset do čak sto miliona mrtvih (pregled različitih procena može se naći u izvanrednoj knjizi Alana de Benoa „Nacizam i komunizam”, koja se prošle godine pojavila kod nas). U Srbiji, nažalost, nikada nije objavljen najznačajniji dokument o monstruoznoj prirodi komunističkog pokreta, voluminozna „Crna knjiga komunizma” Stefana Kurtoa i još petorice istoričara koja se još 1997. pojavila u Francuskoj, zatim i na mnogim svetskim jezicima. Prevod se, zanimljivo je, već 1999. pojavio i u Ljubljani i u Zagrebu i u Sarajevu, ali ne i u Beogradu, iako bi upravo srpski narod trebalo najviše da bude zainteresovan za ovu tematiku kao najveća žrtva komunizma na ovim prostorima.
Kurtoa i saradnici na preko osamsto stranica svedoče o monstruoznosti komunističkog poduhvata na različitim meridijanima. Kao u nekom intenzivnom horor filmu ređaju se brojke i stravični prizori istrebljivanja čitavih slojeva ljudi, ubistva miliona pripadnika različitih etničkih grupa planiranom glađu, sistematskog terora nad sopstvenim građanima, gulaga, podsticanja globalnog crvenog terorizma, strahovitih obračuna tokom Španskog građanskog rata (uključujući i vešanja sveštenika), okupacije čitave istočne Evrope, brutalne eliminacije demokratskih političkih protivnika, slike desetina miliona žrtava raznih maoističkih eksperimenta u Aziji od kojih je najmonstruozniji takozvana Kulturna revolucija (sveukupno oko 65 miliona žrtava), zatim zastrašujuća dva miliona Pol Potovih žrtava u Kambodži, divljanja komunističkih vođa u „narodnim” režimima Afrike (Etiopija, Mozambik, Angola), u Latinskoj Americi itd.
Mi bismo i te kako imali da dodamo svoje poglavlje: otpočinjanje i vođenje bratoubilačkog rata pod vidom revolucije, lijeva skretanja u Crnoj Gori, stravični crveni teror Udbe u jesen 1944. u zapadnoj Srbiji, ubistva, proterivanja i eliminacija velikog dela građanske elite u Srbiji, pljačkanje i otimanje privatne imovine, prisilni otkup, teror nad seljaštvom, nasilno ukidanje monarhije, ukidanje demokratije i partijskog pluralizma, Goli otok, ubistva i teror među emigracijom, cepanje Srbije, konstruisanje novih nacija cepanjem srpskog etničkog korpusa, razbijanje i cepanje Srpske pravoslavne crkve, Ustav iz 1974. i razbijanje srpskog etničkog prostora itd.
Zbog svega ovoga neophodno je tretirati komunističke zločine jednako kao i nacističke, a simbole i znamenja oba pokreta posmatrati na jednak način i jednako se odnositi prema njima. Upravo onako kako je Ustavni sud Savezne Republike Nemačke uradio tokom pedesetih godina prošlog veka: u isto vreme zabranjene su i neonacistička i komunistička partija Nemačke.
Zalažem se za američki model tretiranja ekstremističkih grupa koji brani pravo na slobodu mišljenja, izražavanja i okupljanja svima, uključujući i ekstremiste sve dok ne prete direktnim nasiljem. Ali ako se ovde pribegne modelu koji postoji u nekim kontinentalnim zemljama, koji predlažu neke manje partije, nevladine organizacije pa čak i pojedini ministri, a to je model zabrane, onda sa puno prava treba zahtevati da se u isto vreme zabrane i neonacističke i neokomunističke organizacije i znamenja. Ako se zabrane samo neonacisti to će značiti opasnu aboliciju komunizma i ukazati na to da u Srbiji stvarna demokratija i dalje ostaje daleki san; to jest da se pod vidom borbe protiv nacizma ne brani demokratija već komunističko nasleđe.

