Komunisti Republike Srpske Krajine

hocete li uzeti aktivno ucesce makar na forumima ili ste prepustili sve SRS...???
http://krajiski-patrioti.forumotion.com/forum-f5/topic-t179.htm#2300

zbeglice su na neki nacin *gradjani drugog reda* i u Hrvatskoj i u Srbiji, to je istina. To je rezultat *medjudrzavne saradnje*...i sok terapije *Oluja*...jos se prica o famoznim kovertima, naredjenjima *povlacenja*..na rezervne polozaje itd. Kapitalistima, jajarama u srbiji ne odgovara da Srpski narod iz RSK mnogo *buce*..*talasa* i uznemirava *oplodjavanje* kapitala stecenog na grbaci tih ljudi, ratnim profiterstvom...niti pokusavaju tako okupljeni oko vlasti da reete *kapitalisticki mir*. Moraju se uspostaviti neki drugi odnosi...*slobodnog kretanja ljudi, ideja, roba i opljackanog kapitala*. Kapitalista nema nacionalnost..ima kapital i eksploatisanu masu nize *klase*...*rezervnu armiju rada*...*pokretljivu radnu snagu*..kojoj kao takvoj i netreba dom, imanje....Kako je i ko je odredio *basen*..*revir proletarijata*..utvrdice se relativno brzo ucvrscivanjem pokreta LEVICE ! Sve sluti na simpatizere sporazuma Stojadinovic-Pavelic !
Smrt fasizmu sloboda narodu !

НЕСТАЈАЊЕ СРБА (АУТОРСКИ ТЕКСТ)

New post kanarinac Today at 5:08 pm
Evo malo za Vukovar.Ljudi ne žele više da glasaju za SDSS,glasaju za druge stranke ili uopšte ne izlaze na izbore.Veliki broj mladih studira u Novom Sadu i ne žele da glasaju jer većinu vremena su na studijima i ne znaju šta se događa u gradu,mislim da ne znaju ni kada su izbori i za šta su.Stariji ljudi ne vide ništa korisnoga od SDSS-a jer je to stranka koja se bori samo za sebe a ne za narod.
Evo vam jedan primer zašto mladi ne glasaju za SDSS-u Vukovaru postoje hrvatske i srpske osnovne i srednje škole,mnogi roditelji šalju decu u hrvatske škole jer je njih lakše završiti a i možete lakše upisati fakultet (ovo je živa istina,još ako imate neko neutralno ime tipa Siniša,Dejan...).Kada prođe kroz hrvatsku školu isperu mu mozak kroz Istoriju (mislim na školski predmet).
Drugo lakše će te se zaposliti ako ste član neke stranke osim SDSS-a.Meni se dogodilo kada sam išao da tražim posao u jednu firmu i rekao svoje ime (Nemanja) čovek se šokirao čuvši ga.Posle me je pitao da li sam član HDZ-a.SDSS ne radi ništa da zaposli Srbe.Zapošljava samo svoje članove.Ovo samo rađa još veću mržnju prema njima.


kanar

moj najbolji dida na svijetu
za par dana idem na ostavinsku raspravu svog dide.

Sanjala sam ga nocas, sanjala sam da je opet dosao kod nas u Zagreb.
Cim sam ga ugledala, on tako uspravan, guste crne kose pune nekog voska počešnjane unazad kao elvis presley, i
naravno njegov osmjeh cim bi me ugledao na balkonu i dobrota i ljubav koja je izbijala iz njega,
sigurnost "uz njega mi se ne moze nista lose desiti.
Sjecam se da bi usao u kucu i mama bi me tjerala '' nemoj ga sad gnjaviti, pusti ga da predahne presao je veliki
put sa tom kutijom na ledjima''
i odmah bi njega pocela spotati '' pa tata nisi ti vise tako mlad'' i u isto vrijeme pocela raspakiravat kutiju
cudeci se uvijek iznova sta li je to sve nosio iz Like, i na kraju bi izvadila prsut, jao takav prsut nikad vise
nisam jela.
Naravno bilo joj je drago sto je to sve donio, ali bi uvijek primjetila nekakvu tuznu sjenu na njenom licu.
Kasnije sam znala cuti kako sapuce sa mojim tatom '' kako su poslali to sve, pa ni oni jadni nemaju kaj jesti,
toliko se muce na toj zemlji i baka je legla u krevet nepokretna a on i tetka to sve samo sami i blago i zemlja,
strah me da ne ostanu gladni, morat cemo im poslati neke novce, ali ne njemu on nikad nece uzeti, dat cemo baki
ona jako dobro zna sa novcima''

