Komunisti Republike Srpske Krajine

Pozivam, sve komuniste u Srbiji, ako uopste postoje...da dignu javno svoj glas protiv genocida u produzetku, sumanute ideje Krkobabica i Pajtica da *deportuju* penzionere iz Vojvodine u Kursumliju i omoguce njihovu likvaidaciju od strane siptarskih separatista. Slati starije ljude u region *da cuvaju* Kosmet, odakle je pobegla i *junacka srpska vojska*...uz saglasnost svoga komandanta Slobodana Milosevica...je svestan akt pripremanja genocida...i treba ga spreciti blagovremeno, naravno ukoliko i vi nemislite tako..!
Sve ove radnje, podecaju na ustasku pesmu tokom rata 1990-1995....*stici ce vas nasa ruka i u srbiji*..., nisu poznati detalji sporazuma Stojadinovic-Pavelic..1954...Jasenovac izgleda nije bio *dovoljna mera*...*nivelacije nacija*...neka ravnoteza komsija... sta li....dali je ovo konacan obracun sa srbima...od strane srpskih manijaka..??? Ko to toliko mrzi srbe iz RSK i sa Kosmeta kad moze ovako nesto da radi...???

Strane 46 i 47..opsirnije.......Oleg Balasevic...*jebo ih voz koji ih dono*...a *slavni slikar* je po beogradu...*jeblo te veslo koje te prevezlo*...jesu li to domaci kolaboranti i folksdojceri postigli pomirenje...Maksimilijan Hocelberger...pise pecatu..i jedna sam od zrtava Titovih logora smrti...bio sam pripadnik SS divizije...vlasti u srbiji ucinile su veliki korak donosenjem zakona...stvaranjem pogodne atmosfere za rehabilitaciju, kako Srba kolaboracionista tako i nas Nemaca..(bio je pripadnik divizije Princ Eugen)....srbijo probudi se, kad zakucaju na vratima...bice kasno...!!! a zna se idu redom od vrata do vrata, po nekog *preskoce*....
smrt fasizmu sloboda narodu

# Tomislav Ilic dana 18. avgust 2009 u 12:46:

Шта да се каже?Сасмо плачемо над собом а ништа не предузимамо.Баш као неки стари богомољци.Па и свето писмо каже:“Ако сма себи не помогнеш ни бог ти неће помоћи“.Оставимо цркву нека моли а ми у акцију.Рад,привреда,наталитет.

Sava Mrkalj (1783-1833) Biografija
Ako netko od zapadnih Srba zaslužuje da bude uvršten među 100 najvećih i najumnijih Srba onda je to svakako Sava Mrkalj. Po svemu onome što je učinio za narod kome pripada to je ono najmanje čime mu se nova generacija tog istog naroda mogla odužiti. Međutim, to se nije dogodilo. Sava Mrkalj je pao u zaborav i poznato je ime tek u stručnim krugovima i krugovima poznavalaca njegova děla.

Rođen je (1783. godine u Lasinjskom Sjeničaku na Kordunu) nekoliko godina nakon Vuka Karadžića, koji ga je međutim nadživěo čitave tri decenije. Završio je bogosloviju, bio věrski i privatni učitelj, arhigminazista, daroviti student filozofije, logike, fizike i matematike, da bi učeni svět fascinirao filozofijom jezika. Vladao je latinskim, němačkim, francuskim i rusko-slavenskim, služio se grčkim i hebrejskim jezikom, a poznavao je italijanski i mađarski. Uz to je bio i vrstan pěsnik, polemičar i besědnik.

U Pešti je 1810. godine dogodio se njegov susret sa Vukom, koji je zbog lěčenja prekinuo učenje u Velikoj školi u Beogradu. Razumě se, Mrkalj, iako mlađi, bio je neusporedivo učeniji od Vuka, koji je izuzetno cěnio Savu i Luku Miladinova. U Budimu je Mrkalj štampao slavnu knjižicu sa metaforičnim nazivom »Salo debeloga jera libo azbukopretrěs« (metaforično - »Salo«; jer – znak za nepostojeći glas debelo, pošto ima ispupčenje). U toj knjizi predlaže da se izbace svi nepotrěbni znaci u azbuci, i to veoma uvěrljivo obrazlaže. Time sebi stvara vrlo jake i moćne neprijatelje – prě svega crkvene predstavnike – koji su nastojali sačuvati tradiciju u unijatskom okruženju.

Odmah zatim, 1811. godine, pošto je kao vrstan logičar i jezički mislilac naučno zasnovao reformu azbuke i najavio da će pripremiti JEZIKOPRETRES, dolazi do neočekivanog i teško objašnjivog obrta. Mrkalj se povlači u manastir. Tu se ubrzo sukobljava sa crkvenim dostojanstvenicima, te biva razmonašen i prepušten dugom i mučnom putovanju. Uz nesigurnu egzistenciju privatnog učitelja, sa odbijenom željom da ga ponovo prime u manastir (1825), učitelj i věroučitelj u nervnom rastrojenju povrědiće čověka koji je od njega tražio privatne časove iz latinskog. Tako je dospěo u zatvor, gdě je mučen, zatim u karlovačku bolnicu, pa u duševnu bolnicu u Beču, gdě ga je i Vuk posěćivao i gdě je 1833. godine i umro.



Pěsme

Od Mrkalja je ostalo, koliko se za sad zna, 25 pěsničkih jedinica, od čega 13 izvornih i 12 prěvoda, prepěva i prerada. Prvi put se u poeziji ogledao 1805. godine u "Odi Kirilu Živkoviću", episkopu pakračkome, i to na ruskoslovenskom (novom crkvenoslovenskom) jeziku, a u koautorstvu sa izvěsnim studentom Pavelom Doktorovičem. Několiko pěsama iz 1817. godine, čekale su dugo na objavljivanje. Od 13 izvornih pěsama samo su tri objavljene za njegova života, i to pred njegovu smrt, dok je bio u bečkoj bolnici. Pet izvornih pěsama i pet prěvoda sa prepěvima otkrio je Vladan Nedić 1959. godine, među njima i antologijsku pjesmu "Jao, jao, jao tristo puta" . Tako ona počinje, a Mrkaljev naslov u rukopisu glasi: "Sastavljeno kad u Gornjokarlovačku bolovaonicu dospěo poběđen, i ostavljen od svega světa!".

