Komunisti Srbije

Da se primetiti, da su *neki novi klinci* pronasli resenje...Staljin i Tito su se *pomirili*...klinci bastine slobodu i borbu protiv fasizma...ne spominjuci Staljina i Tita...oni su sada u *kosu*...za otpatke...zajedno, rame uz rame...marsiraju u zaborav..dok se *istinski komunisti* ne zapitaju, da li bi oni uspeli da su imali desetak komunistickih partija..ka sto je to slucaj danas... ? Kapitalisti slave oslobedjenje Beograda..? od sopstvenih predaka i uzora...svasta su u stanju da urade za kredit od 1.000.000.000 $....u kom *esalonu* su komunisti...?

Ali nsi se preselili u zgradu CK SKJ
Jeste. Crkva je pokušala da osigura svoje mesto u društvu i osigurala ga je prihvatajući razne privilegije. Ona je danas centralna institucija u Srbiji, zastupljena u gotovo svim sferama vlasti. Zvučaće vam pomalo čudno, ali crkva je danas u javnom životu u potpunosti preuzela ulogu nekadašnjeg Saveza komunista. Ona je svuda!.......

* Ovakvoj "političkoj teoriji" nije potreban komentar. Suština je u oduzimanju prirodnih resursa "nesposobnim nacijama" i uskraćivanje mogućnosti zemljama Trećeg sveta, da razvijaju poljoprivredu i industriju. Ukoliko ne prihvate koncept "globalnog planiranja", koji ne ide u korist tih država, onda će potonuti u spolja izazvanu krizu i haos. Ovaj koncept je dosledno primenjen u arapsko-izraelskom ratu, 1973. godine, kako bi se oštro istakla opasnost da svetskim resursima nafte ne mogu upravljati te zemlje, već globalni kontrolori. Naravno, ovaj kontrolor je Komitet 300, koji svoje delovanje pravda navodnom zabrinutošću za ugroženost resursa i sigumost sveta. Kakav cinizam. Potpuno je u skladu sa njihovora osnovnom političkom doktrinom, po kojoj tajno izazivaju konflikte, a onda ih javno rešavaju u sopstvenu korist. *

Svejedno, u celoj lepezi srpsko-ruskih odnosa vojne veze su izgleda i najslabije. I Srbija i Rusija su članice Partnerstva za mir, pa bi upravo u okviru toga mogle vojno mnogo bolje i mnogo više da sarađuju. Da li je ruski vojni establišment „uvređen” srpskom orijentacijom na vojnu saradnju sa Nacionalnom gardom Ohaja, intenzivnim vojnim kontaktima s oružanim snagama SAD? Verovatno da jeste, jer koliko oficira i kadeta mi školujemo u zemljama NATO-a, a koliko u Rusiji? Disproporcija je ogromna. A zvanično smo vojno neutralni. Nezvanično, imamo status pridruženog člana. I Rusi smatraju da zapravo vojska Srbije ima sopstvenu spoljnu politiku. I onda jedna divna dama, državni sekretar gospođa Vesna Arsić mora da vadi stvar potpisujući ugovor sa Kurskom oblasti, što kod prosečno obrazovanog Srbina odmah izaziva asocijacije na tenkove i njihovu proizvodnju, a veterani kada to čuju verovatno i salutiraju.