I onda je dosao rat....
Moja majka je ostavila muza, sestru i mene i otisla po dedu u Liku, isla je preko madjarske, B. Luke i na kraju
je dosla do Like i neki covjek ju je prepoznao dok je hodala magistralom i stao je te povezao do kuce.
Trebalo joj je nekih tjedan dana da dodje do tamo.
Kad je usla u kucu nije ga nasla, on je bio u bolnici rekli problem sa srcem.
Pa kud i ne bi kad su mu potamanili svo blago, konje, krave, svinje.
Molila ga je da dodje kod nas u Zagreb, ali ne, on je ličanin kud ce on sa svoje zemlje, nije on za grad a i ovo ce
brzo proce pa ce sve biti kao i prije
Morala je teskim srcem otici od njega.
Kad je bila oluja kod nas u kuci je bio muk, gdje je on, jel uopce ziv?
Jako dugo nismo znali ni gdje je ni sta je sa njim, ali moja majka ga je nasla i to kod Vrnjacke banje u Srbiji.
I sta cemo sad, ah nista uzela je ono malo novaca sto nam je ostalo nakon sto smo i zadnje izbjeglice otpremili
u Njemacku i put pod noge za Srbiju.
Ovaj put sam ja isla sa njom, nema sanse da me ne povede.
i njoj je laknulo, bar nije opet sama morala na put.
Kad smo napokon dosli, naravno opet preko madjarske, o moj boze takva bol se ne da opisati.
U staroj tvornici zastava njih nekoliko desetina izbjeglica svi se skupili u sredisnjoj hali oko vatre i cekaju da
se skuha rucak.
Ali nigdje ne vidim didu, kazu eno ga gore u sobi (zapravo su to bile kancelarije na katu) slomio je kuk neki dan
pa ne moze hodat. Naravno nije bilo doktora, operacija, cak smo zvali i hitnu, ali nisu htjeli doci.
Kad smo usle u sobu vidjele smo ga na krevetu, sitan, zut, zelen izgubljenog pogleda, ali kad nas je ugledao...
nisam sigurna jel mu bilo drago sto nas vidi ili mu je bilo krivo sto mi njega vidimo u takvom stanju, ali tako je
zaplakao da ja nisam to mogla izdrzat samo sam se ukocila i zanijemila.
Mislila sam si to nije moj dida, moj dida je uspravan, guste crne kose pune nekog voska počešnjane unazad kao elvis
presley sa svim svojim prirodnim zubima, on tako ne bi smio izgledat, nikad na njemu nisam vidjela takav strah i nemoc kao tada
Naravno tih dana smo pokusavali sve i svasta, ali jednostavno je bio preslab da bi putovao i mi smo morale otici.

Uopce se ne sjecam kad smo ni kako se vratile nazad, trauma mi je bila prestrasna jednostavno sam to potisnula u
sjecanju.
Kad smo se vratile u Zg probale smo preko crvenog kriza, unprofora ma sve ali nismo stigle nista rijesiti umro je,
sam, u zemlji u kojoj nikad nije bio medju ljudima koje nije znao, u drvenom sanduku tako da mu cak niti tijelo nismo mogli prevesti u njegov zavicaj koji je toliko volio, bez svoje obitelji koja ga nije uspjela spasiti i koja ce do kraja zivota nositi tu krivnju u sebi pitajuci se ''da li sam mogla mu pomoci vise, jesam li se dovoljno potrudila''
i evo mene 10 godina od njegove smrti idem na njegovu ostavinsku raspravu, idem u kucu u kojoj je on zivio i sanjam
ga.