Među ostalim njegovim pěsmama ističe se "Sonet preslavnu Arhipastiru" (tj. Mušickom, episkopu Karlovačke eparhije), u kome iz čarne noći vapě za povezanošću i jedinstvom Srba, koje samo »věra i jezik« mogu spasiti od proždrljivog vuka asimilacije. Valja navesti i pěsmu "Starac" i sonet "Jeleni Dijaković". Za pěsmu "Jao, jao, jao tristo puta" Ljubomir Simović je napisao da je to moderan, vrlo evropski i světski priměr kritične poezije. Taj ubojiti tekst u rimi o mitu, kaže Milorad Pavić, mogao bi se smatrati manifestom nove predromantičarske škole.


Mrkalj lingvista

Premda Srbin iz zapadnih krajeva, Mrkalj je pěvao, kako kaže "sremački", tj. ekavski, i to devokalizujući bokalno »r« (Srbin, smrt uměsto Serbin, smert).

Iako, nažalost, nikada zvanično i službeno, Mrkalj spada u najznamenitije Srbe svih vrěmena, prě svega po tome što je uspěo da na samo 18 strana teksta (»Salo debeloga jera libo azbukopretrěs« iz 1810), uz dvě strane predgovora, izloži problem i nađe rěšenje za izuzetno zamršena pitanja srpske azbuke i da to kruniše, prě susreta sa Vukom, zaključkom: »Od danas sve naše pravopisje pod ovo dolazi načelo: PIŠI KAO ŠTO GOVORIŠ«. Ostavimo po strani njegovo prepuštanje drugima da naprave grafičke znakove za današnje lj, nj, đ, uz dopunu propuštenoga dž. Svojim rěšenjima otvorio je vrata demokratizaciji srpske kulture, tim prě što je zastupio i upotrěbu narodnog jezika u književnosti, koji je i sam priměnjivao u svojim pěsmama, pismima i u svakodnevnoj komunikaciji. Drugo je jezik nauke, koji se i danas razlikuje od narodnog jezika, a treće je jezik crkve i dopisivanje sa crkvenim institucijama.



Rekli su o Mrkalju


O veličini Mrkaljeve ličnosti, kojoj se prebacuje fragmentarnost, kao da ne postoje i čuveniji fragmentaričari u srpskoj literaturi, izjasnio se još Jernej Kopitar, rěčima da na 18 strana njegove knjige ima više jezičke filozofije nego u kakvoj debeloj gramatici. A samouki i još nedoučeni Vuk u odnosu na veleučenog Mrkalja koga je 1810. godine sreo u Pešti, uskoro je u svojoj prvoj gramatici napisao: ja ne mogu druge azbuke upotrěbiti nego Mrkaljovu, jerbo za serpski jezik lakša i čistija ne može biti od ove.

Drugo, Mrkalj spada u najznamenitije Srbe i po tome što je, kako veli poznati slavista Vatroslav Jagić, bio prvi jugoslavenski filozof zvukova srpskog jezika.


Treće, od Mrkaljevih samo dvanaest originalnih pěsama, tri su ušle u naše savremene antologije, dakle četvrtina, što je zadivljujući brojčani odnos na koji skreće pažnju Dušan Ivanić.


Četvrto, Mrkalj je 1822. godine prvi dao priměr soneta u pravom jampskom jedanaestercu, koji je do 1959. godine, nažalost ostao u rukopisu.


Peto, Mrkalj je prethodnik Laze Kostića u priměni čuvenog jampskog deseterca s akcentiranim jednosložnicama, odnosno ostvarenim iktusima na četvrtom i desetom slogu, i to u kombiniranju s jampskim jedanaestercem. To je upotrěbio u antologijskom prepěvu umno odabranog psalma 14 (15).


Mrkalj se ogleda i u književnoj kritici kao briljantan polemičar, npr. u kritici Vidakovića.


Osim toga, bio je umni teolog, posebno hristolog, koji je po duhu bio srodan Njegošu i koji je posědovao ne samo tananost filološku i metafizičku, nego i tananost teološku. To se npr. vidi po tome što je kod nas prvi u prepěvu očenaša izvorno tumačio rečenicu hlěb naš nasušni daj nam danas, jer nije rěč o svakodnevnom hlěbu. U Mrkaljevu prepěvu taj stih glasi; daj nam hlěb koji dušu 'rani, a tek zatim dolaze stihovi; daj jošt, svaki dan i jelo/ koje nužno jest za tělo. Dodajmo da da Mrkalj kao hristolog nadmašuje u ponečem čak i Njegoša.

Ni po obimu skromnijeg, ni po sadržaju bogatijeg opusa.



Mrkaljeva rodoljubiva misija

Međutim, predstava o Mrkalju bila bi nedovoljna, ukoliko se ne osvrnemo na njegovo učešće u živoj i praktičnoj borbi za egzistencijalne ciljeve srpskog naroda. Nakon neočekivanog i nesrětno okončanog pokušaja da se zamonaši, čime je osujećeno ranije dano mu obećanje da će biti postavljen za učitelja u klerikalnom učilištu koje je trěbalo da se otvori, Mrkalj obilazi sve krajeve u kojima Srbi žive; misteriozno boravi kod Srba pod Turskom, zatim u Glini, Karlovcu, u Šibeniku, Sremu, Sremskim Karlovcima i u Novom Sadu. Zatim u Banatu, Vojniću, pa opet u Karlovcu (1825).