КРАЈ ФУКУЈАМЕ
Док се пише реквијем неолибералном моделу многи се враћају литератури за коју су површни пропагандисти капитализма помислили да је похрањена у прашњаве архиве историје. Данас је у Лондону готово немогуће наћи примерак Марксовог „Капитала”
Власници капитала и бизниса ће код радника подстицати и стимулисати потребу да купују њихову скупу робу: станове, куће и технологију, обавезујући их при том да улазе у скупе хипотекарне кредите до нивоа неиздрживости. И на крају ти неплаћени дугови ће изазвати банкрот банака које ће морати да буду национализоване, па ће држава онда кренути путем који води у комунизам.
Карл Маркс „Капитал”
У комунизам, то јест реални социјализам, свет тешко да ће кренути јер је тоталитарна пракса у међувремену дискредитовала ову идеју омогућавајући „марксистима” 20. века да побију око 110 милиона сопствених људи. Не кажем да жртве није доносио и капитализам, али глобална финансијска криза затекла је свет који сада панично трага за одговором на питање како је до ње уопште дошло и како из ње изаћи.
Док се пише реквијем неолибералном моделу, многи се враћају литератури за коју су површни пропагандисти капитализма помислили да је похрањена у прашњаве архиве историје. Данас је у Лондону готово немогуће наћи примерак Марксовог „Капитала”. Траже га махом они који схватају контрадикторности неолибералне филозофије неограничене економске експанзије: ограничени ресурси то не могу да издрже, мајка Земља нема капацитете да свој својој деци испуни жеље. Не ни на богатом Западу.
Како се социјални односи заоштравају, црвене заставе развијају се по Европи. Колико почетком овог века, изгледало је да су шансе за реактивирање идеје социјализма равне нули.
„Уколико социјализам означава политички и економски систем у коме влада контролише велики део привреде и богатство зарад социјалне једнакости, онда мислим да је сигурно рећи да је вероватноћа да се он у наредној генерацији поново врати блиска нули”, писао је 2000. године у магазину „Тајм” Френсис Фукујама, аутор „Краја историје”.
Фукујама би могао ових дана да обиђе свет. Зар масивна интервенција државе у финансијски систем САД није нека врста социјализма у акцији? Истина усмереног на спасавање капиталиста, али ипак је то интервенција владе.
У Западној Европи се идеје социјализма, идеологије за коју је либерални капитализам тврдио да је мртва, враћају на сцену. Широм континента уочљиво је да доминацију партија центра-левице – оних које су похрлиле ка глобализацији и неолиберализму – угрожавају социјалистичке или социјалдемократске странке које нису следиле тај модернистички тренд.
За разлику од партија захваћених током последње две деценије тачеристичком или транзиционом опсесијом приватизације, ове странке супротстављају се потпуној либерализацији јавног сектора, чак траже и поновну национализацију неких приватизованих државних фирми. Захтевају оштрију пореску политику према богатима и равноправнију прерасподелу. Бране државу благостања и право свих на пристојне пензије и на здравствену заштиту.
Што је најважније, све се гласније оспорава економски систем у коме су интереси обичних људи драстично подређени интересима капитала.
Нигде тренд није тако уочљив као у Немачкој где метеорски раст бележи Die Linke, Левица, политичка групација формирана пре неких 18 месеци у чијем је врху „црвени” Оскар Лафонтен, социјалистички ветеран, који је дуго на фронту против великог бизниса.
Левица је на истоку земље главна опозиција владајућим хришћанским демократама. Ове године се на регионалним изборима убацила у бирачко тело социјалдемократа (СДП) улазећи у парламенте Доње Саксоније, Хамбурга и Хесеа. Заговарајући социјалистичку политику осваја гласове Немаца забринутих да би њихов мешовити економски модел могао да буде замењен англосаксонским капитализмом – што се догађало док је СДП био на власти.
Једно прошлогодишње истраживање јавног мњења показало је да 45 одсто западних Немаца, и 57 одсто источних, сматра да је социјализам „добра идеја”. Овог октобра масовно су се изјаснили за национализацију великих сегмената економије. Две трећине свих Немаца каже да се слаже са свим, или неким идејама програма Die Linke.
Слична прича важи и за Холандију. Тамошња Социјалистичка партија (СП) готово да је утростручила број посланика на последњим општим изборима 2006, а на провинцијским изборима 2007. остварила је велики успех. Предвођена харизматичним епидемиологом Агнес Кант, СП је на путу да прескочи холандске лабуристе, чланове владајуће коалиције на чијем су челу конзервативци, и постане доминантна снага левице.