On je bio najbolji deda na svijetu i nije zasluzio takav kraj zivota i ja se osjecam tako bespomocno jer mu nisam
mogla niti znala pomoci.

tako nesto moze da padne na pamet samo manijacima, da izaberu taj dan..to vise nije Milosevic u pitanju, to je saopstenje namere koja je usledila i odvija se i danas...poslednji intervju Milosevica...deo vezan za nas krajisnike...(PECAT MAGAZIN strana 12)
*Rec je o tome da tada nismo imali ljude dorasle funkcijama koje su vrsili u RSK. Podsetite se sta je nudjeno Planom Z-4. Da imaju svoju policiju, novac, skolstvo, zdravstvene i kulturne institucije. To je bila autonomija koja nije zabelezena, do tada, na evropskim prostorima. Oni su u svom slepilu zakljucili da je prihvatanje takvog plana ravno izdaji. I odbacili ga. Nismo imali mogucnost da ih nateramo. Bili su previse puni sebe.*.....* a pomagali smo ih materijalno i u ratovima koje su vodili za svoj opstanak, upravo da bi se takva resenja omogucila. Nazalost, kada smo omogucili takva resenja uz natcovecanski napor u pregovorima koje smo vodili izostalo je razumevanje. Ja sam im onda govorio da postoji srpska poslovica...*Ko trazi vece izgubi iz vrece *.....*Posle smo gledali kako se hrvatski general dzipom vozi pola sata kroz ogromno skladiste vojne opreme, koje su vojnici imali na raspolaganju kako bi branili RSK, a onda su nam zamerili da smo to mi ucinili. Ja sam tada rekao grupi politicara,,,,Vi necete da branite RSK ni pola sata a od mene trazite da odavde posaljem decu da ginu za odbranu vasih kucnih pragova sa kojih ste pobegli glavom bez obzira. Takvu odluku ja nisam hteo da donesem.Mi smo mogli da odemo da im pomognemo ali ne da umesto njih branimo RSK.*.....*I to je jedno od najruznijih lica i ovoga puca 5.oktobra, jer su u prvim redovima bili oni iz RS, dovedeni i, doduse,placeni, zbog kojih je ovaj narod i kosulju skinuo sa ledja da bi ih odbranio..............*

u Banjaluci 2008.godine....pesmu zavrsava..Zivela Republika srpska, Zivela Republika Srbija, Zivela nasa majka Rusija....nemam nista protiv....ali zasto nije uzviknula i ZIVELA REPUBLIKA SRPSKA KRAJINA...zar nije bliza od Rusije...ili i ona uz Rusiju....zar i RSK nije Kosovo...?
http://www.youtube.com/watch?v=sIRwpR_o8Mg

General Mrksic je uzor !

Mnogi naši čestiti i časni ljudi su postali žrtve novoproklamovane
politike, nečeg što ovom narodu nije svojstveno, što liči na
"protivprirodni blud", pa bio on i u politici. Svakim danom je sve
jasnije da je na sceni nešto vrlo čudno, neprihvatljivo i omraženo. U
takvim okolnostima ljudi pokazuju veliko razočaranje u sve, pa i same
sebe. Tako je i Mrkšić postupio, priča u trenutku potpune rezignacije,
a država ga je odbacila, proglasila ovakvim i onakvim. On je bio
gardijski oficir, general, Za njega je pojam "izdaja" stran, za njega
je život ništa kad je u pitanju otadžbina, a označen je imenom
"izdajnik" koji je predao Krajinu neprijatelju.

Hocemo istinu na videlo !

Podela Jugoslavije počela u Argentini!

Аmerička obaveštajna služba čuvala је Anta Pavelića i s njim pravila planove za Jugoslaviju posle Tita, postaje jasno da sporazum Pavelić-Stojadinović iz 1954. nikako nije bio dogovor dvojice izlapelih emigrantskih lidera, već temelj o kojem će se razgovarati u Karađorđevu 35 godina kasnije.