Ovo njegovo krstarenje neki istraživači nazivaju lutanjem izgubljenog čověka. Međutim, iz podataka se može zaključiti da je Mrkalj u tim putešestvijama obavljao patriotsku misiju obrazovanja i vaspitanja odabranog kadra. Prě desetak godina otkriven je zanimljiv podatak: Mrkalj je bio privatni učitelj u Šapcu, gdě mu je učenik bio Jovan Ninić, koji je kasnije postao poznati rodoljub i mecena Đorđa Markovića Kodera. O tome se 1844. godine u "Podunavci" pojavila i pěsma u kojoj srpska mladež slavi Mrkalja i njegov utěcaj na učenike. Malo je poznato i o Mrkaljevoj misiji u Dalmaciji, gdě je vodio žestoku borbu protiv unijaćenja, i u isti mah hrabrio srpsko neuko sveštenstvo. Po svědočenju protosinđela Kirila Cvětkovića, Mrkalj je nadmoćno poběđivao unijatske misionare i zagovornike věšto se održavajući u kancelariji unijaćenju sklonog vladike Kraljevića, na koga je uskoro grupa zavěrenika pokušala atentat. Na Cvětkovićevo upozorenje, da bi ga uskoro mogla »běda snaći«, Mrkalj je odgovorio: »Ja ću braniti svoj zakon (věru) i crkvu, i učiću svakoga (...) da postojan i tvrd u věri bude i svoju čast i zavičaj, koji se ni za kakvo blago kupiti ne može, da čuva i brani. «

Sličan doživljaj stradanja, mraka i věčite borbe suprotnosti nalazimo kasnije kod Njegoša, koji je tu poslanicu svojevrěmeno mogao da pročita. U spomenutoj studiji mitropolit Amfilohije Radović govori o Mrkalju kao srpskom hamletu jobovske sudbine i kova, odnosno jobovskog nemira i bunta. Njegova životna krivulja, kaže on, kreće se između světlih i tamnih boja, pa zaključuje da su i světlo-tamne boje i boje njegovog religioznog lika. Istaknimo, međutim, da je i kod Mrkalja i kod Njegoša poběđivala věra u spasenje i otvaranje vidika svome narodu. Razlika je u tome što je Njegoš bio u položaju vladaoca, a Mrkalj u položaju egzistencijalno ugrožene individue kojoj nije uslišena niti želja da obrazuje braću u učilištu, u manastiru, te da tako umnoži broj istaknutih narodnih pastira.

O Mrkalju piše i Stanko Korać, jedan od vrsnih poznavalaca književnosti Srba u Hrvatskoj: "Danas mi jedva možemo sagledati koliko je bila zamašna borba za jezik i pravopis što ju je počeo Sava Mrkalj, a nastavio Vuk." Ta se borba morala proširiti do pokreta, ali se često dešava da u tako krupnim poduhvatima padaju prvi i najbolji borci. Mrkalj nije izdržao zbog siromaštva i progona, a i zbog toga što u sebi nije nosio energiju buntovnika i osvajača, kakvu je imao Vuk, pred kojim su stajale iste teškoće. Jer da se uspě u ovako širokim akcijama nije dovoljna učenost i genijalnost. Ali ako je jedan pao, drugi je izdržao i pobědio, zato što je bio čvršći, uporniji, čověk zamaha i njegov genije vodio ga uvěk i samo naprěd. I baš zato je Vuk morao poběditi, jer kako ono za njega reče Ivo Andrić: "Vuk je bio prěk i vrletan čověk, kome je trebalo mnogo prostora u životu i na papiru."



Lingvistički genije iz Sjeničaka (srez Karlovac) na Kordunu

Historijska sudbina Srba u Hrvatskoj bila je nepovoljna i zato što su se nalazili na rubu između dvě velike carevine, koje su se borile oko proširenja vlasti nad našim zemljama. Organizirani s pomoću Austrije da se bore protiv velikog zla, Turske, Srbi na Vojnoj granici, živěli su u stalnom vojničkom logoru uvěk spremni za rat i to ih je odbijalo od mirnog, privrěmenog i duhovnog rada. U krajevima koje su naselili nisu našli ništa drugo osim puste i zapuštene zemlje, našavši se daleko od nacionalnog jezgra koje je ostalo na istoku. Bez veza s tim jezgrom i bez mogućnosti da na ovom prostoru mirno žive, oni su teško dolazili do svěsti o neophodnosti kulturnog stvaranja i do materijalne podloge potrěbne za to stvaranje. Bez gradova, bez kulturnih srědišta, bez društvene kohezije koje stvara građansko društvo, oni su teško ulazili u svět koji je stvarao kulturu. I onda kad su se pojavljivali daroviti pojedinci, oni u svojoj srědini, gdě su rođeni, nisu mogli biti prihvaćeni, jer su jedina duhovna srědišta bili manastiri i crkvene škole u kojima opći nivo obrazovanja i prosvěćenosti nije bio na potrěbnoj visini.

I zato je bilo upravo tragično roditi se u Sjeničaku i biti lingvistički genije, kao npr. Sava Mrkalj. Postavljalo se pitanje gdě naći podlogu na koju treba da se osloni taj genije, gdě naći ustanove, zavode, društvenu srědinu, mogućnost za javnu dělatnost, a da se ne razmišlja o svakodnevnom hlěbu. Sava Mrkalj svega toga nije imao. I zato se mora postaviti pitanje: gdě je taj vrt u koji može da se postavi ova moćna biljka i da daje plodove.