Centar za konzervativne studije

FIĆA
Prevozno sredstvo s točkovima, velikodušnije "automobil".
Iako predviđen za prevoz omanjih putnika na kratkim relacijama, fićom su čitave familije (sa koferima, strinama i loncem punjenih paprika za usput) putovale u posetu rođacima na drugi kraj zemlje.
Kupovina "F." je 60-ih godina bio događaj ravan rođenju ili smrtnom slučaju u porodici. Inicijacija novog "F." vršila se tako što bi vlasnik ukrcao neverovatnu količinu oduševljene susedske dece i provozao ih po kraju. Zatim bi pristupio sledećem obredu: 1. ritualno pranje; 2. pažljivo nameštanje nalepnice "YU"; 3. ukrašavanje enterijera minijaturnim kopačkama ili bokserskim rukavicama. U međuvremenu bi drugarica sašila zaštitnu ceradu, na kojoj bi vlasnik štriclom izvukao registarski broj sa obe strane, napred, nazad i - za svaki slučaj - na krovu. I taman kada su vozači fića zaključili da su postigli sve što su mogli i da je život lep, pojavljuje se Zastava 1300. Vlasnici ovih drumskih zveri su, kao dodatnu pakost, uveli presvlake za sedišta (za fiću ih niko nije pravio). Najcenjenije su bile one od veštačkog krzna, na šta su vozači fiće jedino mogli da odgovore dlakavom presvlakom za volan. Posebnu zavist izazivala je prostrana platforma iza zadnjih sedišta Zastave 1300 (kod fiće je nema), na koju su komotno mogla da se smeste bar dva ukrasna jastučića (FK Partizan) i pas koji klima glavom. Pokušaji vozača fiće da se ovo niveliše dodatnim nalepnicama (tigrovi koji se sudaraju glavama uz poruku "Pazi!"), ugradnjom dugačkih plastičnih antena i unutrašnjim retrovizorima "Panoramic", nisu uspeli. Ipak, vozači su do kraja branili svoj integritet, pa makar i fića stradao: poznat je slučaj penzionisanog zastavnika sa Novog Beograda koji je, sa prozora, iz ručnog bacača razneo starijeg maloletnika kad je ovaj pokušao da mu mazne brisače.

Dejan Novačić

http://www.antikvarne-knjige.com/studio/istorija/nemacki-propagandni-plakati-u-srbiji-1941-1944-video_9ff787946.html

*Thomas Sankara je bio bivši predsjednik države Burkina Faso, nekadašnje francuske kolonije i jedne od najsiromašnijih afričkih zemalja.
Sankara je poduzeo konkretne inicijative za poboljšanje poljoprivrede, obrazovanja i ženskih prava.
U kratkom razdoblju njegovog predsjedovanja od 1983 do 1987 godine, Sankara je proveo uspješan oporavak Burkine Faso potlačene konstantnim jadom, bijedom i glađu kroz iskorištavanje limitiranih resursa koje je ta siromašna zemlja mogla ponuditi.
U svom famoznom govoru ispred Organizacije Afričkog Jedinstva u Srpnju 1987 godine o povijesnom porijeklu afričkog duga, on se snažno suprotstavio isplati afričkog duga i kamata što i danas, još uvijek deprimiraju slobodu i razvoj afričkog kontinenta.
Thomas Sankara je jasno prepoznao nekadašnje afričke kolonizatore u današnjim porobljivačima Afrike kroz kredite i dugove.*

*uskliknuo*..*tranzitiranu parolu*..*smrt fasizmu sloboda Seselju*... kako mu se opet desilo da zaboravi NARODU ?, birackom telu koje zavisi od *zutih kesa *..sa zejtinom, makaronima, drvima za ogrev....* da uz zvuke violine nadju srcu mira*..a ne da pale krovinjare i kartonske vile, a DS resava probleme i prikuplja *manjinske glasove*. Ne tako davno *na brdovitom Balkanu*, kada su *najamnine* zamenile radi i licne dohotke, kada su nam *laburisti* olaksali zivot, da nam bude dosta od 5 do 10 DM mesecno za celu porodicu, spas je dosao *segedinskom magostralom*..nas *radni covek*..sada *gradjanin*, bivsi drug, sadasnji gospodin..mogao je gospodski da zaradi celih 10 DM za jednu vece, naime toliko je DS i *drugovi* placao *ne ruke*..*kes*, za izlazak svako vece na Terazije...pored spomenika obesenim srbima 1941, pored spomenika Nikoli Pasicu, kao zamenu za Trg Marksa i Engelsa...u svojoj novoj ulozi *svetske rvolucije*...bila je to *nadnica za strah*, od povampirenog komunizma, SFRJ..i svih europskih strahova za buducnost Berlinskog zida, SID-e, ebole, pticijeg gripa, svinjskog gripa...ebola se nije dobro razmahala...vakcine su propale i sve je to *narod pozlatio a bog platio*, paljevinom skupstine, ljudskog dostojanstva, izbornih listica, birackih spiskova, *turistickim projektom*...stalne *kreditne linije* ..Beograd - Hag...