Ono što bi našu javnost danas moglo da zanima više od izveštaja američkih agenata Vilijama Govena i Luisa Kaniglija sa sve „preporukom da se Pavelić nikako ne isporučuje Titovoj Jugoslaviji", jeste šokantan dokument da je „Pavelić s Amerikancima pregovarao o preuređenju Jugoslavije posle Tita". Naročito ako se na pisanje zagrebačkog dnevnika nadovežu ekskluzivna dokumenta iz Dosije Udbe predratnog predsednika Vlade Milana Stojadinovića, koja su u posedu Pressmagazina. Onda postaje jasno da sporazum Pavelić-Stojadinović iz 1954. više nikako ne može biti dogovor dvojice izlapelih emigrantskih lidera, već temelj o kojem će se razgovarati u Karađorđevu 35 godina kasnije.

Milana Stojadinovića niko nije bolje opisao od agenata Udbe dajući mu - na početku njihove saradnje 1952. godine - konspirativno ime „Mercedes". Jer, tri puta ministar finansija, dva puta predsednik vlade i ministar spoljnih poslova, jedan od najbogatijih Srba u istoriji, nesumnjivo najveća politička i ekonomska ličnost predratne Jugoslavije, a posle rata osnivač čuvenog „Ekonomista", savetnik Perona i jedini neamerikanac član svetskog borda Rotari kluba. Bio je zaista - srpski Mercedes.

To je čovek koji je uspeo da prevari Nemce. Gestapo će tek 1942. tužno zaključiti da je Stojadinović sve vreme „engleski čovek".

To je čovek koji je dve godine u Buenos Ajresu sarađivao s najpoznatijim komunističkim obaveštajcem Boškom Vidakovićem, direktorom SID-a. Trebalo je da mu pomogne u hvatanju Ante Pavelića, ali je u poslednjem trenutku otkačio i Boška i komuniste, kako bi s Pavelićem u svojoj kući potpisao dogovor o razgraničenju Srba i Hrvata; toliko sličan famoznoj salveti po kojoj su crtali Tuđman i Milošević, rušeći Titovu Jugoslaviju u Karađorđevu.

Da li su Stojadinović i Pavelić bili toliko dalekovidi ili iza političkog dogovora dvojice najvažnijih ljudi hrvatske i srpske emigracije stoji CIA? To i danas verovatno zna samo CIA, tek, Pressmagazin posle toliko godina u dosijeu Milana Stojadinovića pronalazi njegovu pretnju jugoslovenskom konzulu koji se predstavlja kao Karlos, nakon što mu posle dve godine „saradnje" još nije pušten brat Dragomir iz zatvora u Beogradu.

- Od mene mogu da duvaju topli i hladni vetrovi - zapretio je Stojadinović. I već nedelju dana kasnije napustio dogovor s komunističkim vlastima, osvanuvši sa sve slikom na naslovnoj strani u novoosnovanom hrvatskom emigranstkom listu „Izbor".
Novinar ga predstavlja kao „velikog i simpatičnog Srbina", pri čemu se u Stojadinovićevoj kući „ispijaju naša hrvatska i srpska šljivovica".

- Ono što ja tražim za srpski narod ne mogu da ne priznam i hrvatskom narodu. To stanovište zastupao je i moj veliki učitelj Nikola Pašić još za vreme Prvog svetskog rata, kada se prvi put povela reč o stvaranju zajedničke države Srbije i Hrvatske.

Uostalom, ideja o stvaranju Jugoslavije nije ponikla kod nas u Srbiji, već je došla kao import iz vaših hrvatskih krajeva. Bila je greška što onda nije Hrvatima dato ono što im, po mom mišljenju, sada treba dati - kazao je Milan Stojadinović.

- Eventualni sporazum je jedini način da se konačno stane na kraj međusobnom uništavanju - nastavlja Stojadinović, i dodaje: - Jer Srbi i Hrvati su stotinama godina živeli u posebnim državama i uvek u najboljem prijateljstvu, te sam siguran da ćemo opet biti upućeni jedni na druge i pomagati se u obrani zajedničkih interesa.

Analitičari među srpskom i hrvatskom emigracijom odmah su procenili da je samo pitanje vremena kada će dvojica „bivših" da se nađu za pregovaračkim stolom. Stojadinović je to već znao. U pojedinim emigrantskim listovima, koje je spoznorisao, pojavljivali su se naslovi: „Sviće na Drini" ili „Mir na granicama Srbije i Hrvatske".