Mrkalj je pokazao što može svojom odličnom knjižicom: "Salo debeloga jera libo azbukopretres" (Budim, 1810). Obećao je i druga opširnija i svestranija děla, koja nikad nije napisao, što je velika šteta za srpsku kulturu, a možemo reći i gubitak, jer je u Mrkalju živěla stvarna i znatna potencijalna mogućnost da stvara. Nije napisao što je obećao, zato što je bio jedna od najtragičnijih figura među zapadnim Srbima. To je bio kompletan intelektualac, s dubokim i širokim obrazovanjem, sa znanjem francuskog, němačkog, mađarskog, latinskog, grčkog i hebrejskog jezika. Studirajući na univrzitetu u Pešti, matematiku i filozofiju s odličnim uspěhom, pokazao je širinu i zamah svoga zanimanja, osěćajući najbitniji kulturni problem koji je stajao pred Srbima, a koji je otvoreno i smělo postavio.

Edited by: zrcadlo at: 12/6/07 22:19

TKO KOME KRADE KOKARDE? (4. dio od 5) PDF Ispis E-mail
Akademik Mirko Vidović
Petak, 28 Prosinac 2007
"Kako god okreneš, sve se dogodi po Vuku ..."

U Hrvatskoj se je početkom devetnaestog stoljeća pojavio pravoslavni sjemeništarac i budući monah, 'brat Julijan', odnosno Savo Mrkalj. Navikao na jezik Ante Starčevića (ličkog sina katolika i pravoslavke), on je došao do zaključka da bi taj jezik, kojim su govorili pravoslavci u Hrvatskoj trebao postati moderni jezik i za sve Srbe u Srbiji. Tako je došlo do pisanja i objave njegovog književno-jezikoslovnog pamfleta "Salo debeloga jera libo azbukopotres u Budimu Gradu" (1810). Time je Savo Mrkalj protiv sebe izazvao - sve što je u pravoslavlju disalo srpskim pravovjerjem. Njegov život je postao sličan onom Galileo Galileja - morao se je odreći svoje vizije modernog jezika za sve Srbe pa i za Srbijance, a da u to nikad nije prestao vjerovati.

Na Mrkaljevu biografsku tragediju osvrnuo se je i beogradski "Politikin svet" (od 12.08.1987., s.52), i u tom osvrtu možemo pročitati i slijedeće tvrdnje, koje nam pojašnjavaju i kako je Vuk, pred Gajem pojeo Mrkalja:

"U svojoj kritici pod naslovom 'Otpor' štampanoj u 'Novinama srpskim', br. 97/1817., Sava je naprosto iskasapio grešnog Milovana Vidakovica, dokazujući da Milovan nije poznavao ni poštovao granice koje treba da postoje između poezije i proze... Do pojave Savinog 'Sala debeloga jera' srpskim kulturnim radnicima vladala je potpuna pometnja jer su u srpskoj književnosti 18. veka vladala četiri tipa književnog jezika sa 46 slova u ćiriličkoj azbuci. To su: srpskoslovenski, narodni, ruskoslovenski, i slavenoserbski. Vuk je vodio borbu protiv ovog posljednjeg, slavenserbskog jezika...

Sava Mrkalj, obrazovani lingvista, poliglot i filozof, vaspitanik racionalističke filozofije, čovek iz naroda uspeo je da pronikne u postojeći haos i da srpsku azbuku 'pretrese' i očisti od nepotrebnog trnja. Od 46 slova odbacio je ravno 20. Pod gavnim udarcem našlo se je slovo 'debelog jera', taj 'peti točak u kolima', barjak zaostalosti. Mrkalj je prethodnik Vukov...

Samim tim, ne smemo danas, pri objektivnoj oceni pitanja reforme naše ćirilice u 19. veku, neopravdano i nepravedno zaobilaziti ime i delo Save Mrkalja, tog malog čoveka zaklonjenom do danas ogromnom Vukovom figurom, koji je imao hrabrosti i znanja da napiše i objavi 'Salo debeloga jera' 1810., četiri godina prije pojave Vuka Karadžica. Sava i Vuk upoznali su se u Pešti 1810, kad je Sava studirao, a Vuk boravio u kupalištu tražeći leka svojoj bolesnoj nozi...

Mrkaljeva molba da uđe u kaluđere beše uslišana. Sava Mrkalj se preobrazi u monaha Julijana. Mladi monah se snebiva: kud sam ja to zabasao: zar ovde da ne prevodim Horaca, Vergila i Ovida; zar tu da pišem svoj 'Jezikopotres'; s kime da podelim svoje mišljenje? Zadirkuju ga: zašto ne namažeš odeću, kad imaš 'sala od debelog jera'? Sava je doveden u stanje krajnje razdraženosti (nije više dao da ga zovu đakonom, nego - Savom). Konzistorija je 13. juna 1813. donela odluku da se Mrkalj liši monaškog čina i otpusti iz manastira...

Samo još zavežljaj spisa i knjiga o ramenu podseća na nekadašnjeg intelektualca, ali i taj rekvizit izaziva u običnog sveta još veće čuđenje: gle, gle, lude!...

Upoznaje se sa učiteljem crtanja, nekim Milinkovićem, i otpočne mu davati lekcije iz latinskog jezika... Milinković ne stiže da umakne od besomučnika, jer ovaj zaključa vrata da mu žrtva ne pobegne, hvata se noža i zabada ga Milinkoviću 'u vrat niže uha'. Ipak Sava smrtnu ranu ne zada....