Социјалисти говоре о друштву „људског достојанства, једнакости и солидарности” и оштро се обрушавају на „културу похлепе” коју је донео „капитализам заснован на бонусима и лаком новцу”. При том, због недостатка радних места залажу се за контролу имиграције процењујући да је политика отворених врата „капиталистичка замка” усмерена ка обарању цене рада, а не једнакости.
Грчка Коалиција радикалне левице, Сириза, изненађење прошлогодишњих избора, наставља да демонстрира сопствени утицај, посебно код младих. Док расте отпор неолибералној економској политици владајуће Нове демократије, истраживања данас Сиризи дају готово 20 процената – надомак Пасока, историјском симболу центра-левице који је последњих година тилтовао ка десници.
Социјалисти су већ на власти у Норвешкој. Откако је пре три године „црвено-зелена” коалиција преузела кормило проглашена је за најлевичарскију владу у Европи. Зауставила је приватизацију државних компанија, појачала улагања у социјалу, а јавно здравље и бригу о старијима прогласила својим приоритетима.
Европске партије центра-левице, оне које нису ентузијастички пригрлиле агенду неолиберализма, и другде потврђују доминантну позицију. У Шпанији је владајућа Социјалистичка радничка партија Хосе Луиса Родригеса Сапатера сачувала широку базу левице и у марту обезбедила нов четворогодишњи мандат који ће обележавати „социјалистичка економска политика” и фокусирање на потребе радника и сиротиње.
Србија је, показали су последњи избори, у европском соцтренду. Довољан број бирача је и овде, пре избијања глобалне финансијске и економске кризе, показао да жели енергичније супротстављање „дивљем капитализму” који је од милиона људи направио „жртве транзиције”. Са погоршавањем кризе, захтеви које артикулишу социјалисти постајаће све гласнији, масовнији и популарнији.
Не значи да је читава Европа „црвена”. Упркос недавном избору новог лидера Француске социјалистичке партије, тамошња левица подељена је у тренутку када би могла да капиталише на растућој непопуларности администрације председника Николе Саркозија, великог фана америчког неолибералног концепта.
У Британији упркос општем расположењу које је, што се привреде тиче, највише окренуто левици од краја Другог светског рата, ретко ко позива на социјализам. Британска левица је, као и она преко пута канала, уситњена и распарчана. За разлику од холандских другова, британски социјалисти нису артикулисали неку своју критику масовне имиграције са антикапиталистичке и антирасне позиције – чиме, процењује се, губе гласове радника.
Успех социјалистичких партија показује да долази време њихових изборних дивиденди уколико бирачи у њима нађу одговоре на кризу савременог капитализма. И док рецесија све више стеже, а неолиберализам се показује као компромитујући концепт, феномен социјалистичких партија са јасним антиглобалистичким порукама биће све присутнији у политичком и економском животу Европе.
Велике политичке битке, попут оних за демократију, нису се досад водиле на терену економије. Зато ту има деспотских господара. Зато прети оштрија поларизација. Глобална криза допринеће да ћемо све чешће слушати захтеве за „социјалну тржишну економију”, „социјална права грађана” или за „праведно друштво”.
Какав ће бити одговор неолибералне политике? Бонапартистички? Или ће се стварати неки кооперативни модел. Видећемо. Таквом сукобу још нисмо присуствовали.

*'Sva djeca koja se rode iznad broja potrebnog za održavanje broja stanovnika na željenoj razini, neizbježno bi morala nestati, osim ako se za njih napravi mjesta smrću odraslih osoba...To mora biti aktivna politika vlasti...Trebamo potaknuti djelovanje prirode u stvaranju tog mortaliteta umjesto da ga glupo i uzaludno sprječavamo.A ako se bojimo prečestih posjeta strašnog oblika gladi, trebamo pobunama potaknuti druge oblike prisilnog i prirodnog uništenja. Umjesto preporučivanja čistoće siromašnima potaknuti suprotne navike. U našim gradovima trebamo praviti uže ulice, nagomilavati više ljudi u kuće i izazivati povratak kuge. Na selu trebamo graditi naselja blizu stajaćih voda i osobito poticati u svim močvarnim i nezdravim uvjetima. Ali iznad svega trebamo strogo osuđivati specifične lijekove protiv harajućih bolesti i one dobronamjerne ljude, koji su pak u zabludi, a koji misle da su čovječanstvu učinili uslugu time što su osmislili projekte za potpuno istrebljenje neke određene bolesti'. *