Krajem 1954. i Pavelić daje intervju „Izboru". Na sva usta hvali „političku mudrost dr Stojadinovića" i najavljuje potpisivanje „povijesnog sporazuma" uz konstataciju kako je „i kod naroda u Srbiji, te kod njegovih poštenih sinova u tuđini sazrelo mišljenje da je Jugoslavija, posebno ona prva, bila nesreća za oba naroda".

I dok su se Pavelić i Stojadinović međusobno častili komplimentima, ispijali „hrvatsku i srpsku šljivovicu", porodično se posećivali i jedan drugog nazivali „najvećim sinom" hrvatskog, odnosno srpskog naroda, njihovu emigrantsku sabraću sve je više kopkalo pitanje: šta, zapravo, stoji iza ovog političkog domunđavanja i „izliva nežnosti" među dojučerašnjim smrtnim neprijateljima? Danas shvatamo da je to u stvari bila američka obaveštajna služba, koja je Milanu Stojadinoviću i ekspresno rešila oslobađanje brata (Dragomir stiže u Argentinu već 1955. iako mu je Karlos tvrdio da to neće biti moguće dok im ne da neki trag do Pavelića).

Stojadinović ne samo da nije dao trag, već se sada očigledno rugao Udbi pozivajući Pavelića u njegovu kuću u Buenos Ajresu da potpišu „smrt Titove Jugoslavije". Posle večere povukli su se u jednu sobu gde su sat i po razgovarali u četiri oka. Niko tačno ne zna o čemu se pričalo i da li su uopšte stavljeni potpisi na dva primerka teksta sporazuma koji je Stojadinović držao u džepu sakoa, tek delovi sporazuma objavljeni su u emigranstkim novinama.

Prema sporazumu dvojice „lidera" u emigraciji Hrvatska bi ostala u okviru avnojevskih granica, a Bosnu bi podelila sa Srbijom, granicom koja bi išla rekama Bosnom i Neretvom.

- Nama Sarajevo, vama Banjaluka koja je, doduše, srpska, ali za ljubav mira učinili bismo taj ustupak, a kao protivuslugu tražićemo Dubrovnik - govorio je Stojadinović.

Mada se to vešto prikrivalo, detalji sporazuma Pavelić - Stojadinović procureli su u javnost posle jedne emigrantske sedeljke kod izvesne gospođe Maštrović u Buenos Ajresu. Ovom prijemu prisustvovao je i hrvatski sveštenik i publicista Đuro Baloković, koji je kasnije napisao: „Jedne večeri okupili smo se u salonu gospođe Maštrović, kada se pojavio i dr Stojadinović.

U opuštenoj i šljivovicom podgrejanoj atmosferi, Stojadinović je prvi put nagovestio osnovne odrednice sporazuma s Pavelićem, naglasivši da prva tačka glasi: „Vođstvo Srpske radikalne stranke, koja je najjača srpska stranka, priznaje pravo Hrvatima na sopstvenu državu". Kada se povela reč o najvažnijem pitanju - budućim granicama, Stojadinović je objasnio da će „definitivne granice odrediti srpska Narodna skupština, odnosno hrvatski Sabor".

- Gospodine predsedniče - primetio je Baloković - kao što vam je poznato, ne postoji ni Hrvatski sabor ni srpska Narodna skupština. Titove republičke parlamente ne priznajemo ni mi, a ni vi. Ako bi došlo do raspada Titovog režima, moralo bi odmah da se uredi privremeno razgraničenje kako bi se izbegli tragični nesporazumi iz 1941. godine!

Stojadinović je odgovorio: „Pavelić i ja smo mislili o tome. U Hrvatskoj bi se ta granica ‘pokrivala' s granicama sadašnje Republike Hrvatske. Bosnu ćemo podeliti po pola, i to tako da granica ide rekama Bosnom i Neretvom. Zatim: nama Sarajevo, a vama Banjaluka. Doduše, zapadna Bosna je u većini srpska, ali mi ćemo učiniti taj ustupak u interesu mira. Zato ćemo od Hrvata tražiti protivuslugu - da nam vrate Dubrovnik!"