LGBT.*manjine*..druge manjine, srpska manjina stradaju, na ocigled cele Srbije i sveta....NVO.. ili..saucesnici

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/08/25/srpski/DO02082401.shtml

*dodjes otmes zemlju neprijatelju, dodje neprijatelj oduzme zemlju tebi* Sumerska izreka pre 5.500 godina sta je rat...
* Nastavljanje politike drugim sredstvima*....Klauzevic.
Adolf Hitler se posle dolaska na vlast 1933. ponasao saglasno prvom delu drevne sumerske poruke. Gladan teritorija i moci agresivnom politikom je rusio sistem evropske kolektivne bezbednosti, uspostavljene Versajskim mirom i konacno, na danasnji dan pre sedam decenija, 1.septembra 1939.godine, napao Poljsku.
Dovoljno je promeniti ime u Franjo Tudjman, promeniti godinu u 1991...i bice sve jasno vezano za RSK
( Britanski premijer Nevil Cemberlen, predstavnik najvise imperijalne elite, prvi put je krocio na tlo kontinentalne Evrope kada se sreo sa Hitlerom u banjiGodezberg 1938. godine. Raspravljao je o miru ali su za njega nekakve drzavice ka kojima je Hitler usmerio svoju masineriju bile tek vestacke konstrukcije. Za Cemberlena je bauk komunizma nadvijen nad Evropom bio veca opasnost od Hitlera, a za obojicu su socijaldemokrati bili isto sto i komunist, oko britansko ministra spoljnih poslova Kalifaksa, vazila je parola *Bolje Hitler nego Staljin*.
Nesto slicno, neka slicna parola,,prosetala je i seta po RSK i sire...1990....2009...>>>>> affraid

sajt radi...www.krajiski patrioti/vremeplov

Kako su Milan Stojadinović i Ante Pavelić delili Jugoslaviju 1954. godine?
1.
Malo poznata istorija: kako su Milan Stojadinović i Ante Pavelić delili Jugoslaviju 1954. godine
Prema sporazumu dvojice „lidera” u emigraciji Hrvatska bi ostala u okviru avnojskih granica, a Bosnu bi podelila sa Srbijom granicom koja bi išla rekama Bosnom i Neretvom. „Nama Sarejevo, vama Banjaluka koja je, doduše, srpska, ali za ljubav mira učinili bismo taj ustupak, a kao protivuslugu tražićemo Dubrovnik”, govorio je Stojadinović
Kada je rimski „Il Tempo” 11. avgusta 1954. godine objavio vest o političkom sporazumu između bivšeg predsednika jugoslovenske vlade dr Milana Stojadinovića i poglavnika ustaške NDH dr Ante Pavelića, bila je to najveća posleratna senzacija za hrvatsku i srpsku emigraciju širom sveta. Ovo je pokušaj da se osvetli deo zaboravljene istorije o kojoj se nije pričalo godinama.
U novinarskom članku, između ostalog, piše: „Iz Buenos Ajresa stigla je vest o izmirenju Stojadinovića i Pavelića, dvojice ljutih neprijatelja pre i posle Drugog svetskog rata. Stojadinović i Pavelić, u prisustvu najbližih saradnika, obavezali su se da priznaju buduće samoopredeljenje hrvatskog i srpskog naroda kada bude srušena Titova Jugoslavija, te će zajednički raditi na stvaranju nezavisne države Srbije i nezavisne države Hrvatske...”
Mesec dana kasnije nevericu među šokiranom emogracijom raspršio je tekst u argentinskom provladinom „El Hogaru” u kojem piše: „Prava balkanska bomba eksplodirala je u srcu argentinske prestonice. Neupućeni u balkanske prilike ne mogu na pravi način oceniti značaj ovog događaja bez saznanja o stepenu netrpeljivosti među narodima na balkanskim, prostorima, a prvo mesto u tom rasponu mržnje zauzimaju Srbi i Hrvati...”
Za razbijanje Jugoslavije
Pojašnjavajući razvoj hrvatsko-srpskih odnosa od naseljavanja na ovim područjima pa sve do 1941. godine, i uz objavljivanje čak pet fotografija dvojice glavnih aktera sporazuma, „El Hogar” dalje piše: „Ma koliko to izgledalo neverovatno, između ova dva do krvi zavađena naroda na pomolu je mir i saradnja. Dr Stojadinović, koji u Argentini živi od 1948. izjasnio se za miran i prijateljski razlaz između Hrvatske i Srbije te za uspostavljanje nezavisnih država Srbije i Hrvatske. Tako bi se učinio kraj međusobnoj borbi koja je stajala života hiljade i hiljade ljudi, žena i dece na obema stranama za vreme Drugog svetskog rata...”
List dalje konstatuje da se „ni u kom slučaju ne radi o mlaćenju prazne slame među emigracijom, što potvrđuje i evidentno pojačano delovanje Titovih službi u Argentini”. (О овоме постоји читав серијал текстова које је сачинила УДБА, погледати овде (http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=384825&highlight=milan+stojadinovic)
Zbližavanju poglavnika u egzilu i bivšeg predsednika jugoslovenske vlade i prvom „otopljenju” odnosa dve do krajnosti suprotstavljene strane doprineo je hrvatski emigrant i publicista Josip Subašić koji je oktobar 1953. pokreno časopis „Izbor”. U jednom od prvih brojeva objavio je intervju sa Pavelićem. Odgovarajući na pitanje o „mogućem sporazumu sa Srbijom na temelju hrvatskih povijesnih granica”, Pavelić je izjavio: „Hrvatski narod nikada neće, niti može, odustati od svojih povijesnih državnih granica. Priznanje tih granica od Srbije uslov je za buduće dobre susedske odnose između Hrvatske i Srbije.”
Već u sledećem broju „Izbor” objavljuje razgovor i sa Stojadinovićem. U uvodnom delu teksta list predstavlja Stojadinovića kao „velikog i simpatičnog Srbina”, pri čemu se u Stojadinovićevoj kući u Buenos Ajresu „ispija naša hrvatska i srpska šljivovica”. Tom prilikom dr Milan Stojadinović je rekao:
„Ono što ja tražim za srpski narod ne mogu a da ne priznam i hrvatskom narodu. To stanovište zastupao je i moj veliki učitelj Nikola Pašić još za vreme Prvog svetskog rata, kada se prvi put povela reč o stvaranju zajedničke države Srbije i Hrvatske. Uostalom, ideja o stvaranju Jugoslavije nije ponikla kod nas u Srbiji već je došla kao import iz vaših hrvatskih krajeva. Bila je greška što onda nije Hrvatima dato ono što im, po mom mišljenju, sada treba dati.”
Stojadinović zaključuje da je eventualni sporazum jedini način „da se konačno stane na kraj međusobnom uništavanju, jer Srbi i Hrvati su stotinama godina živeli u posebnim dražvama i uvek u najboljem prijateljstvu te sam siguran da ćemo opet biti upućeni jedni na druge i pomagati se u obrani zajedničkih interesa”.
Analitičari prilika među srpskom i hrvatskom emigracijom odmah su procenili da je samo pitanje vremena kada će dvojica „bivših” da se nađu za pregovaračkim stolom. U pojedinim emigrantskim listovima već su se pojavljivali naslovi, u stilu: „Sviće na Drini” ili „Mir na granicama Srbije i Hrvatske”.
Krajem 1954. godine Pavelić, koji kao da se probudio iz političkog sna, ponovo daje intervju „Izboru”. Na sva usta hvali „političku mudrost dr Stojadinovića” i najavljuje skoro potpisivanje „povijesnog sporazuma” uz konstataciju kako je „i kod naroda u Srbiji te kod njegovih poštenih sinova u tuđini sazrelo mišljenje da je Jugoslavija, posebno ona prva, bila nesreća za oba naroda”.
Srbi „pravoslavni Hrvati”
I dok su se Pavelić i Stojadinović međusobno častili komlimentima, ispijali „hrvatsku i srpsku šljivovicu”, porodično se posećivali i jedan drugog nazivali „najvećim sinom” hrvatskog odnosno srpskog naroda, njihovu emigrantsku sabraću sve je više kopkalo pitanje: šta, zapravo, stoji iza ovog političkog domunđavanja i „izliva nežnosti” među dojučerašnjim smrtnim neprijateljima, a naročito - kako su „rešili” pitanje budućeg razgraničenja među dvema državama. Posebno se osećala uznemirenost među hrvatskom emigracijom kojoj je bila poznata cena „političke mudrosti” poglavnika.
Mada se to vešto prikrivalo, detalji sporazuma Pavelić - Stojadinović procureli su u javnost posle jedne emigrantske sedeljke kod izvesne gospođe Maštrović u Buenos Ajresu. Ovoj „žurki” je prisustvovao i hrvatski sveštenik publicista Đuro Baloković koji je o tome sačinio belešku:
Jedne večeri okupili smo se u salonu gospođe Maštrović, kada se pojavio i dr Stojadinović. Došao je raspoložen, a domaćici je doneo veliki buket cveća. Kada smo se upoznali, odmah me je upitao: „No, oče, šta se priča među Hrvatima? Šta radi moj prijatelj Pavelić?”
U opuštenoj i šljivovicom podgrejanoj atmosferi Stojadinović je prvi ****, nagovestio osnovne odrednice sporazuma sa Pavelićem, dodavši da prva tačka glasi: „Vođstvo Srpske radikalne stranke, koja je najjača srpska stranka, priznaje pravo Hrvatima na sopstvenu državu.” Kada se povela reč o najvažnijem pitanju - budućim granicama, Stojadinović je objasnio da će „definitivne granice odrediti srpska Narodna skupština odnosno hrvatski Sabor”.
- Gospodine predsedniče - primetio je Baloković - kao što vam je poznato, ne postoji ni Hrvatski sabor ni Srpska Narodna Skupština. Titove republičke parlamente ne priznajemo ni mi, a ni vi. Ako bi došlo do raspada Titovog režima, moralo bi se odmah urediti privremeno razgraničenje kako bi se izbegli tragični nesporazumi iz 1941. godine?
Stojadinović je odgovorio: „Pavelić i ja smo mislili o tome. U Hrvatskoj bi se ta granica ”pokrivala„ sa granicama sadašnje Republike Hrvatske. Bosnu ćemo podeliti po pola, i to tako da granica ide rekama Bosnom i Neretvom. Zatim: nama Sarajevo a vama Banjaluka. Doduše, zapadna Bosna je u većini Srpska, ali mi ćemo učiniti taj ustupak u interesu mira. Zato ćemo od Hrvata tražiti protivuslugu - da nam vrate Duborvnik”!.
Baloković je zaprepašteno zaustio: „Ali, gospodine predsedniče, pa vi znate da je Dubrovnik hrvatski.”
Stojadinović je mirno nastavio: „Naši kažu da je srpski. Bilo kako bilo nama Srbima treba jedan širok izlaz na more i jedan grad zapadnoevropske kulture. Inače će Srbija zauvek ostati mala kontinentalna provincijska zemlja. Srbi koji bi ostali u Hrvatskoj neka se zovu pravoslavnim Hrvatima, ili neka ostanu, ako hoće, Srbi. U jednoj pravoj demokratiji to, uostalom, i nije nekakav problem. Formiraćemo komisiju koja će na jedan ljudski i miran način sprovesti razmenu stanovništva i dobara. Seljaci iz Hrvatske koji hoće u Srbiju dobiće kuće i imanje otprilike u istoj vrednosti, i obratno. Za radnike i činovnike seoba nije nikakav problem”, zaključio je Stojadinović.
I emigranija po strani
Lamentirajući o sporazumu sa „svojim prijateljem Pavelićem” Stojadinović je ocenio da će posle „skorog pada Titovog režima”, svetske sile odrediti privremene granice. Računao je, zapravo, na intervenciju zapadne alijanse i Ujedinjenih nacija.
Ove Stojadinovićeve ocene izazvale su živo interesovanje, posebno među hrvatskom emigracijom. Pripadnici HSS-a nisu hteli ni da čuju o nekakvom sporazumu sa Srbima i žestoko su se okomili na Pavelića, nazivajući ga izdajnikom: „Ranije je prodao Dalmaciju, a sada trguje i Bosnom”, grmela je brojna emigracija. Istovremeno, u Pavelićevom „Hrvatskom domobranu” taj sporazum su veličali kao „plod političke mudrosti poglavnika”.
Zanimljivo je da se srpska emigracija, u najvećem broju okupljena u SAD, nije mnogo obazirala na Stojadinovićeve političke kombinacije. Samo u jednom srpskom listu u Čikagu Stojadinovićeva politička aktivnost prokomentarisana je kao „zabava dokonog penzionera”.
Da bi stvar isterao do kraja, Baloković je zatražio od Pavelića da se konačno izjasni o sporazumu. Pavelić nije bio voljan da razgovara o tome, ali nije poricao da je sporazum sa Stojadinovićem postignut. O Stojadinoviću je rekao: „To je jedan pošten i pametan srpski političar koji je shvatio da se sa Hrvatima može razgovarati ako im se prizna pravo na državu.”
O tome kako zamišlja podelu Bosne takođe nije želeo detaljnije da priča. Samo je rekao: „Ako se Srbi i Hrvati žele sporazumeti, ni jedni ni drugi ne bi smeli insistirati da celokupna BiH pripadne samo jednima.”
Dubrovnik je bio jedina sporna tačka „sporazuma Pavelić - Stojadinović”. Dok je Stojadinović govorio o Dubrovniku kao činjenici budućnosti, Pavelić je tolerantno najavio mogućnost slobodne odluke (plebiscita) pa čak i samostalni Dubrovnik. Paveliću, naravno, nije bilo ni na kraj pameti da Dubrovnik pripadne Srbima. U svakom slučaju „lideri” su zauzeli stav da se pitanje Dubrovnika rešava „u hodu”.
Ipak, bez potpisa?
Kakav je bio epilog „sporazuma Pavelić - Stojadinović”? Predviđeno je da se potpisivanje obavi u Stojadinovićevoj kući u Buenos Ajresu. Da bi sve izgledalo što svečanije i zvaničnije, Stojadinović je predložio Paveliću da pozove ostatke svoje vlade bivše NDH, a on, Stojadinović, pozvaće sve viđenije Srbe. Pavelić je, međutim, želeo da izbegne bilo kakvu zvaničnu formu i publicitet. Stojadinović se zbog toga naljutio na „svog prijatelja”, te mu je dva dana pred potpisivanje sporazuma poručio da potpisivanje odlože.
Umešala se, međutim, Stojadinovićeva supruga, ukorivši muža da „nema smisla da to radi svom prijatelju poglavniku”. Mada nevoljno, Stojadinović se predomislio te je ugovorenog dana u njegovu kuću stigao Pavelić u pratnji Josipa Subašića. Posle večere povukli su se u jednu sobu gde su sat i po razgovarali u četiri oka. Niko tačno ne zna o čemu se razgovaralo i da li su uopšte stavljeni potpisi na dva primerka teksta sporazuma koji je Stojadinović držao u džepu sakoa.
( Preuzeto sa jednog srbijanskog sajta )
2.
Sporazum Pavelić-Stojadinović je bio dogovor između bivšeg poglavnika Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelića, i sveučilišnog profesora i političara iz Kraljevine Jugoslavije, doktora Milana Stojadinovića.
Potpisan je krajem 1954. godine u Buenos Airesu, Argentina.
1. Odredbe sporazuma
Sporazum je predviđao razbijanje Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) i njen raspad na tri neovisne države: Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju.
Pavelić i Stojadinović su u hrvatskom i srpskom emigrantskom tisku branili ovaj antikomunistički savez (obje emigracije nisu priznavale legalnost Titovog režima u Jugoslaviji kao novi srpskohrvatski sporazum koji bi zamijenio zastarjeli iz 1939., koji su potpisali Vladko Maček i Dragiša Cvetković
1. 1. Granice
Kao granica između Slovenije i Hrvatske uzeta je već postojeća u FNRJ, jer se sporazum ticao srpskohrvatskih odnosa i nije se bavio slovenskim pitanjem.
Sporazumna granica Srbije i Hrvatske od sjevera prema jugu između Hrvatske i Srbije bila bi sljedeća:
Granica je trebala pratiti već postojeću između SR Hrvatske i SR Srbije (SAP Vojvodine) do rijeke Save i granice sa SR Bosnom i Hercegovinom. Zatim je granica trebala pratiti rijeku Savu od njezinoga ušća i rijeke Bosne. Potom je granica trebala ići rijekom Bosnom, a zatim u produžetku linije njenog donjeg toka planinskim vrhovima do početka donjeg toka rijeke Neretve, i potom tim tokom do Jadranskog mora. Na ovaj bi način Bosanska Krajina pripala Hrvatskoj, dok bi najveći dio središnje sa istočnom Bosnom, istočna Hercegovina i južna Dalmacija pripala Srbiji (uključujući Sarajevo i Dubrovnik).