Baloković je zaprepašteno zaustio: „Ali, gospodine predsedniče, pa vi znate da je Dubrovnik hrvatski."

- Naši kažu da je srpski - nastavio je mirno Stojadinović. - Bilo kako bilo, nama Srbima treba jedan širok izlaz na more i jedan grad zapadnoevropske kulture. Inače će Srbija zauvek ostati mala kontinentalna provincijska zemlja. Srbi koji bi ostali u Hrvatskoj neka se zovu pravoslavnim Hrvatima, ili neka ostanu, ako hoće, Srbi. U jednoj pravoj demokratiji to, uostalom, i nije problem.

Formiraćemo komisiju koja će na jedan ljudski i miran način sprovesti razmenu stanovništva i dobara. Seljaci iz Hrvatske koji hoće u Srbiju dobiće kuće i imanje otprilike u istoj vrednosti, i obratno. Za radnike i činovnike seoba nije nikakav problem.

Govoreći o sporazumu s „prijateljem Pavelićem", Stojadinović je ocenio da će posle „skorog pada Titovog režima" svetske sile odrediti privremene granice.

Stojadinovićeve ocene bile su zbog svega ovoga kao bomba, posebno među hrvatskom emigracijom. Pripadnici HSS-a nisu hteli ni da čuju o nekakvom sporazumu sa Srbima i žestoko su se okomili na Pavelića, nazivajući ga izdajnikom: „Ranije je prodao Dalmaciju, a sada trguje i Bosnom i Dubrovnikom", grmela je brojna emigracija. Istovremeno, u Pavelićevom „Hrvatskom domobranu" taj sporazum su veličali kao „plod političke mudrosti poglavnika".

Da bi stvar isterao do kraja, Baloković je zatražio od Pavelića da se konačno izjasni o sporazumu. Pavelić nije bio voljan da razgovara o tome, ali nije poricao da je sporazum sa Stojadinovićem postignut. O Stojadinoviću je rekao: „To je jedan pošten i pametan srpski političar koji je shvatio da se sa Hrvatima može razgovarati ako im se prizna pravo na državu."

O tome kako zamišlja podelu Bosne takođe nije želeo detaljnije da priča. Samo je rekao: „Ako Srbi i Hrvati žele da se sporazumeju, ni jedni ni drugi ne bi smeli da insistiraju da celokupna BiH pripadne samo njima."

Dubrovnik je bio jedina sporna tačka „sporazuma Pavelić - Stojadinović". Dok je Stojadinović govorio o Dubrovniku kao činjenici budućnosti, Pavelić je tolerantno najavio mogućnost slobodne odluke (plebiscita), pa čak i samostalni Dubrovnik.

Tek 1960. godine, nekoliko meseci posle Pavelićeve smrti u Madridu, Stojadinovića je u Buenos Ajresu posetio stari poznanik Branko Pešelj, predratni sekretar vođe HSS-a Vlatka Mačeka. Pešelja je, naravno, interesovalo da li je uopšte bio potpisan „sporazum Pavelić - Stojadinović" o mirnom razlazu Srba i Hrvata i osnivanju njihovih samostalnih država.

- Istina je - odgovorio je Stojadinović. - Ja sam s Pavelićem bio u najboljim političkim i prijateljskim odnosima. Naše su se porodice međusobno posećivale. Na Pavelića sam gledao kao na najsposobnijeg hrvatskog političara i zato sam smatrao umesnim da se sa njim sporazumem.

- Na kakvoj osnovi je bio načinjen vaš sporazum - interesovalo je Pešelja.

- Na vrlo jednostavnoj. Miran razlaz Srba i Hrvata. Svi hrvatski krajevi da se pripoje Hrvatskoj, a svi srpski Srbiji. Kad već ne možemo da budemo članovi jedne državne zajednice, zašto da ne budemo dobre komšije - rekao je dr Milan Stojadinović.

- Znači - bio je uporan Pešelj - vi BiH smatrate srpskom zemljom?

- Slušajte, Pešelju, ja sam učenik Nikole Pašića i boriću se za ujedinjenje svih srpskih zemalja i krajeva... Valjda ne mislite da sam ja manje dobar Srbin od Pašića.

by Nestor