Sporazum je predviđao mirno preseljenje (uz razmjenu imovine) svih Srba koji bi se zatekli u okvirima Hrvatske, te svih Hrvata (u današnjem smislu) Bošnjaka koji bi se zatekli u okvirima Srbije (svi govornici tada službenog srpskohrvatskog jezika islamske vjeroispovijesti uzeti su kao Hrvati; ovo znači da bi i slavenski muslimani današnje Srbije i Crne Gore bili razmjenjeni za Srbe na osnovu sporazuma).
Makedonija nije spominjana, ali se može pretpostaviti da ju je Stojadinović zamišljao u okvirima Srbije.
2. Reakcije na sporazum
Sporazum Pavelić-Stojadinović proizveo je žestoke negativne reakcije od strane hrvatskih i srpskih emigracija, te Titovog komunističkog režima u Jugoslaviji.
Ustaška je emigracija kritizirala svoga bivšeg poglavnika jer je odustao od Drine, po njima povijesne hrvatske granice, o čemu svjedoči izreka:
"Sve do Drine!"
Pavelićevo je prepuštanje dijelova Srijema, Bosne, Hercegovine i Dalmacije Srbiji u ustaškom emigrantskom tisku uspoređivano sa prepuštanjem dijelova Dalmacije Italiji, godine 1941. I taj je potez značio nacionalnu izdaju za tvrde ustaše.
Oba dva su sudionika sporazuma proglašena nacionalnim izdajnicima, a Tito je sporazum smatrao nevažnim jer ni Pavelić ni Stojadinović nisu više imali nikakve vlasti. Nazivao ga je račun bez krčmara i izbačen je iz svih informativnih medija u Jugoslaviji.
(Preuzeto sa jednog hrvatskog sajta)

Na sudjenju hrvatskim generalima Rahimu Ademiju i Mirku Norcu, iskaze su počeli da daju i stanovnici srpskih sela u Medačkom džepu, u Lici, koja su poharana u akciji u septembru 1993. godine, detaljno opisujući mučenja i ubijanja civila za koja se terete dvojica generala.
Stevo Jović iz Divosela, čija je supruga živa nabijena na kolac, a njeno telo je s još nekoliko civila izvadjeno iz septičke jame, svoj iskaz potvrdio je slikama i dokumentacijom na kojoj je lista pobijenih civila koji su svi bili stari, nemoćni i bolesni. On je pred županijskim sudom u Zagrebu rekao da izmasakrirana tela nisu razmenjena kako bi se prikrili dokazi o mučenjima.
Jović, koji je u vreme akcije bio ranjen, najpre od gelera granate, a potom od metka, ali je pobegao i nekoliko dana se skrivao u šumi, rekao je da bi, da se predao, i on bio zaklan. Hrvatske vojnike u akciji Medački džep on je uporedio s ustašama koji su 1941. na tom području samo u jednom danu zaklali čak 634 civila ali, dodao je, ustaše bar nisu rušile groblja, spomenike i kuće, niti trovale bunare, kao što je radjeno 1993. godine.
Prilikom svedočenja, Jović je rekao da je neka ubistva i mučenja civila lično video, dok je o drugima saznao iz priča i kasnije proverio u dokumentaciji.
Zanimljivo je da su dvojica njegovih sinova bili u Hrvatskoj vojsci, a jedan od njih je poginuo, pa je zbog njih od strane srpskih dobrovoljaca koji su došli iz drugih krajeva, a koje, po njemu, stanovništvo nije prihvatalo, bio nazivan ustašom.
Slavica Bjegović ispričala je da je njen otac ubijen na kućnom pragu, a majka na izlasku iz sela.
Željko Prpić, koji je nasledio Ademija na mestu komandanta vojnog područja Gospić, tvrdio je da u akciji nije bilo zločina i dvostruke linije komadnovanja i da stradali nisu bili civili, jer su svi bili u službi srpske vojske. On je rekao da je Ademi svim komandantima inaredjenje da se ne smeju činiti zločini i da su se oni s tim složili.
Haški tribunal, koji je vršio istragu i podigao optužnice protiv Ademija, Norca i tadašnjeg načelnika Glavnog štaba Hrvatske vojske Janka Bobetka - koji je u medjuvremenu umro, taj predmet je u septembru 2005. ustupio hrvatskom sudstvu.
Ademi se brani sa slobode, a Norac izdržava dbanaestogodišnju kaznu zatvora na koju je 2003. osudjen u Rijeci zbog likvidacije više desetina srpskih civila u jesen 1991. na gospićkom području.
U akciji Medački džep, od 9. do 17. septembra 1993. gopdine, u selima oko Gospića ubijeno je stotinak Srba. Optuženi Ademi i Norac se terete za 27 ubijenih civila i dva ubijena i tri mučena zarobljenika, kao i za uništenje više stotina objekata, tako da u selima od predratnih 600 sada živi manje od 10 stanovnika.
andes is offline

Nema budućnosti u etničkim podjelama
U Domu kulture u Kistanjama održana je svečanost u povodu 600 godina prvog pisanog spomena imena Kistanje, pronađenog među dokumentima u Nadbiskupskom arhivu u Zagrebu. Datum 25. listopada, kada je davne 1408. godine prvi put spomenut naziv Kistanje, ova će općina ubuduće obilježavati kao Dan općine, kazao je načelnik Slobodan Rončević . On vjeruje da je ovaj datum prihvatljiv za obje etničke zajednice koje danas žive u Kistanjama, domicilnom srpskom stanovništvu i doseljenim Hrvatima iz Janjeva.
- Ne vidimo budućnost u etničkim podjelama, nego u suživotu, bez obzira na to tko je što po rođenju, u koju crkvu ide i kako se krsti – kazao je načelnik Kistanja...Načelnik Kistanja Slobodan Rončević i potpredsjednik Vlade Slobodan Uzelac
Stanovnicima Kistanja značajan jubilej čestitao je potpredsjednik Vlade dr. Slobodan Uzelac , koji je kazao da će Vlada pomoći razvoj ovoga kraja, pa je najavio da se kreće u asfaltiranje prometnice Knin – Obrovac, koja će omogućiti brži i lakši pristup stanovnicima Knina i Kistanja na autocestu. Na svečanosti u Kistanjama bio je nadbiskup zadarski msgr. Ivan Prenđa koji je podržao mještane Kistanja u izgradnji novog zajedništva.
- Tolerancija je premalo za ovaj život ovdje, jer ona znači nekoga trpjeti. Potreban je suživot, jer to je korak dalje i znači dijeliti i živjeti isti život – poručio je nadbiskup Prenđa.
U Domu kulture okupili su se i predstavnici srpske Pravoslavne crkve, saborski zastupnik Ratko Gajica, župan Šibensko-kninski Goran Pauk , predstavnici susjednih gradova i općina. O bogatoj povijesti kistanjskog kraja govorili su prof. dr. Milenko Pekić i prof. dr. Živko Bjelanović , koji naglašava da je taj lokalitet s nazivom Kistanje puno stariji od 600 godina, no da se to i dokaže, nema, nažalost, potrebnih dokumena